MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej II, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, poželeo je bratskom srpskom narodu da ne gubi unutrašnje jedinstvo, već da ga neguje i umnožava.

„Samo u jedinomisliju i ljubavi moguće je proslaviti vaskrslog Gospoda Isusa Hrista”, poručio je poglavar Ruske pravoslavne crkve u ove radosne vaskršnje dane i dodao:

- Nekada je prepodobni Justin (Popović) pisao da život i smrt čoveka „dostižu svoj večni smisao kroz vaskrsenje Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista, jer s njim i samo s njim se ostvaruje pobeda nad smrću”. Daj Bože da sinovi i kćeri srpskog naroda koji su poslednju deceniju toliko postradali nose u svom srcu iskrenu ljubav prema „čudu nad čudima”

- svetlom prazniku Vaskrsenja našeg Božanskog Spasitelja.

Moskovski patrijarh je osvedočeni prijatelj srpskog naroda. Još se pamti njegov poslednji dolazak u Srbiju i podrška našem narodu za vreme NATO agresije 1999. godine. Poglavar najveće pomesne pravoslavne crkve godinama se nepokolebljivo zalaže da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. Svešteni sinod Ruske pravoslavne crkve je pod njegovim predsedavanjem nedavno doneo i dokument u kojem se osuđuje samoproglašenje nezavisnosti Kosova. Takozvanu Kosovsku deklaraciju o nezavisnosti RPC je nazvala protivistorijskim događajem koji ugrožava svetsku ravnotežu i vodi ka tragičnim dešavanjima svuda u svetu gde postoje separatističke težnje.

Vodi se teška diplomatska borba da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. U toj borbi imamo podršku ruske države i Ruske pravoslavne crkve. Kosovo je duša i srce Srbije, ali kakav značaj, po Vašem mišljenju, ono ima za pravoslavlje i hrišćanstvo uopšte?

Svetinje Kosova i Metohije, kako ste pravilno primetili, nisu samo duša i srce Srbije, već i deo našeg zajedničkog pravoslavnog nasleđa. Nema pravoslavnog čoveka koji bi bio ravnodušan prema sudbini spomenika vere i podvižništvu srpskih svetitelja. Čuvanje duhovne veze sa ovim mestom, osvećenog molitvenim podvigom mnogih pokolenja, čini nas zajedničkim učesnicima u istoriji jedine svete saborne i apostolske crkve. Pamtiti i poštovati velike delatnike na njivi Božijoj, nadahnjivati se njihovim primerom – duhovna je potreba svakog hrišćanina. Svetska kulturna baština bez kosovskih svetinja bila bi nepotpuna. Pretiti im – znači lišiti čovečanstvo riznice koju su stvarala mnoga pokolenja. Oni koji ruše svetinje nalik su varvarima koji su već pretvorili u pepeo i ruševine ne samo jednu civilizaciju. Molimo se da to više nikada ne postane realnost.

Kako ocenjujete duhovno stanje današnje sekularizovane Evrope i kako Pravoslavna crkva može pomoći da se sačuvaju njeni hrišćanski koreni?

Prinuđeni smo da svedočimo kako se sekularizacija Evrope često pogubno odražava na život njenih građana. Prirodna težnja ka mirnom i srećnom životu pretvara se u bezdušnu poteru za zadovoljavanjem strasti. Potrošačko razmišljanje pretvara ljude u objekte potrošnje koji sve češće jedan drugoga posmatraju kao sredstvo za ostvarenje egoističnih ciljeva. Ovaj pristup obezvređuje odnose prijateljstva, bratstva i iskrene ljubavi. A samo takvi odnosi omogućuju da čovečanstvo postane i pravi dom za sve ljude.

Ipak, vezu s hrišćanskom prošlošću nisu izgubili svi Evropljani, ma kako to priželjkivali medijski monopoli, koji popunjavaju javni prostor nemoralnim stereotipima. Tako mi primećujemo da se mnogi interesuju za hrišćansku tradiciju i crkveni život. Naš zadatak je da pokažemo ljudima koliko su pravedne reči Spasitelja: „Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer ja sam krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim” (Jevanđelje po Mateji, 11.29). Zato svedočimo da živeti u skladu s verom znači biti slobodan i srećan.

Borimo se za to da se naše svedočanstvo čuje i da ne bude zanemareno kada se donose važne odluke za društvo. Hrišćanin ne može da se složi da je njegova vera samo deo privatnog života koji nikako ne utiče na njegove postupke, život ljudi koji ga okružuju i čitav narod. Iza ovakvog našeg gledišta ne stoji korporativni interes, već realno uverenje da bezbožno društvo ne može da ujedinjuje ljude. Ono je sposobno samo da Evropu odvede u samouništenje.

Danas se mnogo govori o neophodnosti zbližavanja Pravoslavne i Rimokatoličke crkve. U kojim oblastima, po mišljenju Moskovske patrijaršije, katolici i pravoslavni mogu da sarađuju?

