MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«Molitva je glavno delo monaha», - kaže on. Jednom mu se nastojnik crkve protojerej Oleg Kitov obratio s pitanjem: «Brate, treba li tebi novaca?» Odgovorio je da ne treba. «A nešto od odeće?» Odgovorio je ponovo da ne treba. «A šta tebi treba?» - opet je pitao baćuška. «Hleba», - odgovorio mu je monah. Mislim, da naš brat srbin nije imao u vidu hleb mirisni pšenični, koji peku s ljubavlju u pekari pri crkvi Krstovozdviženja. On je imao u vidu u prvom redu hleb duhovni – molitvu., bez koje je nezamisliv ni jedan dan ili čak ni čas monaha-trudbenika, monaha-molitvenika.

«Kako ste vi, brate naš, došli u Rusiju?» - to je bilo prvo pitanje, koje sam postavila svome sagovorniku. I iako monah Jovan govori sa akcentom, jer je rođen u Srbiji, nedaleko od Beograda, - mi smo se prekrasno razumeli, jer su koreni naši isti, slavenski. I jezik isto.

-U Rusiju sam došao iz Grčke, sa Svete Gore Atonske. Blagoslovio me je da boravim u Rusiji Arhiepiskop Samarski i Sizranski Sergije, - priča monah Jovan. U Rusiji mi se veoma sviđa, ovde sam kao kod kuće. Iako mi Rodna zemlja nedostaje. Ali najbliža mome srcu je Sveta Gora Atonska.

-Koliko dugo ste bili na Atosu?

-Tokom deset godina sam povremeno tamo odlazio, vuklo me je tamo. Dešavalo se, da sam živeo na Atosu pola godine i više, gotovo godinu dana sam bio u srbskom manastiru Hilandaru. I od tada, gde god da se nalazim, srce moje – je u tom svetom i dragom za svakog Pravoslavnog čoveka mestu. Veoma dobro pamtim svoje prvo putovanje iz Srbije za Svetu Goru. Prvo sam putovao vozom, zatim brodom. Vremenske prilike su bile s burom, sa vetrom, more se talasalo, i mi dugo nissmo mogli da pristanemo uz obalu. Molili smo se iz sve snage, neki moji saputnici su čak plakali. Majka Božija nam je pomogla, mi smo uspešno pristali na obalu. Tada sam tako pretrpeo, da sam rekao sebi da više ni za šta neću ploviti morem, bolje ići pešice. Iako nije sve, što se s nama dešava, - volja Božije, i treba da se bojimo samo greha pred Gospodom.

-Ko vam je pomogao u životu da uzrastete duhovno?

-U svojoj zemlji dugo vremena sam bio radnik u ženskom manastiru, trudio sam se da se molim za duše mojih upokojenih rođaka. Od toga je počeo moj duhovni put. Ranije sam pohađao Bogosloviju u Beogradu, ali je nisam završio. Sa dvadeste i tri godine sam imao misli o ženidbi, ali Gospod me je uputio na drugi put. Jedan od Atonskih staraca, otac Arsenije, rekao mi je, da je moje mesto u manastiru. Rekao mi je da se molim Majci Božijoj da bi ona usmerila moj život.

-Gde ste primili monaški postrig?

-Ovde u Samari. Postrigao me je nastojnik muškog manastira Vaskrsenja iguman Serafim (Glušakov)
Tamo sam se i podvizavao prvih godina života ovde na gostoljubivoj samarskoj zemlji. A jednom sam iznad Iverskog ženskog manastira u Samari sreo protojereja Olega Kitova. Mislim da je ovaj susret za mene bio promisao. Otac Oleg me je dovezao autom do manastira Vaskrsenja, a u putu smo razgovarali. I tako mi se svideo ovaj baćuška, te sam ga upitao da li bih mogao raditi u crkvi, u kojoj je on bio nastojnik. Otac Oleg me je blagoslovio, i od tada ja služim kao oltarnik ovde u manastiru Vaskrsenja.

-Mnoge u Rusiji zabrinjava sadašnja nepravda, koja se događa u Srbiji, odvajanje Kosova – drevne Pravoslavne zemlje. Državu prosto režu na živo na delove. Održavate li vezu sa Rodnom zemljom, molite li se za nju?

-Da, u Srbiji je težak život, mnogo je pretrpeo naš narod. Nemam mogućnosti da zovem telefonom rodbini, braći po veri, a i dopisivanje nije jednostavno. Naravno da se molim za moju mnogo stradajuću Rodnu zemlju, molim se za to, da prestanu konflikti, da nastupi, na kraju, mir i spokoj, da stranci ne ruše naše Pravoslavne svetinje, da deca rastu u radosti.

-Kakvo je bilo vaše detinjstvo?
-Moje detinjstvo je bilo sasvim obično, ali još od rane mladosti sam osećao tada neobjašnjivu za mene privlačnost ka duhovnom. Nikada nisam pio, nisam pušio, nisam jeo meso. Ne bi se moglo reći da su moji roditelji bili duboko verujući ljudi. Oni su čitav život radili, u našem selu nije bilo crkve, samo ponekad bi sa porodicom odlazili u crkvu u grad. Ali Veliki post smo uvek strogo držali.

-Da li ste srećni što sada živite u Rusiji?
-Rusija - moćna usredotočenost duhovnosti, moliti se ovde je dobro i blagodatno! Ovde sam kao kod kuće. Uopšte, gde je za monaha Rodni kraj? Tamo gde je Gospod. Gospod - moj dom.

Irina Gorodova
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izbor: http://www.cofe.ru/

Komentari: