MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA | DUHOVNE POUKE I BESEDE | Neophodno je uvideti i drugima pokazati istinitost Pravoslavlja ...Aleksej II patr. Moskovski

Neophodno je uvideti i drugima pokazati istinitost Pravoslavlja ...Aleksej II patr. Moskovski

15 decembra 2001 godine u Sali Crkvenih Sabora katedralne Crkve Hrista Spasitelja je održano redovno godišnje zasedanje Eparhijskog skupa grada Moskve kojim je predsedavao Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej.
Njegova Svetost se obratila okupljenima sa tradicionalnim izveštajem, koji je posvećen zaklju�?cima o parohijskom životu u protekloj godini i razmatranju nagomilanih problema. Problemi crkvenog života, na koje je Svjatijejši Patrijarh skrenuo pažnju, su karakteristi�?ni za Pravoslavnu Crkvu na �?itavoj teritoriji SNG, i zato će ukrajinskom �?itaocu biti veoma korisno da se upozna sa Patrijarhovim razmišljanjima po tom pitanju.

Proteklo je deset godina od slobodnog postojanja Crkve na teritoriji naše otadzbine, pri �?emu treba posebno primetiti da po nekim pozicijama nezavisnost crkvenog života od države u naše dane nema analoge u hiljadugodišnjoj istoriji Ruske Pravoslavne Crkve. Ali to ne zna�?i da Crkva kao institucija treba da se apstrahuje od države i da živi u izolaciji. Naravno, novije istorijske realnosti imaju potrebu za bogoslovskim osmišljavanjem i razradom novih mehanizama tih međusobnih odnosa, u analizi desetogodišnjeg iskustva izgradnje Crkve u novim uslovima i oceni perspektiva njegovog daljeg razvoja i usavršavanja.
Naš glavni problem je u tome što smo u periodu sedamdesetogodišnjeg progona Crkve ne samo izgubili stotine episkopa, stotine hiljada sveštenika i monaha, već smo izgubili i svoj zlatni fond - odgovornu crkvenu javnost. Treba li govoriti o gubitku sve imovine, svetinja, same mogućnosti da se ljudima propoveda Božija re�? i �?ine milosrdna dela?
Iskušenje novonastale slobode za ljude koji su odrasli u uslovima njenog ograni�?avanja nije ništa manje psihološki i duhovno teže od drugih životnih iskušenja. Čovek koji je navikao da dela u strogo određenom prostoru ne može brzo da se navikne na novonastale uslove. Kroz nešto sli�?no danas prolaze i svi ljudi u Crkvi. S jedne strane, tokom cele istorije hrišćanstva nezapamćeni porast broja manastira i otvaranje novih parohija, pojava novih crkvenih školskih ustanova, ponovno uvođenje crkvenog pojanja, ikonopisa, arhitekture, a s druge - potpuna nespremnost za takve promene ne samo mirjana, već i sveštenika, nedovoljno duhovnog kadra i predava�?a u Duhovnim školama; zbunjenost pred ogromnim talasom ljudi, koji traže put ka Crkvi. O�?igledno je u tome duhovna zakonomernost da je zaista “žetve mnogo, a poslanika malo�? (Lk. 10, 2).
U našoj ogromnoj zemlji još dugo vremena neće biti dovoljan broj sveštenika i zato pastiri a posebno nastojatelji moraju da privla�?e aktivne i obrazovane mirjane za pomoć u delima crkvene izgradnje i prosvećivanja, kako je to uvek bilo u prošlosti. Savremeni sveštenik ne samo da mora da zna da radi sve samostalno, već treba zaista da bude lovac ljudi - radi uspešnog razvoja crkvenih dela. Snage i mogućnosti pastira se udesetostr�?uju uz podršku mirjana-profesionalaca. Parohija može i treba da postane ne samo mesto susreta Božijeg naroda radi Bogosluženja, već i centar života pravoslavnih porodica i uopšte svih �?lanova crkvene zajednice. Apostol poziva da se �?ak jede i pije u Slavu Božiju, što govori o tome da hrišćani treba da teže da ocrkove celo svoje biće. Pastir u tome može da pomogne mirjanima. Ali on je obavezan ne samo da pou�?ava svoju pastvu li�?noj blago�?estivosti već i da se bavi organizovanjem parohijskog života. Savremeni uslovi omogućavaju formiranje raznih organizacija u okviru parohije koje se bave raznim korisnim delatnostima. Ali prioritet mora da bude duhovno prosvećivanje i milosrdno služenje. Svi napori u tom pravcu će doneti dobre plodove.

