MOJ PUT K BOGU I U CRKVU

Rodjen sam u verujucoj porodici – majka i baka su verovale u Boga. Rastao sam bez oca. Od skolskih dana me je interesovala filozofija i matematika. Vec u starijim razredima sam prestao da budem ateista. Citanje knjiga i razgovori sa prijateljima su neprekidno “podgrevali� u meni zelju da shvatim u sta verujem. Posle citanja knjiga indijske filozofije i joge pozeleo sam da dozivim snazno duhovno iskustvo. Neko vreme sam se, odista neregularno, bavio jogom. Medjutim, moje unutrasnje stanje me nije zadovoljavalo. Osecao sam izolovanost od okoline i bolesnu zatvorenost u sebe. Sve je to, sada znam, bilo bez Blagodati, a moze se reci i gore od toga.

Prestao sam da se bavim istocnjackim vestinama i resio sam da se ogranicim na citanje knjiga, koje se odnose na religiozna pitanja. U to vreme sam procitao Jevandjelje i nekoliko knjiga religiozno-filozofskog sadrzaja. Postepeno se u meni pojavljivalo, kako mi se cinilo, hriscansko shvatanje sveta. U sebi sam jasno rascistio da je hriscanstvo – licni Bog, licni zivot s Bogom u Hristu, Strasni Sud i Vecni Zivot, preobrazenog Coveka u preobrazenom svetu. Unutar sebe sam prihvatio Hrista kao Sina Bozijeg i Spasitelja, iako sam se prema Crkvi odnosio kao prema cisto obrednoj ustanovi.

1983. godine mi se rodila prva cerka. Moja rodjaci su insistirali na tome da se krstim. Dugo sam se protivio, ali sam na kraju popustio i 1984. godine sam se krstio zajedno sa cerkom u seoskoj Crkvi u okolini Tule. Krstenje je za mene bio cisto tradicionalni obred.

Pre dve godine su neki moji prijatelji culi za oca Georgija Kocetkova. Zvali su i mene ali ja to nisam smatrao veoma vaznim i odbijao sam da ga posetim.

I ne tako davno sam osetio, da se u mom zivotu – u meni, u mojoj porodici, u mom odnosu sa drugim ljidima desava nesto veoma znacajno, mozda, najznacajnije. Ne mogu da kazem, kako i kada tacno sam shvatio, sta presusuje Ljubav u meni. Cini mi se da sam prolazio kroz osecanje bogoostavljenosti, i uporedo s tim nesto mi je govorilo o tome da treba da idem u Crkvu i da Crkva nije prosto kulturno zdanje, gde se vrse obredi, vec da je u njoj velika i spasonosna sila. Tih dana me je pozvao drug, koji je vec prosao period oglasenja i krstio se. Od njega sam detaljno saznao o oglasenosti i ocrkovljenosti. Resio sam da odem na “otvoren susretâ€?. Uporedo s tim desavanjima, osetio sam veliko dusevno olaksanje i unutrasnju uverenost da ce sve biti u redu. Neocekivano za mene, moja zena je takodje pozelela da podje sa mnom. Tako smo poceli da idemo na Liturgiju oglasenih u Crkvu. Mi jasno osecamo da je poceo da se menja nas ovozemaljski i dusevno-duhovni zivot. To je zaista slicno drugom rodjenju. 

A.K.

Moj put ka Bogu je poceo od najranijeg detinjstva. Mnoge stvari koje sam radila su bile posledica mojih unutrasnjih potreba. Iskreno sam tugovala, tugovala i radovala se, i ne znam zasto savetovala se sa nekim ljudima, radeci stvari u ciju sam ispravnost bila duboko uverena. Sto sam bivala starija, time sam uvidjala zlo ne samo nepoznatih ljudi, vec i rodjaka i meni bliskih ljudi. Kuci sam prolazila kroz nepoznata iskustva i nista nisam shvatala. Zasto je sve pocelo da se rusi? Gde je ta lakoca s kojom se sve dobijalo? Sve vise sam osecala ravnodusnost i beznadeznost, zeleci necemu da stremim. Unutra je bila praznina. I svim silama sam se trudila da vratim ono sto je odlazilo bez traga. Pokusavala sam da se skoncentrisem na mnoge druge stvari, trudeci se da ispunim prazninu, ali me nista nije zadovoljavalo. Nijedan posao mi nije donosio zadovoljstvo kao ranije. Poznanstva, susreti, svi moguci praznici su za mene postali prazni, cak primitivni. Uvek mi je sve, iako ja to mozda nisam zelela, izgledalo usamljeno. Moji svetli dani su poceli da tamne postepeno. Pojavio se veliki broj pitanja. Mnogo toga me je mucilo. Trazila sam odgovore. Prijatelji, odrasli, stari ljudi – svako je odgovarao na osnovu svog iskustva. Slusajuci njihove mudre i u to vreme za mene prazne reci, ja kao da nista nisam cula. S vremena na vreme su pocela da se desavaju cuda: pomalo sam progledavala u datoj situaciji, neki odgovori na pitanja su dolazili sami, ali je posle toga opet nastajao mrak, i meni je bivalo sve gore. Tada sam osecala jaku duhovnu glad.

Jednom sam se nasla u situaciji iz koje je reklo bi se bilo nemoguce izvuci se. Tog trenutka me je neko uputio da se obratim Bogu. Posle usrdne unnutrasnje molitve desilo se neobicno, tajanstveno cudo. Zivot mi je bio tezak, te sam i u divljoj zivotinji videla coveka, koji je sposoban da sastradava i voli. Trebalo mi je dugo vremena da dodjem k sebi. Nisam nista mogla da objasnim, a nista nisam pricala jer sam se bojala da cu biti neshvacena. Sve cesce sam razmisljala o Bogu. Moja porodica nije verovala u Boga. Otac se uvek podsmejavao, a majka se bojala uroka imajuci laznu predstavu o veri. Krstena sam u 16-oj godini. Ranije nije bilo mogucnosti za to. Otac je bio vojno lice, sto sobom povlaci zabranu. Posle krstenja nisam odlazila u Crkvu. Nekako je sve prolazilo mimo mene. Ponekad, kada su se oblaci skupljali nad mojom glavom sa velikom silom, odlazila sam u Crkvu. Bilo mi je tesko. Boraveci u Crkvi, nista nisam ni videla ni cula, samo sam plakala. Zatim bih odlazila.

Tada se u mom zivotu pojavio jedan covek. U njemu sam videla brata, druga i oca, cak i ucitelja. Njegovom pojavom je sve dobilo smisao. Prvi put sam osetila dubinu odnosa, koji je ranije bio sakriven od mene. Poceli smo zajedno da planiramo nas zivot. Cesto sam se osecala veoma dobro. Ali vremenom, sto smo cesce bili zajedno, tim jace sam osecala strah. Napetost je rasla, ali nisam imala snage. Jednog prelepog dana sam shvatila da je moj drug psihicki bolestan. Tog trenutka me je opet neko uputio da se obratim Bogu. Bog mi je projavio Svoju silu. Sve cesce sam susretala vernike. Pocela sam da odlazim u Crkvu, ali retko. Neprimetno za mene pojavile su mi se misli da cu u jednom trenutku ostati bez roditelja. Bila sam u kosmaru. Odjednom sam jasno uvidela svoju nedostojnost – nisam bila prava cerka. Sve vise sam se udubljivala u sebe shvatajuci svoju gresnost. Osecaj krivice me nije napustao. Molila sam Boga za oprostaj, nadajuci se da cu ga dobiti. Kao odgovor, i pored sve moje nedostojnosti, osetila sam Ljubav. 

O.P.

Kako i kojim recima obicno pocinju slicne price? Ne znam. Neko je iznenada, i ne ocekujuci to, na svom putu susreo Hrista kao Apostol Pavle, drugi su k Njemu isli veoma sporo, tokom celog svog zivota. Poslednjima i ja pripadam, pa je zato veoma tesko odrediti pocetnu tacku za pricu, jer svaki dogadjaj u zivotu sada ima duboki smisao i znacaj.

Rodjen sam i ziveo u neverujucoj porodici, daleko od vere i Crkve, i nisam nista znao o Hristu, sem glasina i glupih sujeverica. Vise puta sam bio u Crkvi (armjano-grigorijanskoj), i kao i drugi ljudi pokusavao da “umilostivim� Boga svecama. Iako su moji roditelji bili krsteni obicajno, ja nisam bio krsten. I dobro, posto bi me krstili takodje obicajno, i ja bi sebe smatrao hriscaninom i mozda bi se na tome sve i zavrsilo.

Do 15 godina nisam “dosao u dodir� sa Bogom. Secam se da sam se svadjao sa svojim vrsnjacima kada mi je bilo 10 godina: da li ima ili nema Boga. Kao dokaz da Ga nema ja sam – pljunuo u nebo. Munje nisu sevale, ali zasto: tog istog dana sam od Njega sa suzama trazio oprostaj. I zaista, apsolutno neverujuci ljudi ne postoje.

Bog najzadivljujucim putevima privodi ljude k Sebi. Kada je u nasoj zemlji poceo da se siri misticizam, okultizam, astrologija itd., ja sam se i pored svega toga zainteresovao za Isusa Hrista. O Njemu sam znao… Nista nisam znao! Po nekim svojim, neznano otkuda uzetim teorijama (danas je to zagonetka za mene), ja sam razmisljao o Njemu. Ali sto sam vise razmisljao o Njemu, to sam se brze menjao iz ravnodusnog u saosecajnog coveka. Najvazniji dogadjaj se desio kada mi je bilo 15 godina.

Mama je kuci donela malu knjigu. Bila je to brosura protestantskog propovednika Dz. Vandemana “Tom stranom cuda�. U njoj se govorilo o satanskoj prirodi okultizma, astrologije i svega tome slicnog. U to vreme sam mozda postao saosecajniji, jer se posle citanja Vandemanove knjige preda mnom pojavio problem izbora. Evo ima vec pola godine kako se bavim tumacenjem snova (imam sanovnik), a u rukama su mi novine u kojima se objasnjava nova metoda gatanja.

