Danilo Trajković: ISTORIJA JEDNOG STRADANJA

-VO IMJA OCA I SINA I SVJATAGO DUHA-

Navršio sam bio punih 28 godina u duhovnom slepilu. Do tog vremena, na moju veliku sramotu, nisam imao nikakvih zrelih pojmova o Bogu i veri.

Godine 1914. svrÅ¡io sam VIII razred gimnazije u Skoplju. Gotovo za sve vreme moga Å¡kolovnja osećao sam veliki strah kad je se govorilo o smrti kod Ä?oveka, kad sam prolazio pored groblja i kad sam ulazio u crkvu.

Prosto kao primoran od neke nevidljive sile, stalno sam menjao struku: godine 1914. bio sam železniÄ?ki pripravnik, zatim tri godine opÅ¡tinski delovoÄ‘a, pa telegrafski pripravnik, pa privremeni uÄ?itelj. Duhovnog mira nigde nisam imao, niti nade u budućnost. ÄŒudio sam se i sam kakav ću Ä?ovek biti, i strahovao sam u sebi kako će se živeti.

Godine 1922. upiÅ¡em se na filozofski fakultet u Beogradu . Uskoro se moj otac razboli i braća najaviÅ¡e da me viÅ¡e ne mogu izdržavati. Ja potražim uÄ?iteljsko mesto u selu Riljevu kod Prilepa.

Jednoga dana, pred zalazak sunca, sedeo sam u kancelariji sa starcem po imenu Kuzman Veselinović i Ä?itao novine. Na jedanput okrenem se na stranu, i vidim moga oca ide po vazduhu s jednog ćoÅ¡ka sobe na drugi i nestade ga. Ja se uplaÅ¡ih, novine mi ispadoÅ¡e iz ruke. Na to mi Ä?iÄ?a Kuzman reÄ?e “Å¡ta to radiÅ¡”. Ja mu rekoh da je moj otac proÅ¡ao kroz sobu, i da li ga je on video. On mi odgovori “nemoj , uÄ?itelju, to misliti i verovati; nikakav ti otac nije dolazio, već tako ti se Ä?ini”. Ja mu odgovorih da će se to sutra Ä?uti. Od toga viÄ‘enja nisam mogao cele noći zaspati. Tek sada sam poverovao da mora imati i nevidljivi svet, i da Ä?ovek ne svrÅ¡ava svoj život telesnom smrću.

Sutra dan doÄ‘e jedan Ä?ovek iz Prilepa. Ja ga odmah upitam, je li umro moj otac. ÄŒovek se zaÄ?udi i upita me ko mi je kazao. Ja ponovih pitanje. A on reÄ?e, “Bog da prosti, vi budite živi.” - Posle nekoliko dana napade me misao koja mi govoraÅ¡e: “I ti ćeÅ¡ skoro umreti, Å¡ta ti vredi Å¡to se muÄ?iÅ¡ i spremaÅ¡ ispit.” Kao uÄ?itelj bio sam se upisao na pravni fakultet, i briga o ispitima muÄ?aÅ¡e me dan i noć.

Jedne noći usnim san kako sam umro, iziÅ¡ao sam iz kuće i letim po vazduhu. Od tada sam poÄ?eo velike nesreće i iskuÅ¡enja da preživljujem; ; da bolujem i telom i duÅ¡om i duhom; da se od neopisanog straha kopnim, nestajući me izmeÄ‘u živih kao retko koga na ovom svetu. - Bio sam potpuno svestan kad mi se poÄ?e javljati, s leve strane jedna crna figura u obliku Ä?oveka. Kad se okrenem da vidim ko je to, samo spazim dako se sklanja pozadi mene. Ja okrenem pogled na drugu stranu. Od tog neobjaÅ¡njivog viÄ‘enja poÄ?e me obuzimati veliki strah.

