MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Naš duh po prirodi teži ka poznanju, zahvaljujući čemu se «prirodno» obraća ka samopoznanju i bogopoznanju. Videli smo da svesna čovekova težnja da povrati svoje predašnje dostojanstvo i mesto vuče ga ka izmeni uma, koji videvši u čemu je njegovo istinsko blago, ujedinjuje sve sposobnosti duše i tela u jedinstvenom zanosu ka Bogu. Jedna od glavnih sposobnosti našeg uma je sposobnost rasudjivanja, pomoću koje mislimo i delujemo. Ali pored te sposobnosti ljudska priroda poseduje i druga važna sredstva koja u ništa manjem stepenu utiču na njenu promenu i usavršavanje. To je sposobnost podražavanja, usadjena u samoj biti ljudskog duha, stvorenog po Božijem «liku i podobiju». U bogoslovlju starca Josifa tema podražavanja zauzima jedno od centralnih mesta, predstavljajući ključnu kariku u karakterisanju moralno-etičke strane podvižničkog delanja.

Upravo mogućnost upodobljenja čoveka Bogu leži u osnovi njegove sposobnosti za podražavanje. Ljudski duh, podražavajuči svom idealu, menja se prema liku onoga, koga podražava. Tu svojstvenu čovekovu sposobnost upodobljenja svome idealu starac Josif naziva «zakonom podražavanja», koji se ispoljava u svim sferama ljudskog života. Taj zakon je u saglasnosti sa drugim zakonom nazvanim «zakon delovanja». Starac Josif kaže: «U nama, u našim karakterima često se vide vrste i oblici onoga što nas okružuje: mi u tom smislu podsećamo na ogledala na čijoj se površini odražava ono što je naspram njih» (a). To znači da je čovek podložan uticaju okoline toliko koliko se njegov unutrašnji svet formira zahvaljujući tom uticaju. Na taj način «zakon delovanja» utiče na nas nezavisno od naše volje, zato što je ljudska priroda podložna promenama i teži da se upodobi onome što je pored nje. S druge strane, «zakon podražavanja» je naš unutrašnji impuls, zahvaljujući kome mi sami podražavamo ono što utiče na nas.

Podražavanje pripada sferi ljudskog etosa, koji izražava unutrašnje nastrojenje čovekovog karaktera u zavisnosti od njegovih ideala (b). To znači da zakon podražavanja ne formira ljudski karakter po principu kopiranja odredjenih svojstava, već posredstvom intuitivnog prepoznavanja nekog «poretka» saglasnog čovekovim ciljevima i idealima. Narav (u smislu grčkog etosa) i jeste ta osnova koja daje karakternim osobinama odredjeni razvoj, što se najvećim delom dešava neprimetno za čoveka. Eto zašto je tako važan «zakon podražavanja»: on je sposoban da uskladi sve čovekove polete i namere s tim što on bira za svoj objekat podražavanja. Na taj način od nas zavisi dvostruki izbor: kojem uticaju da se dobrovoljno potčinimo i čemu da podražavamo.

Stvoren po Božijem liku i podobiju čovek je od početka bio prizvan na bogopodražavanje, koje se nije sastojalo u podražavanju suštine Božanstva, što bi za tvorevinu bilo nemoguće, već u uskladjivanju sopstvenih prirodnih energija sa energijama sveblagog i savršenog Boga. To je moglo da se ostvari samo u opštenju i sjednjenju tvorevine sa Tvorcem, delovanjem Blagodati Svetog Duha. Ali kao posledica grehopada čovek je izgubio svoju neposrednu vezu sa svojim Tvorcem i zbog toga je izgubio i mogućnost bogoupodobljenja. Čovek je postavio na mesto Boga svoj pali razum, potčinio se zakonima prolaznosti i smrti, i postao je igračka u rukama djavola, koga ništa nije koštalo da čoveka uvede u zabludu i zauzme mesto «prvoobraza». Kao što smo govorili, posle grehopada sva čovekova prirodna svojstva i sposobnosti izmenili su svoje prirodno naznačenje i upotrebu, pretvorivši se u strasti. To se desilo i sa čovekovom sposobnošću za podrazavanje: umesto podražavanja božanskim osobinama on je počeo da podražava svojstva palog denice (djavola), koji je za njega postao «praobraz» svakog poroka i lukavstva. Djavo koristi čovekovu potrebu za poznanjem večnog i besmrtnog postojanja, težnjom ka dobru i pravednosti i postao je za njega po rečima Pisma, bogom ovog veka, oslepevši njegov razum (2 Kor. 4, 4). Čovekova narav se protiv njegove sopstvene volje našla potčinjena lažnim idealima i pod njihovim uticajima usmerila se ka upodobljenju životinjama i djavolu. «Um koji se udaljio od Boga, postaje sličan ili životinjskom ili demonskom», - ponavlja često starac Josif reči prepodobnog Maksima Ispovednika (c). I zaista, zakon samoodržanja i niski instinkti vuku čoveka u život radi tela, a ukoliko strasti i poroci dobiju primarno mesto u čoveku, odražavaju u njegovom liku karakteristike palog angela.