Ili – ili… kroz pet minuta sam bacio i sanovnik i novine u kantu za djubre. Odluka za “vise znanje� je bila brza i definitivna. Medjutim, jos nisam ni zapoceo sa osudom predjasnjeg nacina zivota, i jos nisam postao pravi hriscanin. Nije sve tako jednostavno. Pre odluke da se napusti Egipat, treba da omrznemo ropstvo u njemu. Kazu, da Bog posecuje coveka stradanjima i nesrecma kako bi ga oziveo. To je pravedno. Nevolje sa drugovima u skoli i kuci u porodici, koje sam ranije proklinjao – sada blagosiljam. I zaista, nikakv spoljasnji procvat ne govori o uspehu, nikakva nevolja ne predstavlja obavezno nesrecu. Kako zive ljudi bez Boga, i kako sam ja ziveo? Ocekivanjem necega. Sutra se prikazuje dobar film – postoji smisao zivota, uskoro ce Nova godina – bice lakse na dusi. Ali film ce se zavrsiti (inace sam ga gledao sto puta), procice praznik, i sta dalje? To pitanje je kao – kameni zid, i protiv njega nema prigovora, jer je svaki prigovor – laz, samoobmana, ismevanje samog sebe. Nema nista strasnije od tog pitanja. Nema nista ni spasonosnije od tog pitanja. Koliko ljudi je ono samo izvuklo iz blata! U pocetku ono sazreva u samom centru tvog bica, ali se ne cuje – jer ga zaglusuje sum. Taj isti sum, koji kako pise Balamut (“Pisma Balamuta, Klajva Luisa) vecno caruje u adu. On zaglusuje i savest. Ali dodje vreme kada to pitanje jasno staje pred coveka i kaze: biraj.

Bilo mi je 17 godina kada sam napravio izbor. Jedno jesenje jutro sam se probudio sa resenoscu da postanem hriscanin. Ja to zelim da budem i – bicu. Ono sto treba da uradim za to – uradicu. Evo vec dve godine mi na polici stoji knjiga Elene Vajt “Put ka Hristu�. Nisam je ni uzimao u ruke – ne znam ni cemu mi sluzi. Od cega da pocenm da bih postao hriscanin? Poceo sam da izucavam tu knjigu. Tih dana sam sanjao sledeci san. I pre i posle toga sam cesto sanjao Hrista. Prijatni snovi, ali avaj – obmana, prelest. Tek sad sve to shvatam. Ali taj jedan san se razlikuje od svih drugih i u njega apsolutno verujem. U njemu nema nametljivosti, nejasnoca, laskanja, ali ima nesto sto je nemoguce objasniti recima, a sto postoji u tajanstvenom iskustvu svakog hriscanina.

San je bio sledeci: neko je svima izazivao strah – strah , koji se javlja samo u snu. Pratio je sve i reklo bi se svakoga posebno. Od njega se nije moglo otrgnuti, a stvarao je strah, nepodnosljivi, nemoguc. I tada je poceo i mene da prati. Bilo je cudno to sto sam ja osecao neko jedinstvo izmedju mene i njega, kao da sam ja on, i to je bila prava nakaza od koje nije bilo moguce spasti se. Ja trcim, on – za mnom. Neocekivano sam klekao i zavapio Hristu da me spase. U tom trenutku je nestao taj koji je trcao za mnom, a sa njim je nestala i ta uzasna atmosfera, koju sam osecao u snu. Umesto nje sam jasno osetio Hristovo prisustvo. Ono je bilo tako snazno da sam plakao u nekom mirnom ushicenju. Cudno stanje, koje pre toga nisam iskusio.

Probudivsi se – shvatio sam san. To sto je unosilo strah je bio moj greh, grehovnost u telu, koju mi ne vidimo i ne cujemo zbog povrsnosti zivota, sto je u stvari strasno. Samo Hristos moze da spase od greha, ali sve dok se covek ne uzasne, gledajuci na sebe, on ne moze istinski poci za Hristom. Zatim sam u Jevandjelju procitao reci o tome da samo onaj ko omrzne samog sebe moze postati Hristov ucenik.

Cudno je, ali se ne secam dana svog obracenja i toga sto se tada desilo. Ali sam vec poceo sebe da smatram hriscaninom. Nisam posao u Crkvu: imao sam predubedjenja protiv Crkve. Svidjali su mi se protestanti – njih sam smatrao istinskim hriscanima. Medjutim u nasem malom gradu nije bilo protestantske opstine, i morao sam sam da se snalazim. Prvo, trebalo je da kupim Bibliju. Nisam zeleo da idem u Crkvu, a u to vreme Biblija nije mogla da se kupi u prodavnicama. Ali, usavsi u jednu knjizaru, ugledao sam Jevandjelje i kupio ga. Kada sam je procitao, shvatio sam da je cela Biblija veoma vazna. Opet sam otisao tamo. Tog dana su dobili nove knjige, a medju njima i – Novi Zavet. Poceo sam da ga citam. Hriscanske knjige je bilo tesko naci. Moj prvi pravoslavni pisac je bio otac Aleksandar Men. Vaspitan sam na njegovim knjigama. Ovo je za mene veoma vazan deo price: s uzasom ga se prisecam.

Kao sto je poznato, mi stradavamo od velikog broja laznih hristosa i laznih proroka, koji proricu “kraj sveta�. I ja sam se ulovio na udicu jednog od njih. Leti 1993. godine mi je do ruku dosao listic nepoznatog “Belog bratstva�. I do danas se sa jezom prisecam tih dogadjaja. Posumnjao sam:�A da li je zaista Hristos iznenada dosao na zemlju?� I odlucivsi da prekinem mucenje koje mi je donosilo to pitanje, obratio sam se Bogu s molitvom:�Otvori mi oci, pokazi mi da li je istina to sto je napisano u listicu�. I ranije sam se molio Bogu u teskim situacijama, ali sam se sada molio sa zeljom da dobijem odredjeni odgovor:�Da, istina je�. Zeleo sam da poslednji dan dodje sto pre, smatrajuci da je tesko ziveti dugo sa svim nevoljama koje nosi zivot. Naravno, nisam iznosio to svoje misljenje (javno sam “zeleo� da volim Boga), ali u dubini svog srca, u nacinu zivota (skoro sam prestao da citam Bibliju), ta zelja je bila veoma jaka. I tako je u meni poceo da jaca osecaj da su svi ti listici istiniti. Verovao sam to osecaju, iako me je mnogo smucivao: agresivnost “brace�, nedopustivi ton u listicu itd. Ali sam ja gusio glas razuma i davao na volju “intuiciji�, smatrajuci da ako sam sve poverio Bogu, onda se ne moze desiti da je On dozvolio da poginem i da poverujem u lazi. I ranije sam Mu se molio:�Ne dozvoli da prihvatim laznog proroka i da odbacim istinskog�. Imao sam iskustvo – zbog molitve nisam poverovao munistima.

I tako, uveren, poceo sam sve vise da verujem “beloj braci�, i sto sam im vise verovao, tim vise sam smatrao potrebnim da im verujem (jer Bog ne dozvoljava da pogine onaj ko Mu veruje). To je bio zacarani krug. Moje stanje po prihvatanju “zivog Boga� je bilo slicno stanju pri obracenju, u cemu sam video dokaz istinitosti svoje nove vere. Ali u celoj prici je najcudnije to sto nisam imao nikakvo znanje o verskim ucenjima sekti. Isus je govorio da se Njegove Reci nece izmeniti, i zbog toga ja nisam smatrao potrebnim da razmatram ucenje “bele brace�. Ziveo sam tako kao i ranije, ne znajuci nista o zabranama te sekte. Nisam izlazio iz kuce, ucio sam, nikoga nisam kleo, roditelje nisam odbacio. I jos je strasno (ne, to je dobro!), sto nisam poznavao ( i cak nisam ni reci progovorio) nijednog od “brace�. Smataro sam da verujem Bogu apsolutno, pa ukoliko bih trazio nove dokaze to bi bio – akt neverja i maloverja. Ako bi to bila laz Bog bi me po mojoj molitvi zastitio od nje. Eto na cemu se zasnivala moja “vera�. Interesantno je i to, da mi se vodje sekte uopste nisu svidjale, njihove novine sam citao sa odvratnoscu, ali sam se bojao da to sebi priznam. Svidjao mi se predjasnji Hristos, Isus, i nije mi se potpuno svidjala Majka Bozija. Medjutim, ja sam koreo sebe za to i cak sam pronasao i argument: “Isus se posle Vaskrsenja javio Apostolima u drugom obliku, medjutim to njima nije smetalo da Ga prepoznaju, i zavole�. Cela ova prica bi bila smesna, da to nije bila moja aktivna propovednicka delatnost. Cinilo mi se za osudu da mirno sedim kuci, kada “Hristos� i “braca� “spasavaju� ljude. Sam sam sastavio tekst za listic i za dva meseca sam podelio 194 primerka. Delio sam ih u metrou (nisam se bojao i nisam bio lenj da ustajem u 5 ujutru), u vozovima, autobusima, na ulicama itd. Napisao sam veliki broj poslanica raznim verskim organizacijama, kao i pisma za novine. Malo je nedostajalo da u “takvu veru� obratim i svoju mamu. Ali Slava Bogu, nisam je obratio. Upustao sam se u sporove (i to veoma dugo) sa vernicima jedne protestantske crkve. Za dva meseca sam uradio mnogo toga, I ne mogu mirno da se secam toga iako sam se vec pokajao za to i omio svetim krstenjem (tada nisam bio krsten).

