Željni bezbrižnog detinjstva, mališani koje u najranjivijim godinama vaspitava ulica na kojoj žive i zarađuju bez krova nad glavom i po ciči zimi, iz svih delova grada javljaju se na jednu, zvezdarsku adresu. „Svratište” u Krfskoj ulici broj 7a njihovo je zajedničko odredište, a baza podataka ove ustanove broji 350 dece do 18 godina.

„Dobar dan, oprao sam ruke”, prvo je što deca kažu i treba da urade kada kroče kroz ulazna vrata. U dnevnoj sobi ove kuće, posle 14.30 sati mogu da gledaju televiziju, jer zaposlenima u sudu i Centru za socijalni rad, koji se nalaze u neposrednoj blizini, smeta buka. Soba za kreativan rad uvek je na raspolaganju mališanima, i u njoj, sudeći po crtežima na panou i kredom ispisanoj školskoj tabli, najradije provode vreme. U toku jednog dana oko 30 dece poseti ovu kuću, najčešće da se zagreju, okupaju, presvuku, obeduju ili zatraže medicinsku pomoć. Toplinu praznično okićenog doma ali ne i grejanja, mogli su da osete svi koji su se juče okupili na ovom mestu.

– Napolju minus, klima ne radi, radijatori mlakušni. Posmrzavaćemo se. Mora da su se opet zapušili ventili – objašnjava čika Krša, za koga deca kažu da im je kao otac.

Najviše korisnika „Svratišta” obično dođe u vreme ručka. Kuvana jela uvek su na meniju a deca se, više nego čokoladi, obraduju čorbastom pasulju, pireu sa ćuftama u sosu i paprikašu. Jedno od pravila kuće nalaže da posle jela treba suđe prati i sto raskloniti a novim štićenicima stariji drugari na to skreću pažnju. Redovni posetioci dovode novu decu u ovaj dom i prvo ih predstave vaspitačima koji procenjuju da li novajlije mogu da se pridruže ostalima.

– Gotovo 80 odsto dece ne zna kada je rođeno, niti ide u školu, a onoj koja žive sa roditeljima i ne rade na ulici savetujemo da ovamo ne dolaze – kaže čika Krša.

To su ona dečurlija koju sugrađani svakodnevno sreću kako čim zasija crveno svetlo semafora na raskrsnicama idu od vozila do vozila brišući šoferšajbne. Na prometnim šetalištima ovi klinci neretko čiste obuću prolaznika ili, kako kažu, rade noćne smene u pojedinim fabrikama i nose kofe na gradilištima. Mnogi misle da sa mrakom i klinci odlaze kućama, međutim, oni spavaju u šahtovima toplovoda, napuštenim vagonima, oronulim kućama, haustorima zgrada ili ispod mostova.

Najveći problem je to što nemaju matični broj, pa ni zdravstveno osiguranje, socijalnu zaštitu niti mogućnost da pohađaju školu.

– Ako bi neko od ove dece bio žrtva trgovine ljudima niko, osim njihovih drugara, to ne bi znao, jer oni kojih nema u matičnoj knjizi, za društvo su nevidljivi – kaže Marija Vučinić, vaspitač u „Svratištu” i ističe da je prema istraživanjima ove ustanove, broj mališana koji povremeno dolaze mnogo manji od broja dece beskućnika na ulicama.

Slušajući o tome pre nekoliko dana, sugrađanin Milan Đokić, inženjer u penziji, odlučio je da zimsku garderobu, ćebad i jorgane koje više ne upotrebljava donese deci „Svratišta”.

– Plakao sam kada sam saznao za ovo mesto zato što sam se kao dete radom suprotstavljao nemaštini. Zvao sam informacije, 988 ne zna da postojite, nisam video adresu ni u imeniku grada ali sam vas pronašao i doći ću opet sa novim darovima – obećao je Đokić deci, kojoj je, kao i njemu, teskoban život „ukrao” detinjstvo.

M. Simić
[objavljeno: 30/12/2008]

Preuzeto sa: http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Deca-iz-Svratishta-bez-krshtenice.sr.html