* Glava 1: Dolazak u glavni grad Egipta

* Glava 2: Crkva Presvete Bogorodice u Kairu

* Glava 3: Manastir Svetog Georgija

* Glava 4: Simeonovski manastir

* Glava 5: Svete obitelji Nitrijske pustinje. Manastir prepodobnog Psoja Egipatskog

* Glava 6: Manastir El-Sorian (Sirijana)

* Glava 7: Manastir El-Baramos (Baramus)

* Glava 8: Manastir Prepodobnog Makarija Velikog (Abu-Makar)

* Glava 9: Liturgija na ruskom podvorju u Kairu. Crkva Presvete Bogorodice

* Glava 10: NA PUTU KA SINAJU. PUTOVANJE PO ISTOČNOJ PUSTINJI. Manastir Prepodobnog Antonija Velikog

* Glava 11: Manastir Prepodobnog Pavla Tivejskog

* Glava 12: SINAJ. Manastir Velikomučenice Ekaterine

* Glava 13: Noćna Liturgija u Crkvi Živonačalne Trojice na Sinajskoj gori

* Glava 14: Primedbe

Kelija se sastoji iz dve sobe, kuhinje i toaleta. U njoj ima vode, svetla, ali nema ni televizora, ni radija. Radi poredjenja smo ušli u keliju drevnih podvižnika. Njihove kelije imaju takodje dve sobe, ali su u svakoj sobi mogli da se smeste samo dva čoveka, pri čemu je dužina, širina i visina svake sobe jednaka i iznosi dva metra. Goli glineni zidovi, polica za knjige i ništa više nema unutra. Pored kelije se nalazi šest-sedam vekova stari mlin. Moguće je da su monasi, koji su ranije živeli u toj keliji, radili na mlinu, koji su pokretale životinje ili ljudi. Mi smo takodje pokušali da pokrenemo žrvanj, ali to nije bilo tako jednostavno. Sva manastirska zdanja – bilo da su to Crkva ili kelije, pomoćne prostorije – su jednake visine. To, s jedne strane odgovara istočnom principu izgradnje stambenih kvartova, a s druge predstavlja dobru zaštitu od neprijateljskih napada.
Kada je prošlo vreme napada, izgradjena je zvonara u kojoj se danas nalazi vodotoranj.

* * *

Boraveći medju manastirskim zidinama, teško da smo mogli da poverujemo da se nalazimo u pustinji. Ali kada smo se uputili ka keliji prepodobnog Makarija, onda smo se u to uverili svojim očima. S jedne strane manastira se nalaze vrtovi, a s druge – beskrajna pustinja. Nije teško hodati po pustinji, ali je nekako neuobičajeno.

Dan je polako zalazio, sunce se približavalo ka horizontu i mi smo išli za njim: napred, u pravcu zalazećeg sunca, iza peščanih nanosa, se nalazi mesto podviga prepodobnog Makarija. Popevši se na greben, ugledali smo krovove niskih postrojenja, koja su utonula u pesku. To je to mesto na koje se Prepodobni udaljio radi molitve, kako bi prebivao sam sa Bogom. Njegova kelija nije sačuvana: vreme i vremenske prilike su učinili svoje. Pored toga, materijal od koga je bila napravljena je trošan – to je ravno presovani krupan pesak. Sada je na tom mestu ostalo nekoliko kelija, tačnije zemljanica, a pošto se one u potpunosti nalaze u očvrslom pesku, ulaz je obložen kamenom.

Ovde u današnje vreme dolaze monasi iz manastira radi usamljene molitve i bogomislija. Nismo uspeli da udjemo unutra, ali jedan pogled na te zemljanice i okolnu pustinju, je za nas bio dovoljan da shvatimo koliko je bio težak podvig egiaptskih monaha. Pored tih kelija, u manastiru se nalaze još i udaljene kelije za osamu, koje su udaljene negde 7-10 km od manastira u dubini pustinje.
Monah može da se osami samo po blagoslovu duhovnika. Monasima-početnicima se ne dozvoljava podvig otšelništva. Uopšteno govoreći, koptski monasi mogu da se podvizavaju samo pod strogim rukovodstvom iskusnih duhovnika.

Otšelnici se obično udaljavaju u udaljene kelije na nekoliko meseci i u manastir dolaze samo u subotu i nedelju – radi učešća u Bogosluženju i pričešća Svetim Tajnama, i zatim se ponovo vraćaju u pustinju. Oni sa sobom nose vodu, urme, i malo lepinja, i veliki deo vremena provode u pslamopojanju i molitvi.
Počelo je da se smrkava. Čim se sunce sakrilo za horizontom, mrak je bukvalno obavio pustinju, i nas je počela da okružuje prava “egipatska tama” – mogli smo da se krećemo jedino sa upaljenim fenjerima.
Zablagodarivši Bogu što smo se udostojili da budemo na mestu velikih podviga prepodobnog Makarija i da vidimo njegovu keliju u dubini pustinje, uputili smo se ka autobusu, da bismo krenuli za Kairo.

* * *
Na putu za Kairo smo razmenjivali utiske od posete manastirima Nitrijske pustinje. I zaista, samo ljubav prema Bogu i želja za duhovnim savršenstvom je mogla da dovede ljude u ta mesta, podstičući ih da napuštaju lepe gradove, stanove, počast i slavu. Oni su odlazili u pustinje, da bi prebivajući u samoći, spoznali svoje grehe, i očistivši se od greha, stekli čistotu srca.

Treba primetiti da podvig otselnistva nije svojstven samo za Drevnu Crkvu. Mnogi ruski svetitelji su se podvizavali u samoći, i veliki broj naših manastira je osnovan na mestu podviga monaha-otšelnika. Prepodobni Sergej je napustio Pokrovski Hotkov manastir i naselio se u pustom Radonješkom lugu na gori Makovec; prepodobni Zosima, Savatije i German su u traganju za samoćom došli na Solovecka ostrva po Belom moru na maloj ladji; prepodobni Tihon Kalužski je iz Čudova manastira došao u Medinske šume.

Takvih primera ima mnogo, i danas postoje ljudi, koji shvataju, da je za pravilan duhovni život potrebno ući u svoju keliju, zatvoriti vrata duše od uticaja svetske sujete i biti nasamo sa Bogom, kako bi osetili svoje nesavršenstvo i svoju duhovnu slabost. Čovek može duhovno da napreduje samo spoznajući svoju sopstvenu grehovnost. Savremenom čoveku to ne treba. U svakodnevnoj sujeti, on nema vremena da se pobrine o svojoj duši. Potrebe tela zamenjuju potrebe duše. Diskutujući o problemima duhovnog života savremenog društva, neprimetno smo stigli do Kaira oblivenog svetlom, koji je bez obzira na kasno doba, vodio buran život.

Glava 9: LITURGIJA NA RUSKOM PODVORJU U KAIRU. CRKVA PRESVETE BOGORODICE

Praznik velikomučenika Dimitrija Solunskog (8 novembra) je prestoni praznik podvorja Ruske Pravoslavne Crkve u Kairu, koje je otvoreno pre dve godine na molbu Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja. Ranije je naša Crkva imala samo predstavništvo u Aleksandriji, koje se nalazilo u iznajmljenom stanu. Tu je osnovana Crkva posvećena svetom knezu Aleksandru Nevskom.

Uzrok otvaranja podvorja je taj, što iako se Patrijaršija naziva Aleksandrijskom, rezidencija Patrijarha i kancelarija Patrijaršije se nalaze u Kairu. Stalan boravak predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve u glavnom gradu Egipta je doprineo razvoju medjusobnih odnosa izmedju Crkava. Pored toga, u Kairu živi mnogo ruskih državljana, kojima je postojanje Crkve i mogućnost da se u svako vreme obrate svešteniku neophodno u duhovnom životu. Za otvaranje ruskog podvorja Aleksandrijska Crkva je predala našoj Crkvi postojeću Crkvu velikomučenika Dimitrija Solunskog, koja se nalazi na kraju grada. Ona je izgradjena 1925 godine u stambenom kvartu, gde je ranije živelo mnogo Grka. Ali neprekidni pritisci od strane muslimana su doveli do njihove masovne emigracije, i taj region su naselili Arapi-muslimani. Crkva je ostala bez parohijana, a Bogosluženje se vršilo samo nekoliko puta godišnje.

Crkva je pri predaji našoj Crkvi bila u polurazrušenom stanju. Najveću pomoć u obnovi je pružio Gordej Aleksejevič Denisenko, poreklom iz Jugoslavije iz porodice ruskih emigranata. Obnovu Crkve su pomagali pravoslavni vernici raznih nacionalnosti, koji žive ili rade u Kairu. Otvaranje podvorja i osvećenje hrama je održano 10 novembra 2000 godine, i njime je rukovodio Aleksandrijski Patrijarh Petar. I ovde se već dve godine služe Liturgije.

Svečanosti povodom dve godine od otvaranja podvorja Ruske Crkve u Kairu su uskladjene sa prestonim praznikom svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog. Toga dana je naša delegacija uz Sasluženje episkopa Nitrijskog Alekseja (Aleksandrijskog) služila Božansku Liturgiju.

* * *
Posle Liturgije smo otišli do Svete sikomore – drveta Presvete Bogorodice, pod kojim se sakrivala Sveta Porodica u vreme svog bekstva u Egipat.

Prema Predanju, Presveta Bogorodica je kada je došla u to mesto zamolila lokalne stanovnike za hleb i vodu. Vodu su Joj dali, ali ne i hleb, i od tada stanovnici tog regiona ne mogu da ispeku dobar hleb, koliko god se trudili.