Medjutim, sumnje me nisu napustale. Nisam bio uveren u svoju veru. Sto sam vise izucavao sofizme i kazuistiku, i primenjivao svoj glavni argument, to sam vise sumnjao. U molitvama sam se cak bojao da se obratim:�Bogorodice Djevo…� pretpostavljao sam da je preda mnom Hristos. Gresio sam. Dani su prolazili u napetosti, a moja vera je visila na koncu. Trudio sam se na sve nacine da je ukrepim:�Ne moze biti da bi Bog to dozvolio. On kaze:�Kucajte i otvorice vam se. Trazite i dobicete�. Jednom se u meni javila snazna zelja da na sve odmahnem rukom i da ostavim veru u svakom pogledu. Imao sam osecaj da me tanka nit odvaja od pogibije: samo sto se nije prekinula, a ja odmahujem rukom. Dovoljan je bio mehanicki pokret. Nisam izdrzao. Prosao je rok za “kraj sveta�. Sva “braca� su pohvatani i ostao sam sam. Nisam vise delio listice. Nista se nije desilo – sve je bilo kao i ranije. Ali ja sam padao duhom:�Ne moze biti da bi Bog tako postupio sa covekom i dozvolio mu da pogine�.

I jednom uvece, 16.januara 1994. godine, u nedelju, citao sam knjigu oca Aleksandra Menja “U potrazi za Putem, Istinom i Zivotom�. U njoj se govorilo o tome, da neki ljudi lako potpadaju pod uticaj laznih proroka. To me je sve veoma smutilo. Osetio sam takav talas sumnje, da sam mislio da cu se ugusiti. Bio sam besan, potpuno rastrojen, u mraku, u uzasnoj tuzi. Nepodnosljivo stanje! Bojao sam se da se obratim Bogu sa molitvom za istinu, jer sam smatrao aktom maloverja da Mu se ponovo obratim sa istom molbom. Ali je moja vera bila uzdrmana. Zatim sam zavapio Bogorodici Djevi:�Spasi me od sumnji� i nije pomoglo. Mucile su me Hristove Reci�Ako vam neko kaze: evo odve je Hristos, ili tamo – ne verujte�. Bojao sam se da uzmem Bibliju u ruke – akt maloverja. Tesko je iskazati sta sam sve tada prezivljavao. Na kraju krajeva sam otvorio Bibliju upravo na tim istim recima. S uzbudjenjem i groznicom i nekom umrtvljenom odlucnoscu sam poceo da izucavam sve sto je Isus rekao o laznim hristosima, trazeci paralelna mesta. Nista nije ulazilo u glavu. i odjednom sam shvatio – sve sam shvatio. Postao sam svestan toga da sam nasao resenje. Zavrseno je sa sumnjama – zavrseno negde u dubini mog bica. Ostalo mi je samo da cekam. Osecam da stremim ka tankoj niti i sve je reseno te mi je ostalo samo da cekam. Nit je pukla. U tom trenu sam osetio Hrista – Njega Samog. Toliko snazno da nema reci kojima bih to mogao iskazati. On je ovde u ovoj sobi. Tako nesto nisam osetio ni u trenutku svog prvog obracenja. Osetio sam olaksanje. Konacno! Pocepao sam listice i sve novine i sve bacio u – kantu za djubre. 29.januara 1994. godine sam krsten jer sam odavno zeleo da idem u Crkvu.

Sta mi je donelo to iskustvo? Mnogo toga. Naucio sam se najvaznijem – da ne pridajem znacaja osecanjima, ushicenju, nadahnutosti. Zavoleo sam Crkvu, Bibliju. Tako je, reklo bi se, Bog na cudan nacin odgovorio na moju molitvu:�Pomozi mi da razlucim istinite proroke od laznih�.

Ð?. К.

Baka me je krstila u ranom detinjstvu. Ne smem da kazem da sam rasla u verujucoj porodici, ali se ona nije mogla nazvati ni ateistickom. Ne mogu da kazem da sam od detinjstva verovala u Boga, ali sam uvek tacno znala da u svetu postoji Sila, Koja ga je sazdala i Koja mu pomaze da opstane. Zapamtila sam frazu koju je neko rekao o tome, da je moguca slucajna pojava zivota na zemlji, isto toliko koliko se na otpadu od razbacanih delova sam od sebe moze napraviti automobil. Moje detinjstvo i mladost su bili obicni: deciji vrtic, skola, pedagoska skola. Bez obzira na to sto se meni i oko mene nije desavalo nista strasno, ja sam uvek znala, da na ovoj zemlji za razliku od bajki retko biva srecan zavrsetak. Mnogo sam citala, pokusavajuci da nadjem odgovor, kako ziveti da bi se bar malo poboljsao svet, svoj zivot i zivot svojih bliznjih. Dugo sam sebe smatrala nepotrebnim covekom. Cinilo mi se da sam se rodila suvise rano ili suvise kasno. Ne mogu da kazem da sam bila sama – uvek sam imala prijatelje, ali je vreme prolazilo, prijatelji su se menjali, ali je zivot i dalje ostajao prazan.

Sve je istina pocelo kada je u nasoj zemlji pocela da se menja ideologija. Odnegde su se pojavile nove knjige, novi ljudi. Ljudi su me oduvek interesovali. Ne samo makarenkovski kolektiv, vec svaki covek ponaosob u odnosu s drugim ljudima. Zbog toga sam volela velike bucne kompanije, gde je bilo moguce zavuci se i posmatrati. A zatim je posmatranje i sozercanje postalo jedno od mojih najomiljenijih zanimanja. Kasnije, u pedagoskoj skoli, sam se upoznala sa psihologijom i zavolela je svom dusom. Sada smatram, da su me dogadjaji koji su se desili posle zavrsene skole priveli teznji da spoznam Boga. Tada su mi se oni cinili slucajnim, malovaznim. Ali sada tacno mogu da ih povezem u karike lanca.

Po zvarsenoj skoli dugo nisam mogla da pronadjem posao u struci. Morala sam da idem ne tamo gde sam zelela, vec tamo gde su bili potrebni ljudi. Zaposlili su me tamo, gde nista nisam mogla da ocekujem. Mastala sam o institutu, o daljem studiranju, interesantnom poslu, kome bi bilo moguce posvetiti zivot. Ali se desilo tako da sam se upoznala sa interesantnim, pametnim ljudima, koji su ozbiljno razmisljali o veri, o Bogu. Zatim sam zajedno sa njima bila na osvecenju novootvorene Crkve, koja se nalazila pored nase firme. Zatim sam pocela da citam duhovnu literaturu, ponekad odlazeci u Crkvu.

Dalja desavanja su se odvijala na potpuno odredjeni nacin. Jos u mladosti sam znala da ukoliko se budem udala da cu se obavezno vencati. Kada sam se upoznala sa mojim buducim muzem i dosla kod njega kuci, ugledala sam tamo ikone, Bibliju i shvatila da ni on nece biti protiv vencanja. Upoznala sam se i sa njegovom bakom – istinskom vernicom. Uvek me je zadivljavalo to kako nepismena starica moze da bude tako pametna i mudra. Sada shvatam, da joj je u tome pomagala i pomaze cvrsta vera u Boga i teznja da zivi po Njegovim zapovestima. Vencala sam se sa muzem i tada sam se prvi put i pricestila. Vencali smo se u Crkvi u kojoj sam se krstila u detinjstvu. A zatim sam stekla i istinske prijatelje – Vladimira i Tatjanu. Mi smo istovremeno, iako nezavisno jedni od drugih prisli veri u Boga, i pomagali smo i pomazemo jedni drugima u jacanju nase vere. Razgovarajuci sa mojim prijateljima, prosla sam dug put bavljenja raznim stvarima. Zadivljujuce je to, da cak i citanje ateisticke literature, i bavljenje okultizmom moze privesti k veri u Boga. Jos smo u skoli na casovima naucnog ateizma, izucavali razlicite religije, i na nase pitanje zasto to moramo da znamo sto odricemo, predavac je odgovorio da treba znati sustinu onoga sto odricemo. Zatim sam shvatila da se veri moze prici i kroz suprotno shvatanje.

Ja mogu da navedem tri konkretna dogadjaja koja su me neposredno privela Bogu i Crkvi. Oni su se desili skoro istovremeno.

I tako, bavljenje okultnim naukama, delimicno astrologijom me je dovelo na kurseve narodnog lecenja, gde su nas ucili kako da lecimo ljude ne samo pomocu magnetizma, kosmicke energije, vec i molitvom prizivajuci Ime Isusa Hrista. Posla sam na te kurseve, vec tada shvatajuci da to nije moj put i da se ja necu time baviti. Postigla sam svoj cilj: ojacala sam u veri, naucila se licnoj molitvi, i citanju Biblije.

Zivot me je slucajno doveo u kontakt sa ljudima iz sekte jehovinih svedoka. Oni su me zainteresovali i ja sam od njih zatrazila literaturu, iz koje sam saznala da lecenje energijom ne moze doprineti nista dobro. Autori tih knjiga, kao i nas ucitelj na kursevima, su se takodje pozivali na Bibliju. Kada sam nasem ucitelju postavila pitanje, - zasto?- on je odgovorio veoma neodredjeno i nerazumljivo, rekavsi da se i jehovini svedoci bave time.

Njegov odgovor je konacno stavio krst na moje bavljenje isceljivanjima. Ispricala sam Vladimiru o mom susretu sa jehovinim svedocima i on me je posavetovao da procitam o njima, predlozivsi mi knjigu protojereja Mitrofana Znosko-Borovskog “Pravoslavlje.Katolicanstvo.Protestantizam�, koja mi je razjasnila mnogo toga i ja sam napustila jehovine svedoke. Zatim mi je Vladimir poklonio knjigu svestenika Rodiona “Ljudi i demoni�. Ta kniga je konacno stavila tacku na moje bavljenje astrologijom. Knjiga iz astrologije je bila prekrivena prasinom. Tako su Bozijom Voljom dva zla duha otkrila meni svoju sustinu, odricuci jedan drugog.

