Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić, Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni Luka Majoros i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailovi, Dimitrije Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i Pajsije Tanasijević..

Brodom Adelfi Rodokalakis, po ćudljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom hilandarskom pristaništu. Kod zografske arsane jedan od braće Rodokalakis objasni da se ne sme pristati na odredištu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod kljunom dodirne mol.

Poče manevrisanje i drama iskrcavanja praćena preglasnom jekom mornarskih uputstava.

Lađa i pristanište
(klikni na sliku za uvećanje)

Nekoliko grčkih monaha spretno iskoči, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od opasno izdignutog kljuna i poče da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako pomamni talas gura brod, silovito, prema padajućem čoveku: vec smo ga videli smrskanog izmedju betona i čelika. Ali povukoše ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo gde se, sekund ranije on nalazio. Kaluđeri se prekrstiše, svi do jednoga, i činjahu to sve dok se poslednji putnik ne dohvati obale.

Pristanište
(klikni na sliku za uvećanje)

Dugačka kolona hilandarskih gostiju, među kojima behu najbrojniji grčki monasi, krenu obalom, prema Jovanjici. Hodali smo žustro, osvrćući se povremeno da vidimo vrh Atosa izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noćima, prema tom vrhu upućuju kaluđjeri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su duže onda kada je na Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po dvadeset i nekoliko, u grčkim nešto više. Biće da ih u svih dvadeset manastira, u karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i dve stotine.

pustinja Karulja i Hilandar
(klikni na sliku za uvećanje)

U pustinji, na Karulji, žive i naši ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Pricevica kod Valjeva. U mirskom životu Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj metež velegrada, a onda se u njemu naprečac prelomilo. Poželeo je, neodoljivo, da ode u neku pravoslavnu crkvu i tada počinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji našao je ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a monahu Simeonu, takoreći pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je poslednji postrig u životu kaluđera. Iza njega dolaze najveća odricanja. 

Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skrušen, pokazivao je spremnost da priča samo o duhovniku koga je izgubio.

U Jovanjici, hilandarskom pristaništu, docekase nas vozaci u traktoru i jednom niskom terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvasenim putem koji je nedavno prosecen preko Svete Gore. Otac Mitrofan objasnjava da put mora ostati bez asfalta i betona. Bratija ce jedino pristati da se put kaldrmise ili da se polije tecnoscu koja stvrdnjava zemlju. Odricuci se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna sta gubi a sta dobija. Zimi je teze stici odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta Gora, zemlja zaustavljenog vremena.

metoh Kakov i stajalište u Kareji
(klikni na sliku za uvećanje)

Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski, naziva se nuznim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nuzno zlo. Otac Nikanor Savic, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko godina u hilandarskoj avliji pojavio dzip. A smirio ih je tako sto je dzip stavio pod kljuc, iza teskih vrata, kao hapsenika.

Voznja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve sto vidimo okolo, pripada Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje izmedju jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu trecinu nekretnina u Kareji. Ima kucu u Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara sume i u njoj crkvicu posvecenu Zivonosnom Istocniku. 

Čitalac koji se zacudio nad upravo zapisanim cinjenicama mora znati da je Hilandar bio mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski manastiri pripadali Srbima.
Zna se da je Radic Postupovic, oblasni knez u drzavi Đurđa Brankovica, obnovio manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik.

Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Ugljese. Nema mnogo podataka o gradnji (manastir je triput zahvatan plamenom), ali sacuvan je prepis Ugljesine povelje.

Grcki istoricar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je nadjeno dvadeset srpskih povelja, u Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna sta ce se jos naci u Velikoj Lavri, jedinome manastiru koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljevic, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri nasao najstariji slovenski muzicki spis. 

Rekose mi da cu u Hilandaru, mozda, videti Andriju Jakovljevica. Upisah njegovo ime u pokislu beleznicu.
Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva- tri poslusanja. Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nuzne radove na manastirskim zgradama. Nesto para stize od priloznika iz celog sveta, od poklona i zavestanja. Grcka drzava cini koliko moze. Iz Jugoslavije, iz budzeta Republike Srbije, takodje stize pomoc. I sve je to malo za zastitu onoga sto se u Hilandaru zastititi mora. Da je vise monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lakse i poslovi bi se odvijali brze.

U doba najveceg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaludjera. Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore.
Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u XIX veku, Hilandar su drzali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo bratstva i na kraju je u manastiru, medju mnozinom bugarskih kaludjera, ostao jedan Srbin, sam samcit.

otac Stefan i otac Gavrilo
(klikni na sliku za uvećanje)

Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluđera i jedan iskusenik. Prvi među njima je proiguman Nikanor Savić. Ostala imena ulaze u moju beležnicu ovim redom: proiguman Mojsije Đorović, starci Pavle Lazić, Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić, Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni Luka Majoros i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailovi, Dimitrije Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i Pajsije Tanasijević.

Iskusenik Dragomir Zotovic dosao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta.
Prvi koga smo videli, ne racunajuci starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste stari monah Dimitrije, kljucar manastirske kapije. On ce tri dana bezati od foto- aparata i fotografisanja.

Bezi od fotografisanja, na neki nepojmljiv nacin, i sam Hilandar: tesko je sve njegove crkve staviti u objektiv. Tesko je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Tesko je, najzad, fotografski zabeleziti sav sklad gradjevina i u njima smirujucu snagu. 

Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do poslednjeg trena, do naseg stupanja pred zivopisani ulaz? Nekoliko clanova hilandarske bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj ce nam biti posluzena kafa. Noc u Hilandaru pada brzo i dok se to desavalo, dok se pejzaz menjao i preoblikovao pod odblescima sveca, imadjah utisak da nekim letecim sarkofagom polazim u proslost.

Hilandar unutrašnjost
(klikni na sliku za uvećanje)

Pet-sest monaha poblize upoznah u razgovorima koji nisu bili liseni obostrane uzdrzanosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu pricu o monaskom zivotu. Casnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, castan - vele nekolicina - pesnik Slobodan Markovic.

pesnik Slobodan Marković

Ipak, starac Nikanor Savić, kaluđer sa licem mudraca iz naroda, brzo nađe ton u kome dominira srdačnost. Beležim svoja pitanja i njegove odgovore, tačno onako kako su padali na papir:

Šta za vas znači susret s putnicima iz otadžbine?

Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome pripadamo. Svakoga primamo raširenih ruku. Rado dočekujemo i strance iz celog sveta. Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide šta čuvamo, kažu: vaša je prošlost bila sjajna. A ja prošapućem: daj Bože da nam i budućnost bude dobra?.

Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonašili?

Moja kuca, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano odjekivala i budila duboka osecanja. Poceo sam da citam Jevandjelje, zitija svetaca takodje, i da razmisljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao skolovati, skole su tada bile pretvorene u skladista municije. Ali sam, kazem, citao, razmisljao i gledao. Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monaskom odricanju suprotstavljali svetovni zivot, rekao sam: zivite vi tako kako meni savetujete! I krenuo sam u Hilandar 1927. godine?. 

Kako se na taj čin gledalo u vašoj porodici?

Moj otac Mihailo imao je još četiri sina i četiri kćeri. Tri moja brata su ostala na njivi, a jedan je završio za mehaničara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim zašto ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neću se ni zamonašiti. Sada sam blagodaran Bogu što me je ovamo uputio. Moj otac nije vise među živima, braća i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kažem svima da ja ipak imam najviše dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca?.

Odlazite li u Jugoslaviju ponekad?

Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna crkvica u čiju su gradnju uložene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u posetu predsedniku valjevske opštine, ali mi službenik reče, kad je video grčki pasoš, kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kaže, čitava procedura za razgovore sa strancima.

Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praćen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman, otac Nikanor Savić, stranac u Valjevu! To mi zvuči glupo. Pomalo sam i postiđen, ali vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se događaj zbio ni koji ga predsednik nije primio. 

MILO GLIGORIJEVIĆ