Varvarina pustinja
Zena, koja je dala zavet Bogu i primila monastvo, prozivela je oko 20 godina u sumi. Sada se na tom mestu nalazi zenska manastir, i izgradjen je hram.
Varvarina pustinja
Zena, koja je dala zavet Bogu i primila monastvo, prozivela je oko 20 godina u sumi. Sada se na tom mestu nalazi zenska manastir, i izgradjen je hram.
…Skrenuvsi automobilom sa puta, krenuli smo zavejanim putem, koji prolazi kroz sumu. Poslednja okuka - i pred nama se pojavila zadivljujuca slika: velicanstveni hram sa tri kupole, medju brezama. Da ranije nisam znao gde idem, sigurno bih pomislio da je prividjenje. U stavri, kome bi palo na pamet da stvori takvu lepotu u sumskoj tisini, daleko od civilizacije? U gradu ili pak u selu - razumljivo, ali ovde…
Pre otprilike 20 godina na tom mestu nije bilo nicega. Ni hrama, ni manastira - samo suma i plavo nebo nad njom. Sve dok se nije pojavila matuska
Varvara, koja je resila da bas tu izgradi kapelu u cast Svete Blazene Ksenije Peterburske. I to svojim rukama.
Mnogo godina unazad, matuska Varvara - u svetu su je zvali drugacije – je imala nepodnosljive bolove u zelucu. Nije mogla uopste da jede, i desavalo se da je gubila i svest. Nadajuci se da ce ozdraviti, otputovala je u Podmoskovlje, kod sestre. Mozda ce svetla glavnog grada pomoci, mislila je ona. Ali sestra joj nije dovela poznate profesore medicine…, vec svestenika. On se pomolio, pomazao joj usne jelejem i izjavio da ce ziveti dugo i srecno. I da ce postati monahinja. Kada je buduca monahinja
Varvara dosla k sebi, sestra joj je ispricala o cudnom svestenikovom predskazanju. Zena je verovala u Boga, i njena sestra je u kuci imala neku religioznu literaturu. Pocela je da cita jednu od tih knjiga -
Zitije Blazene Ksenije Peterburske. Zasto bas tu knjigu - nije znala, ali je Zitije na nju ostavilo neizbrisiv utisak. Posle muzevljeve smrti, Ksenija je sve sto je imala - razdala, i postala je siromasna, odbacivsi
zemaljska blaga. Nasa heroina takodje nije imala muza, decu je podizala sama. Kada je zdravlje pocelo da se poboljsava, dala je zavet da ce otici u manastir, da bi blagodarila Gospodu i slavila Svetu Kseniju, koju je smatrala svojom spasiteljkom. Davsi zavet, zena je otisla u sumu – da trazi mesto za buducu obitelj. Verujuci mestani su joj pomogli da izgradi kapelu u cast Blazene Ksenije, uveli struju, iskopali bunar…
- Zasto ste izabrali to mesto?
Gospod me je tu doveo…odgovara na moje pitanje matuska Varvara. Zena je, kako ona sama prica, “dosla na brezuljak”, zabola kocice, premazala ih - izgradivsi maleni, dva sa dva
metra, sobicak. U njemu je matuska Varvara zivela citavih 13 godina.
- Zimi se kosa na glavi mrznula od hladnoce, - seca se ona. Nije bilo svetla, ali nije ni pomisljala da sve ostavi i vrati se u stan u gradu. Sve je podnela matuska Varvara, sve je pretrpela, - i radila je, radila, radila. Njena vera je bila jaka, kao celik, i sada se pored kapele na tom mestu podize hram. Gradili su ga ljudi iz celog sveta. Nasli su se dobri ljudi koji su pomogli. A matuskine brige su postale vece. Posle toliko godina upornog rada, ostvario se njen san o zenskoj manastiru u Varvarinoj pustinji. 15-og januara ju je osvetio sam mitropolit Omski i Tarski - Teodosije. Svako dobija po svojoj veri…
Trenutno u obitelji zivi pet poslusanica. Ali to je tek pocetak - sestrinski konak je predvidjen za 40 ljudi. Idu u stopu za matuskom Varvarom po konaku, posmatraju s interesovanjem.
Ovde je nasa domaca Crkva, biblioteka - govori mi ona, - tu je krojacka radionica. A ovo je trpezarija.
