TRADICIJA - MANASTIR NIKOLJE
Пламичак на огњишту наде
Шест векова, колико траје ова богомоља посвећена св. Николи, била је важан сведок историје овог краја. Готово по правилу, наши манастири налазе се на скровитим и усамљеним местима где они посвећени Богу могу неометано да се посвете молитвеном тиховању. У том погледу ни рудничко Никоље није изузетак. Саграђено у живописном кланцу водоплавног Никољског потока, налази се на крају уског, асфалтног пута који се змијолико пробија источним падинама ове шумовите планине.
Подигао га је 1425. године Никола Дорјеновић, један од најугледнијих властелина деспота Стефана Лазаревића, али није стигао да чује јек његових звона. Умро је пре него што је његова задужбина била готова.
Подигнут у тешким временима, после турских освајања, манастир је брзо постао средиште духовног и културног живота овог краја, а његово братство бројно, што се види на основу записа урезаних на северној страни цркве посвећене св. Николи. Опстао је пуна два века пре него што је први пут страдао. Како и зашто, чијом вољом, није остало упамћено. Оно што јесте, казује да је почетком седамнаестог века дошло до велике обнове манастира и да су том приликом президани горњи делови богомоље, а кров замењен.
Далеко од главних путева, али увек на оку Турцима, Никоље је представљало онај пламичак који одржава наду. То није престао да буде ни 1803. године када га је опљачкао и запалио Сали-ага, по злу чувени „Руднички бик”, брат још злогласнијег Кучук-Алије, једног од четворице дахија. Из „Летописа кратких записа” манастирских монаха сазнаје се да су тада изгореле све зграде, а међу њима и школа са 40 ђака и двојицом учитеља. Упркос томе, Никољу се није затро траг, опстало је да би се још неколико пута нашло на удару Турака.
За време владавине Милоша Обреновића добило је кулу звонару. Међутим, са њом, жижак, који је овај манастир вековима представљао, као да почиње да гасне. Храм посвећен заштитнику трговаца, путника и морнара постао је 1836. године мирска црква. Последњи монах био је Јосиф Вукумировић из Новог Сада.
Упркос томе што је манастирски живот замро, 1850. године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, обновљена је унутрашњост цркве. Живописали су је пожаревачки молери Живко Павловић и Илија Стоичевић. Скоро век и по прошао је пре него што је манастир поново оживео. Обновљен је 1988. а две године касније у његовом конаку нашло се мало сестринство. Захваљујући њему и игуманији Евдокији, цео манастирски комплекс изгледа као рајски врт чије царство тишине ремети једино гргољави шапат Никољског потока.
О. Вукадиновић
Снимио Милан Јанковић
Izvir: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=24646&r=210.htm
| | |
Postao 11/13 u 05:21 PM
|
Komentari:
Post poslije: Rusija treba da izrazi zahvalnost hrabrom narodu Osetije
Post prije: AGONIJA SAMOZVANACA