Pastirsko misionarenje

U naše vreme pastir više nego ikad treba da projavljuje Hristovu svetlost svojim blago�?estivim životom, i nesebi�?nim trudom bez ikakvog interesa. Može se mnogo govoriti o raznim koncepcijama naše delatnosti. To je nesumnjivo potrebno, ali će sve to ostati samo nekorisne re�?i i izveštaji ukoliko pred ljudima ne zasija svetlost žive ljubavi, li�?nog podviga vere, �?istog porodi�?nog života, i besplatnog služenja ljudima. Danas je pastir ponovo dužan da poziva svoj narod na podvig, i potrebno je suprotstaviti se svom svetskom zlu, ne štedeći svoj život.
Pozivati ljude ka Bogu, voditi ih ka Crkvi, u�?iti i vaspitavati decu, hraniti gladne i siromašne, pomagati bolesnima i samima, tešiti nevoljne, bodriti one u uniniju i malodušne, podizati pale, obraćati zabludele - sve je to veliko poprište za pastira u toku cele zemaljske istorije, a tim pre u naše vreme kada ylo toliko bestidno caruje. Danas svaki sveštenik treba da bude misionar kao i da u�?i svoju pastvu misionarskom služenju. Potrebno je organizovati misionarska putovanja u daleke regione, gde kao i ranije postoji glad za slušanjem Božije re�?i. Takva putovanja može i treba da organizuje svaka ja�?a gradska parohija, i svaka duhovna škola. Ali ništa manje nije potrebna i unutrašnja misija: neophodno je odlaziti u bolnice i stara�?ke domove, u de�?ije domove i škole, nositi tamo veru i ljubav, živu, toplu dobrotu i pomoć bez ikakvog interesa.
Ako se sam sveštenik bude bavio svim poslovima u parohiji, onda teško da će parohijski život biti dobro organizovan. On neće imati ni dovoljno snage, ni vremena za rešavanje svih problema, i za sve razne poslove. Obaveza sveštenika je da pripremi i nadahne svoje parohijane na trud za dobro Crkve i otadzbine. Sveštenik treba da nađe i privu�?e za crkveno služenje što je moguće veći broj ljudi. Treba u�?iti našu pastvu da ne ostaje ravnodušna, kada se pored nje �?ini greh i prestupi. Treba se smelo i aktivno suprotstavljati zlu svuda i uvek. Mi ne možemo da ćutimo kada se siluju naša deca, kada se propagira blud i pijanstvo, kada se ozakonjuje krađa i prevara. Svaki hrišćanin je obavezan da se suprotstavi svakoj agresiji zla, i da glasno i aktivno propoveda dobro. Danas je neophodno da pastir govori o lepoti hrišćanskog porodi�?nog života kao i da projavljuje tu lepotu. U dobroj hrišćanskoj porodici se u potpunosti otkriva Božiji Promisao o �?oveku, projavljuje se nesebi�?na ljubav, lepota međusobnih odnosa između muškarca i žene, između roditelja i dece. Naš narod može da se vrati pravom i dostojanstvenom životu samo ukoliko obnovi hrišćansku porodicu. I više od toga, ljudi koji su izgubili sposobnost da vole decu, sami sebe osuđuju na duhovnu besplodnost pa �?ak i nakaznost. Dobar pastir je uvek okružen decom. I on treba da uloži sve snage da bi generacije koje odrastaju bile spasene Hristovom verom i ljubavlju prema Majci-Crkvi.

Deca u Crkvi

Posebnu pažnju treba posvetiti ponašanju dece u Crkvi. Većina od njih nema snage za dugotrajne službe. Roditelji treba da se trude da detetu odlazak u Crkvu bude radost a ne naporno o�?ekivanje, prekidano pitanjima: “Mama, hoćemo li skoro kući?�? Dete treba odvoditi iz hrama pre nego sto po�?ne da moli da ide kuci, - to treba napominjati roditeljima. U nekim parohijama postoji pravilo: deca u Crkvi stoje samo pored roditelja, zajedno sa njima prilaze za Pricešće, i ka Krstu. Ukoliko deca ostanu u Crkvi bez nadzora ona po�?inju da se ponašaju raspušteno, razgovaraju međusobno, zamenjujući molitveno opštenje sa Bogom opštenjem sa vršnjacima, koje nije uvek mirno i spokojno, i tako smetaju drugima da se mole. Ako se dete nalazi pored mame ili tate, onda oni uvek mogu da mu pomognu da se usredsredi na molitvu, objasnivši mu najvažnije trenutke na Bogosluženju (naravno, šapatom, i ukratko ne smetajući drugima). Tužno je posmatrati kako se de�?aci koji su uzeti za oltar da bi im se pomoglo da zavole službu ponašaju krajnje bez ikakvog strahopoštovanja. Malo je samo uvesti de�?aka u oltar, obući mu stihar, dati mu sveću u ruke, i nau�?iti ga da daje kadionicu, već s njim treba izu�?avati bogosluženje, govoriti mu o molitvi, i pratiti njegovo ponašanje u oltaru prekidajući svaki nedoli�?an odnos prema svetinji. Optinski starac prepodobni shiiguman Antonije (Putilov) je pisao sećajući se svog detinjstva: “Ja sam u to vreme uvek išao u Crkvu kad god bi se služila Liturgija, i uvek sam stajao u svetom oltaru. I otac bi me pomazivši pitao: za šta da te spremam to jest za koji posao: za trgovinu, ili slikarstvo, ili za službu? A ja sam odgovarao: ja, tatice želim da budem pop. A otac bi mi odgovarao: za popove ne uzimaju neobrazovane, a ti si glup i ništa ne znaš. A ja sam rekao: tatice, popovi ništa ne rade u oltaru, samo sede, a đaci i đakon �?itaju i poju�?. Naravno, starac Antonije nije poneo samo ovaj utisak iz svog detinjstva, i on mu nije smetao da postane Božiji sluga pun strahopoštovanja. Ali svaki sveštenik treba da se seća Spasiteljevih re�?i: “A ko sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u Mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodeni�?ki o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku�? (Mt. 18, 6).

Paganske predrasude

Godine bezbožnosti nisu prošle bez posledica. Kao što danas vidimo, oni nisu mogli da zatruju veru, ali se zato privremeni nasilni religiozni vakuum ispunio sujevericama. Mnogi ljudi koji iskreno sebe smatraju pravoslavnim vernicima, ostaju na nivou paganske svesti. Mnogi ne smatraju da su gatanje i ekstrasensorika za osudu, veruju u horoskope, opravdavajući to naprimer time što se u centru za netradicionalnu medicinu nalaze i ikone. Postoji ogroman broj sujeverica vezanih za sahrane, kada prirodan strah od smrti posebno snažno obuzima pseudoverujuće ljude. Tu je uklju�?eno i prekrivanje ogledala dok je pokojnik u kući, a posle iznošenja kov�?ega sa telom i prevrtanje tabureta na kojima je bio kov�?eg, nož preko ulaznih vrata i druge sujeverice, kojima nema broja. Sveštenik ne samo da nema prava da povlađuje takvim sujevericama, a tim pre da ih podržava, ali ih prosto ostavlja neprimećenim. U slucaju da se sveštenik iz nekog razloga poziva u kuću radi služenja opela, treba odmah postaviti uslov: bez ikakvih sujeverica. Tim pre ih ne treba dozvoljavati u Crkvi. Još su strašnije te sujeverice zbog kojih su mnogi umrli bez pokajanja. To je odnos prema ispovesti, Pri�?ešću i jeleosvećenju kao prema predsmrtnim obredima posle kojih �?ovek bezuslovno umire. Zbog toga bolesni ljudi maksimalno odlažu da pozovu sveštenika u kuću. Svakom svešteniku su poznati slu�?ajevi zakasnelog poziva u kuću, kada umirući već nije sposoban da prinese ni pokajanje, niti da svesno primi Svete Darove, i kada je već kasno za sve. Uzrok tih sujeverica je u religioznom neznanju. Arhiepiskop Nikon (Roždestvenski) je još po�?etkom prošlog veka pisao: “Među Rusima, koji po svom nepoznavanju Svetog Pisma prevazilaze sve narode je po pitanju Biblije moguće govoriti bilo kakvu glupost�?. I to je bilo re�?eno pre 90 godina u toj staroj Rusiji. A šta reći danas?
Naš zadatak je borba sa takvom vrstom predrasuda. O tome treba govoriti u propovedima, i u razgovoru sa ljudima. Treba �?ešće obraćati pažnju na jednostavna pitanja koja se ti�?u elemenatrnih istina vere (na nivou hrišćanskog katehizisa), tuma�?iti tekst Svetog Pisma, objašnjavati da je cilj verujućeg coveka - spasenje, a ne izbavljenje od uroka i magije, da ugađanje Bogu nije paljenje sveća u Crkvi, da u Crkvi nema pojmova “sveća za zdravlje�? i “sveća za pokoj duše�?...

Nezdravi apokaliptizam

Među vernicima su takođe rasprostranjena apokalipti�?na nastrojenja. To je karakteristi�?no za kraj svakog veka. Mi smo prešli ne samo vekovnu granicu, već i hiljadugodišnju granicu, što je još više povećalo eshatološke strahove. Danas se više spominje antihrist nego Drugi Hristov dolazak. Ta nastrojenja se postepeno razvodnjavaju ali još nisu u potpunosti iskorenjena. Ona se pored toga potrekpljuju glasinama o uvođenju INN.
Nedavno se tokom radnih dana �?itala druga poslanica apostola Pavla Solunjanima. Tamo je to veoma dobro objašnjeno. Setimo se da je jedan od znaka Drugog Hristovog Dolaska i iznenadnost. Ako neko predskazuje datum Drugog Hristovog Dolaska onda je taj �?ovek lažov. To predskazanje je o�?igledan predznak toga da Drugi Dolazak neće biti u to vreme. Ne treba tražiti znake kraja sveta - u Starom Zavetu ima mnogo primera za to da Gospod po našim molitvama može da promeni gnev na milost. Naš zadatak nije da nagađamo kada će to biti, već da uvek budemo spremni za njega i da se bojimo greha ...

Pseudorevnitelji Pravoslavlja

Potrebno da se nešto kaže i o još jednoj neprijatnoj pojavi. U poslednje vreme se pojavilo veoma mnogo ikona cara Ivana Groznog, zatim poznatog Grigorija Raspućina i drugih mra�?nih istorijskih li�?nosti, koje su pritom predivno naslikane. Njima se sastavljaju molitve, tropari, veli�?anja, akatisti i službe. Neka grupa pravoslavnih pseudorevnitelja i apsolutizma pokušava da na svoju ruku kanonizuje tirane i avanturiste, kao i da nau�?i ne previše upućene ljude da ih poštuju. Ne zna se da li ti ljudi deluju svesno ili nesvesno. Ako je svesno, onda su ti ljudi provokatori i neprijatelji Crkve, koji pokušavaju da je kompromituju i podriju njen moralni autoritet. Ako se car Ivan Grozni i Grigorije Raspućin priznaju za svetitelje, onda doslednosti radi treba dekanonizovati mitropolita Moskovskog Filipa i prepodobnog Kornilija Pskovo-Pe�?erskog. Ne sme se klanjati ubicama niti njihovim žrtvama. To je bezumlje. Ko bi od normalnih vernika želeo da ostane u Crkvi koja podjednako poštuje ubice i mu�?enike, razvratnike i svete?
Ako ti ljudi ne rade to potpuno svesno, već pot�?injavajući se svojim emocijama, teže �?vrstoj vlasti koja se ogleda u liku Ivana Groznog, želeći da na kraju uvide red u Rusiji - a to je opravdano u atmosferi moralnih smutnji i kriminala, koji vladaju u našem društvu, - onda bi oni trebalo da shvate elementarnu istinu, koju je istorija dokazala mnogo puta: nepravdu i zlo je nemoguće pobediti, i iskoreniti spoljnjim nasiljem i uopšte bilo kakvim drugim zlom. Koren zla nije van, već unutar ljudske duše, u odsustvu ili iskvarenosti moralnih na�?ela, u grehovnoj volji i pomra�?enju svesti. Zlo se može pobediti i život ispraviti samo svesnim, dubokim pokajanjem, promenom na�?ina života, i vraćanjem na put dobra i pravde, to jest Bogu.

Pitanje: “U nekim Crkvama se šire izdanja koja propagiraju razne nepriznate starice, kao što je shimonahinja Makarija, Bogom dana, ili Pelagija Rjazanska, koje su se drznule da same osvećuju vodu, ulje, a poslednja je �?ak i hulila na Crkvu. Oragnizuju se pokloni�?ka putovanja na njihove grobove, slikaju se njihove ikone i smatraju se svetima. Kako da se odgovori parohijanima koji kupuju takve knjige ili idu na takva putovanja?�?
- Takve knjige ne treba prodavati u parohijama, a tim pre ne treba davati blagoslov za takva “pokloni�?ka putovanja�?. Ne treba prodavati knjigu koja je posvećena novoproslavljenim svetima i koja je izdata na osnovu materijala Ruske Pravoslavne Zagrani�?ne Crkve, �?ak iako je to izdato sa blagoslovom Vladivosto�?kog i Primorskog episkopa Venijamina. Zabranjujem da se te knjige prodaju u Crkvama po Moskvi, a sa vladikom Venijaminom ću imati poseban razgovor.

Odnos prema sektama i raskolima

Kratko ću se zadržati na principima našeg odnosa prema totalitarnim i drugim sektama, raskolu i jeresima. Jeresi, raskole, sekte, i njihova u�?enja i praksu je moguće i treba razmatrati nau�?no, bogoslovski, razobli�?avati i pokazivati njihov poguban uticaj na �?oveka, njihovu nespojivost sa ve�?nim spasenjem. To polje je obraslo korovom, koji se najpre spaljuje. Ali ako se polje koje je velikim trudom o�?išćeno od korova ne zaseje korisnim, dobrim semenom, ono će za kratko vreme ponovo da zaraste u korov.
Drugo, �?esto je produktivniji na�?in borbe sa sektama, jeresima i raskolima potpunije otkrivanje pravoslavnog blaga ljudima koji prave svoj izbor. Neophodno je uvideti i drugima pokazati živu Božanski Istinu u njima, otrkiti ljudima lepotu i blagouhanje svetosti. Treba zavoleti Crkvu celim svojim bićem. To je najizgledniji put povratka svih zabludelih u krilo Crkve.
Sveštenik ne treba da opravdava pojavu zla i poroka ni za kakva prividna ili realna materijalna dobra. On ne treba da u�?estvuje u laži ili zlu u bilo kom obliku. Između dobra i zla, laži i istine, ne može biti kompromisa. Kompromis u veri ili kompromis sa savešću je religiozna i moralna izdaja, duhovni blud. U neophodnim slu�?ajevima treba ispovedni�?ki, hrabro braniti svoju veru, pritom ne vređajući i ne ponižavajući druge ljude. Treba se truditi da se prema svima bude isti, krotak i smiren, zato što je svaki �?ovek bez obzira kakav on bio, prizvan od Boga za postojanje, nosilac je Božijeg lika, pred kojim mi treba da imamo strahopoštovanje. Mnoge parohije ograni�?avaju ispunjavanje svoje duhovne uloge u Crkvi, a van Crkve - vršenjem treba. Ali iz parohije se ne izlazi samo radi osvećivanja banki, prodavnica i inostranih marki, već i zato da bi se uspostavio dijalog sa društvom, organizovale besede u preduzećima, školskim i predškolskim ustanovama, jer je ljudima uvek potrebna jevanđeljska vest.