Trpezarija, koja moze da primi 150 ljudi, zadivljuje svojim planom i dugackim drvenim stolovima za jelo. Gledajuci ih - javlja se osecaj kao da ste u starom biskopskom filmu. Ili da ste se vratili dva-tri veka
unazad. Ali samo sto odvratite pogled od stolova, vracate se u realnost. Velika sala za rucavanje, zid, u zidu se nalazi prozorce za izdavanje hrane iz kuhinje - nije nista losije projektovana od savremenog restorana ili kafica. Cak i sam konak za sestre vise podseca na kucu za odmor, nego na obitelj. Cista, svetla, nikako ti ne izgleda mracna niti depresivna , kelija, kakve vole da prikazuju na filmu.
Plan konaka sam sama izradila - govori matuska. - Pomolim se, nacrtam, a zatim sve odredim. I ponovo - pomolim se, nacrtam… Znaci, bilo je Bogu ugodno da se to desi.
Zatim ulazimo u ostavu. Pored zida se nalazi ogroman drveni sanduk, u koji moze da stane dve tone zita. Njega je matuska napravila svojerucno. Kao i police koje obuhvataju donji prostor, sve do drugog zida. Na njima se nalaze tegle sa zimnicom-slatkim, - sve voce je odgajeno u obitelji.
Drukcije ni ne mooze da bude - obitelj postoji samo na racun matuskine penzije za domacinstvo. A domacinstvo nije malo: 4 krave, koza, zivina, polje krompira,… I jos dvadeset porodica pcela.
-Skupljamo da kupimo traktor - govori mi matuska, da bismo imali cime da prevozimo kosnice. Dok sam jos zivela u svetu, naucila sam da vozim traktor.
Ako matuska licno radi sa pcelama, onda sve ostalo rade poslusanice. One i muzu krave, i koze, i drva pripremaju… Radovi u obitelji su strogo oderedjeni.
Zato, ne uzimajuci u obzir konak za sestre koji lici na sanatorijum, nije za svakoga da bude poslusanik. Ustaju u 6 ujutru, a lezu u 11 uvece. I ceo dan rade, do molitvi.
Interesujem se kod matuske Varvare, zasto poslusnice dolaze u obitelj. Mozda im zivot u svetu nije bio lak? Ili postoje neki drugi razlozi?
-Ako je Bogu to ugodno - cujem odgovor - On ce privesti nekoga. Ako nije - vrtece se u krug, i sve je uzalud. Nije svima dato da postanu monahinje. Monahinja - to je priziv. A kada covek stupa u manastir – sam ga Gospod vodi. Moze u 20-oj godini, a moze i u 70-oj. Matuska ne zadrzava sve u obitelji. Ona odmah vidi zasta je covek koji je dosao. Te, koji su zeljni egzotike ili hoce da se nastane, vraca nazad. Prima samo one koji zele da spasu dusu.
-Dolaze - objasnjava matuska Varvara - kazu, slusali smo o vama, vi ste tako dobri. Ja odgovaram: ne, nisam ja dobra, ja sam - stroga. Ako hoces da se spases - spasavaj se. Ako ne znas molitve - naucices. Ako ne znas da muzes kravu ili da lozis pec - naucices. Bilo bi pozeljno.
Sve sto odgaje na sopstvenom imanju, matuska Varvara darezljivo deli sa decicom, iz nedaleko udaljenog Sarapovskog decijeg doma. “Prehranjujemo”, kako ona kaze. Maslac, kravlji sir od njihovih krava, zar nije dosta…I sumski plodovi, kojih u okolini ima mnogo.
-U okolnim mestima ima dosta pecuraka - prica ona, - krenes samo petnaest minuta - i vec je puna korpa.
Tu su i trave, koje matuska skuplja. Caj, kojim su me posluzili, je napravljen od cetrdeset vrsta trave - i neopisivog je ukusa.
- Hocu da dovedem u obitelj deset devojcica iz decijeg doma.
- Dok ja pijem caj, matuska razradjuje planove u najblizoj buducnosti.
- Govore mi: hoces li uspeti? Ja uvek odgovaram: sve je Volja Bozija. Ja nekako iskreno verujem, da ce se i ta matuskina zamisao ostvariti, da ce se vec letos u obitelji cuti zvonki deciji glasovi. Jedini nedostatak je - u obitelji nema kade za kupanje, praonice i toplog toaleta za decurliju. Ali i to se moze srediti.
P.S. U Varvarinoj pustinji ima neprekidno gostiju. Ili poklonika, ili parohijana iz mesnih Crkava, ili verujucih ljudi iz grada. I nije zacudjujuce, da je matuska Varvara, svojim rukama ucinila, zaista
Bogougodno delo. Sam mitropolit Omski i Tarski je blagoslovio matuskin rad, a eparhija je izdejstvovala zemlju za zensku obitelj.
Лев БЕРÐ?ИÐ?
| | |
Postao 01/02 u 04:30 PM
|