U istorijskom razvoju čovečanstva projavljivale su se i nastavljaju da se projavljuju obe te strane života «ne po prirodi» što je posebno primetno u razvoju evropskog humanizma. I više od toga, starac Josif u humanističkoj kulturi, na kojoj se zasniva evropska civilizacija, vidi jedan zajednički koren iz koga izrasta drvo, koje zaražava truležju i smrću celo čovečanstvo. Taj koren – utvrdjivanje sopstvenog ljudskog «ja» je u suprotnosti svakoj drugoj mogućoj osnovi. Suština humanizma je razum koji odredjuje svoje mesto u centru sveta, u protivljenju Bogu Koji je jednom rekao: «Ja sam Onaj Koji jesam» (Ish. 3, 14). Očigledno da upravo u tome humanistička kultura najviše podražava djavolu koji je prvi uveo egoizam i individualizam u princip sopstvenog postojanja. «Djavo ima svoj glavni cilj da liši čoveka njegovih bogopodobnih svojstava, da ga obesčeloveči i učini ga onakvim kakav je on sam. Humanistički čovekocentrzam je u stvari djavocentrizam, zato što i jedan i drugi traže jedno te isto: pripadnost samo samima sebi» (d). U osnovi savremene kulture leži ateistički humanizam, koji upravlja istorijskim razvojem čovečanstva, medjutim njegova uloga u tom razvoju je tragična: svečano objavljujući «čovečnost», humanizam u svom progresu dovodi samo do obeščovečenja čoveka, u njegovom pretvaranju u dodatak proizvodnje i globalnom unutrašnjem opustošenju. Paradoksalno, najboljom u humanističkoj kulturi pokazuje se tuga zbog izgubljenog jedinstva, harmonije i celokupnosti ljudskog lika, koji je on imao pre pada, nostalgija za istinskim životom, koji je nekada bio stanje čovekove prirode, njeno dostojanstvo i savršenstvo. Ta nostalgija je iznudjena, medjutim miri se sa relativnošću svojih istina, sa nesavršenošću načina i sopstvenom ograničenošću. Zato što relativne i konačne «istine» odvojene od Boga predstavljaju samo karikature pravih istina, nikada ne mogu da zadovolje ljudsku prirodu, koja teži da podražava i prisajedini se tome što joj odgovara po principu podobija – bezgraničnoj, večnoj, sveblagoj i svesavršenoj prirodi Božanstva (pogl. 2 Pet. 1, 4).

Spasenje i izbavljenje od svih uzroka i posledica humanističke kulture čovečanstvo može da nadje samo u tome što starac Josif naziva «bogočovečanskom kulturom». Bogočovečanska kultura je u svemu suprotna humanističkoj kulturi: ukoliko će poslednja staviti u centar sveta starog čoveka sa njegovim ograničenim i izopačenim razumom, onda u centru i osnovi prve stoji Bogočovek Isus Hristos s Njegovom obnovljenom i oboženom ljudskom prirodom, sjedinjenom u ipostasnom jedinstvu s prirodom Logosa; ukoliko humanizam unižava čoveka do stanja sličnosti životinjama i demonima, tada ga bogočovečanstvo uzvisuje do stanja bogosinovstva i natprirodnog oboženja, kada čovek po Blagodati poseduje sve što Bog poseduje po prirodi i uzroku (e); i konačno ako humanističko shvatanje radja medjusobno otudjivanje i razdor medju ljudima, onda bogočovečanska kultura sjedinjuje u Hristu celo čovečanstvo; svu tvar i celu vaseljenu. «Punoća i savršenstvo ljudske kulture se dostižu preko upodobljenja čoveka Bogočoveku Hristu. Bogočovečanstvo na taj način postaje jedina briga u kojoj se projavljuju sva mnogostrana dela pravoslavne hrišćanske kulture. Samo počinjući s traganjem Bogočoveka može se pronaći idealni, neporočni i savršeni čovek» (f). Na taj način, ako humanistički ideali, stvarajući od čoveka idola, dovode do njegovog obesčovečenja, onda bogočovečanska kultura uzvodi čoveka k jedinstvu sa istinitim Bogom, vraćajući mu i samu čovečnost.