Pre tih desavanja ja sam molila Boga da izleci moju kratkovidost. Gospod mi je skoro trenutno ispunio moju molitvu. Pomoc je dosla neocekivano. Lekari su me operisali i vratili skoro stoprocentni vid. Tada sam konacno shvatila, da covek uvek dobija ono, cemu tezi. Samo tada pocinje da razmislja da li je on to hteo, i ako jeste, zaboravlja, Ko mu je to dao. Tako sam i ja postala mudrija i shvatila da ne treba da mesam veru u Boga sa astrologijom i isceljivanjima. A mozda je to bila provera. Slava Bogu, sto nisam uspela sve da isprobam, vec sam se samo zanimala teorijom. Dobivsi diplomu o zavrsenom kursu narodnog lekara, shvatila sam da mi je ona potrebna samo zato, da bih deci pokazivala i govorila:�Tako ne treba ziveti�.

Zelim da navedem jos jednu knjigu, koja je stavila tacku na moje bavljenje okultizmom kao i moje prijateljice Tatjane, - “Knez ovoga sveta� G.Klimova. Ona nas je prosto protresla: sreli smo se s djavolom licem u lice, uvideli to- i pobegli.

Uskoro sam saznala da Vladimir prolazi oglasenje i da se sprema da se krsti. Pocela sam da mu postavljam pitanja o Bibliji, molitvi, Crkvi. On mi je odgovarao na njih, a zatim me je pozvao na “otvoren skup�. Tako sam se nasla u skoli oglasenih. Kniga “Iskrene price stranca svome duhovnom ocu� mi je pomogla da idem u Crkvu, i na prve skupove oglasenih. Tu knjigu mi je poklonila Tatjana na Bozic.

Danas, kada idem na posao, svako jutro prolazim blizu Crkve, i molim se i zahvaljujem Bogu za to sto mi je dao takav posao koji mi ne oduzima mnogo vremena i dozvoljava mi da ucim da zivim po zapovestima Bozjim. Zahvaljujem Bogu za put koji prolazi pored Crkve.

L.S.

Muz i sin su se krstili jednog dana u Kolomenskoj Crkvi, 1987. godine. Ja sam ostala jedina nekrstena u porodici. Postepeno sam pocela da osecam dusevnu neravnotezu, i zelja da se krstim je bivala sve veca svake godine.

Krstila sam se 1991. godine u Danilovksoj Crkvi, iako mi se po formi nije narocito svidelo. Oca Georgija sam prvi put cula na “otvorenom skupu� skole za oglasene u Vladimirskoj Crkvi bivseg Sretenjskog manastira, gde me je odveo muz u leto 1993. godine jer je on u to vreme prolazio kroz period oglasenja. Utisak sa susreta je bio snazan, i pored svega toga, nisam se upisala u grupu oglasenih, izasla sam iz Crkve i otisla kuci. U toku poslednjih meseci sam pocela sa radom na svojoj dusi. To je doslo samo po sebi, nezavisno od mene. Bilo je mnogo sumnji, ali sam ja jasno osecala, da je nastalo vreme da izaberem put. Nastupio je glavni, najvazniji deo mog zivota. Sve prosle godine su se pokazale besciljne. Ali sujeta je sprecavala: nedostatak vremena, rad, porodica. U dusi se vodila borba. Iako muz nije insistirao na mojoj odluci, ja sam osecala njegov uticaj

Sledeci put sam se srela sa ocem Georgijem 1994. godine. Posli smo svi troje – ja, sin i muz. Kasnili smo, stajali smo na stepenicama na ulazu. U pocetku sam odbijala da udjem, jer se lose culo i nista se nije videlo. Zatim sam pocela da osluskujem, hvatajuci svako slovo. I upravo posle tog skupa sam jasno shvaila, da je put izabran i da cu ici njime. Drugog resenja nema.

I danas, analizirajuci svoj prilaz Crkvi, shvatam, koliko su za svakog hriscanina – pocetnika, vazni skupovi oglasenih koje vodi otac Georgije.

4. novembar 1994. godine

I.G.

U najranijem detinjstvu sam razmisljala o Bogu i zelela da saznam da li On zaista postoji. Ali je ateisticka propaganda postepeno gusila u meni te klice vere. Pocela sam da se bojim Crkvi s njihovim polumrakom, cudnim mirisom i nepoznatim obredima. Kada sam bila u drugom razredu, mama je zelela da me krsti, ali sam ja odbijala bez obzira na zakazano krstenje.

Kada sam odrasla, pocela sam da razmisljam o smislu zivota, i putevima za njegovo pronalazenje. Poceli su da me zanimaju filozofski problemi. Jednom sam jasno spoznala da Bog postoji i da zelim da saznam kakav je On, iako mi je trenutno tesko da se setim kako sam dosla do tog zakljucka. Odlucila sam da za pocetak razmotrim sta postoji u tom svetu, a zatim da Mu pridjem. U moru klasicne literature, koja se izucava u okviru skolskog programa, izdvajala sam mesta koja bi mi mogla pomoci da saznam nesto o Njemu. Pocela sam da citam sve sto mi je dolazilo pod ruku. Tako sam naisla na Ivana Jefremova i preko njega sam pocela da se bavim jogom, ekstrasensorstvom i krisnaitijem. Upijala sam u sebe sve kao sundjer: isla sam na kurseve meditacije, bavila se astrologijom i raznim metodama gatanja. Za mene je sve sto je bilo povezano sa duhovnoscu bilo bozanstveno. Nisam razmisljala o postojanju djavola.

Zatim sam stekla prijatelje koji su delili moje misljenje. Vodili smo slobodan nacin zivota ne pridavajuci znacenje spoljasnjem misljenju ljudi koji su nas okruzivali, prenebregavajuci moral i rasudjivanje. Postupali smo po zeljama svog srca, voleli romanticna putovanja, visoke ideale i filozofske besede. Ali smo najvise diskutovali o Bogu. Zatim smo shvatili da takvih ljudi kao sto smo mi ima veoma mnogo i da oni sebe nazivaju “hipicima� i da u znak protesta nose duge kose i pocepan dzins. Mene je privlacila njihova sloboda i to sto su me prihvatali takvom kakva jesam. Medju njima je bilo mnogo razlicitih ljudi sa suprotnim pogledima, ali ih je sve ujedinjavala razocaranost u zivot, i zelja da se nekako promene, zedj za ljubavlju i nada u bolje sutra.

U toj sredini sam imala prijatelja, koji je iskreno zeleo da spozna Boga. On je na moje oci poceo da se menja – prestao je da pije, pusi, i poceo je da odlazi na baptisticke skupove. Od njega sam prvi put pocela da saznajem Ko je Hristos. Do tada mi hriscanstvo prakticno nije bilo poznato. On mi je pricao sve sto je sam saznavao, i ja sam pocela da shvatam da postoji i nesto drugo. Osecala sam da iza Hristovog Lika stoji nesto vece od onoga sto sam videla u drugim religijama i pravcima ljudskih misli. Bila sam spremna da postanem hriscanka, ali me je dugo plasilo, kako mi se cinilo, netrpeljiv odnos hriscana prema drugim religijama i nesloboda. Baptisticki skupovi su mi se svidjali i cesto sam mnogo plakala, shvatajuci kolika sam gresnica. Ali to stanje radosti je posle skupa neprimetno nestajalo i ja sam osecala nesaglasnost reci i dela. U to vreme sam pocela da citam Novi Zavet i da idem u pravoslavnu Crkvu. Ali ni tamo nisam nasla potreban odgovor. Iako sam tamo primila krstenje, to nije uticalo na moj zivot. Prolazila sam unutrasnju krizu. Bila sam izmedju neba i zemlje. Ljudi, koji su me smatrali svojom, su mi bili strani po duhu, a oni koji su mi bili bliski me nisu prihvatali takvom kakva jesam. Na kraju sam ostavila sve i odlucila da idem sama. Nekoliko meseci sam pokusavala da idem samostalno, citala sam Bibliju i Dobrotoljublje, ali se pojavila protivurecnost izmedju zelja i postupaka. Na kraju sam potpuno zalutala i pala.

Gospod me je izvukao iz toga i priveo u crkvu pedesetnika. Bila sam porazena jednostavnoscu i verom tih ljudi. Shvatila sam da treba da ostanem ovde. Tamo sam nasla prijatelje, ojacala i primila krstenje po veri, svesna svog postupka. Napustila sam Akademiju koju nisam volela i cudom stupila na koledz slikarstva. Zivot mi se menjao na moje oci. Uvidela sam kako jevandjelska rec moze da se ovaploti u stvarnosti. Videla sam isterivanje zlih duhova iz posednutih ljudi, govor na drugim jezicima, prorostva.

Gospod mi je postao veoma blizak. Neko vreme sam se radovala i “plivala� u sreci, ne primecujuci nista naokolo. Tamo to stanje nazivaju “periodom prve ljubavi�. Ali postepeno to, sto sam videla u svetu kroz ruzicaste naocare je pocelo da nestaje, i ja sam se suocila sa gomilom probelma, neslaganja, gresaka, uvidevsi nerazumevanje i cesto povrsnost gledista. Pokusala sam da se borim s tim, ali nista se nije resavalo. Proslog leta sam pozelela da pobegnem od problema i otisla sam na odmor, pokusavsi da saberem milsi i sve ispravim. Ali – vratila sam se i problemi su i dalje ostali.

Kada sam dosla na skup u skolu oglasenih, uvidela sam da mi je sve ovo vreme nedostajao – smisao. Prvi put sam cula da je Crkva – sabornost Duha i smisla. Sta je to bogatstvo Svetog Duha, ja ne znam. Ali se to u sabornosti sa nasom Crkvom cesto srece.

Nasa mala Crkva je bukvalno camac na okeanu. Nema ni kompasa, ni karte, vec samo veru i nadu na spasenje. Nju vetar baca s jedne na drugu stranu i ponekad se cini da je smrt neminovna, ali cudom ona ponovo isplovljava i plovi u nepoznatom pravcu.