O monaštvu

Želeo bih da kažem nekoliko re�?i o monaštvu i manastirima. Monaško prizvanje je visoko. Njegov put je težak i trnovit, jer je to najdirektniji put mirenja �?oveka sa Bogom. Ali savremeni svet se odlikuje nebrojenim sablaznima i bezzakonjima, odstupanjem od Božije istine koja se zamenjuje ljudskom istinom .. Kako da se ne setimo stiha iz Jevanđelja da će zbog “umnoženja bezzakonja ohladneti ljubav mnogih�? (Mt. 24, 12)? Nažalost, prinuđeni smo da konstatujemo da se to danas odnosi i na monahe. Ohladnelost ljubavi, odsustvo težnje da se duboko shvati suština monaštva, i nedovoljno odgovoran odnos prema izbranom putu dovodi do niza negativnih tendencija u bratstvima i sestrinstvima.
I dalje je prisutan problem duhovništva, posebno u ženskim manastirima. Često duhovnik ne radi na ustrojenju duhovnog života u manastiru, već teži da realizuje sopstvene pretenzije, zaboravljajući pritom da nema pravo da se meša u upravljanje manastirom. Osnovni zadatak duhovnika je da usmerava monahe i poslušnike na put duhovnog delanja, smirenja, poslušanja i nesticanja. Naši pastiri imaju o �?emu da se zamisle ako kao i ranije nema dovoljno opitnih, a što je najvažnije neravnodušnih prema pastvi, revnosnih, ljubveobilnih duhovnika, koji su sposobni da pažljivo i strpljivo vode �?oveka ka Bogu, podržavajući po�?etnike u njihovom prvim koracima na monaškom putu. Više puta smo govorili o takozvanim mladim starcima. Potpuno je nedopustivo i protivure�?no crkvenoj tradiciji smatrati poziciju određenih duhovnika, koji �?oveku ograni�?avaju Bogom datu slobodu, i nameću pastvi svoju volju vodeći je fakti�?ki ka sebi a ne ka Bogu. Takvi pastiri treba da shvate da svojim nepravilnim nastrojenjem i sumnjivim pristupom ne samo da udaljuju �?oveka od spasonosnog puta, već i narušavaju mir u manastiru. Želim da skrenem pažnju manastirskim namesnicima i nastojateljicama na to da treba da dozvole svakom manastirskom stanovniku da posećuje svoga duhovnika koji se �?esto nalazi van obitelji ...
Manastirska sredina posebno brzo apsorbuje razne strahove a pre svega strah od kraja sveta. Uo�?i 2000 godina od Hristovog Rođenja u nekim manastirima su se među bratijom i sestrama pronosili glasovi da ne treba ništa graditi niti obnavljati, već da treba �?ekati kraj sveta. Tada smo u susretu sa bratijom Valaamskog manastira rekli da su oni koji pozivaju da se samo �?eka drugi Dolazak i ništa ne radi prvi za manastirskom trpezom, ali hranu treba neko i da spremi! Neko treba da odgaji biljke! Šta će biti ako svi skrste ruke i �?ekaju kraj sveta? Želim svoje obraćanje da završim poetski nadahnutim re�?ima Grigorija Bogoslova, upućenim sveštenicima: Jereji, koji prinose beskrvne žrtve, dostoslavni rukovodioci duša, vi koji na svojim rukama nosite tvorevinu Velikog Boga, i privodite �?oveka u sjedinjenje sa Bogom, vi ste osnova sveta, svetlost života, oslonac Re�?i, tajnovoditelji u svetli i beskona�?ni život, hristonosci ... Zaustavite zlo, prijatelji moji! Prestanimo da se obremenjujemo zlo�?ešćem. Neka se Bog poštuje svetim žrtvama (Tajna pojanja episkopima).

preuzeto sa http://www.kiev-orthodox.org/site/churchlife/310/