Posle nekoliko nedelja taj me crnac poÄ?e napadati fiziÄ?ki, hvatajući me za glavu, za ruke i uopÅ¡te gde dohvati. Ja sam osećao njegove ruke, bile su hladne kao kamen. Usled toga mene poÄ?e spopadati joÅ¡ veći strah. ViÅ¡e je duÅ¡a moja želela da se povrati sloboda i mir nego Å¡to živi Ä?ovek može ma Å¡ta poželeti. Posle nekoliko dana zlo se pogorÅ¡a. PoÄ?e me crnac udarati po vratu i drmusati kao neku stvar. Ne ostavljaÅ¡e me da bar mirno spavam. Potpuno sam ga razumeo kad mi Å¡aptaÅ¡e: “Ja sam Ä‘avo. Tebe je Bog predao nama da te uzmemo sa zemlje i nosimo u carstvo Ä‘avola. U naÅ¡em carstvu nema spavanja, i ti ne smeÅ¡ spavati. Spavanje vredi za one koji su joÅ¡ u rukama Božijim, a ti si naÅ¡ rob”. Kad sam to Ä?uo, otpoÄ?eh kukati tako jako da su me svi smatrali za ludog. Pitaju me ukućani zaÅ¡to kukam, a ja im nisam smeo kazati jer sam znao da mi niko neće verovati. Tako nisam mogao spavati po Ä?itavih 15 dana i noći. ÄŒim zadremam, crnac me traži i viÄ?e “ustaj, ti si zaboravio da si naÅ¡ rob, i da kod nas nema spavanja.” Ja skoÄ?im, sav u strahu i bunilu. PoÄ?eo sam naglo opadati i suÅ¡iti se.

Jedina su nada bili lekari. Novac sam nemilice rasipao da povratim zdravlje. Probao sam svakojake lekove; telo mi je bilo izreÅ¡etano od raznih injekcija. Neki put sam noću iÅ¡ao kod lekara da mi Å¡to dadne za umirenje srca. Toliko već dosadih i lekarima da mi poÄ?eÅ¡e govoriti “ostavi nas na miru”. Ja sam njima jedino verovao, a u živog Boga, koji daje život i zdravlje bez para, nisam verovao. Daleko je bilo od moje pameti da ko daje život taj daje i zdravlje. Tako ja ostadoh liÅ¡en svake pomoći od ljudi.

Od tako dugotrajne nesanice poÄ?eh stradati od glavobolje. Glava mi beÅ¡e teÅ¡ka kao tuÄ?, kao da je se sva krv usirila. Dok jednog dana pojavi se krvoliptenje na nos i na usta. Ja se poplaÅ¡ih kako ću bez krvi živeti. I nova vrsta straha poÄ?e mi dosaÄ‘ivati: od najmanjeg Å¡uÅ¡nja, od najmanjeg zvuka, ustremljivao sam svoj pogled kao životinja koja se boji da je ne uhvate. Nosili su me po susednim kućama ne bih li se umirio. Pitali su za savet razne vraÄ?are. U Bitolju me je lekar pregledao na Rentgenove zrake. PronaÅ¡ao je da sam jektiÄ?av i da će me bolest skoro dovrÅ¡iti.

Kad se vratih kući, imam Å¡ta da vidim: kuća beÅ¡e puna demonskih zverova i aveti, zmije, vukovi, majmuni, hijene. PoÄ?eÅ¡e me napadati sa svih strana. Mojim mukama ne beÅ¡e kraja, a bio sam pri Ä?istoj savesti. Toliko sam vikao i zapomagao da nisam davao mira ni susedima. NajviÅ¡e su mi dosaÄ‘ivali noću. Pakosno su mi pretili govoreći:” Mi smo duhovi ispod neba, Ä‘avoli. Ti si naÅ¡ rob. E, a ti sad verujeÅ¡ da ima Boga, videći nas. Ako nema Boga, tko nas je stvorio? Ali teÅ¡ko tebi, dockan si poÄ?eo verovati. ViÅ¡e se ne nadaj da će ti se povratiti zdravlje. Bog je tebe odbacio. Kamo ti sad Kant, Darvin i dr. prirodnjaci da te uteÅ¡e, poÅ¡to si im verovao da je Ä?ovek postao od amebe?Ko liÄ?i viÅ¡e na majmuna, mi Ä‘avoli ili Hristos? Razume se mi. A vi koji priznajete majmuna za praoca u kome nema ni razuma, ni dobra, ni vere, vi ste gotovi za StraÅ¡ni Sud. Gde bude vaÅ¡ otac, tamo će biti i njegova deca.”