Zatim smo posetili koptsku crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, gde se Presveta Bogorodica javila stanovnicima Kaira 2 aprila 1968. godine. Priču o Njenom javljanju nam priča svedok Magdi Labib, psalmopojac u Crkvi i predavač u parohijskoj nedeljnoj školi. Prema njegovim rečima, oko 18 časova, kada se spuštao sumrak, musliman koji radi u garaži naspram crkve je ugledao na krovu crkve Ženu Koja stoji. Pošao je da o tome obavesti sveštenike. Pred njega je izašao prosforalnik, koji je u to vreme pekao prosfore. Musliman je rekao da se na krovu crkve nalazi Žena i da Ona može da se povredi. Prosforlanik mu je odgovorio da je crkva odavno zatvorena, i da ne može nikoga biti na krovu. Obišavši oko crkve, oni već nisu nikoga videli. Sutradan ujutru su o tom čudnom dogadjaju ispričali nastojatelju crkve svešteniku Konstantinu, na šta je on rekao: “O tome ne treba nikome govoriti, Bog će sve Sam otkriti”. Uveče toga dana su se otac Konstantin i još nekoliko ljudi, kao i prosforlanikova ćerka Damijana, nalazili pored Crkve. Nastupio je sumrak, od mesečine je senka crkve padala na susednu zgradu, i oni su ugledali da se na zidu nad ulazom u crkvu pojavila senka Žene s pokrivenom glavom. Ona kao da je obilazila crkvu po krovu. To se ponovilo nekoliko puta. Pored crkve su počeli da se okupljaju ljudi, a vremenom je njihov broj dostigao nekoliko hiljada. 15 aprila 1968 godine Patrijarh Šenuda je uputio u crkvu komisiju sastavljenu od tri episkopa radi potvrde čuda. To mesto je posetio i predsednik Egipta Gamal Abdel Naser. Pojavljivanje Majke Božije se produžilo do 15 maja. Neki su mogli da vide i Njenu odeću. Bila je u crveno-plavoj odeždi, pokrivene glave i pružala je ruke naniže, prema ljudima. Jednog od tih dana je naš sagovornik Magdi ušao u crkvu sa svojim sedmogodišnjim sinom. Bogosluženja toga dana nije bilo. Dok su odrasli razgovarali, Mihail je prišao oltaru, otovrio zavesu koja u koptskim crkvama zamenjuje Carska vrata, i uvideo da je u oltaru pred Prestolom u toku kadjenje i tu je stajala i jedna Žena. Dečak je ispričao odraslima to što je video, ali mu oni nisu poverovali, rekavši da je kao prvo oltar zatvoren, a kao drugo, žene tu ne ulaze. Kada su sami zavirili u oltar, nisu videli nikoga, ali su osetili miris tamjana od tek izvršenog kadjenja. U to vreme se Azis žalila na bol u srcu, koji je posle tog slučaja odmah prošao. Predsednik Abdel Naser je naredio da se finansijama državnog budzeta izgradi na napsramnom platou gde su bile garaže nova Crkva posvećena Majci Božijoj.

Glava 10: NA PUTU KA SINAJU. PUTOVANJE PO ISTOČNOJ PUSTINJI. Manastir Prepodobnog Antonija Velikog

Ujutru 9 novembra, cela naša grupa se uputila na hodočašće po drevnom Sinaju. Naš put u to mesto bogato istorijskim dogadjajima je prolazio kroz Istočnu pustinju, koja je poznata po podvizima prepodobnog Antonija Velikog, prepodobnog Pavla Tivejskog i mnogih drugih podvižnika.

U Istočnoj pustinji na stotine kilometara nema nikakvog rastinja. Vreme nam je može se reći išlo na ruku: bilo je toplo (+ 22° С). Dan je bio oblačan, ali kiše nije bilo. Prema rečima jednog žitelja manastira Prepodobnog Pavla Tivejskog, kiša u tom regionu jako retko pada: jednom u tri-četiri godine.

Manastir Prepodobnog Antonija Velikog

Posle tri sata putovanja po pustinji, došli smo do manastira Prepodobnog Antonija Velikog, prvog hrišćanskog opštežiteljnog manastira. Njegov osnivač – prepodobni Antonije Veliki, je rodjen u Egiptu, u poznatoj hrišćanskoj porodici, 251 godine. On je od detinjstva bio vaspitan po zapovestima Gospodnjim. Kada je Antoniju bilo 20 godina, njegovi roditelji su se upokojili, ostavivši mu veliko nasledstvo. Čuvši za vreme Bogosluženja Spasiteljeve reči: “Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za Mnom” (Mt. 19, 21), mladi Antonije je odlučio da celog sebe posveti Bogu. U to vreme još nije bilo manastira za obučavanje u monaškom životu, ali se svako ko je birao monaštvo, podvizavao saglasno svom duhovnom stremljenju.

Prepodobni Antonije je razdao svoje imanje siromašnima i usamio se, predajući se podvizima po primeru drugih otšelnika, čiji je život već imao prilike da vidi. On je kroz 15 godina prešao Nil i udaljio se u pustinju, gde se naselio u pećini, umrtvljujući telo surovim podvizima i prebivajući u neprestanoj molitvi. Posle mnogo godina Prepodobni je dostigao posebno blagodatno stanje duha, i Gospod je počeo da kod njega dovodi mlade podvižnike, koji su želeli da se nauče monaškom životu. Uskoro se pored prepodobnog Antonija obrazovalo monaško opštežiće.

Prepodobni je 305 godine, po datom mu otkrovenju, otišao duboko u Istočnu pustinju. Došavši na goru Kozlom, on je našao izvor i naselio se u obližnjoj pećini. Ovde se podvizavao u bezmolviju, provodeći usamljenički život. Kasnije su kod njega počeli da dolaze i njegovi učenici i da se naseljavaju pored. Tako je počeo da se formira danas postojeći manastir Prepodobnog Antonija, iz koga se monaški život širio po Egiptu i celom svetu.

Sveti Antonije se upokojio 355 godine, proživevši 105 godina, od kojih je 85 proveo u pustinji. U toku tih godina on se samo dva puta pojavio u Aleksandriji: jednom radi ukrepljenja hrišćana u vreme Maksimijanovih gonjenja, a drugi put radi odbrane istine od Arijeve jeresi.

Prepodobni Antonije je još za života zadobio mnoge darove Duha Svetoga, pa tako i dar čudotvorsta i proroštva. Njegovo ime je bilo poznato daleko van Egipta. Sastavljač njegovog žitija, sveti Atanasije, svedoči o njemu: “Ime čoveka, koji se skrivao u nepoznatim i neprohodnim pustinjama, Bog je proslavio u Africi, Španiji i Galiji, Italiji i u samom Rimu”.

Evo jedne episode iz Žitija prepodobnog Antonija Velikog. Ne završivši visoke škole mudrosti, i ne slušajući lekcije poznatih filozofa, on je od Boga imao dar premudrosti i rasudjivanja. Jednom su dva mnogobožačka filozofa došla kod njega, da bi se nadmetala s njim u mudrosti, nadajući se da će ga pobediti. Sveti je bio na vrhu gore, na prvi pogled je shvatio ko su oni, i sam ih je dočekao i upitao: “Zašto ste vi mudraci uzeli na sebe podvig da dodjete izdaleka kod mene nerazumnog i da diskutujete sa bezumnim?” – Mi tebe ne smatramo glupim, već, naprotiv, veoma mudrim, - odgovorili su oni. – Ali ako ste vi došli kod mene nerazumnog, - ponovo im se sveti obratio, - onda je vaš trud uzaludan. A ako sam kao što kažete ja mudar čovek, onda treba sledovati onoga koga nazivate mudracem, jer treba podražavati mudrim i blagočestivim. Da sam ja došao kod vas, onda bih ja trebalo da podražavam vama; ali kako ste vi došli kod mene kao mudraca onda budite kao i ja, hrišćani. I filozofi su otišli, diveći se njegovoj pronicljivosti.

* * *

Manastir Prepodobnog Antonija se deli na dve teritorije, staru i novu, koje su razdvojene zidom.

Pored ulaza na novu teritoriju se nalaze specijalne prostorije za doček posetilaca. Tamo neprekidno dežura neko od bratije. Nas je gostoprimiljivo dočekao jeromonah Ruis-Antonije, koji nas je pratio u vreme obilaska manastira.

Otac Ruis nam je ispričao istorijat manastira i poveo u njegov stari deo, čiji je ulaz izgradjen u vidu lukova, koji spajaju dva zvonika. Jedan od zvonika se nalazi pored Crkve Svetih Antonija Velikog i Pavla Tivejskog. Oba zvonika i Crkva su izgradjeni početkom XX veka. Na staroj manastirskoj teritoriji se nalaze još dve Crkve posvećene svetim apostolima Petru i Pavlu i prepodobnom Antoniju Velikom.

Crkva Petra i Pavla je izgradjena 1470 godine, ali je za tri veka pretrpela znatna rušenja, i zato je ponovo izgradjena 1772 godine. Njen centralni presto je posvećen prvovrhovnim Apostolima, a severni – Majci Božijoj.

S njegove južne strane se nalazi Crkva Prepodobnog Antonija, koju je on sam izgradio još u IV veku. Bez obzira na to što je Crkva izgradjena skoro pre 1700 godina, ona je u dobrom stanju.

S trepetom i strahopoštovanjem smo prestupili prag prve manastirske Crkve, jer je kamen u zidovima postavljao svojim rukama veliki osnivač opštežiteljnog monaštva. Prepodobni se ovde molio i zadobijao snagu u borbi sa neprijateljem našeg spasenja – djavolom. S tog amvona je izgovarao svoje po sadržini velike reči, koje su i danas istinsko rukovodstvo u duhovnom životu. U toj Crkvi su primili postrig i duhovno napredovali prepodobni Makarije Veliki i drugi veliki Oci pustinje.