Neko vreme sam isla i tu i jos na druga mesta. Na kraju sam shvatila da vise ne mogu da ostanem u toj Crkvi. Razgovarala sam sa pastirom i on me je pustio. Sada sam ponovo na raskrsnici, ne znam gde da nadjem sabornost duha i smisla.

Moze li Pravoslavlje da postane ta Crkva, u kojoj se s jedne strane nalaze darovi i plodovi Svetog Duha, a s druge strane postoji njuhova sjedinjenost s ozbiljnim gledistem, osmisljenoscu i mudrsocu – to je ptanje koje ostaje otvoreno za mene.

Nadam se da cu u skoli za oglasene uspeti da pronadjem odgovor.

J.F.N.

Postoji predivna prica o tome, kako je jedan otselnik uskliknuo:�Gospode, trazio sam Te trideset godina. Gde si Ti?� I Gospod mu je odgovorio:�Trideset godina Ja stojim iza tvojih ledja�. I evo sada, kada zelim da vam ispricam o svom putu ka Bogu setio sam se te price. S punom uverenoscu mogu da kazem da sam vec odavno nejasno osecao postojanje neke realnosti, neuhvatljive, ali pored toga istinitije nego bilo sta drugo. Upravo to zagonetno prisustvo je prinudilo moju dusu da se pokrene i trazi izlaz iz lavirinta apsurda i bezizlaznosti – neutesnog mesta prebivanja duse koja je otpala od Boga. Sticanjem nekog zivotnog iskustva i posle prvih iskustava sa zlim stvarima, poceo sam da osecam, da se covek, pobedjen grehom, udaljava od istinske realnosti, prestaje da bitise, postajuci kao senka. To tuzno iskustvo prebivanja u nebicu je za mene bilo veoma poucno. Ono me je prinudilo da pozelim pravi zivot i potrazim njegov izvor. Mozda moja osecanja nisu bila takva kakvim ih sad predstavljam, jer nije lako biti autobiograf sopstvene duse.

Od ranog detinjstva sam verovao u znake, magiju, uticaj zvezda na covekovu sudbinu, znatizeljno citajuci raznu misticnu literaturu. Cime sve nisam punio svoju jadnu glavu! Sva ta znanja su mi ucinila rdjavu uslugu, odvrativsi me od pravog puta, tako da sam veoma zalutao ispunivsi srce gordoscu sveznajuceg coveka. Oci su mi bile zamagljene te nisu mogle da uvide ni najjednostavnije duhovne istine. U to vreme sam se osecao kao igracka u rukama stihijskih, strasnih, bezlicnih sila, koje ispunjavaju kosmos. Osetivsi strah od njihovog uticaja, poceo sam da se molim. Podizuci oci ka nebu, trazio sam zastitu od sunca, zvezda, duhova, cak i od boginje ljubavi. Tada mi je bilo sedamnaest godina. Bio sam nadmen, pa cak i onda kad me je sreca pratila, ja sam to pripisivao svojoj vlasti nad prirodnim silama. U duhovnom zivotu sam bio prepusten samom sebi. U blizini nije bilo nijednog hriscanina. Cini se da sam se mnogo ranije upoznao sa jeretickim misljenjima, nego sa Svetim Pismom. Strogo definisana filozofija tih ljudi je kod mene izazivala ushicenje. Divio sam se paradoksalnosti misljenja, neocekivanim obrtima misli, izvrtanjem tradicionalnih ideja.

U osamnaestoj godini sam stavio krst na vrat i odlucio da se prvom pogodnom prilikom krstim. Uzrok za takvu odluku je bio jedan dogadjaj, koji me je veoma uplasio, o kome naravno nema smisla da pricam. Vazno je to da sam krstenju, nosenju krsta, spominjanju Bozijeg imena pridavao magijsko znacenje i pokusavao time da se zastitim od svih mracnih, razornih sila, cije je prisustvo bilo veoma ocigledno. Tokom vremena sam potpuno neprimetno postao monoteista, ne trazeci vise podrsku u zvezdama i duhovima. U vezi sa tim zelim detaljnije da ispricam o svom prvom iskustvu bogopoznanja.

Desilo se to posle gledanja filma “Sto dana Sodoma� Pjera Pazolinija. Moj brat mi je mnogo pricao o tom filmu, govoreci da je on na njega i njegove drugove proizveo cudan, zaprepascujuci utisak. Zaista, u filmu su prikazane strasne stvari. Radnja se odigrava u Italiji krajem drugog svetskog rata. Nekoliko fasista su zakljucali u vili obrazovane ljude, koji su stali na stranu zla. Dalje su u filmu kao nekoj surovoj hronici prikazane zaista cudne stvari. Utisak da putujes po adu je pojacan time sto je film tekstom podeljen na nekoliko delova – “Krug ljubavi�, “Krug ognja� i “Krug krvi�. Na kraju filma sam izasao iz sale kroz masu “udavljenih�, ugnjetanih ljudi. Cinilo se da su ljudi rastrojeni, razoruzani. Ja sam u dubini duse bio porazen time sto mi je bilo neoubicajeno lako i svetlo. Neznano odakle u meni se pojavilo znanje da u svetu postoji dobro i zlo. Sa za sebe novom uverenoscu uvideo sam da je zlo slabo, ukoliko si jak i ukoliko je iza tebe Gospod. I jos sam shvatio da sam svestan svog izbora, da je on neizbezan i da je jedino sto ja posedujem – slobodna volja koju predajem Gospodu. Tog trenutka sam dao svoj licni zavet Bogu.

Dalje je zivot tekao uobicajeno. Nazalost, tada nisam mogao da shvatim da je najbolji nacin poznanja istine – opstenje sa Bogom, pa sam nastavio da trazim istinu u knjigama. Istina, ne smem da kazem, da mi one nisu dale nista. S velikim odusevljenjem sam procitao “Stub i utvrdjenje istine�, oca Pavla Florenskog, “Misli� Paskala, a takodje i “Zitije protojereja Avakuma�. Moj drug koji je nedavno postao hriscanin i koji se zadivljujuce promenio posle toga, mi je poklonio malu jeftinu ikonicu Majke Bozije i knjigu protojereja Aleksandra Smemana “Vodom i Duhom�.

Uopsteno receno, sve je vodilo tome da pridjem Crkvi. Medjutim tome je prethodilo ozbiljno iskusenje. Cini mi se da sam prvi put u zivotu ozbiljno pokusao da ispunim zapovest Gospodnju. Odgovor je bio skoro neodlozan. Jedna zena, koju ne poznajem dobro, mi je saznavsi za moju davnasnju zelju da se krstim predlozila da se obratim “dobrom� svesteniku – ocu Pavlu Visnjevskom. On me je upoznao sa covekom, koji mi je ispricao o mogucnosti prolaska kroz oglasenje. Posle dugih kolebanja dosao sam na “otvoren skup�. Slusajuci svestenika Georgija Kocetkova, bracu i sestre, osetio sam “da njihova usta govore od viska srca�. Poceo sam da verujem i ostao sam u Crkvi, kako bih svojim slabim skromnim snagama sluzio Gospodu i slavio Njegovo Ime.

S.O.

Rodjena sam u potpuno neverujucoj porodici ciji su svi clanovi nekrsteni – roditelji, bake, dede. To je srednja socijalisticka porodica: roditelji – inzenjeri, troje dece, otac – clan partije, ratovao, deda – komunista. Ne znam sta je sa komunistickim idealima, jer mi ih nikada nisu objasnjavali, ali znam da nijednom od roditelja nisam cula o Bogu, tako da nisam ni o cemu ni razmisljala vec sam u potpunosti zivela po njihovoj volji. Oni su se trudili da mene, i sve nas decu, vaspitaju kao odgovorne, postene ljude. Nisu nas ucili ni da lazemo, ni da krademo, niti da gazimo po lesevima.

Ne znam kako je sve pocelo, ali kada se brat nije vracao kuci kasno uvece, mama se veoma brinula, a ja sam molila Boga za pomoc – uskoro su ga doveli kuci – bezbriznog, glupog brata Kirila. Ja sam govorila da znam da je s njim sve u redu, da on samo ni o cemu ne razmislja i da ce uskoro biti dobro. Prizivajuci Boga, nisam isticala sebe, vec sam znala da je On Svemoguc.

Nasi susedi su sebe smatrali hriscanima, imali su ikone, i u kucu su im dolazili svestenici ili vec neko u rasi. Ali njihov zivot nije bio cist, pravednicki – oni su se nezakonito uselili u stan, a muz je bio rukovodilac gradnje i sve je nosio kuci. Mene to nije cudilo, ali me nije ni privlacilo.

Pored nase kuce se nalazio Savet za religijska pitanja, i pored njega je vecito neko strajkovao, protestvovao, gladovao, a dolazili su i ljudi u rasama.

Ponekad sam odlazila u Crkvu, a veoma retko i slucajno sam putovala u Zagorsk. Nista posebno nisam osecala od tih poseta i putovanja, i skoro mi nista nije ostajalo u secanju. Crkva mi je ulivala strah zbog neceg stranog, nepoznatog, starog.

Secam se antireligioznih plakata na decijoj poliklinici: baka vuce unuka u Crkvu (baka je naslikana kao karikatura), a glupo dete…

Prvi put sam namerno posla u Crkvu sa drugaricom na Vaskrs 1992. godine, kada je mama upucena na operaciju. Moja drugarica je znala kako da se ponasa u Crkvi, i pred kojim Svetiteljem da upali svecu, ali je u dubini duse bila potpuno neverujuca i po tome se malo razlikovala od mene.

Upalila sam svecu i pomolila se za zdravlje. I zaista - od tog trenutka je poceo moj put. Crkva Svetog Nikole u Hamovniku je bila veoma lepa, velika i bilo je mnogo ljudi. Nalazila se pored nase skole. Skola je zbog toga imala mnogo problema, vodila je antireligioznu propagandu, ali se ja ne secam mnogo toga.