SluÅ¡ajući to sve sam verovao, i video sam sebe potpuno izgubljenog. Sav ovaj svet izgledao mi je kao senka, i sve na zemlji kao praÅ¡ina, poÅ¡to nikakve pomoći otuda ne mogu dobiti. U mukama poÄ?eh kleti roditelje Å¡to nisu obraćali pažnju na moje vaspitanje, Å¡to me nisu vodili u crkvu, niti mi nikada spominjali o strahu Božijem. Sve Å¡kolske udžbenike cepao sam i bacao; napadao sam Å¡kolsku nauku, koja nas odvaja od Boga i vodi u veliki ambis, gde nema ni mira ni istine.

Videći moji ukućani da mi lekari niÅ¡ta ne pomogoÅ¡e, pa ni vraÄ?ari, poÄ?eÅ¡e me voditi po crkvama da mi se Ä?itaju molitve. Molitve mi niÅ¡ta ne pomogoÅ¡e, jer sam ja mislio u sebi “kad mi toliki lekari i lekovi niÅ¡ta ne pomogoÅ¡e, kako će mi pomoći sveÅ¡tenik Ä?itajući molitve”. Onda me odvedoÅ¡e u manastir Sv. Dimitrija kod Prilepa. I tamo mi demoni prirediÅ¡e doÄ?ek, skaÄ?u sa drveta na drvo; izgled im straÅ¡an. Napadali su me danju, a naroÄ?ito noću. Ponekad u vidu ose pecajući me po celom telu. Uznemiren, begao sam kao lud, i svi su me smatrali za ludog.

Jednog dana moja mati i žena odvedoÅ¡e me u crkvu. Pogledam na ikonostas, imam Å¡ta da vidim: sve ikone bile su oživotvorene, samo Å¡to ne govore. Tada mi doÄ‘e na pamet kako sam nekad iÅ¡ao u crkvu i smatrao da su sve slike mrtve. Rastuži mi se u srcu, i padoh na zemlju da tražim pomilovanje. U tom momentu priÄ‘e pozadi mene jedan atletski Ä?ovek, dohvati me za pleća i izjuri napolje. Na izlazu mi reÄ?e “JoÅ¡ jedanput da te ne vidim u crkvi, kad si bio u zdravom stanju nisi mario za crkvu, a sada Å¡ta ti vredi kad nisi ni za Å¡ta sposoban”. Ja poverovah da me to Gospod isteruje iz svoga doma i padoh u oÄ?ajanje. Na moje navaljivanje ukućani me vratiÅ¡e iz manastira.

DoÄ‘em kući, puno dvoriÅ¡te paklenih duhova. PovikaÅ¡e na mene da skoÄ?im s balkona. U nameri da uteknem od njih, ja zaista skoÄ?im sa kućevnog balkona. Kad padoh na zemlju, ne znam zbog Ä?ega, ja zauzeh stav razapetog Hrista na krstu, i tu ostadoh prosto kao prikovan za zemlju. Å est ljudi su pokuÅ¡avali u tri maha da me krenu sa zemlje, ali nisu mogli. Oni su i danas živi i mogu ovo posvedoÄ?iti. Posle nekog vremena doÄ‘e moja mati i bez teÅ¡koće me podiže sa zemlje.

U strahu od demona bio sam potpuno zaboravio pismenost. Nisam mogao raspoznavati slova, hartija mi je izgledala sva bela. Ä?avoli su mi se podsmevali “gde ti je sad nauka; ostao si prazan kao ćup; e sad znaj da sve Å¡to Ä?ovek ima Božije je; Ä?ovek sobom niÅ¡ta ne može stvoriti”.