Verujem da Ruska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva mogu i da su čak dužne da sarađuju u onim oblastima u kojima su naše pozicije bliske ili se poklapaju. To se tiče svedočenja o tradicionalnim moralnim vrednostima o značaju podrške porodici, hrišćanskom shvatanju socijalnih odnosa, pravima čoveka i dostojanstva ličnosti. Možemo zajedno da istupamo kako ne prihvatamo upornu propagandu sekularizma, religioznog i moralnog relativizma i potrošačke kulture, kao i abortus, eutanaziju i priznavanje homoseksualnih veza kao norme. Naše crkve već imaju iskustvo zajedničkog delovanja u odbrani tradicionalnih hrišćanskih vrednosti u raznim međunarodnim organizacijama. Ta saradnja se ostvaruje na nivou crkvenih predstavništava pri evropskim ustanovama u Briselu i Strazburu i Ujedinjenim nacijama. Nadamo se da će ovakva saradnja razvijati i donositi korisne plodove.

Mediji na Zapadu pišu da „Ravenski dokument”, koji su potpisali pojedini predstavnici Pravoslavne i Katoličke crkve, predstavlja ozbiljan korak ka ujedinjenju dveju crkava. Kakav je Vaš stav o ovom pitanju?

Ne mislim da je dokument potpisan u oktobru prošle godine u Raveni moguće smatrati ozbiljnim korakom u dijalogu između Katoličke i Pravoslavne crkve. Kao što je poznato, delegacija Ruske pravoslavne crkve je napustila zasedanje Mešovite međunarodne pravoslavno-katoličke bogoslovske komisije zbog toga što je u radu učestvovala, od većine pomesnih pravoslavnih crkava nepriznata, estonska autonomna pravoslavna crkva. Međutim, u odsustvu predstavnika Ruske crkve u dokument „Eklisiološke i kanonske posledice svetotajinske prirode crkve – crkveni kontakti, sabornost i vlast” o kojem se raspravljalo na susretima u Beogradu i Raveni bili su uključeni i stavovi koji se odnose na razumevanje prvenstva u Crkvi protiv kojeg smo mi istupali od samog početka. Zbog činjenice da je „Ravenski dokument” prihvaćen ne samo u odsustvu predstavnika najveće pomesne pravoslavne crkve, već i uprkos njenom stavu, smatramo da su mediji unekoliko požurili da proglase dokument nekakvim „ozbiljnim korakom” u pravoslavno-katoličkim odnosima.

Rekli ste da ne isključujete mogućnost susreta s papom Benediktom XVI. Kada bi i gde moglo da dođe do tog istorijskog susreta i kakav bi značaj imao za pravoslavlje?

Oduvek sam govorio da čak i u najsloženijim periodima uzajamnih odnosa između dveju crkava nisam isključivao mogućnost susreta sa rimskim papom. Jednako kao i ranije uveren sam da taj susret ne sme da se pretvori u protokolarni događaj samo da bi bio prikazivan na televiziji. Susret treba da bude pažljivo pripremljen, kako bi se u zajedničkom radu došlo do realnog rezultata u rešavanju teškoća u našim međusobnim odnosima. Zbog toga što mi nepokolebljivo težimo dobrim odnosima sa katolicima, nadam se da će pre ili kasnije biti stvoreni neophodni uslovi za susret poglavara dveju crkava.

Da li ćete ponovo posetiti Srbiju i bratsku SPC?

– Sa uzbuđenjem se sećam svoje poslednje posete Srbiji u teškim danima bombardovanja. Zajedno sa Njegovom svetošću patrijarhom Pavlom osećali smo tada istinsko molitveno jedinstvo srpskog naroda i njegovu ljubav prema Ruskoj crkvi i Rusiji. Ako Gospodu bude ugodno mi ćemo ponovo posetiti Srpsku crkvu. Daj Bože da budemo u prilici da zablagodarimo Gospodu što je poslao mir stradalnom srpskom narodu. Neka Božji blagoslov prati Srbiju i sve njene sinove i kćeri.

-------------------------------------------------------

Osamnaest godina na patrijaršijskom tronu

Moskovski patrijarh Aleksej II petnaesti je poglavar RPC otkako je ustanovljena patrijaršija u Rusiji 1589. godine. Rodio se kao Aleksej Mihailovič Ridiger 23. februara 1929. godine u Talinu (Estonija). Završio je Lenjingradsku (Sanktpeterburšku) bogosloviju 1949. godine, a diplomirao je na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji 1953. godine. Za episkopa Talina i Estonije hirotonisan je 3. septembra 1961. godine. Tri godine kasnije izabran je za erhiepiskopa, a 1968. godine za mitropolita. Od 1986. godine bio je mitropolit Novgoroda i Lenjingrada. Posle smrti patrijarha Pimena I izabran je 7. juna 1990. godine za novog poglavara Ruske crkve.

-------------------------------------------------------

Patrijarh Pavle pravi podvižnik blagočašća

Vernici u Srbiji i Rusiji mole se za zdravlje patrijarha Pavla. Susretali ste se mnogo puta sa srpskim patrijarhom. Šta možete da kažete o poglavaru SPC?

Za nas su veoma važni odnosi s poglavarom Srpske crkve. Njegova svetost je pravi podvižnik blagočašća. Naša crkva i ja lično molimo se da Gospod podari ozdravljenje Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu. Za vreme bolesti oca svih pravoslavnih Srba saosećamo s vama i delimo vašu tugu. Hteli bismo da se cela Srbija, kao u teškim danima početka NATO bombardovanja, objedini u molitvi za svog poglavara kako bi on ponovo pred prestolom uzdigao ruke i molio Gospoda da umiri srca ispunjena neprijateljstvom.

Milenko Pešić
www.politika.co.yu
11.05.2008

Komentari: