Crkva Svetog Petra

Možda sam malo prenaglio sa pristankom, pomišljo sam često kada su nastupila iskušenja, ali, kada sam izgovorio da pristajem da postim, tu povratka više nema. Predomišljanja više nema, odustajanja više nema, jer u tom trenutku mi se zaista pojavila želja da postim i da se uz Božiju volju pričestimo zajedno.

Kasnije razmišljam, pa u nedelju je 12.oktobar, moj rođendan, znači bilo bi idealno da se pričestimo u subotu, ili možda bolje u nedjelju, ma dobro videćemo. A onda mi pade misao, pa moj rođendan nije nimalo važan u poredjenju sa Svetim Pričešćem. Postićemo zajedno pa će se do kraja nedjelje već iskristalizirati jasnija slika, šta i kako uz Božiju pomoć da uradimo.

Manastir Tvrdoš

U ponedjeljak smo počeli sa postom, a onda, posao, post, i, neminovna iskušenja...Baš te nedelje trojica kolega slave rođendane. Torte, kolači, šale… Ah, mislim u sebi, Bože budi uz mene.. Ja sam slab, a iskušenja velika!

Kako to da su u postu uvek velika iskušenja. Zar nije zanimljivo kako to da pre početka posta nisam ništa znao za planove mojih kolega iz firme? Saznajem za slavlja tek nakon moje odluke da se pričestim. Ali, takva iskušenja ne doživljavam prvi put, tako da ih i sada već počinjem da smatram normalnim.

Sredinom nedelje, Ana i ja već polako počinjemo da razmišljamo u kojoj crkvi ili manastiru na području Beograda da se pričestimo. Shvatam da nisam više u Bjelovaru, pa da mogu vikendom da za čas dodjem do svoga Oca Gavrila, da se ispovedim i da se pričestim u manastiru Lepavina. Ovde je to ipak malo složenije.

U tom trenutku, dobih poziv od brata Miodraga, koji se bavi organizacijom putovanja po manastirima Srbije, Rusije i ostalih pravoslavnih zemalja. Dragi brat Miodrag me upita da li smo Ana i ja zainteresirani da za vikend sa njegovom grupom idemo pod Ostrog kod svetog Vasilija Ostroškog. Taman ima još nekoliko mesta u autobusu.
Odmah, bez razmišljanja kažem: - „Ma, brate, nemoj da se ljutiš, ali stvarno ne možemo… Možda drugi put, sada bi nam bilo malo naporno, ipak, hvala ti, brate, na pozivu“.

Hercegovacka Gracanica - Grob Jovana Dučić

Razgovaram tako s Anom o ponudi brata Miodraga, ali ne prodje ni 15 minuta, a Ana i ja počesmo da se ubedjujemo zašto ne bismo otputovali na Ostrog, šta nas sprečava...? Ana je ranije spominjala neke obaveze za vikend, a sada već kaže: - Ma, nema veze, rešiću to kasnije. Hajde da se spremimo i da putujemo“. Vidim, baš je bila voljna da se ide. „Hmm…“, - sad i ja počinjem da razmišljam drugačije.

Kad odjednom, telefonski poziv. Naravno, ko bi drugi nego otac Gavrilo. Uvek me zove, i to ne kada sam ja njemu potreban, već kada je on meni potreban. drugačije. Zove me Otac Gavrilo kao nešto vezano za sajt. Ja, naravno, upitam Oca za savet, da li da putujemo i da li da se pod Ostrogom pričestimo. Otac odmah odobri i blagoslovi. Naravno, više nemam o čemu da razmišljam izuzev o svojoj slabosti: - „ Oh, otkud mi samo hrabrost da samo pre nekoliko trenutaka uopšte razmišljam da li da idem pod Ostrog ili ne, a pruža mi se takva mogućnost“. Smatrao sam to iskušenjema, pa ipak shvatam da ne mogu baš sve što mi se dogodi, a nije po mojoj volji, pripisivati iskušenjima. Pa onda sam ja sam sebi iskušenje i polako se pretvaram u „gospodina iskušenje“. A to, ustvari, nije ništa drugo do slabost koja je jača od mene. A onda razmišljam: - „Kako čudno zvuči, pa kako slabost može biti jača od mene? Za malo da ne otputujem pod Ostrog? Pa to mi je prilika da se pričestim pored moštiju svetog Vasilija Ostroškog! Pa zar i sami nismo tražili crkvu u Beogradu u kojoj bismo da se pričestimo? I tek sad počinjem da shvatam kuda me Gospod upućuje!“

Iz Beograda smo krenuli uveče, i ujutru osvanuli na Svetoj Liturgiji u manastiru Tvrdoš.  Bilo je rano jutro, mir, tišina, spokoj, i buđenje od jutarnjeg sunca, koje je već obasjavalo ceo manastir Tvrdoš. Liturgija počinje, primećujem da niko ne ispoveda vernike, počinjem da se mučim, šta da radim? Ljudi već stoje pred Svetom Čašom i primaju Svetu Pričest, Telo i Krv Hristovu. – „Joj, pa kako ću sada da se pričestim bez ispovesti? Kako to da ni jedan sveštenik nije ispovedao vernike?“ Pitam u očajanju brata Miodraga, šta da radim, a on mi predloži da se pričestim, pa da se kasnije ispovedim pod Ostrogom. Tako sam jedva u zadnji čas došao u red da se pričestim, i sveštenik, koji je pričešćivao reče mi: „ZAŠTO KASNIŠ NA SVETU PRIČEST? NEMOJ VIŠE DA KASNIŠ!“.

Manastir Ostrog

Da, u pravu je bio taj sveštenik. Ja uvijek negde kasnim. Sve nešto radim u zadnji minut. Shvatam, pa to nije samo Pričest, to se odnosilo na moj život uopšte. Često mi se dogadja da i neke važne životne odluke donosim u zadnji minut. Moram u buduće da pazim da ne kasnim. U današnjem svetu, istina je, odluke se moraju donositi vrlo brzo. Ponekad je u trenucima važno donesti pravu odluku, a ja uvek mislim, ma, stićiću, ma imam još vremena. Medjutim, slava Bogu, ja imam duhovnika, oca mog Gavrila, pa za sve odluke imam koga da pitam i ne moram sam da odlučujem, jer sam ionak često neodlučan.

Iz manastira Tvrdoš krenuli smo prema Trebinju da posetimo hercegovačku Gračanicu, crkvu, u kojoj s nalazi grob pisca Jovana Dučića. Tu smo se poklonili ikonicama, malo se zadržali i krenuli dalje ka sabornoj crkvi u Trebinju, gde smo videli mitru svetog Vasilija Ostroškog. Put smo nastavili prema manastiru Svetih Apostola Petra i Pavla, koji se nalazi nedaleko od Trebinja. Tamo se nalaze temelji stare crkve iz III i IV veka. Sada je tu sagradjena novija crkva, o čijoj istoriji nam je malo pričala jedna monahinja. Pričala nam je i o pećini u kojoj se po predanju molio Sveti Petar, gde postoji i izvo, koji i sada u isceljenju pomaže mnogim ljudima. U manastiru se nalaze i dve brazlike, žene koje su tu došle, ostale i zamonašile se.

Manastir Ostrog

Nakon toga smo krenuli prema Ostrogu i do donjeg manastira smo stigli oko 16 časova.  Peške smo došli do gornjeg manastira, nije to baš lako, ali odmah smo se okrepili medom i vodom.  Smestili smo se pod vedrim nebom. Osetio sam da nas je sveti Vasilije pozvao da dodjemo i da mu se poklonimo. „Sveti Vasilije Ostroški moli Boga za nas grešne“, molili smo mu se i celivali svetiteljev kivot. Pored kivota smo ostavili spisak imena naših najmilijih i priloge. Da da Milostivi Gospod da nam svima Sveti Vasilije pomogne.
Setio sam se u jednom trenutku, kada sam u ovoj svetinji bio pre godinu dana, kako sam poželeo da me Sveti Vasilije ponovo pozove k sebi. I, eto želja mi se ispunila, kao i većina mojih želja. Mi, hrišćani, ni sami nismo svesni koliko smo srećni. Pravoslavlje nam pomaže da nam se ispune sve naše želje, a kroz Hrista imamo i večni život. Sve, dakle, imamo, ali i mogućnost da biramo, da li da to što nam se daje, prihvatimo, ili da odbacimo. Sa takvim mislima pokušao sam da zaspim.

Noć je bila malo hladnjikava, pa smo se često budili. Nosići su nam bili hladni, pa čak i vazduh koji smo udisali. Ana u toku noći htela nešto da mi kaže, ali sam samo video kako miče usnama, glasa uopšte nije bilo. Krajnici su joj bili dobro natekli.. Medjutim, čudo se dogodilo. Svetitelj je iscelio grlo do ujutru! Ni traga od bolesti.

Trebinje

Rano ujutro smo sišli do donjeg manastira na Svetu Liturgiju. „Hmm...“, poželeo sam i ovde kod svetog Vasilija da se pričestim. Ali kako? Nisam se još ispovedio. Pa moram nekoga da pitam za blagoslov. Oh, pa ja sam ipak iz pravoslavne provincije. Moj život u krilu pravoslavlja je sve ove godine bio samo u manastiru Lepavini, i znam samo pravila koja se tamo primenjuju. Ništa ne znam kako se to radi u drugim crkvama i manastirima, u drugim svetinjama. Nekako sam odjednom zapao u nešto nepoznato. Ana je otišla da kupi sveće i ikonice, poklone za drage osobe iz ove velike svetinje.Prijatno sam se iznenadio. ana ni mene nije zaboravila. I ja sam dobio poklon., Ana o svemu misli, čini mi se da se ja nikad ne bih setio tako divnog gesta! A tako sam se obradovao i poklonu i njenoj pažnji.

U jednom trenutku ostao sam sam ispred crkve u donjem manastiru. „O. Bože, šta da radim?“ Imam vremena da razmislim do početka Liturgije. Rado bih se pričestio, a ne znam za blagoslov bez ispovesti. U tom trenutku dolazi do mene jedan stariji monah, rekao bih da ima oko 75 godina. Ima dugu, dugu bradu i baš pogleda u mene i upita me koliko je sati. Odovorim mu i odem. Prošetam još malo ispred crkve i dodje mi misao: - „Pa pitaću njega za blagoslov!“ Tako je i bilo. Monah mi blagoslovi da se pričestim, ali da se kasnije obavezno ispovedim kod svog duhovnika. Hvala Ti, Bože!.

Posle Ostroga krenusmo za manastir Moraču, zadužbinu kralja Stefana, unuka slavnih Nemanjića. Manastir Morača je jedan od naših po svemu jedinstveno freskopisanih manastira. Tu smo se poklonili ruci svetog Haralampija iz 202. godine. Pored manastira protiče reka Svetigora i ceo taj krajolik je jednostavno predivan.

Postajem svestan jednog divnog putovanja, poseta tolikim svetinjama, manastirima, crkvama. Svi poklonici puni blagodati Božjeg, svi radosni, razdragani, krenusmo u Beograd.

Kada smo prešli granicu sa Srbijom, kaže Miodrag: - „Evo još ćemo tu stati. Ovo je manastir Kumanica“. Pomalo umoran i ne baš voljan da ustajem, izašao sam kao i svi iz autobusa, pa, eto, da i ja vidim ovaj zadnji manastir na ovom putovanju. A u glavi, tajno razmišljam: - „Pa, zar smo baš morali i ovde da stajemo, koje smo sve svetinje videli, crkve i manastire na ovom putu, pa jel zar je važna i ova mala crkvica? Ne moramo sada baš u svakom selu da posetimo svaku crkvu. Ali, dobro, Miodraže, neka ti bude...“ Pomalo nezainteresovan krenuh sa ostalima…

Manastir Kumanica, Miodrag i Branka

Manastir Kumanica, posvećen Svetom Arhanđelu Gavrilu, Arhanđelu, Mojoj krsnoj slavi koja me od mladosti čuva i prati, i moj duhovni otac nosi ime svetog Arhanđela Gavrila. U manastiru je mala crkvica, u koju stane mali broj vernika, ali kažu da na dan moje Krsne Slave, 8.aprila, manastir poseti oko 20.000 vernika. Tu je izvorska voda, kojom se isceljuju i nerotkinje i slepi, i leči tumorozne bolesti. Crkvica je mala, ali prelepa. U njene zidove su na čudan način uzidani delovi moštiju svetog Grigorija Kumaničkog, čiji smo kivot sa moštima celivali. Kažu da mošti za vreme jutranje molitve napune mirisom celu crkvicu. Ana je osjetila miris, ja nisam. Tako mi i treba kada sam malo pre pred ovom Svetinjom, umesto da se obradujem da je posetim, a ja sam se pogordio.
„O, Bože i Sveti Arhanđele Gavrilo, oprostite mi na mojoj gordosti i dopustite da posetim ovu doista veliku svetinju na dan moje Krsne Slave 8. aprila sledeće godine.

Slava Bogu za sve!
Brat Nenad Badovinac
12.10.2008.