Posle nekog vremena povrati mi se pismenost, i mogao sam Ä?itati. Tada mi Ä‘avoli poÄ?eÅ¡e zabranjivati da se sastajem sa ljudima govoreći:” Nikome ne smeÅ¡ kazivati ovo Å¡to vidiÅ¡. Mi smo Ä?oveÄ?anstvo vezali u lance i ne damo da se spasavaju. Naterujemo narod na grehe protiv Boga i zakona. Ako ti nekome javiÅ¡ da postoji nevidljivi svet i Ä‘avoli, može se neko pokajati i vratiti Bogu. Ti ćeÅ¡ za to ljuto odgovarati”. Ja od straha nisam smeo nikome niÅ¡ta priÄ?ati. Veće su mi bile moje muke nego li muke celoga sveta. A u toliko sam bio joÅ¡ nesrećniji, Å¡to sam Ä‘avolima potpuno verovao. Ni na kraju mi pameti ne beÅ¡e da samo Bogu treba verovati i u ono Å¡to je Bog obećao ljudima u Sv. Pismu. U gimnaziji nikakvu pažnju nisam obraćao na veronauku, te sam bio nesposoban za versko i duhovno razmiÅ¡ljanje. Za molitvu sam bio nesposoban, jer me je strah potpuno iscrpljivao.

Sada mi Ä‘avoli poÄ?eÅ¡e objaÅ¡njavati kakve će biti moje muke na onom svetu. Prvog dana predstaviÅ¡e moju sliku na zidu kao u bioskopu: Moja duÅ¡a potpuno sliÄ?na meni, poÄ?e žalosno da gleda. Crnci su bili sa noževima, sa velikim noktima na prstima. PoÄ?eÅ¡e da mi prete “Ä?ekaj da vidiÅ¡ Å¡ta će biti s tobom”. RasekoÅ¡e mi kožu na vratu, odraÅ¡e me i baciÅ¡e mi kožu u lice, i kože nestade. Zatim poÄ?upaÅ¡e mi meso, baciÅ¡e ga u lice, i mesa nestade. Vidim ostade samo skelet od kostiju. Malo zatim meso se povrati na kosti, i koža ga pokri. Ä?avoli ponoviÅ¡e njihov prvi rad, te ja gledah iznakaženo svoje obliÄ?je i svoju nakazu. Ä?avo mi objasni “ako se do mraka ne ubijeÅ¡, sutra će ti biti odreÄ‘ena veća kazna. Oderi malo kože na ruci, da vidiÅ¡ da li boli.” Ja zaista sljuÅ¡tim malo kože, i vidim boli mnogo. Pomislim kako ću stradati u veÄ?nosti, poÄ?nem oÄ?ajavati. Kako da se ubijem kad sam potpuno razuman!

Drugoga dana vidim na zidu joÅ¡ straÅ¡niju sliku: Neki kurjaÄ?ići ubrzo postanu veliki. Crnci me bace te me oni rastrgnu i pojedu. Ostane samo koža. kad ja ponovo oživim, ponovo rastrzanje. Jedan mi crnac objasni “vidiÅ¡, da si se juÄ?e ubio, ne bi ti bila odreÄ‘ena ova kazna za veÄ?nost, gledaj danas na svaki naÄ?in da se ubijeÅ¡”.

U mukama i strahu ja opet poverujem Ä‘avolu, reÅ¡ih da se zakoljem. Tražeći neko sredstvo, vidim na polici brijaÄ?. Povika Ä‘avo “eno ti oruÄ‘a, zamani pa se zakolji”. Dohvatim brijaÄ? i prinesem ga guÅ¡i. Mislim kako da se ubijem, boli. Moj brat, uÄ?itelj, spazi nekako, razbije prozor, uÄ‘e i oduzme mi brijaÄ?.