U praksi glavno delo bogočovečanske kulture predstavlja korišćenje svih čoveku dostupnih sredstava i mogućnosti u ostvarenju ideala oboženja i svetosti. To se u prvom redu odnosi na sposobnost podražavanja: upravo u realnosti bogočovečanskog života ta sposobnost naše prirode najviše odgovara svom naznačenju.
Podražavanje Hristu menja naše unutrašnje nastrojenje u skladu sa Njegovom dobrodeteljnom naravi, što vodi ka preobražaju i celog našeg bića prema liku Bogočoveka, kako o tome uči apostol Pavle. «Mi pak svi koji otkrivenijem licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha» (2 Kor. 3, 18). Prema rečima starca Josifa, slava Gospodnja je Njegov karakter (g), karakteristike koje i treba da se odraze kod vernika, i postanu njihova slava. «Mi direktno i neprekidno, bez ograničenja i prekida, treba da gledamo na slavu Gospoda našega, na Njegov život, na to što je On govorio i radio na zemlji, na Njegovu Božansku narav, i da ne sumnjamo u to da će nas Duh Gospodnji preobraziti i upodobiti našem Praobrazu» (h). Pošto se podražavanje zasniva na ljubavi i proističe iz ljubavi, onda važno sredstvo na putu usvojenja Hristove naravi predstavlja «sećanje na Boga», koje se sastoji u neprekidnom sećanju i razmišljanju o Spasiteljevim rečima i delima, a takodje i čuvanje u umu celog Njegovog duhovnog lika, sjedinjeno s neprestanom molitvom. Sećanje na Boga, koje je neodvojivo od straha Božijeg i ljubavi, i jeste uspinjanje od slave u slavu, od vrline k vrlini, koje preobražavaju našu narav u skladu sa Hristovom, čija je suština u savršenoj ljubavi.

Medjutim starac Josif navodi i dublje tumačenje reči apostola Pavla iz Poslanice Korićanima. On kaže da je slava Gospodnja – Njegov Krst (i). Svoj krst treba da ponese svako ko je pošao za Njim: «Tako dolazi do suštinske obnove čoveka, zbog toga što se hrišanska etika ostvaruje u stradanjima Gospoda našega i kroz njih zadobija svoje izuzetno mesto» (j). Hristov Krst je sledovanje za Njim do kraja, to je put potpunog samoodricanja, to je saraspinjanje Hristu koje medjutim pretpostavlja ne samo smrt, već i vaskrsenje. Na taj način slava Krsta nije samo uniženje do krsne smrti, već trijumf vaskrsenja nad smrću, to je ljubav Božija koja je «primorala» Reč da primi lik sluge i uzvede tvorevinu na Nebo.

Važno je primetiti da u «zakonu podražavanja» starac Josif vidi mogućnost ostvarenja priziva Gospoda našeg da sledimo za Njim – u tom smislu podražavanje Hristu i praćenje Njegovih stopa označava jedno te isto (k). Na praktičnom planu sledovanje za Hristom se sastoji u ispunjavanju Njegovih zapovesti. Vidimo da jevandjelske zapovesti ne prepisuju moralna pravila ponašanja, već ukazuju put ka svetosti i obnovljenju prirode. Zapovesti pokazuju u čemu se ogledaju svojstva novog čoveka, stvorenog po Bogu (pogl. Ef. 4, 24). U vezi sa tim može se lako primetiti da se količina novozavetnih zapovesti ne ograničava nekim brojem, zato što one imaju drukčiju prirodu od starozavetnih zapovesti pošto svaka Gospodnja reč i svako Njegovo delo predstavljaju zapovest. Sve te zapovesti su simbolički objedinjene u rečima apostola Luke, koje starac Josif često navodi: «Što poče Isus i tvoriti i učiti» (Dela 1, 1). Spasiteljeve reči i dela su sve Njegove zapovesti koje je hrišćanin pozvan da ispunjava. Novozavetne zapovesti predstavljaju blagouhanje Svetog Duha u životu vernih, to je blagoslov Oca i prisustvo Sina zbog toga što prema učenju Svetih Otaca Gospod naš tajanstveno prebiva u Svojim zapovestima. «Ko želi da pronadje Hrista, - govori starac Josif, - Koji nije toliko visoko na Nebu i nije toliko u «nedrima Očevim», već i u svakoj od Njegovih zapovesti, neka počne od ovog trenutka precizno da poštuje i čuva Njegove zapovesti i neka bude uveren da dokaz Njegovog prisustva neće zakasniti već će se pokazati na osetan način» (j).