Ušavši u Crkvu, shvatili smo da se prepodobni Antonije brinuo o njenom unutrašnjem značenju za čoveka, a ne o njenoj spoljašnjoj veličanstvenosti. Crkva je strogo asketska što je tipično za manastire Istoka. Ovde nema ničeg suvišnog, i ljudsku pažnju ne odvlače predmeti, a pogled se upravlja ka Bogu. Oltar je od centralnog dela Crkve odvojen običnom pregradom s Carskim vratima.

Zidno slikarstvo iz 1232-1233 godine u Crkvi Prepodobnog Antonija se sačuvalo do današnjeg vremena. Na zidu sa strane oltara su bili naslikani poznati sveti Oci-pustinjaci Antonije, Pavle, Arsenije, i drugi; u medaljonima u južnom luku su naslikani starozavetni proroci Mojsej, David, Ilja, Jeremija, Isaija i Danilo. Na severnom luku su u celoj veličini naslikani Arhangel Mihail i velikomučenik Georgije.

Desno od oltara, u centralnom delu Crkve, se nalazi duboka niša, gde su sakrivene mošti svetog Antonija, ovde su ga pogrebli njegovi učenici. Otpevali smo slavopev Prepodobnom i celivali ploču, pod kojom počivaju njegove mošti.

Svako od nas je osećao unutrašnju radost i blagodarnost Bogu, jer nas je Gospod udostojio da budemo na mestu, na kome je živeo i podvizavao se jedan od najomiljenijih i najpoštovanijih PODVIŽNIKA. Žitije prepodobnog Antonija Velikog je bila jedna od prvih knjiga koje sam pročitao u školskim godinama, pre više od četrdeset godina. Tada nisam znao da postoji Egipat kao zemlja, nisam znao ništa o Istočnoj pustinji, kao ni da se tamo nalazi manastir Prepodobnog Antonija. U Trojice-Sergejevoj Lavri sam samo slušao da je u davno vreme živeo Svetitelj, koji je zavoleo Hrista više od života, i koji je ostavivši sve ovozemaljske utehe krenuo za Njim; da je on imao svoje učenike koje je naučio monaškom životu, a manastir koji je osnovao je postao prva monaška obitelj, na osnovu koje su se gradili i drugi manastiri, i da je njegovo duhovno nasledje rukovodstvo i za naše spasenje.

Tada, u detinjstvu, sam želeo da saznam više o njemu, a sada me je Gospod udostojio da budem ovde i da spoznam sve teškoće njegovog podviga. I Gospod nam je dao sve to, da bismo se ukrepili u veri i bili odlučni u borbi sa grehom.

Prepodobni Antonije je od ranog detinjstva težio ka Bogu, i ni prelesti sveta, - a on je znao da su one obmana, - ni slava, ni karijera – a on je shvatao da su privremene, - nisu mogli da ga zadrže od sledovanja za Hristom. S takvim mislima smo izašli iz ove stare Crkve.

* * *
Otac Ruis-Antonije nam je po drevnoj manastirskoj tradiciji, koja se sačuvala i do danas, predložio da popijemo vodu sa izvora prepodobnog Antonija. Ranije je putnik, koji je prolazio tuda, savladjivao višednevni put po vreloj pustinji, i zato je predlog da se popije voda bio glavni znak gostoprimstva. Zato nas je iz Crkve otac Ruis odmah poveo do izvora, koji se nalazi u podnožju gore. Nad izvorom je izgradjena kapela. Kada smo ušli u nju, ugledali smo prirodnu pukotinu, čija je dubina oko deset metara. Iz nje teče isključivo čista voda, neuobičajeno bezukusna. Izvor dnevno daje 100 m3 vode, što je dovoljno za osnovne manastirske potrebe, i kako je rekao naš pratilac čak i za lokalne beduine. Visoko u gori iznad izvora se nalazi mesto na kome se podvizavao Prepodobni. Tamo vodi uska stazica, po kojoj se poklonici penju oko dva sata.

Iz kapele smo pošli prema starom mlinu, gde se sačuvao žtvanj, koji je star već nekoliko vekova. Ovde nas je otac Ruis ugostio manastirskim lepinjama. Tradicija pečenja lepinja se sačuvala iz vremena prepodobnog Antonija Velikog: sličnu lepinju mu je donela vrana, kada je posećivao Pavla Tivejskog.

Zatim smo se starinskim stepenicama popeli na manastirsku zidinu. Pored stepenica se nalazi otvor i korpa, koju su u davno vreme koristili monasi koji su dolazili u manastir, kao i pokloinici.

Ranije manastir nije imao vrata, i to se radilo radi veće bezbednosti, kako bi neprijatelju bilo teže da udje unutra. Ljudi su se spuštali i podizali u korpi kroz otvor, vrata su bila izgradjena kasnije, kada je život u manastiru postao bezbedan.

Sa manastirske zidine smo videli beskrajnu pustinju, u kojoj na desetine kilometara nije bilo zelenila. Bezživotno izgledaju i gore, u čijim podnožjima se formirao taj manastir. Danas je ovde sve izgradjeno, do manastira postoji dobar put, a kada je ovde došao prepodobni Antonije to je bilo divljina u kojoj je on odlučio da živi samo radi jednog – sticanja Hristovog mira u svojoj duši.

Danas se u manastiru podvizava 70 monaha, od kojih su 25 jeromonaha i 15 igumana, a nastojatelj manastira je episkop. Manastir Prepodobnog Antonija ima stroge zahteve za one koji stupaju u njega – time se i objašnjava mali broj njegovih žitelja. Ovde se primaju muškarci od 23 do 34 godine, koji su obavezno odslužili vojsku. Mnogi od njih imaju više obrazovanje. U manastir se ne primaju razvedeni muškarci i oni koji su bili u zatvoru (radi ubistva, kradje itd.). Tokom tri godine novoprimljeni prolazi ispitivanje kao poslušnik i zatim se ubraja u manastirsku bratiju; tada prima postrig.

* * *

Svakodnevni monaški život protiče u molitvi, radu i čitanju dušespasonosnih knjiga. Svako jutro se od 4 do 8 služi jutrenje Bogosluženje, koje se sastoji iz Polunoćnice, Jutrenja, Prvog časa i Božanske Liturgije. Svi monasi se pričešćuju nedeljom, a neki i na svakoj Liturgiji. Za Pričešće se pripremaju čitanjem Psaltira, kanona i molitvi (akatiste, koji su tradicionalni u Ruskoj Crkvi, Kopti ne praktikuju). U manastiru postoji delanje Isusove molitve, ali monah može u njoj da se podvizava samo sa blagoslovom duhovnika.

Molitva se sastoji iz pojanja pesama, koje se upotrebljavaju u Bogosluženjima, ili čitanja psalmova. Treba reći da kod Kopta u molitvenom pravilu značajan deo zauzima čitanje Pslatira, i mnogi monasi znaju ceo Pslatir napamet. Pored toga, oni tokom dana u keliji treba da pročitaju Treći, Šesti i Deveti čas. Kod Kopta je sačuvan takav bogoslužbeni krug kao i u Pravoslavnoj Crkvi. Manastirska trpeza je, kao i u drugim koptskim manastirima, jednom dnevno u 13 časova. Bratija mogu da ponesu proizvode u keliju.

Četvrtkom i nedeljom van posta se razrešava meso, riba ali je to retko. U dane, kada se ne posti na trpezi se nadje i sir, a u posne dane se uglavnom jede povrće. Bratija posle ručka čita knjige – to je njihov odmor.

Monasi na glavi nose kapuljaču sa 12 malih krstića, koji označavaju 12 Apostola, i jednim velikim koji simbolizuje Hrista. Po predanju, takav pokrov na glavi je napravio prepodobni Antonije po zapovesti Angela. Kapuljača je sašivena iz dva dela kao sećanje na to kako je jednom za vreme napada zlih duhova na svetog Antonija, ona bila pokidana na dva dela i Prepodobni ju je ponovo ušio.  Tako nošenje kapuljače sašivene iz dva dela neprekidno podseća monaha da on vodi neprekidnu nevidljivu borbu sa duhovima zlobe. Tradicija nošenja paramana* takodje potiče iz vremena prepodobnog Antonija, ali je kod Kopta ona sačuvana samo medju pustinjacima.

U poredjenju sa drugim egipatskim manastirima, ovaj manastir i manastir Prepodobnog Pavla Tivejskog su najstrožiji, i uslovi života su u njima najteži. Ovde retko pada kiša, okolo je gola pustinja i gore obasjane suncem. Turisti ovde skoro uopšte ne dolaze i može se reći da je manastir u potpunosti odvojen od sveta.

Glava 11: Manastir Prepodobnog Pavla Tivejskog

Boravak u manastiru Prepodobnog Antonija Velikog je ostavio na nas najdublje utiske. Zahvalivši ocu Ruisu za interesantnu priču o životu manastira, mi smo se odmah uputili u manastir Prepodobnog Pavla Tivejskog, koji se nalazi duboko u Istočnoj pustinji. Život tog Svetitelja je poučan i njega Crkva naziva “prvi žitelj pustinje” i “čvrstom osnovom posnika” (tropar Prve pesme kanona).