Trećega dana gledam sliku joÅ¡ gorih muka: Vezanih nogu i ruku baÄ?en sam u vatru, oko mene igraju veÅ¡tice. Ponovo mi se preti. Jednog dana pokuÅ¡am da se ubijem; ukućani me spaze i oduzmu mi oružje. Jednog dana pokuÅ¡am da se obesim, opet me ukućani saÄ?uvaÅ¡e. Ä?avoli me nauÄ?e da begam od kuće i da skoÄ?im u jedan ambis - kome se dno ne zna. Ja zaista pobegnem od kuće, no Bog milostivi urazumi moje ukućane, poÄ?nu da me traže, poÄ‘u mojim tragom i vrate kući.

Sad Ä‘avoli poÄ?eÅ¡e da mi propovedaju kako za mene nema nikakve nade na spokojan život u ovom svetu.

Molitve crkve i parastosi koristiće mi pri izricanje kazne na StraÅ¡nom Sudu, do tada za mene nema spasa. Kad se setih da će Gospod suditi živim i mrtvim, joÅ¡ se viÅ¡e ožalostih. Sedeći jednog dana u sobi videh Ä?udan prizor: Vidim sto; i tri sudije sa zverskim pogledom. Na stolu jedna gomila zapisnika. Pozadi mene jedan vojnik, straÅ¡an, sa Å¡iljkom na grudima. PoÄ?eÅ¡e mi suditi:” Ti sad imaÅ¡ da vidiÅ¡ svojim oÄ?ima sve Å¡to si za vreme svoga života na zemlji Ä?inio, dobro i zlo.” PoÄ?eÅ¡e redom da otvaraju knjige. Svi su moji gresi bili zapisani redom, po godinama i danima. Prvo kao dete sve Å¡to sam krao, zatim kao mladić. Vidim svojim oÄ?ima, zapisana svaka reÄ? Å¡ta sam kome rÄ‘avo kazao. Kad mi sve to pokazaÅ¡e, ovaj me vojnik izmlati i sve isÄ?eze.

Jednoga dana videh, s desne strane na tri koraka od mene, ide jedna bela figura sa belim krilima. Tri puta mi se javljaše i nestajaše je. Nisam znao ko je to, ali nisam imao nikakvog straha.

Opet jednog dana kada sam sedeo na balkonu, doÄ‘e u dvoriÅ¡te Ä?obanÄ?e koje je Ä?uvalo i naÅ¡e ovce. Kad iznad njegove glave vidim lebdi Ä?ovek sa raÅ¡irenim krilima. Odmah se setih da sam takvu sliku video nekada u crkvi i da je predstavljala angela. Pomislih u sebi: eto, zato ljudi mogu da žive meÄ‘u ovim zverovima i avetima, Å¡to svaki Ä?ovek ima angela-Ä?uvara koji lebdi nad njim i Ä?uva ga. Posle tog viÄ‘enja koje me mnogo ohrabri, poÄ?eÅ¡e Ä‘avoli da mi govore, kako je Bog prilikom mog roÄ‘enja sluÄ?ajno zaboravio da mi poÅ¡alje angela-Ä?uvara, kako su se Ä‘avoli time koristili, od malena me uzeli u svoje ruke i vaspitavali u zlu dok nisam dospeo do ovog stanja. Ja im odmah poverovah i udarih u oÄ?ajanje. “pamtiÅ¡ onaj dan kad pored tebe proÄ‘e ona bela figura u obliku Ä?oveka. To je bio tvoj angeo-Ä?uvar; zbog tvog nebogougodnog života, on je prilazio samo na nekoliko koraka do tebe”.