Gospod nije samo dao zapovesti već nas je i naučio da ih praktično ispunjavamo. On je na sopstvenom primeru pokazao da je ljudskoj prirodi potpuno moguće da ispuni sve zapovesti i dostigne svetost i oboženje. Starac Josif sledeći svetootačku tradiciju razmatra i ceo životni put Spasitelja kao lični primer svetosti: «Jer Ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što Ja vama učinih» (Jn. 13, 15). I zaista Gospod je primio krštenje, postio je, borio se s djavolom i činio mnogo toga za šta nije imao potrebe budući Bog. Ali da mi ne bismo mogli da opravdamo svoj greh slabošću ljudske prirode, On je radi nas postao savršen čovek, primio svu našu prirodu sem greha, sjedinvši je s Božanskom prirodom u Ipostasi Bogočoveka, i iscelio ju je u Sebi, darovavši time ljudskom rodu mogućnost isceljenja i sjedinjenja s Bogom. Lično videći Spasitelja (pogl. 1 Jn. 2, 16) apostoli su imali mogućnost da Mu neposredno podražavaju, pošto je On bio u svemu isti kao i oni. I zato je svaki od apostola mogao sa smelošću da kaže zajedno sa apostolom Pavlom: «Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista» (1 Kor. 11, 1).

Takvo podražavanje koje proističe iz živog opštenja i učeništva sadrži najvažniju i suštinsku stranu zakona podražavanja – neposredan kontakt sa ličnošću učitelja i učešće u njegovom životu. Kako su apostoli podražavali svome učitelju Hristu, tako su i njihovi učenici i naslednici podražavali i nastavljaju da podražavaju svojim učiteljima u Hristu, jer u njima vide Njegov lik. Sveti Oci koji su dostigli oboženje svoje prirode postavši «nove tvorevine» imajući u sebi sve crte Prvoobraza – Bogočoveka Isusa Hrista, predstavljaju verne rukovodioce svih vernih, koji idu njihovim stopama ka svome sopstvenom preobražaju.

Starac Josif posebno duboko razvija temu podražavanja svetima: počevši od osmišljavanja našeg zajedničkog srodstva s njima i utvrdjenja neophodnosti da im podražavamo po meri svojih snaga on dolazi do važne bogoslovske osnove «zakona podražavanja» i «zakona delovanja» koji po njegovom učenju završavaju u eklesiološkom jedinstvu Crkve zemaljske i Crkve nebeske, svetih svih vekova sa danas živim vernicima, u Telu Hrista Koje je Njegova Crkva. «Oci naši – nisu mrtva bića i senke o kojima se samo govori da su nekada postojali u istoriji, oni predstavljaju živo prisustvo istine, oni su – Telo Hristovo, Njegovi živi i delateljni članovi. To je samo prisustvo Hrista u Njegovim Svetima, preko kojih se On projavljuje u svim vremenima i u svim mestima i narodima: i to saprebivanje svetih sa nama budući veoma utešno, donosi do onih koji ih prizivaju ono što oni poseduju to jest istinski život» (m).

Preobraženje čovekove prirode, njena izmena prema liku savršene božanske prirode je čudo koje je neostavrivo običnim ljudskim sredstvima. Podražavanje služi samo kao predvorje preobraženja, koje se prema rečima Apostola dešava «od Duha Gospodnja» (1 Kor. 11, 1). Ako u svetu ograničenom predelima materijalne prirode podražavanje ima snagu da izmeni karaktere i formira ljudsku narav saglasno «zakonu delovanja» šta onda reći o netvarnom i nadprirodnom Božanskom svetu Blagodati koja deluje na nas ne po ovozemaljskim zakonima, po prirodi konačnim i nesavršenim, već po višku svog večnog i slobodnog postojanja, o kome svedoči Pismo: «Duh diše gde hoće» (Jn. 3, 8)? Ako je podražavanje u materijalnom svetu posledica i uzrok ljudske ljubavi i medjusobnog jedinstva šta onda reći o savršenom i neiscrpnom moru Božanske ljubavi, u kojoj se čovek sjedinjuje sa Samim Izvorom i Uzrokom svake ljubavi i savršenstva, sa Samom Ljubavlju, Koja ostvaruje Svoju ljubav u jedinstvu sa tvorevinom? «Bez Mene ne možete ništa činiti» (Jn. 15, 5), govori Gospod. Čovek je zaista nemoćan da uradi bilo šta bez Božije pomoći. Prema svetom Grigoriju Niskom od našeg truda zavisi «koliko ometamo podražavanje, koliko naša priroda ne smeta u pokušaju podražavanja da poštujemo i klanjamo se» (n). Zbog promenljivosti ljudske prirode, opštoj sklonosti ka grehu, zavisnosti od spoljašnjih uticaja – sveta, tela i djavola – mi nikada ne bismo mogli sopstvenim snagama da se izmenimo i upodobimo Svom Prvoobrazu; od nas zavisi samo neprekidno sopstveno prinudjivanje, raspoloženost za podvig i vera u životvornu snagu Blagodati – celo delo spasenja i isceljenja se vrši čudom Božanskog delovanja. «Ne stupa čovek na put ka Bogu da bi Mu podražavao, već Sam Bog prilazi čoveku da bi ga obožio», - kaže starac Josif (o). To znači da zakon podražavanja i njemu odgovarajući zakon delovanja odražavaju princip sinergije – zajedničkog delovanja – Boga, oboženog čoveka, i čoveka koji prema rečima prep. Maksima Ispovednika dobrovoljno «trpi» oboženje (p). Potpuna čovekova zavisnost od delovanja Blagodati Božije ne umanjuje ljudski podvig u delu sopstvenog spasenja i oboženja, već naprotiv uzvodi čoveka na viši «stupanj» života u Hristu.
Na taj način, moralno-etički aspekt bogoupodobljenja, čiji metod realizacije s ljudske strane predstavlja «zakon podražavanja», skoncentrisan je na spasonosnom domostroju Bogočoveka Isusa Hrista i Svetog Duha: preko Ovaploćenja Boga Reči ljudska priroda je dobila mogućnost savršenog upodobljenja prirodi Božanstva, a Silaskom Svetog Duha zadobila sredstva za ostvarenje tog ideala.

[a] См. «Слово о любви», Слова утешения, с. 191.
Греческое понятие этоса является ключевым при описании нравственной жизни в византийском богословии. Поскольку греческое мышление вообще онтологично, то в первую очередь следует учитывать, что понятие этоса имеет абсолютное онтологическое содержание, а не условно-нравственное, что означает его соотнесенность со способом существования, с «качеством» бытия, с его «истиной». Если истина бытия искажена (как в случае с падшим творением), то этос является мерой падения, если же способ бытия соответствует своей истине (как в случае с бытием Бога), то этос является тождественным бытию. Старец Иосиф следует именно этой традиции, поэтому, когда он ведет речь о нравственности, всегда следует иметь в виду именно такое понимание этоса. Подробное описание греко-византийского (в том числе и святоотеческого) учения об этосе см.: Χρῆστος Γιανναρᾶς, Ἡ Ἐλευθερία τοῦ Ἤθους, ἐκδ. Γρηγόρη, Ἀθήνα, 1987. См. также на рус. языке: Христос Яннарас. Избранное: Личность и Эрос. Москва, 2005, с. 379-392.
[c] Ср. прп. Максим Исповедник: «Ум, сочетающийся с Богом и пребывающий в Нем через молитву и любовь, становится мудрым, благим, сильным, человеколюбивым, милосердным и долготерпеливым. И просто сказать: он носит в себе почти все божественные свойства. А удаляясь от Бога и отдаваясь материальным вещам, он становится сластолюбивым, скотоподобным и звероподобным, воюя с людьми из-за этих вещей» (Главы о любви, 2, 52. TLG 2892/008. Ср. рус.: Творения, кн. I, с. 114).
[d] «Христианство и гуманизм», Слова утешения, с. 386.
[e] Прп. Максим Исповедник, Мистагогия, 24. См. Слова утешения, с. 337.
[f] «Христианство и гуманизм», Слова утешения, с. 391.
[g] См. «Святые Отцы и наше родство с ними», Слова утешения, с. 322.
[h] «Слово о любви», Слова утешения, с. 191.
См. «Слово о Кресте Господнем», Слова утешения, с. 286.
[j] «Подражание Христу», Слова утешения, с. 118.
[k] «Подражание Христу», Слова утешения, с. 108-110, 113-114, 118.
[l] «Смысл божественного Откровения», Слова утешения, с. 451.
[m] «Святые Отцы и наше родство с ними», Слова утешения, с. 321-322.
[n] Св. Григорий Нисский, О христианском совершенстве к Олимпию монаху. PG 46, 256. См. также Слова утешения, с. 114.
[o] «Подражание Христу», Слова утешения, с. 113-114.
[p] См. об этом: прп. Максим Исповедник, Вопросоответы к Фалассию, 22: Схолия. TLG 2892/001. Творения, кн. I, примечание 10, с. 240.