Prvi put sam pocela da razmisljam o Bogu kada je brat Kiril rekao da se krstio. Ispricao mi je kako je to bilo, ali je nesto i precutao. Mama je bila mirna u vezi toga. A ja sam mislila – zasto da se krstim kad u stvari ne verujem i prakticno nista ne znam- ni molitve, ni nacin zivota. Mislila sam da nema potrebe da se krstim, jer ja verujem i to mi je dovoljno da bi mi dusa ostala besmrtna i da bi ponovo postala neciji zivot, ne smatrajuci da je previse gresna. Neka posle moje smrti umre i ona i nikome necu nedostajati – jedan los covek manje. Ranije sam zivela i mislila da mi je dusa cista – ne radim nista zlo, nikoga ne vredjam – a zatim sam tokom zivota pocela da sumnjam da mi je – dusa gresna. Evo na primer (posto sam procitala naucno-fantasticnu pricu brace Strugackih “Piknik na rubu� u kojoj se govori o sobi zelja) razmisljala sam sta bi pozelela moja dusa kad bi dospela u “sobu zelja�? Bojala sam se da mislim da ce pozeleti nemir na zemlji, nesrecu u porodici, a zasto – ja ne znam.

Zatim se pojavio Igor. On je bio cudan brat, nismo se cesto vidjali, ali kada se to i desavalo, ja sam ga volela, a i on je mene smatrao za nesto posebno. I on je odjednom postao – duboko verujuci covek. Cesto nas je posecivao, pricao, ali ga ja nisam slusala i to sve je prihvatala samo mama (ona se prva i krstila). Ja ga nisam razumevala – on je bio dobar, lep, veseo, drustven i odjednom je – zacutao, omrsavio. Ja u pocetku nisam verovala u dubinu njegove vere.

Mama je posla na oglasenje (pred krstenje – prim.prev.), i zvala je i nas sve sa sobom, ali se ja nisam slozila s tim. Mama mi nista nije govorila, i ja nisam bila uznemirena. Na leto sam pocela s mamom da odlazim u Crkvu. U pocetku mi je bilo lose, zagusljivo, a zatim sam se navikla. Posla sam u Vaskrsnju grupu na treci skup pred oglasenje, ali me A.M.Kopirovski nije pustio rekavsi da nisam spremna – da sam zla i nadmena. I postupio je pravilno – dao mi je vremena da se konacno odlucim. U zivotu sam prezivela mnogo toga na sta nisam mogla da se naviknem: bilo je mnogo cudnih, novih, naglih preokreta, imala sam iskusenja i sa poslom. Znala sam da ako ne prekinem takav nacin zivota da mogu silno da pogresim. Trgnila sam se i uclanila u Omladinsku grupu. U pocetku mi se vrsnjaci nisu mnogo svidjali – bilo je mnogo neposlusnih, ali sam se veoma radovala A.M.Kopirovskom. Kada nas je on pitao zbog cega je ko dosao, ja sam rekla da zelim da zivim pravednim zivotom. Zelela sam da imam oslonac, i Silu koja me podrzava i koja mi pomaze. Nisam imala vise snage da zivim, da se borim, da budem zla i agresivna. To se desavalo samo u kuci gde bih nakupivsi u sebi gorcine najcesce to ispoljavala u porodici.

Paraleno sam odlazila na “otvorene skupove� u Uspenjsku Crkvu gde je bilo mnogo dobrih, interesantnih ljudi. Crkva je za mene postala rodjeni dom. Zao mi je ljudi koji nista ne znaju o veri kao sto ni ja ranije nisam znala da volim Boga i da Mu verujem.

A.T. 

Krstio sam se sa u Pravoslavnoj Crkvi sa nepunih 40 godina. Misli o Bogu i veri su pocele otprilike dve godine ranije. A dotle sam bila dete dostojno svog vremena – ubedjena ateistikinja. Ni u skolskim ni u studentskim danima nisam imala nikakve sumnje povodom toga. Moj analitcki um je trezveno mislio, i bio cvrsto ubedjen da su pogledi ateista – najpravilniji.

Samo u ranoj mladosti, kada sam boravila u nepoznatom gradu ili mestu, isla sam u Crkvu, i tada mi je bivalo lakse, da bi se u nekim trenucima opustala u crkvenoj atmosferi, gubeci osecaj vremena. Zatim sam na pitanje “sta je to� nalazila odgovor – dat na osnovu ruske tradicije. I to je bilo sve – mozda ne bas sve. Nikada se nisam slagala da se od vernih oduzimaju Crkve i da se koriste bezobzirno, cak bogohulno. Jos 70-ih godina, kada sam bila turisticki vodic i izucavala istoriju Moskve, prolazila sam stanje smucenosti pri spoznaji svedocanstava o tome, da su vlasti dosle na stravicnu ideju – da razruse Crkvu Hrista Spasitelja i uniste druge kulturne zgrade.

Vec u zrelom uzrastu, otprilike pre pet-sest godina, kada je Jevandjelje postalo dostupnije, kod mene se pojavio interes za duhovnu literaturu. Moji prijatelji su se videvsi to trudili da me razuvere. Tada kao i sad sam bila okruzena veoma dobrim, ali neverujucim ljudima. Sada mi ih je zao, a u to vreme su neki od tih dobrih ljudi, pokusavali da mi razjasne da vera u Boga – nije prosto glupost, vec jos jedan jaram, koji dobrovoljno stavljam na sebe. Nadam se da ce u jednom trenutku i oni promeniti svoja ubedjenja, iako je za to najvaznija – njihova zelja. Ali je to tada ucinilo moj put ka Bogu duzim i mucnijim.

Tih teskih, veoma mucnih dana sumnje, srela sam jednu dobru prijateljicu i razmenila misljenja sa njom. Ona je kako se pokazala postala vernica – baptistkinja i pozvala me je u baptisticku crkvu. Tamo su me primili veoma toplo, sa radoscu, jer im je dosla jos jedna sestra, sto ja iskreno govoreci nisam osecala u Pravoslavnoj Crkvi, sto je veoma vazno za pocetne korake. Upravo u baptistickoj crkvi su nestajale moje sumnje. Upravo tada sam poverovala u Boga svom svojom dusom. Velika zahvalnost za to baptistickoj crkvi. Ali kroz neko vreme sam osetila da mi nesto nedostaje kod baptista. I svestenicke propovedi su mudre, interesantne, iako me okruzuju dobra braca i sestre, i dobro mi je sa njima, ali dusa trazi nesto vise. Ja i cak i sad ne shvatam – sta. Da li su to bile dubine Tajinstva, ili je to bio zov pravoslavnih predaka…

Nesto me je primoralo da napustim baptiste i predjem u Pravoslavnu Crkvu, gde sam se uskoro i krstila.

Od tada je proslo tri godine i ja sam jos uvek na pragu Pravoslavlja i osecam se nekako cudno: i dalje ne mogu da napredujem i da udjem potpuno u Crkvu jer sam jos medju oglasenima.

To sam i ispovedala, i pricala sta mi je nejasno u crkvenim kanonima i pravilima. Ali sam dobijala odgovor i pravilan i nepotpun: “Idi cesce u Crkvu i sve ce ti biti jasno�. Pri Crkvama se organuzuju, danas istina redje – decije nedeljne skole. Ali zasto decije? Treba poceti od roditelja koji su uskraceni za najvaznije i sada ni sami to najvaznije ne mogu da postignu niti to mogu preneti svojoj deci.

Veoma sam srecna sto postoji pravoslavno-hriscanska skola za odrasle i ja sam nasla put ka njoj. Iskreno se nadam da cu u njoj dobiti odgovore na mnogobrojna pitanja, i da ce mi skola pomoci da se ucvrstim u veri.

N.P.

Pocetak mog puta ka Bogu datira iz perioda mojih tridesetih. Kao povod je posluzila knjiga V.Sidorova “Put na Himalaje�. Knjiga me je privukla svojom tajanstvenosu, potragom za necim neispitanim, ali je najvaznije da me je zadivila. V.Sidorov se kao odrasli covek ozbiljno odnosi prema pitanjima: u cemu je smisao zivota? Gde je izvor svega? itd. Znaci, ta pitanja imaju odgovore? Tacnije, mogu imati? Kod mene su se ona pojavila u vidu besplodnih razgovora.

Posle procitane knjige sam poceo sa traganjem. Ne mogu tacno da kazem sta sam trazio. Nisam trazio Boga – ne. Pre neku atmosferu, ljude, ideje. Gde su odgovori? Na Istoku, razume se. Pojavili su se ljudi kojima ta tematika nije strana, zatim knjige, zapoceli su razgovori. Bilo je lekcija nekih “polugurua� i profesionalnih filozofa. Godinu-dve dana je proslo na usvajanju informacija. Sledece dve godine sam poceo da shvatam odgovore, tacnije da spoznajem njihovu dubinu. Odgovora nije bilo. Primecivalo se da su svi koje sam znao i s kim sam razgovarao osporavali itd – svi ovde “plivaju�. Niko nista nije shvatao.

Nedge u to vreme (negde u 33 godini) i sam sam postao specijalista-ezoterik, i posto nisam imao jasne odgovore, lose sam se orijentisao u mnogim istocnim religijama i ucenjima. To je malo kompenzovalo neuspeh mog traganja. O Bogu kao i ranije nisam razmisljao. U najboljem slucaju – u okvirima dobrog ezotericnog tona, kao o nekoj poluapstraktnoj kategoriji: absolut, toboze, nesto kazes, sami shvatate…

Sa 33 godine sam dosao iz Pitera u varosicu. Selo sa 40-50 stanovnika. Atmosfera “velike zone�. Odnosi – “uzori i sestice�. To je sustina. A spolja – obicni seoski muskarci plus nacelnik. U toj “skoli vodnika� godinu dana posle mog jogi-ezotericnog pogleda na svet nije ostalo kamena na kamenu. Osetio sam se opustosenim i rastrzanim. Kakve cakre, kakva meditacija sa filozofijom – lopatu u zube i podji. Krace receno, joga pred “lopaticom� nije isla…

Uskoro sam se zaljubio i ozenio. Moja zena nije bila hriscanka ali je citala Jevandjelje i nekada ga citirala. Ja sam se zainteresovao i poceo da ga citam. Ono je bilo nesrazmerno dublje od svega sto sam dotad procitao, tacnije ono je bilo van svih okvira i kategorija. Poceli smo zajedno da citamo svaki dan. Pojavila se potreba za citanjem a zatim i zelja da postanem vernik. Mogu da kazem da sam sad vec dve godine vernik, i to pravoslavni. Bog mi se postepeno otkrivao, ali su odnosi sa Crkvom i dalje bili “na Vi�. Postojala je zelja da idem u Crkvu, ali je bilo i prepreka. Stvar je u tome, sto sam sa 25-26 godina mnogo pio. Sa 33 godine sam se “kodirao� i odtad ne pijem. Ali sta je bilo sa Pricescem? Nisam osecao zivotnu potrebu za pricescivanjem, vec sam to jednostavno zeleo. Posle razgovora sa ocem Vasilijem, nastojateljem Sveto-Pargolovskog hrama sam odlucio da podjem na pricest. Od tada ponekad (jednom u 2-3 meseca) odlazim na Liturgiju. Poslednje godine se pojavio osecaj nedostatka necega, neodredjeni osecaj, koji se pokazao kao nerazresiv: nesto ne shvatam, nesto mi nedostaje. Nedostaje najvazniji element. Koji? Nisam znao. Zatim se pojavila grupa katehizacije. Zena i ja smo se upisali, ali u prvo vreme nismo odlazili na skupove, pa je zena donela kuci kasetu sa besedama svestenika Georgija Kocetkova. Te reci su se pokazale kao poslednji elemet, koji je nedostajao. Sve je doslo na svoje mesto. Sada zelim da zivim u Crkvi i hriscanskim nacinom zivota.

J. I.

Moj put Ka Bogu i u Crkvu umnogome ostaje tajna i za mene samog. Mozda ce se sve “neslucajnosti� otkriti u buducnosti.

Crkvi sam prisao kada mi je bilo 29 godina, a krstio sam se tri godine ranije. Odluku da se krstim sam doneo procitavsi veliki broj religiozne literature razne sadrzine. Odlazak u Crkvu na krstenje je za mene znacilo: trazim “drugu realnost�, ja vise nisam ateista, i nadam se da ce mi tamo sve reci i svemu me nauciti.

Tajne Krstenja se lose secam: s jedne strane sam bio veoma uzbudjen, a s druge me je porazila ravnodusnost svestenosluzitelja prema novoobracenim i obredni formalizam.

Moj duhovni zivot je poceo otrpilike kroz godinu dana kada sam se prikljucio pokretu “Svest Krisne�. Prvi koraci u vajsnavskom asramu su potvrdili do tada nepoznata unutrasnja prezivljavanja, sto je za mene oznacavalo istinitost tog ucenja. Cinilo mi se da sam nasao to, sto nisam nasao u Crkvi. Privlacila me je otvorenost i entizijazam krisnaita, njihova zivotna radost i istovremeno strogost u postovanju svih ustanovljenih pravila i ogranicenja. Uskoro sam se osetio jednim od njih, iako nisam mogao u potpunosti da postujem njihove regulacione principe. Pretpostavljao sam da ce doci vremenom.

Napredovanje u Krisni su ometale dve stvari: tesko ispunjavanje asketskih zahteva u porodici i hriscanstvo. Za prvo nisam bio dovoljno odlucan, a drugo je u meni izazivalo nedoumicu i sumnju. Ranije sam mnogo puta citao Jevandjelje, ponekad odlazio u pravoslavne Crkve, ali sam bio ubedjen da su sve religije – samo razlicite forme poklonjenja jednom te istom Bogu. Ali su me uvek zbunjivali ostri nastupi Crkve protiv vajsnava i uopste protiv bilo koje religije sem hriscanstva, a u okviru hriscanstva – sem pravoslavlja. Uostalom, neslaganje “najskrivenijeg znanja� i Blage Hristove vesti sam intuitivno osecao od samog pocetka. Izucavajuci “Bhagavad Giti� i “Srimad Bhagavatam� po kojima su “Krisna i Hristos jedno te isto�, sve vise sam shvatao zamku, kao i na osnovu propovedi u hriscanskim zemljama. Nesaglasnost ova dva ucenja se sve vise osecala narocito u nekim spoljasnjim stvarima. Ja to ne mogu da objasnim. Nisam se usudjivo da pitam u Crkvi, bojeci se da ce mi pre svih odgovora traziti da se pokajem zbog “krisnaitske jeresi�. Ozbiljne krisnaite hriscanstvo uopste nije interesovalo.

Poluzaboravljeno krstenje me je ipak na neki nacin obavezivalo. Sumnje sam mogao da razresim samo priznavsi da je Hristos – drugi Bog, a da hriscanstvo nosi drugi duh o cemu mi je jednom ispricao jedan braman – prevodilac svih knjiga Bhaktivedanti na ukrajinski jezik. Uveren da je vajsnavizam – religija buducnosti, on je govorio da su kontakti sa crkvom neizbezni. Ukoliko izmedju pokreta Krisne i hriscanstva nema niceg zajednickog – pred nama je rat za ljudske duse. Meni je ostalo samo da se odlucim, sto sam i uradio, ne bez razmisljanja povratkom normalnom porodicnom zivotu, gde su supruznicki odnosi dozvoljeni ne samo zbog zaceca dece, a prema deci se ne odnosi kao prema sporednom proizvodu materijalnog tela.

Pristupio sam drugom pokusaju ocrkovljenja sa vec u asramu formiranom magijskom svescu. Prvo vreme mi nije bilo tesko da podrazavam zivot vernika. Mesto gurua je zauzeo svestenik, ostao sam vegetarijanac, umesto citanja mantri po dva sata dnevno citao sam jutarnja i vecernja pravila. Sakralni Sanskrit je zamenio crkvenoslovenski, koji sam pazljivo slusao za vreme Bogosluzenja, gde sam se molio “nogama�.

Pri ucenju osnovama hriscanskog zivota, svestenik se ogranicio na apologetiku i blagocestiva predanja. Ispunio sam njegov zahtev da se pokajem zbog “krisnaitske jeresi�, otvorivsi srce vec na prvoj ispovesti.

Uskoro su se pojavili problemi. Nisam osecao dejstvo pricesti, a Bogosluzenje mi je bilo nejasno. Pojava neizbeznih pitanja me je dovela do toga da citam pokajni kanon i da mnogo ne pametujem.

Pokusao sam da razgovaram sa svestenicima, ali sam uvideo da je njihov zivot ponekad daleko od svetosti. Kao nevoljnog svedoka, molili su me da cuvam “skrivene tajne crkve�.

Jednom me je svestenik (imao je neke neprijatnosti na sluzbi) popivsi malo vise, posavetovao da se drzim podalje od Crkve, i da se ogranicim samo na posete Bogosluzenjima i manje-vise regularno pricescivanje.

Tada sam se ja upustio u samostalno “plivanje� i poceo sam da se molim svojim recima posle pravila. Molio sam Boga da mi pomogne da izadjem iz bezizlaznog polozaja i da me uputi ka ljudima, koji znaju duh i smisao Pravoslavlja. U to vreme sam trazio savremene primere obracenja u hriscanstvo – trezvene i mirne. Mnogi su mi savetovali da procitam knjigu oca Serafima Rouza. U potrazi za tim knjigama sam se obratio poznatom slikaru-ikonopiscu, koji me je jednom pozvao u svoju radionicu uz obecanje da ce mi dati da procitam nesto o Rouzu.

Pokazalo se da je to recenzija oca Georgija Kocetkova na knjigu “Pravoslavlje i religija buducnosti� iz novina “Pravoslavna zajednica�; sam slikar je povezan sa moskovskim pravoslavnim bratstvom “Sretenje� i skolom za oglasene.

Zapisi beseda oca Georgija sa oglasenja i novine “Pravoslavna zajednica� su za mene bili otkrice. Osetio sam da napredujem.
Prestao sam da razmisljam o Pravoslavlju kao stilizovanom zapovedniku, u koje je moguce pobeci od stvarnosti (kakvo ono naravno nikada i nije bilo).
Odricanje od duhovne nemarnosti, licno iskustvo opstenja sa Bogom, hriscanski zivot u pravom smislu te reci, i sve ostalo na sta je upucivalo oglasenje mi je bilo kao potok svezeg vazduha.

Uskoro se pojavila nasa vanredna grupa koja je odmah dospela u neobican polozaj. Isli smo u Crkvu ali smo istovremeno bili malo distancirani od nje. Upoznavanje sa knjigama D. Pospelovskog o istorijatu Crkve je na kraju rasprsilo moja “opoziciona� nastrojenja.

Moje oglasenje je, nasuprot sopstvenim ocekivanjima, teklo tesko. Nekoliko ozbiljnih padova me je primoralo da se zamislim o tome da hriscanski zivot zahteva od coveka napor, usredsredjenost, disciplinu i odgovornost. Tek kad se utvrdis u tome mozes da ides dalje.  Ja se nadam da ce mi Gospod dati snage i da ce mi pomoci da nastavim svoj put ka Bogu i u Crkvu.

R.U.

Rodila sam se i rasla sam u potpuno ateistickoj porodici. Cak su i baka i deda, ukoliko uopste ja smem da sudim, bili neverujuci (ili nereligiozni) ljudi, iako su svoju decu krstili, ali se na tome sve i zavrsilo. Moji roditelji cak nisu ni razmisljali da krste mene i brata, ali se sada mama neprekidno moli da se ja krstim.

Prvi put u svom zivotu sam otisla u Crkvu kada mi je bilo 17 godina. U to vreme sam bila brucos – tek sto sam dosla iz provincije i upisala se na Moskovski Drzavni Univerzitet. Bila je to Crkva Svih Svetih na Sokolu. Drugarica i ja smo cesto odlazile da je posmatramo. Utisak je bio takav kao da sam se priklonila necemu tajnom i zabranjenom. Zapamtila sam natpis nad Carskim vratima:�Svi Sveti molite Boga za nas�, koji sam zatim na ispitima pisala u uglu na svim konceptima. Mozda mi je upravo to i pomoglo da tako lako upisem fakultet? Razmisljala sam o tome, ali mi to “nije pomagalo� na kasnijim ispitima, pa sam o svemu tome i zaboravila.

Odlazila sam ponekad u Crkvu i tamo mi se svidjalo, ali samo kada nije bilo sluzbe. Sluzba me je odbijala svojom nejasnocom, babama sa tamnim maramama, koje su na tebe gledale osudjujucim pogledima (nije mi bilo jasno – zasto?) i nekako neprekidno ostavljale neki negativan uticaj povezan sa smrcu. Biblija se u nasoj biblioteci studentima filozofskog fakulteta mogla izdati samo na jedan dan (vise nije bilo dozvoljeno)..

Tada su mi se mnogo vise svidjale katolicke Crkve sa praznicnim, lepo i savremeno odevenim ljudima, sa uredno poredjanim klupama ( na kojima moze da se sedi i ne lomi kicma). I same Crkve su sa esteticke strane izgledale mnogo privlacinije: svetlije i prostranije (istina ovde je dosla do izrazaja moja ljubav prema istoriji srednjovekovne Evrope i gotskom stilu).

Prvi put sam se susrela sa smrcu bliskog coveka kada je umro moj deda. Tuga je bila neopisiva, i samo sam u Crkvi, za vreme opela, bez obzira na to sto se svestenik neprekidno zbunjivao i nazivao mog dedu cudnim imenom, osetila neobicno olaksanje. Utisak je bio toliko snazan, da sam taj osecaj zapamtila do danas.

Cela porodica je odlucila da se krsti. Malom sinu je tada bilo oko dve godine. Kada smo dosli u Crkvu, pokazalo se da mene ne mogu da krste, jer nisam ponela kosulju. Zato su se toga dana krstili samo musakrci u nasoj porodici. Muz je drzao dete na rukama, i svestenik je prolazeci po krugu, izvrsio sve obrede koje je trebalo nad detetom, a na njegovog oca je neprekidno zaboravljao (“Oce a mene?�), sto naravno nije umanjilo velicanstvenost dogadjaja, ali je ostavilo osecaj nekog nezadovoljstva. Tako sam ja ostala nekrstena. Nas porodicni zivot nije bio harmonican, i odnosi su nagovestavali “bojeva dejstva�: niko nije odstupao od svoje pozicije, buduci u potpunosti uveren u svoju ispravnost. Desilo se nekako da me je jedna moja rodjaka, koja me cesto podrzavala u teskim trenucima, i koja je morala da slusa moje zaljenje na nesrecan porodicni zivot, posavetovala da odem na pastirski razgovor kod nekog oca Georgija u Crkvu na Sretenki. Otac Georgije je iz nekog razloga odmah pozvao mene i mog muza, i saslusavsi nase zamrsene zalbe, rekao da je uzrok nasih nevolja – u uniniju i gordosti (tada sam pomislila:�kao u centar!�). A jos sam zapamtila osecaj, da od njega dolazi dobrota, koju sam ja skoro i fizicki osetila. Posavetovao me je da ostanem na sluzbi i da se upisem u skolu za oglasene. Na sluzbi smo ostali ali se nismo upisali u skolu, a mir u porodici je bio uspostavljen na neko vreme.

Moj muz je kroz dve godine ponovo otisao kod oca Georgija i upisao se u skolu za oglasene. Videla sam svojim ocima kako se menjao (iako naravno ne odmah) – kako se promenio njegov pogled na svet, odnos prema ljudima i prema meni. To je za mene bio najbolji argument u korist oglasenja. Pocela sam zajedno sa njim da odlazim na otvorene skupove, na sluzbu u Crkvu, iako moram da priznam da nisam osecala veliku potrebu za tim. Tacnije, odnosila sam se prema tome kao prema necemu obaveznom.

Ali je to cisto spoljasnji put. Isprekidano sam izlagala, jer je i sam put bio tako isprekidan.

Istina, u Crkvi i u veri me je u pocetku privlacila estetska strana (zivopis, muzika, dusa koja stremi navise), ucestvovanje u necem uzvisenom, a takodje i eticka strana. Za mene je uvek bilo neosporno da u etici ne moze biti drugih zakona, sem onih koje propoveda hriscanstvo. Znala sam da vera donosi utehu tuznima.

Medjutim sama religija mi nije pricinjavala neko zadovoljstvo. Nisam je shvatala, niti sam videla bilo kakvu vezu izmedju uzvisenog dusevnog stanja, koje sam osecala u Crkvi, i nestvarnim pricama o Hristu, u koje je cak bilo “sramno� verovati. Jevandjeljske price sam prihavatala kao bakine bajke. Svemoguci Bog po mom shvatanju nikako nije bio povezan sa Isusom Hristom. Religioznost me je asocirala iskljucivo na babe sa tamnim maramama. Vera je – mislila sam – uteha za slabe ljude. I okrecuci se u Crkvi, ja sam se pitala sta ja imam zajednicko sa svim tim ljudima. Istina, sve ovo zvuci uzasno, ali sam ja ubedjena da ovakve poglede ima 80% mojih vrsnjaka. U Crkvu sam odlazila samo kada mi je bilo veoma lose, kada se dusa kidala od tuge i ocajanja. Tamo sam nalazila utehu. Crkvu nikada nisam asocirala sa necim radosnim i srecnim, pa cak ni Bozic ni Vaskrs nisam prihvatala kao nesto radosno, vec pre kao nesto tuzno.

I tek sam u predavanjima i propovedima oca Georgija nasla ono sto mi je nedostajalo: povezanost vere i crkvenog zivota sa mirskim zivotom. Odjednom sam shvatila da hriscanstvo nije samo skup prica i dogmata, vec da je to sredina u kojoj treba da se odvija nas zivot. Pokazalo se da fizicki zakoni i postanak sveta i coveka ne protivurece hriscanskom pogledu na svet, a da religiozna literatura nije – zbornik “bakinih bajki�, vec traganje za istinom i dobrotom. Zbog toga sam u Crkvi na Sretenki videla da vernici mogu biti mladi, veseli, lepi ljudi.

Ne mogu da skrivam da nemam dovoljno vere. Mene i dalje muce protivurecnosti, i nastavljam da vodim beskrajne sporove sa sobom i unutrsanje sa – ocem Georgijem. Nije lako izbaviti se od “ateisticke proslosti� – sve sto me je ranijih godina smucivalo se jako urezalo u svest, a verovatno i u podsvest. Oglasenje mi je pomoglo da pronadjem odgovore na neka predjasnja pitanja, ali su se pojavila i neka nova koja mi je tesko da formulisem. Za mene je put ka Bogu i u Crkvu jos uvek dug put.

E.L.

Ljudi iz moje generacije dobro pamte rat, tacnije njegove posledice: glad, plac i tugu u svakoj porodici. Kandilo, plamen svece pored ikone su bili u vecini domova te varosi gde sam proveo svoje detinjstvo – Krst sa Raspecem na raskrsnici puteva. Ljudi, koji su prolazili pored, osenjuju se krsnim znakom, tiho, samo usnama sapcu molitvu. Samo oni sami znaju sta mole od Boga. U Zapadnoj Belorusiji gde je kako sada znamo svaki cetvrti covek poginuo od fasisticke ruke (a koliko njih od ruku svojih krvnika) bilo je dosta povoda za obracanje Bogu i bilo je toga sto je trebalo od Njega moliti. I bez obzira na glad i nevolje koje su se nastavljale, na teror sovjetske vlasti, koji je povezan sa likvidacijom narodnog pokreta – “bandita�, ljudi su ostali tihi i gostoljubivi – u njhovim dusama je bukvalno gorelo kandilo nade na spas i zastitu Odozgo.

U svakoj kuci, gde sam sticajem okolnosti morao da boravim (prosio sam milostinju), su me hranili, deleci sa mnom poslednje, i pricali o Bogu, tesili, i prateci na put, krstili me, govoreci:�Spasi Gospode!� U takvo surovo vreme, u ranom detinjstvu, u jednoj meni nepoznatoj beloruskoj porodici, mala starica me je povela u Crkvu i zamolila svestenika da me krsti. Ne secam se tajne krstenja, nisam zapamtio ni kraj, ni Crkvu, ni svestenika, koji me je krstio – ne secam se da li su me uopste krstili toga dana, ali sam zapamtio za ceo zivot: gde je Crkva – tamo je dobro! Tu veru u dobro, u ljubav sam nosio u sebi ceo zivot a da i nisam bio svestan toga.

Zatim je nastalo vreme zaborava… Bio sam mlad, zdrav – Crkva mi nije bila potrebna, na Boga sam zaboravio. Za to sam i platio dugim godinama zatocenistva. I tamo sam opet nasao Boga, prisao Crkvi, sada jednom za uvek. A bilo je to ovako. Zivot me je nosio po ogromnim prostranstvima bivseg Sovjetskog Saveza. Proputovao sam od Bresta do Kamcatke, ziveo sam svakako, nimalo ne razmisljajuci o smislu zivota, kao ptica selica, mozda i gore; nigde nisam savijao gnezdo. Bilo je tu i kradje, i ubistava, i izdaja , i prevara. Nikada nisam razmisljao o tome da su to strasni gresi. Jednom sam sedeci u zatvoru razmi