Ja u duÅ¡i razumedoh jednu straÅ¡niju stvar; Bog je bio udaljio od mene i angela hranitelja i duÅ¡evni dar pomoću kojeg se misli na Boga. Ja sam i dalje ostao razumno biće, da razumevam strah i muke, a nikakvo dobro. Kad sam bio zdrav i slobodan, ja sam dobro odbacivao. Sad mi je oduzeta mogućnost da to radim, poÅ¡to sam i sam odbaÄ?en. - Opet jednog dana doÄ‘e mi novo stradanje. Osećam da u mojoj utrobi leži Ä‘avo u vidu zmije. Ja ga ne vidim fiziÄ?kim Ä?ulima, nego osećam njegovo dejstvo i imam strah kao Ä?ovek koji oÄ?ima gleda zmiju. Obori me na zemlju i poÄ?e da mi vadi duÅ¡u. Prvo iz nogu, pa iz ruku, redom po telu. Kako iz kog dela izaÄ‘e duÅ¡a, taj se deo potpuno ukoÄ?i. DuÅ¡a izlazi iz tela u vidu dima, u vidu pare, neformirana masa. Umrvi se i ukoÄ?i sve telo, sami joÅ¡ srce kuca. Ukućani pomisliÅ¡e da sam već izdahnuo, poÄ?eÅ¡e da plaÄ?u, zapaliÅ¡e sveću, poÄ?eÅ¡e da kade tamjanom. Dok od jedanput duÅ¡a koja je izlazila vrati se u sve delove tela. Ja oživim, podignem se i sednem. Svi se Ä?ude: kako ovo, sad mrtav, sad živ! Dobri tumaÄ? reÄ?e mi ovako: “Eto video si kako izlazi duÅ¡a Ä?ovekova iz tela. Ti bi umro, ali onome duhu koji je vadio tvoju duÅ¡u, zmiji koja leži u tebi, nije bilo dozvoljeno da vadi život iz tvoga srca - koje je kao centar života”. Da bi mi oduzeli pomisao na dobro i na spasenje, demoni poÄ?eÅ¡e odmah d me izobliÄ?uju kako nisam vrÅ¡io zakon, kako nisam nikad postio.

Jednom sedeći u dvoriÅ¡tu pogledam u vazduh i vidim mnogo sveta: jedni idu na viÅ¡e, drugi silaze dole. Dobri tumaÄ? mi reÄ?e:” Oni koji idu naviÅ¡e, to su duÅ¡e onih koji su zavrÅ¡ili svoj zemaljski život pa idu na nebo; oni Å¡to silaze to su oni koji se vraćaju. I viÄ‘enja nestade.

Videći moji ukućani da niti umirem niti ozdravljam, jednako plaÄ?em i kukam, nikome ne dajem mira, reÅ¡iÅ¡e i na silu me odvedoÅ¡e u duÅ¡evnu bolnicu u Beograd. Kad me lekari poÄ?eÅ¡e zapitivati Å¡ta mi je, Ä‘avoli poÄ?eÅ¡e da mi prete ako Å¡ta kažem od onoga Å¡to sam u svojim mukama video:” Ako ispovediÅ¡ istinu kako si video, može neki od njih poverovati, i kao uÄ?en drugome kazivati da se joÅ¡ ko spase. Onda kako ćeÅ¡ ti odgovarati za njihovu duÅ¡u? ÄŒime ćeÅ¡ se braniti Å¡to si izdao planove naÅ¡ega carstva? VidiÅ¡, mi smo danas sve prevarili pa su ljudi izabrali skroz naopaki put, i sa ovom danaÅ¡njom naukom ne mogu se približiti Bogu, već samo suprotnoj strani - satani”.

SluÅ¡ajući te pretnje, nisam smeo lekarima niÅ¡ta kazati. Ali moja braća navaliÅ¡e na ispriÄ?am sve tim uÄ?enim ljudima, jer smo, vele, toliki novac potroÅ¡ili dok smo te ovde doveli a ti nećeÅ¡ ni usta da otvoriÅ¡. Iz sažaljenja prema braći rekoh lekarima:” Gospodo, Å¡ta mi pomaže da vam govorim, kad unapred znam da mi niÅ¡ta nećete verovati? -"Hoćemo, hoćemo, samo ti kaži”, odgovoriÅ¡e lekari. “ Kad je tako, to molim proterajte ove crnce, zmije, kurjake koji stoje i prete da me napadaju”. Na to oni odgovoriÅ¡e “reÄ?i dobro povezane ali bez smisla; Å¡ta mu ono znaÄ?i!” A meni rekoÅ¡e: “Danilo, nema niÅ¡ta od toga Å¡to ti misliÅ¡”. -"Jest, tako je po vaÅ¡em miÅ¡ljenju. Ja sam znao da mi nećete verovati, pa vas molim ostavite me da oplakujem svoje muke”. - Lekari posavetovaÅ¡e braći da me ostave u duÅ¡evnoj bolnici na posmatranju. A ja zamolih braću da me ne izlažu dvostrukim mukama, i Ä‘avolu koji me napada i ludacima koje je Ä‘avo osvojio. Takos e vratismo.

Ponovo napadi, ponovo muÄ?enja. Ä?avoli me nagovoriÅ¡e da ne primam sveÅ¡tenika u kuću. Od njega susvi begali jer nosi ognjeno oružje protiv njih. Govorili su mi da se bacim negde da me niko ne naÄ‘e, ni da me sveÅ¡tenik opeva. Napadali su me Å¡to sam imao naviku da podgrizam prste i nikad nisam bio ispoveÄ‘en pred Sv. PriÄ?ešće.

Soba gde sam provodio svoj muÄ?ni život liÄ?ila je na predsoblje pakla: Prozor sam bio zatrpao pokrivaÄ?ima da ne ulazi svetlost, jer demoni kažu da je svetlost za ljude koji nisu odbaÄ?eni od Boga. Zbog iste pretnje nisam smeo ni vrata držati otkljuÄ?ana, ni jesti hleba, ni piti vode, niti se Ä?ime pokriti poÅ¡to je bilo hladno. Ukućani su bili probuÅ¡ili jednu rupu viÅ¡e vrata, i ubacivali mi po neÅ¡to od hrane. Kad zaustim da Å¡ta pojedem, demoni mi prete da u sobi ne sme biti ljudske neÄ?istoća - poÅ¡to je soba njihova.

Jednog dana strahujući od demona i od zmije u mojoj utrobi, drhtao sam kao lišće na drvetu. Dok Ä?ujem s desne strane glas “Danilo” . PoÄ?eh se okretati. “Ne traži me, nevidljiv sam. Ja sam angeo Božiji. Bog me je poslao da ti javim da su ti gresi oproÅ¡teni. OzdravićeÅ¡ i bićeÅ¡ bolji nego do sada. A sad pozovi Gospoda Isusa Hrista u pomoć”. Ja se setih kako sam sluÅ¡ao u Å¡koli da je se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo, pa dignem pogled u vis da ga tražim. Taj me duh uhvati za glavu i okrete na stranu. Sav sam bio ukoÄ?en. Gledajući na hrpu pocepanih udžbenika, spazim knjižicu sa natpisom “Život Gospoda Isusa Hrista”, ÄŒim proÄ?itah te reÄ?i, ukoÄ?enosti u telu nestade.

“Danilo, uzmi ono JevanÄ‘elje, reÄ?e angeo, jer je Gospod naÅ¡ Isus Hristos ovaploćen po slovu toga JevanÄ‘elja. U koliko je on silan, u toliko je i Njegovo JevanÄ‘elje silno. Sad uzmi JevanÄ‘eljei i videćeÅ¡ Å¡ta će ti biti.” Ja pomislih da je Gospod blizu mene u tom JevanÄ‘elju, i pružih ruku da ga uzmem. Tada adski gadovi i aveti toliko navaliÅ¡e na mene, i udarcima me umrtviÅ¡e. NiÅ¡ta ne znam Å¡ta je bilo samnom od 7 sata po podne do 7 sati izjuta. Kad se probudih, vidim joÅ¡ straÅ¡nije slike i pretnje, i joÅ¡ se viÅ¡e uplaÅ¡ih. Dok Ä?uh glas sa desne strane:"Danilo, uzmi JevanÄ‘elje, ne boj se, neće sad biti muka veća od juÄ?eraÅ¡nje. Mnogo si patio, i ovo će proći”. Kad to Ä?uh ja posumnjah u sebi. Opet mi glas reÄ?e:"Danilo, uzmi JevanÄ‘elje i ne sumnjaj”.

Ja se reÅ¡ih da posluÅ¡an, i nagoh se da uzmem JevanÄ‘elje. Pakleni muÄ?itelji ponovo me izudaraÅ¡e, osećao sam bolove kao u stvarnosti, no ipak ja uzeh rukom JevanÄ‘elje. ÄŒim uzeh ovu spasonosnu knjigu, adske sile poÄ?eÅ¡e odstupati ko na jednu, ko na drugu stranu. Jedva danuh duÅ¡om posle 10 meseci. Angeo Gospodnji opet mi govoraÅ¡e:

“Danilo, Gopsod Isus Hristos poklanja ti ovaj drugi život , kojim ćeÅ¡ od sada živeti. Ti si morao da umreÅ¡. I doktori su ti rekli da si u poslednjem stepenu jektike i da za tebe nema života. Ali da se uveriÅ¡ da je Bog svemoguć, kažem ti da ćeÅ¡ odmah ozdraviti. BićeÅ¡ telesno zdraviji nego pre. Samo pazi ovo: Ne idi ni levo ni desno od vere pravoslavne. Vera pravoslavna je jedina spasavajuća. Tu je veru sazidao Gospod Isus Hristos na kostima svetih ljudi. Nemoj da raspravljaÅ¡ pitanja te vere niti o njoj da mudrujeÅ¡, već bukvalno ispunjavaj Å¡ta je propisano od svetih otaca i apostola. Pismen si , pa Ä?itaj pravila svete pravoslavne vere i doznaÅ¡eć Å¡ta se traži od jednog pravoslavnog hrišćanina. Gledaj da ovaj drugi život ne bude samo za tvoju korist, već na hvalu i slavu Gospoda Isusa Hrista. Sve Å¡to si video priÄ?aj onima sa kojima doÄ‘eÅ¡ u razgovor, kako bi se i drugi ljudi obraćali Bogu, izvoru života. Ako sad ponovo okreneÅ¡ živeti po starom, znaj da za tebe nema viÅ¡e oproÅ¡taja. Sad Ä?itaj JevanÄ‘elje.”

ÄŒim poÄ?eh da Ä?itam, u isti mah mi doÄ‘e jedna struja duha, struja natprirodnog vazduha koju sam potpuno svesno osetio. ÄŒim ta struja uÄ‘e u mene, Ä‘avo koji je mesecima ležao u meni u obliku zmije, momentalno isÄ?ezne i ne osetih na koji naÄ?in. Zatim kao da se neki crni veo pocepa, oÄ?i mi se otvoriÅ¡e, svanu mi dah života. Sve se oko mene promeni. Milo mi postade sunce, i priroda i svi moji ukućani. Kao da sam drugi vaskrsli Lazar. Od radosti poÄ?nem da plaÄ?em i da zahvaljujem Gospodu Isusu Hristu Å¡to me je spasao iz demonskih mreža.

Za nekoliko dana ipak nisam smeo izlaziti iz kuće. Svraćali su demoni. Ali ja odmah poÄ?nem Ä?itati JevanÄ‘elje na gals. Oni ne mogu da sluÅ¡aju, već beže.

Iz ovoga neka se pouÄ?i koliko je kome moguće. Pristajem svakome objasniti privatnim pismom ako je potrebno.

Ovo sam napisao kao istinito i potpisujem

GreÅ¡no i nedostojno Ä?ado Gospoda naÅ¡ega

Isusa Hrista

Danilo Trajković

iz sela Orahovica kod Prilepa

12. januara 1935. god.

Mali misionar, br. 16, maj 1935. god., Bitolj