Prepodobni Pavle Tivejski se rodio u poznatoj porodici 225 godine u gradu Tiva u južnom delu Egipta, koji se zove Tivaida. Njegovi roditelji su bili hrišćani i od ranog uzrasta su su mu usadili ljubav prema Hristu. Oni su se upokojili kada je Pavlu bilo 20 godina, ostavivši nasledstvo njemu i njegovoj udatoj sestri. Sestrin suprug je poželeo da poseduje i njegov deo nasledstva i prijavio je Pavla vladaru Tivaide, objavivši njegovu pripadnost hrišćanima. Drevni stanovnici grada Tive su u to vreme bili pod vlašću Rimskog imperatora Dekija (249-251), koji je surovo progonio hrišćane.

Jedna od karakteristika gonjenja je bila i borba sa širenjem hrišćanstva medju omladinom, pri čemu se pri mučenjima uzimala u obzir psihologija mladih ljudi. Cela Tivaida se užasavala zbog istančane surovosti mučenja. U to vreme su u Tivi mučena dva mlada hrišćanina. Vest o njihovoj mučeničkoj smrti je navela Pavla na duboko razmišljanje.

Šetajući ulicom sa teškim mislima o tome što se desilo, a i budući zabrinut zbog intriga svoga rodjaka, Pavle je sreo poštovanog starca u Tivaidi, koji mu je rekao: “Idi u pustinju, i tamo ćeš se spasti”. Pavle je ostavio imanje, bliske ljude i otišao ka gori Kozlom, gde je našao pustinju i izvor u njoj. Tamo se i naselio. Proživevši 91 godinu u pustinji, on se nije susreo ni sa kim od ljudi i upokojio se 341 godine.

* * *
Nedugo posle Svetiteljeve smrti, Gospod je otkrio njegove podvige prepodobnom Antoniju.

Jednom je prepodobnom Antoniju došla na um sledeća pomisao: “Da li se još neko podvizava tako kao ja živeći u pustinji?” Kako je to pomislio, čuo je glas:
- Antonije, postoji jedan sluga Božiji, koji je došao ovde pre tebe i koji je savršeniji nego ti. Ako hoćeš, možeš da ga nadješ u udaljenoj pustinji.

Dobivši to otkrovenje, Starac je bez obzira na svoje godine, pošao na daleki i nepoznati put. On je dva dana išao po surovoj pustinji pod vrelim suncem, ne nailazeći ni na kakve tragove ljudskog života. Noći je provodio u molitvi. I trećeg dana je ugledao divlju životinju koja kao da mu je pokazivala kuda treba da ide. Prepodobni je brzo krenuo tim pravcem i ugledao je pećinu. Kada je došao do nje, vrata pećine su bila zatvorena, i on je dugo kucao ali mu niko nije otvarao. Tada je prepodobni Antonije pao na zemlju, moleći pustinjaka za susret i obratio mu se sa rečima:

- Ako mi ne otvoriš vrata, onda ću umreti na tvome pragu i ovde ćeš me sahraniti.

Posle tih reči vrata su se otvorila i iz pećine je izašao 113-ogodišnji otšelnik. Tako je došlo do susreta dva velika Božija ugodnika. Noć je proletela neprimetno u razgovoru, prepodobni Pavle se raspitivao o životu hrišćana, pričajući o gonjenjima pri imperatoru Dekiji, o svom životu pre usamljivanja i o tome kako je provodio život u otšelništvu, a prepodobnog Antonija su interesovala duhovna pitanja. Već je bilo svanulo, kada je prepodobni Antonije upitao otšelnika:

- A šta ti jedeš?
Ovaj mu je odgovorio:
- Sada ćeš saznati, i samo danas će radi tebe biti dupla porcija. – Tek što je izgovorio te reči, doletela je vrana i donela mu lepinju. Videvši zadivljenost prepodobnog Antonija, pustinjak mu je rekao:

- Gospod je milostiv i čovekoljubiv i poslao nam je ručak. Ja evo već 60 godina svaki dan dobijam po pola lepinje. Ali danas, zbog tvog dolaska, Gospod je udvostručio dar i poslao svojim vojnicima celu lepinju. Pomolivši se, oni su prelomili lepinju i napili se vode sa izvora. Najeli su se od te male količine hrane i nastavili svoj razgovor. Već sledećeg jutra prepodobni Pavle je rekao prepodobnom Antoniju: 

- Gospod mi te je poslao, kako bi ti predao zemlju zemlji i sahranio moje telo. Molim te, otidji u manastir, i donesi mantiju, koju ti je poklonio episkop Atanasije, kako bi njome pokrio moje smireno telo posle smrti …
Prepodobni Pavle nije molio za mantiju zato što mu je ona bila potrebna. Posle dugog života u pustinji, gde je nosio odeću od urminih grančica, njemu je bilo potpuno svejedno u čemu će biti sahranjen. On je želeo da poslednje časove svog ovozemaljskog života provede u tihovanju i molitvi, jer samoća donosi spokojstvo duha.

Prepodobni Antonije je čuvši za mantiju svetog Atanasija bio zadivljen duhovnom prozorljivošću koju je posedovao prepodobni Pavle. Ne protivurečeći, on se uputio u svoj manastir, koji je od kelije svetog otšelnika udaljen tri dana putovanja. Kada se prepodobni Antonije vratio u manastir, dočekali su ga njegovi učenici i upitali:
- Gde si ti oče bio toliko vremena?
Na šta je on odgovorio:
- Tužan sam, deco moja! Tužan sam ja grešan, prividan monah! Ja se samo zovem monah, ali sam video onoga koji je pravi Ilija, Jovan u pustinji; odista sam video Pavla u raju!

Koliko smirenja i koliko samouniženja je posedovao prepodobni Antonije. On sam je bio u dubokoj starosti. Imao je 90 godina kada se uputio kod prepodobnog Pavla, i već 60 godina je vodio podvižnički život u pustinji. Njega je znao ceo Egipat, kod njega su dolazili ljudi iz raznih hrišćanskih zemalja da se uče duhovnom životu, njegovu podršku je tražio sveti Atanasije Veliki, bio je stub vere i razobličitelj jeretika, ali susrevši se sa prepodobnim Pavlom, prepodobni Antonije je uvideo istinsku duhovnu visinu, koju može da dostigne čovek, koji vrši podvig duhovnog delanja. Kroz podvig molitve i sjedinjenja sa Hristom, kroz borbu sa grehom i realnu pobedu nad njim uz Božiju pomoć, prepodobni Pavle je još živeći na zemlji sticao blagodat u svom srcu i uistinu ušao u Carstvo Nebesko. Prepodobnom Antoniju je razgovor s njim otkrio mnogo toga iz duhovnog života, i zato je došavši u manastir, uzeo mantiju svetog Atanasija, i uputio se nazad.

Prepodobni Antonije je, težeći svetosti života, želeo da još jednom razgovara sa pustinjakom, ali posle jednog dana putovanja prema keliji prepodobnog Pavla, on je ugledao svetli oblak nad tim mestom gde je živeo otšelnik, i Angeli su ga okruživali. Prepodobni Antonije je uzviknuo:
- Pavle se upokojio u Gospodu!

Kada je došao u pećinu, video je da se prepodobni Pavle upokojio, klečeći na molitvi sa glavom i rukama podignutim ka nebu. Sveti Antonije ga je pripremio za pogreb, ali nije znao kako da ga sahrani jer nije imao nikakav alat, kako bi iskopao grob. Čim je to pomislio, ugledao je dva lava koji su išli prema pećini. Prišavši upokojenom pustinjaku, oni su legli pored njega i počeli da proizvode zvuke, kao da ga oplakuju. Zatim su ustali i svojim šapama počeli da kopaju jamu za upokojenog. Iskopavši dovoljno duboku jamu, ove divlje životinje iz egipatske pustinje su prišle prepodobnom Antoniju i počele da mu ližu ruke i noge.

Prepodobni je odslužio u to vreme prihvaćen čin pogreba, posle čega su lavovi šapama zakopali grob i legli pored njega. Prepodobni Antonije je zablagodario Bogu i pokazao lavovima na pustinju, kao da im je naredjivao da idu tamo. Oni su pokorno izvršili Svetiteljevu naredbu, i prepodobni Antonije se vratio u svoj manastir i ispričao sve svojim učenicima.

* * *

Sećajući se podviga prepodobnog Pavla Tivejskog, neprimetno smo došli do manastira. Ovaj manastir je strožiji u poredjenju sa drugim manastirima.

Stare manastirske zidine je izgradio imperator Justinijan u IV veku. One su visoke do 10 metara i široke oko dva metra. Kiša ovde pada jednom godišnje, a nekada se dešava da ne padne i po četiri godine. Manastirski bunar daje dnevno 4 m3 vode, i zato se voda za manastirske potrebe donosi automobilom. Manastirski vrt je zbog nedostatka vode veoma mali.

U VI veku je radi zaštite od razbojnika, koji su češće napadali na ovaj manastir, nego na manastire Nitrijske pustinje, ovde bila izgradjena tradicionalna tvrdjava-sklonište. Tvrdjava je snabdevena svim neophodnim za dugotrajnu opsadu: u njoj se nalazi kapela, kelije i podzemni hodnik ka izvoru. U manastiru se sačuvao mlin iz XVIII veka, čamac, napravljen od drveta, presa za cedjenje ulja i različiti predmeti iz XV veka. U staroj trpezariji se više ne ruča, pošto je izgradjena nova, udobnija. U manastiru živi samo 65 monaha, ima i otšelnika koji su neprekidno u kelijama, koje su izgradjene u planini. Oni retko dolaze u manastir. Za trpezom, koja se u manastiru postavlja jednom dnevno, čitaju se dela Svetih Otaca. Ovde se kao i u drugim koptskim manastirima dozvoljava odnošenje prehrambenih prozvoda u keliju.

* * *
Dan se bližio kraju i smenila ga je topla večer, kada smo došli na noćenje u mali hotel na obali Crvenog mora. U Bibliji se to more naziva Čermno. S balkona smo posmatrali njegovu mirnu površinu i sećali se da je upravo negde ovde Mojsije podigao ruke pri izvodjenju Izrailja iz egipatskog ropstva, i tada se more razdelilo, i jevrejski narod je prešao more “kao po suvom”, a egipatska vojska je poginula u njegovim vodama. Koliko sećanja o prošlosti čovečanstva čuva ta zemlja – o njegovom padu i božanskom Promislu Koji rukovodi ka spasenju! Rano ujutru 10 novembra krenuli smo na istorijski Sinaj, gde su se još u starozavetno vreme odigrali najvažniji dogadjaji u istoriji čovečanstva.

Glava 12: SINAJ. Manastir Velikomučenice Ekaterine

Sinajsko poluostrvo sjedinjuje Afriku i Aziju i predstavlja razvodje Sredozemnog i Crvenog mora. Na jugu poluostrva, izmedju dva rukavca Crvenog mora, se nalazi planinski venac. Najpoznatija je planina Sinaj, koja se u Bibliji naziva planina Horiv, a njena okolina – zemljom Madiamskom (Ish. 2, 15), jer su ovde živeli Avraamovi potomci madiamitjani (Post. 25, 2). Ovde je, spasavajući se od faraonovog gneva, iz Egipta izašao prorok Mojsej (Ish. 2, 15), i tokom mnogih godina pasao ovce kod madiamskog sveštenika Jofora.

Boraveći u tišini Sinajske pustinje, on je čistio svoju dušu i pripremao se za proročko služenje. Ovde mu se Bog javio u plamenu Neopalime kupine i poslao ga u Egipat, da izvede jevrejski narod iz zarobljeništva (Ish. 3-4).

Po izlasku iz Egipta, izrailjski narod se prešavši Čermno more zaustavio na Sinajskom poluostrvu, gde je na gori Sinaj prorok Mojsije dobio od Boga deset zapovesti napisanih na tablicama (Ish.31, 18; 34, 28).

Pre šest vekova još jedan veliki izrailjski prorok Ilija je došao u ove krajeve tražeći sklonište od gneva carice Jezavelje, i upravo mu se ovde javio Gospod u strujanju tihog vetra (3 Car. 19, 2-8).

Manastir Velikomučenice Ekaterine

Prešavši bezživotna prostranstva Sinajske pustinje, posle pet i po sati putovanja, došli smo u manastir Velikomučenice Ekaterine, koji se nalazi na tom mestu, gde je prorok Mojsije slušao zapovesti Božije u plamenu Neopalime kupine. Manastir je pravoslavni monaški centar, koji postoji još od prvih vekova hrišćanstva. On je od XI veka poznat celom svetu kao manastir Svete Ekaterine, pošto se u njemu čuvaju česne mošti svete Velikomučenice.

Svi vladari Sinajskog poluostrva, bile to arapske kalfe, turski sultani ili Napoleon, su uvek štitili manastir, što ga je čuvalo od razaranja i rušenja. Prilazeći manastiru, ugledali smo snažnu tvrdjavu, koja je izgradjivana tokom mnogo vekova, s uskim ulazom u unutrašnjost. Poklonike na ulazu u manastir dočekuju beduini, koji žive na osnovu priloga i bakšiša (nagrade) za sitne usluge poklonicima i turistima.

Namesnik manastira, kao i upravitelj Sinajske Autonomne Arhiepiskopije je arhiepiskop Damijan. U vreme naše posete Sinaju on se nalazio u Grčkoj, i zbog toga nas je dočekao njegov zamenik, arhimandrit Pavle. On nas je upoznao sa istorijom manastira i njegovim svetinjama.

U ta pusta mesta, osvećena Božijim prisustvom, hrišćani su dolazili još u vreme Drevne Crkve, kako bi se udaljili od gradova i gonitelja, i kako bi usamljeni u molitvi zadobili spasenje. Prvi monasi su se selili u malim grupama u pećine pored planine Horiv, nedaleko od grma Neopalime kupine. Oni su vodili usamljenički život, praćen različitim podvižničkim lišavanjima.

Osnovna duhovna delanja prvih otšelnika su bili molitva i tihovanje, koji su im pomagali da steknu duševni mir i bestrasnost. I samo u praznične dane otšelnici bi se okupljali pored Neopalime kupine, kako bi saslušali svoje duhovne nastavnike i pričestili se Svetim Hristovim Tajnama. Njihov glavni posao pored molitve je bilo pletenje korpi od vrbe, koje su trampili za hleb kod trgovačkih putnika.

330 godine je marljivošću svete carice Jelene na mestu Neopalime kupine sagradjena mala Crkva posvećena Majci Božijoj, kao i toranj za sklanjanje monaha pri napadima nomada. Od tog vremena je ovde počeo da se formira manastir, koji se već krajem IV veka spominje kao duhovno procvetao.

U VI veku je car Justinijan (527-565), na molbu monaha Sinajskog manastira, izgradio čvrste zidine oko manastira i novu Crkvu. Stara Crkva je ostala sastavni deo nove, nalazeći se s njene istočne strane.

***

Medju sinajskim monasima toga vremena se proslavio prepodobni Nil Sinajski, koji je ostavio mnogo duhovnih pouka koje su se sačuvale do današnjeg vremena i koje su korisne za učenje pravilnom duhovnom životu.
Prepodobni Nil se rodio u Konstantinopolju u drugoj polovini IV veka. Poreklom iz poznate porodice, on je dobio predivno vaspitanje i obrazovanje. Budući još mladić, on je odredjen za jednu od viših dužnosti pored cara – dužnost prefekta glavnog grada. Ali, budući pritom učenik svetog Jovana Zlatoustog, on je sve vreme težio da vodi bogougodan i vrlinski život. Poroci, koji su vladali na carskom dvoru, su prinudili Nila da napusti sujetnu prestonicu i da se udalji u pustinju. Razdavši svoje imanje siromašnima, on sam, njegova žena i deca su napustili svet. Supruga je sa ćerkom otišla u jedan od ženskih egipatskih manastira, gde su primile monaštvo, a Nil se sa sinom naselio na Sinaju, koji je bio omiljeno mesto istočnog monaštva i koji se proslavio podvizima svojih monaha. Ovde je sveti Nil svojim rukama iskopao pećinu i podvizavao se u njoj 40 godina. Glas o njegovim podvizima i duhovnoj mudrosti se brzo širio daleko van predela Sinajske gore, i ovde su počeli da dolaze ljudi visokog zvanja i položaja, kako bi dobili od njega pouke. 405 godine, kada je sveti Jovan Zlatoust deportovan od strane cara Arkadija, Prepodobni je napisao caru pismo, razobličavajući njegovu nepravednost prema ovom velikom Svetitelju. Nomadi-mnogobošci su u vreme jednog od napada zarobili sina Prepodobnog Nila i nameravali da ga prinesu na žrtvu svojim idolima. Ali ga je Bog sačuvao: episkop grada Emesa u Siriji ga je otkupio od mnogobožaca i uzeo kod sebe kući, uvrstivši ga u klir. Saznavši za to, prepodobni Nil je došao u grad Emes, da bi zahvalio episkopu za spasenje sina, i ovaj mu je predložio da ga rukopoloži u prezvitera kako bi ostao u gradu, ali je prepodobni Nil to odbio. Kasnije, po episkopovoj volji, prepodobni Nil je ipak bio rukopoložen u sveštenički čin i ostao je u Emesu. Ali želja da provodi život u samoći i usrdna žudnja za Sinajem su podstakli Prepodobnog da zamoli episkopa da mu da blagoslov da se vrati na Sinaj. Proživevši u pustinji 60 godina, on se mirno upokojio u Gospodu 450 godine.

* * *
Manastir Svete Ekaterine je postao posebno poznat u VI i VII veku, kada se tamo podvizavao i bio iguman Sinajske gore prepodobni Jovan Lestvičnik (f649). On je kao šesnaestogodišnjak došao na Goru Gospodnju i tokom 19 godina je živeo u pustinji i bio u poslušanju kod svog duhovnog oca avve Martirija. Zatim se u narednih 40 godina podvizavao na usamljenom pustom mestu, koje se nalazi na pola sata hoda od manastira. Samo na praznike je dolazio u manastir, kako bi prisustvovao na Bogosluženju. Videći njegovu duhovnu mudrost, bratija Sinajskog manastira su izabrala prepodobnog Jovana za svog igumana. On je upravljao svetom obitelji četiri godine i upokojio se u Gospodu u 79-oj godini.

Iako je prepodobni Jovan upravljao manastirom kratko vreme, to je imalo veliki duhovni značaj za razvoj monaštva. Budući iguman manastira, on je napisao knjigu pod nazivom “Lestvica”, zbog čega je i dobio ime Lestvičnik. Pouke koje se nalaze u toj knjizi imaju važan duhovni značaj za svakog hrišćanina.
U knjizi je opisan put postepenog čovekovog ushodjenja ka moralnom savršenstvu. I taj put pokazuje da zadobijanje spasenja zahteva od čeoveka trud, trpljenje, samopožrtvovanje i istrajne podvige.

Lestvica hrišćanskog usavršavanja se sastoji od 30 stepenika ili podviga. Počevši sa odbacivanjem sveta i borbom sa strastima, ona vodi ka čistoti preko očišćenja od poroka i grehovnih navika, obnavljajući u čoveku Božiji lik i delovanjem blagodati posinovljuje ga Bogu.

Tokom vekova “Lestvica” prepodobnog Jovana ostaje priručnik monaha i blagočestivih mirjana, koji streme spasenju duše.

* * *
U davno vreme broj manastirske bratije je iznosio sto, a još u XIV veku broj monaha je dostigao tri stotine, dok se kasnije u XV – XVI veku njihov broj smanjivao. U današnje vreme, broj manastirske bratije je mali, ali oni nastavljaju da žive visokim duhovnim životom, kao u drevna vremena.

Sinajski monasi veliki deo vremena provode u molitvi i radu. Manastirska Bogosluženja su duga, i u njima učestvuju svi žitelji. Odsustvovanje na Bogosluženju je dozvoljeno samo u slučaju nošenja poslušanja ili bolesti. Dan počinje u 4 sata sa jutarnjim Bogosluženjem, koje traje do 7.30. U manastiru se svaki dan služi Božanska Liturgija. U 16 časova počinje večernje Bogosluženje. Zajednička trpeza se postavlja jednom dnevno. Hrana koju jedu Sinajski monasi je jednostavna, uglavnom vegetarijanska. Za vreme trpeze jedan od monaha čita naglas dušespasonosne pouke Svetih Otaca ili žitija Svetih.

U manastiru je tokom dana ustanovljeno zajedničko radon poslušanje, i nema razlike u činu pri odredjivanju poslušanja. U manastiru svi rade, i čak i starija bratija rade uporedo sa običnim monasima.

U manastirsku bratiju se primaju samo Grci. Medju monasima ima ljudi sa višim obrazovanjem, koji dobro vladaju stranim jezicima. U administrativnom pogledu manastir je nezavisan od vremena svoje izgradnje. Upoznali smo se sa manastirskim zdanjima, od kojih su mnoga sačuvana od VI veka. Medju njima su manastirske zidine sa dva drevna ulaza. Glavni ulaz se nalazi sa zapadne manastirske strane. On je danas zatvoren, i svi se koriste drugim, koji se nalazi levo od njega. Ovaj ulaz je manji, takodje drevni, sa trima metalom obloženim vratima. Sa unutrašnje strane manastirskih zidina se nalaze monaške kelije i druge zgrade. Pošto se manastir nalazi na planinskoj padini, sva zdanja se sa jedne strane podupiru lukovima, od kojih su se neki sačuvali od VI veka.

Zvonik je izgradio monah Grigorije 1871 godine. Na njemu se nalaze devet zvona, koja su poklonili ruski državnici, a starinsko zvono je bilo drveno. U današnje vreme se koristi klepalo pred obične službe, a zvona zvone na praznike i pre Božanske Liturgije. Na južnom delu zidina je 1951 godine dogradjeno novo zdanje. U njemu se nalazi biblioteka, galerija ikona, trpezarija i episkopska rezidencija. Novo zdanje je i gostoprijemnica koja se nalazi sa zapadne manastirske strane. Na manastirskoj teritoriji se nalazi dzamija, koja je izgradjena za vreme vladavine Arapa Sinajskim poluostrvom i predstavlja zaštitu od rušenja manastira.

* * *

Glavna manastirska Crkva je posvećena Preobraženju Gospodnjem. To se objašnjava time, da su proroci Mojsej i Ilija bili u trenutku Preobraženja na toj gori mnogo pre dolaska Hrista na zemlju.

Crkva je izgradjena od granita u obliku bazilike. Zidovi i stubovi, krov i natpisi u hramu se se sačuvali od vremena cara Justinijana. U južnoj i severnoj galeriji hrama su izgradjene po tri kapele, a iza glavnog oltara se nalazi kapela Neopalime kupine. Na manastirskoj teritoriji ima ukupno 12 kapela. Najstarije ikone koje se nalaze u Crkvi su iz VI veka, a pod, unutrašnja oprema i ikonostas su iz XVII-XVIII veka. Bazilika ima 12 granitnih i omalterisanih stubova shodno broju meseca u godini. Na kapitelima su naslikani krstovi, grozdovi, jagnjad i drugi hrišćanski simboli. Na svakom od stubova se nalaze ikone Svetih, koji se spominju odredjenog meseca.

Apsida hrama je ukrašena mozaikom Preobraženja Gospodnjeg, koji predstavlja jedan od najranijih i najboljih mozaika Pravoslavne Crkve, koji se sačuvao do naših dana. Njegov slikarski stil je blizak mozaicima Crkve Svete Sofije u Konstantinopolju. U njegovom centru je naslikan Isus Hristos, a sa strane od Spasitelja su – proroci Mojsej i Ilija, a pored Njegovih nogu – apostoli Petar, Jakov i Jovan.
Mozaik je sa kraja VI veka, kada je Sinajski manastir bio u periodu duhovnog procvata. Hristovo ozareno lice na mozaiku i reči apostola Petra: “Učitelju! Dobro nam je ovde biti” (Lk. 9, 33), su za monahe predstavljali tu duhovnu visinu, na koju su oni mogli da se popnu, vršeći svoj podvig. Ovde se čuvaju mošti Velikomučenice Ekaterine.

* * *

Sveta Ekaterina se rodila 294 godine u gradu Aleksandriji, u mnogobožačkoj porodici. Završila je mnogobožačku školu, gde je izučavala filozofiju, retoriku, poeziju, muziku, matematiku, astronomiju i medicinu. Njeno poreklo i prirodna lepota su privlačili ka njoj mnoge prosce, ali je ona odbijala sve ponude. Njena majka, tajna hrišćanka, ju je odvela kod otšelnika, koji je živeo nedaleko od grada. Posle razgovora sa Ekaterinom, starac joj je dao ikonu Majke Božije i zapovedio joj da se moli. Uveče posle molitve, ona je zaspala i noću joj se javila Majka Božija, Koja joj je ukazala na životni put. Taj dogadjaj je izmenio život svete Ekaterine, i ona je primila hrišćanstvo.

Uskoro je u Aleksandriju došao car Maksimijan. U vezi sa posetom Egiptu, on je odlučio da izvrši masovno žrtvoprinošenje paganskim bogovima. Na tom žrtvoprinošenju se skupilo mnoštvo žreca, mnogobožačkih mudraca i naroda. Goreći revnošću za Istinu, Ekaterina je javno izjavila svoju veru u Isusa Hrista i okrivila cara za to što prinosi žrtve idolima. Car je zajedno sa mnogobožačkim filozofima pokušavao da je razuveri, ali je to bilo uzalud. Sveta je dokazala lažnost njihovih bogova, navodeći svedočanstva samih mnogobožačkih filozofa, i uveravala ih u neophodnost vere u Hrista. Car je videvši uzaludnost svojih uveravanja i dokaza mnogobožačkih mudraca, naredio da joj se odseče glava. Sveta Ekaterina je primila mučeničku smrt, ali je sačuvala veru u Hrista.

Ruska carica Ekaterina II je predala na dar manastiru pozlaćen srebrni sanduk za mošti Velikomučenice

Žitije Velikomučenice Ekaterine nam ne govori o tome šta se desilo sa njenim svetim ostacima, već prosto svedoči da su oni “bili uzeti od strane Svetih Angela i preneseni na Sinajsku goru”, na njen najviši vrh, koji danas nosi njeno ime. Kada je car Justinijan izgradio Crkvu u manastiru, onda je monasima koji su živeli nedaleko od Neopalime kupine bilo otkriveno gde se nalaze mošti, i oni su ih ponovo preneli u novoizgradjenu manastirsku Crkvu.

Presto, pred kojim je stajao prepodobni Jovan Lestvičnik

Danas se mošti Velikomučenice Ekaterine nalaze u oltaru glavne manastirske Crkve, s desne strane od Prestola. Ruska carica Eakterina II je predala na dar manastiru pozlaćen srebrni sanduk za mošti. Njegov poklopac je ukrašen reljefnim likom Svetiteljke i obložen je dragocenim kamenjem. Uopšteno govoreći, u manastiru smo videli mnogo ikona, knjiga i crkvenih predmeta iz Rusije.

Ušavši u oltar, našli smo se na mestu, gde se već pet stotina godina neprekidno uznosi molitva i prinosi Beskrvna Žrtva – Evharistija. Okružavali su nas mnogovekovni omalterisani zidovi Crkve. Koliko svetih podvižnika su ovde nalazili mir duši, uspinjući se po lestvici duhovnog usavršavanja! Celivali smo Presto, pred kojim je stajao prepodobni Jovan Lestvičnik i drugi podvižnici Drevnog Sinaja. Tog trenutka je svako od nas razmišljao o toj velikoj svetinji, koju nas je Gospod udostojio da celivamo.

Na tom mestu je goreo, ne sagorevši, trnov grm, iz koga je Bog razgovarao sa prorokom Mojsijem

Otac Pavle je izvukao iz sanduka radi nas mošti Velikomučenice Ekaterine, i mi smo otpevali hvalospev Svetiteljki. S dubokim duhovnim preživljavanjem smo celivali mošti, i svako od nas je bio pomazan uljem iz kanidila koje se ne gasi. Ulje iz kandila su nam dali i da ponesemo sa sobom u Rusiju.

* * *

Nekoliko metara od kapele raste grm Neopalime kupine

Iz glavnog crkvenog oltara smo se drvenim stepenicama spustili u kapelu Neopalime kupine. Na tom mestu je goreo, ne izgorevši, trnov grm, iz koga je Bog razgovarao sa prorokom Mojsijem. Poklonici ulaze na najsvetije mesto u manastiru bez obuće, sećajući se Gospodnjih reči, koje je rekao proroku Mojsiju: “skini obuću tvoju sa nogu tvojih; jer mesto, na kome stojiš, je sveta zemlja” (Ish. 3, 5).

Kapela je posvećena Blagoveštenju, a ikone na zidovima kapele oslikavaju sadržaj tog dogadjaja. Naša pažnja je bila skoncentrisana na ikonu Majke Božije sa Bogomladencem na rukama, Koji sedi u centru Neopalime kupine. Presto u kapeli je postavljen nad korenom grma. U apsidi kapele se nalazi mozaični krst, koji je uradjen u X veku. Svake subote se u kapeli služi Božanska Liturgija.

Uveče smo se molili na večernji u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg

I opet smo osetili veliku duhovnu radost, jer smo se nalazili tamo gde se Gospod javio Mojseju, i poslao ga da izvede izrailjski narod iz egipatskog ropstva. Gospodnje reči: “izvedi iz Egipta narod Moj” (Ish. 3, 10), - se odnose i na nas, sveštenike. Mi treba da izvedemo naš narod iz duhovnog ropstva i da ga privedemo Bogu.

Nekoliko metara od kapele apside, van Crkve, raste grm Neopalime kupine, koji predstavlja izdanak onog grma koji je Mojsije video. On je bio posadjen kada se gradio oltar kapele. Kupina je slovenski naziv posebne vrste trnovite akacije, koja predstavlja mali grm sa oštrim bodljama. To je jedinstven grm takve vrste na celom Sinajskom poluostrvu. Rekli su nam da iako su postojali pokušaji sadjenja njegovih mladica na drugim mestima, one se tamo nisu primili. Sa manastirskih zidina se videlo to mesto, gde je boravio jevrejski narod, kada je po Božijoj zapovesti prešao iz Egipta ka gori Horiv, vodjen prorokom Mojsijem. Ovde su ljudi prvi put dobili deset Božijih zapovesti.

U biblioteci ima mnogo ikona i crkvenih predmeta, koje su napravili Rusi

Sa severne strane od Crkve, na manastirskoj teritoriji se nalazi izvor, pored koga je prorok Mojsije dočekao Joforove ćerke, koje su došle da napoje svoje stado (Ish. 2, 16-17). Istočno od manastira se nalazi brežuljak s kapelom na vrhu, gde je prema Predanju živeo Jofor (Ish. 2, 15-22).

Bili smo u manastirskoj kosturnici gde se tokom mnogih vekova čuvaju kosti upokojenih monaha

***
Uveče smo se molili na večernji u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg. Po završetku službe, otac Pavle nam je pokazao Sinajsku biblioteku, gde se čuva veliki broj originala starinskih knjiga i rukopisa, starih ikona i crkvenih predmeta. Po broju i vrednosti rukopisa manastirska biblioteka zaostaje jedino za Vatikanskom bibliotekom. U njoj se čuva više od 4000 rukopisa, od kojih su dve trećine napisani na grčkom, a ostali na arapskom, sirijskom, gruzinskom, armenskom, koptskom, etiopskom i slovenskom jeziku. Većina rukopisa su Sveto Pismo, bogoslužbeni tekstovi, pouke, ali ima i istorijskih dokumenata sa zlatnim ili olovnim pečatima careva, Patrijaraha, episkopa i turskih sultana. Trenutno je ovde najcenjeniji “Sirijski kodeks” iz V veka, pronadjen 1892 godine. Najstarije Jevandjelje koje se čuva u biblioteci je iz 717 godine, i napisano je na grčkom jeziku. To je poklon Vizantijskog cara Teodosija III.

Pored manuskripta, u biblioteci je sakupljeno više od 5000 starinskih knjiga, od kojih su neke iz prvih decenija početka štampanja knjiga. U biblioteci smo videli mnogo ikona i crkvenih predmeta, koje su napravili Rusi, kao i knjige na crkvenoslovenskom jeziku.

Otac Pavle nam je pokazao jednu kost, na kojoj su se videle kapljice mira

U kosturnici smo videli mošti otšelnika, koji je živeo u VI veku,obučen u crnu monašku odeždu

Posle upoznavanja sa manastirskom bibliotekom, pošli smo u manastirsku kosturnicu, gde se tokom mnogih vekova čuvaju kosti upokojenih monaha. Po drevnoj tradiciji, upokojeni se najpre sahranjuju na malom manastirskom groblju, a zatim se njihove kosti vade i stavljaju u kosturnicu – lobanja sa ostalim lobanjama, a kosti sa kostima. Ostaci arhiepiskopa se čuvaju u specijalnim nišama. To je drevna tradicija sahranjivanja u manastirima na Istoku, i pojavila se zbog toga što se većina manastira nalazi u planinama, gde je teško iskopati grob. Ali pored toga, ona ima i duhovni smisao za manastirsku bratiju: neprekidno napominje o brzoprolaznosti ovozemaljskog života i ništavnosti fizičke lepote i snage.

U kosturnici smo pomenuli svu upokojenu manastirsku bratiju i otpevali im “Večan pomen”. Otac Pavle nam je pokazao kost, na kojoj su se videle izdvojene kapljice mira; ona je ležala na sredini kosturnice, na njoj je bilo još mnogo slojeva kostiju, prekrivenih slojem prašine.To govori o tome da je monah, koji je živeo pre mnogo vekova, proveo svoj život u blagočestivosti i svetosti, i Gospod je to projavio mirotočenjem.

Ovde smo videli mošti otšelnika, koji je živeo u VI veku, obučene u crne monaške odežde sa krstom na kapuljači, kao kod shimnika. O njemu u svojoj knjizi “Lestvica” govori prepodobni Jovan Lestvičnik: “Živeo je ovde neki Stefan, koji je voleo pustinjski život u tihovanju, i koji je mnogo godina proveo u monaškim podvizima i zasijao raznim vrlinama, a posebno je bio obdaren postom i suzama”.

Ovim se završilo naše upoznavanje sa manastirom Svete Ekaterine, i krenuli smo u hotel na kratki odmor, pošto je noću trebalo da se popnemo na vrh Sinajske gore, gde smo se spremali za noćnu Božansku Liturgiju.

Glava 13: Noćna Liturgija u Crkvi Živonačalne Trojice na Sinajskoj gori

Mala Crkva, koja se nalazi na Mojsejevoj gori, posvećena Svetoj Trojici

Tačno u 23 časa smo bili spremni da se popnemo na goru, čija visina iznosi 2 285 metara. Pozajmivši od beduina dve kamile i natovarivši na njih za Bogosluženje neophodne stvari i vodu, započeli smo naporno penjanje po nepoznatim stazama, koje vode na vrh gore Horiv, koju još zovu Mojsjejevom gorom ili svetim vrhom. Do njega vode dva puta. Jedan se sastoji od 3 750 stepenika, koje su monasi napravili u liticama, i naziva se “monaška staza”. Taj put je kraći, ali teži. Drugi put su napravile egiptaske vlasti u XIX veku. To je lakši put. Idući tim putem, dve trećine puta se može preći na kamilama, ali poslednja etapa se svejedno mora ići peške, penjući se, a ponekad i puzajući po stenovitom kamenju, koje predstavlja stepenike.

Početak sledećeg dana (11 novembra) smo dočekali okruženi mrakom usred planina, i iako smo se već penjali skoro čitav sat, niko nije osećao umor, i svi su usmeravali svoj pogled prema zavetnom vrhu. Na goru se penjalo nas 30-40. Našoj grupi su se pridružili poklonici iz Moskve, koji su došli u manastir Svete Ekaterine na nedelju dana, monahinje iz Jerusalimskog Gornjenskog manastira, koje su bile u poseti Sinaju, i nekoliko jeromonaha iz Rusije. Penjali smo se na goru podeljeni u dve grupe. Prva grupa je išla kraćim putem, povremeno presecajući put, a druga grupa je išla po strmijem putu, za kamilama, koje su čak zaobilazile beznačajne strme uspone.

Noćno Bogosluženje je počelo sa čitanjem Časova u dva sata posle ponoći

Odvojeno, na malom rastojanju od prve grupe, je išao Aleksandar Ivanovič, koji je u ruksaku nosio veliki izrezbareni krst i na svaki korak izgovarao molitvu. Kakvu je veru imao taj čovek! Uspon je naporan, okolo je mrak, mesto je nepoznato, ne znamo koliko smo prešli i koliko još treba da predjemo. U takvim situacijama je neophodna bilo kakva ljudska podrška. A on je odlučio da se penje sam, kako niko ne bi odvlačio njegovu pažnju od osećanja i misli, koje su mu tad nadolazile, i od molitve, u kojoj je spominjao sve rodjake i bližnje, jer se penjao na goru, na kojoj se javio Sam Gospod … Potom sam pomislio: da je više takvih verujućih ljudi u Rusiji.

Za dovoljno kratko vreme (nešto više od sata) smo prešli dve trećine puta. Vodiči kamila su skinuli naše stvari, i mi smo nastavili penjanje sami. Stvari su poneli naši mladi poklonici, ali se to nije nimalo odrazilo na tempo penjanja. Protodjakon Sergej i Dimitrije, vaspitanik seminarije, su se prvi popeli na vrh i došli do Crkve noseći odežde, a zatim su pristizali svi ostali.
Srednje vreme penjanja je iznosilo dva sata.

***
Mala Crkva, koja se nalazi na Mojsijevoj gori, je posvećena Svetoj Trojici. Izgradjena je 1934 godine od ostataka predjašnje Crkve, koju je izgradio car Justinijan još 532 godine i nekoliko puta je bila rušena. Severno od Crkve je sačuvana pećina, gde je prema Predanju Bog rekao Mojsiju: “Kada se bude pronosila slava Moja, postaviću te u pukotini stene i pokriću te rukom Mojom, dok ne prodju” (Ish. 33, 22).

U Crkvi nema struje, pa je ona bila osvetljena svećama, što stvara posebno molitveno raspoloženje

Te noći je neka posebna blagodat dotakla svakog od nas

Noćno Bogosluženje je počelo u dva sata noću, sa čitanjem Časova. U Crkvi nema struje, pa je ona bila osvetljena svećama, što je stvaralo posebno molitveno raspoloženje. Mi smo sa svim prisutnim duhovništvom služili Božansku Liturgiju, a mirjani su pojali i čitali. Posle Liturgije su se svi prisutni ispovedili i pričestili Svetim Hristovim Tajnama. Liturgija se završila oko 4 časa ujutru, posle čega je odslužen moleban sa Akatistom Presvetoj Trojici. Svako od nas je osećao Vaskrs u svojoj duši. Te noći je neka posebna blagodat dotakla svakog od nas.

***
U šest sati smo izašli iz Crkve, kako bi videli izlazak sunca. Bilo je još mračno, duvao je jak vetar, od koga je brujao crkveni krov. Zahvatio nas je neuobičajeni osećaj: stojimo na vrhu, okolo je mrak, i u maloj Crkvi se svetle prozori od sveća. Činilo nam se da je svet negde daleko do nas, pošto smo se nalazili na mestu posebnog Božijeg prisustva. Ovde ne postoji svetska sujeta, kao ni vreme. Nad nama se prostirao beskrajan nebeski svod, ukrašen velikim brojem zvezda, i mi smo sozercavali harmoniju stvorenog sveta. Postepeno je počelo da se razdanjiva, i pojavio se osećaj da je Bog u tom trenutku skinuo veo sa Svoje tvorevine i pred nama se otkrila lepota i veličanstvo sveta koji je stvorio. Gore su se oslobadjale od mraka i izrastale pred našim očima, kao da su ponovo stvorene. U početku smo nazirali njihove sivoplave obrise. Nebo na horizontu je postajalo sve svetlije, a iznad nas su se jedna za drugom gasile zvezde, kao da je Domaćin isključivao redom lampice na nebu.

Činilo nam se da je svet negde daleko od nas, pošto smo se nalazili na mestu posebnog Božijeg prisustva

Odjednom se sa istoka, iza okeana, pojavio prvi sunčev zrak. Voda je postala plameno-bordo boje, i plameni jezičak se ustremio direktno na nas. Gore su odmah promenile svoje obrise i boje. Usmerene oštrim vrhovima prema nebu, one su izgledale veličanstveno i neprekidno su menjale svoje nijanse, postajući čas tamno-smedje, čas crveno-bordo boje, čas jarko crvene.

Doček zore na Sinaju je izazvao mnoštvo neuobičajenih utisaka i doživljaja, ali glavno je da se pred nama u toj Božijoj tvorevini otkrivala sva Njegova premudrost. Videvši zoru na Sinaju, duša je usklicala: “Divna su dela Tvoja, Gospode. Sve si premudro stvorio!”

Sinaj, kao i svako drugo mesto naše Bogom blagoslovene zemlje, govori o veličini i premudrosti Tvorca, o Njegovom Promislu u čovekovom životu, o Njegovoj ljubavi prema nama. Gospod je ovde na Sinaju nahranio stranstvujući narod mannom, po Njegovoj reči je u toj bezživotnoj pustnji izbio izvor vode. Tako i nas vodi ka spasenju, samo treba da čujemo Njegov glas i da na Njegovu ljubav odgovorimo svojom ljubavlju i poslušanjem Njegovoj volji.

Dočekavši zoru, počeli smo da se spuštamo u 5.45. Kada se završio strm spust po stepenicama, beduini su nam ponovo predložili kamile. Stavivši stvari na njih, mi smo se ispunjeni duhovnom radošću veoma brzo spustili sa gore. Pored manastira nas je već čekao autobus, kojim smo odmah otputovali u Kairo. Sinajska gora je bila naše poslednje odredište i pokloničko mesto koje je u nama ostavilo najdublje utiske.

Završavajući opis putovanja, mogu se ponoviti reči svetog Jovana Zlatoustog: “Slava Bogu za sve!” – za predivni svet koji je stvorio, za život koji je darovan čoveku, za mogućnost da se posete ta mesta svetih uspomena i za duhovno ukprepljenje!

Glava 14: PRIMEDBE

Uz 3. red – naziv Egipat su dali drevni Grci (αιγύπτιος), što u prevodu znači “tajna”, “zagonetka”. To odgovara realnosti, pošto je Egipat dugo vremena čuvao u sebi mnogo toga tajanstvenog (ovde i nadalje pir.prev.).

Uz 6. red - …Gospod nas je udostojio da budemo u toj zemlji … - u putovanju su zajedno sa mnom učestvovali: iguman Serafim (Savostjanov), namesnik Pafnutije-Borovskog manastira, protodjakon Sergej Janin, vaspitanik Kalužske duhovne seminarije Dimitrije Šatov i Aleksandar Ivanovič Kotelkin.

Uz 13. red – Hram pripada Koptskoj Crkvi …- Koptska Crkva se teritorijalno nalazi u Egiptu, ali ona takodje ima svoje zajednice u Evropi i Americi, u okviru koptske dijaspore. Rukovodilac Crkve je Patrijarh (danas Šenuda III), i njegova rezidencija se nalazi u Kairu. Glavni hram je Crkva Apostola i Jevandjeliste Marka, prosvetitelja Egipta. U Crkvi se ispod oltara nalaze mošti svetog Atanasija Aleksandrijskog (373), koga Pravoslavna Crkva proslavlja 18 januara i 2 maja (stari kalendar).

Uz 13. red- qubt, izopačen naziv grčke reči αιγύπτιος (Egipat), koju su upotrebljavali arapski pisci za egipatske hrišćane. Taj naziv je od XVII veka ušao u sveopštu upotrebu u Evropi (Coptae, Coptitae).

Uz 14. red-Koptska Crkva je otpala od Vaseljenske posle IV Vaseljenskog Sabora … - podela Kopta i pravoslavnih hrišćana se desila 451 godine i konačno je završena 536 godine izborom Koptskog Patrijarha.

Uz 15. red – U manastirima i seoskim Crkvama postoji tradicija da se na ulazu skida obuća … - u gradovima se zbog velikog broja parohijana ta tradicija ne poštuje.

Uz 15. red -…epitimiju radi pokajanja- epitimija je duhovna vežba koja se daje s ciljem savladjivanja grehovnih navika.

Uz 16. red – stasidija – specijalno napravljena stolica za monahe.

Uz 18. red … 1904 godine je u Crkvi bio požar – Crkva je posle požara u potpunosti obnovljena.

Uz 26.red -…njen nastojatelj je Koptski Patrijarh Šenuda III – koptski manastirski nastojatelji su obično arhijereji.

Uz 29.red – Ikone u Crkvi datiraju iz IX veka – one su 1974 godine bile restaurirane.

Uz 30.red …toranj-sklonište je tradicionalan za sve egipatske manastire – u staro vreme manastiri u pustinjama su često bili napadani od strane razbojnika, a pošto nije bilo zidina, monasi su se sakrivali u specijalnim tornjevima-tvrdjavama.

Uz 31.red- …na čelo …u znak toga da je Bog Otac na Nebu; na stomak … Bog Sin u utrobi Prečiste Majke; na ramena …Sveti Duh očišćuje čoveka, premeštajući ga s leve na desnu stranu – pravoslavno shvatanje osenjivanja krsnim znakom je sledeće: mi stavljamo skupljena tri prsta na čelo – radi osvećenja našeg uma, na stomak – radi osvećenja naših unutrašnjih osećanja, zatim na desno i na levo rame (sdesna nalevo) – radi osvećenja naših telesnih snaga.

Uz 32.red – Ta tradicija se pojavila od vremena potčinjenosti Egipta muslimanima … - Egipat je potpao pod vlast muslimana 640 godine.

Uz 32.red – Manastri El-Sorian – prevodi se kao “manastir Sirijaca”.

Uz 35.red - …manastir su osnovala dvojica Rimljana u prvoj polovini IV veka…- El-Baramos u prevodu sa koptskog jezika znači “manastir dvojice Rimljana”.

Uz 39.red - …ogromno pomoćno domaćinstvo – voćni vrtovi…golubarnici- u manastiru monasi gaje golubove, koji pritom ne moraju da se hrane jer oni sami sebi nalaze hranu.

Uz 43.red – Sva manastirska zdanja su…jednake visine …to je … dobro sredstvo zaštite od neprijateljskih napada …-ovde se misli na napade na manastir u periodu turske vladavine.

Uz 49.red - …neprekidni pritisci od strane muslimana su doveli do njihove masovne emigracije …- kao rezultat pritisaka od strane Arapa, broj grčkog stanovništva u Egiptu se u XX veku smanjio sa 100 000 na nekoliko hiljada ljudi.

Uz 57.red – Dočekao nas je jeromonah Ruis-Antonije – u manastiru je sačuvan stara tradicija: svaki monah pri postrigu dobija dva imena. Prvo ime se daje u čast nebeskog pokrovitelja, a drugo (Antonije) u čast prepodobnog Antonija Velikog.

Uz 63.red – paraman(grč.) – deo monaške odežde, mali četvorougaoni deo sa predstavom Gospodnjih Stradanja, koji se gajtanom privezuje za telo i nosi pod odeždom.

Uz 78.red – klepalo – drvena ili metalna daska, u koju se udara radi poziva vernika na Bogosluženje.

Uz 78.red – Na teritoriji manastira se nalazi dzamija … koja predstavlja zaštitu od rušenja manastira –postojanje dzamije na teritoriji manastira ga je činilo neprikosnovenim pri napadima Arapa.

KRAJ

preuzeto sa http://www.klikovo.ru/db/book/head/1071
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović