MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Na Svetoj Gori je sve domaće, pravoslavno. To sam snažno osetio za vreme litije. U našem rascrkovljenom svetu litija, obilazak oko voljenih zidova crkve – je uvek pitanje, izazov za spoljašnji svet, uvek je korak na scenu gde može da te vidi ko želi. Litija se uvek pretvara u demonstraciju. Na Svetoj Gori nema radoznalih. Svi su pravoslavni i svi znaju zbog čega su ovde. A ako je neko nepravoslavan dospeo do Svete Gore on pokazuje uvažavanje ka Pravoslavlju. Zajedno smo išli da se pomolimo upravo na tom mestu gde su spaljeni monasi koji su odbili da prime katolicizam. Bez guranja, bez pravljenja krugova i čudnih pogleda sa strane. Nismo išli da dokazujemo nekome nešto, već da se pomolimo. To je bilo toliko prirodno, da nam se činilo da smo hodali u kućnim papučama.

Svetost na Svetoj Gori je – životna norma. To nije čudo, niti zadivljujući dogadjaj koji izlazi van okvira svakodnevnice. U manastiru Grigorijat u crkvi na groblju neprekidno se oseća blagouhanje, koje dolazi iz kostrunice ispod crkve. U kosturnici su ostaci monaha koji su živeli i upokojili se u manastiru. Niko ne traži medju ostacima baš one koji blagouhaju. Niko se ne divi čudu.

Ono što odmah upada u oči je grandioznost kulturne tradicije na Svetoj Gori. Velika prisutnost jedinstvene drevne arhitekture, srednjovekovnih živopisa i ikona, starih knjiga i odežda, osvečenih vekovnim Bogosluženjima, svojstvenih samo svetogorskim manastirima, osvećenih svećama i kandilima, odsustvo struje u mnogim manastirskim zgradama – i sve to nisu muzejski eksponati već realan život. Kerozinske lampe, te vremenske mašine, pale se uveče ne radi toga da bi se stvorila atmosfera devetnaestog veka, već zato što je to jedina postojeća vrsta osvetljenja. Nevoljno se pojavljuje osećaj kao da učestvuješ u snimanju “Kluba bioskopskih putnika” ili nekog filma “National Geographic”. Struja može da se uvede, ali svetogorski monasi imaju tako trepetan odnos prema tradiciji, da to niko neće uraditi bez posebne potrebe. I nije stvar u kerozinkama već u osećaju da nas Pravoslavlje prevazilazi, da mi ne vladamo njime, već nam je prosto pripala čast i radost da živimo u njemu i čuvamo ga.

Zadivljujuća je obaveštenost svetogorskih monaha o dalekim zemljama, svetim stranim narodima, savremenim dogadjajima, politici, kulturi itd. Oduvek mi se činilo da su se svetogorski monasi ogradili od spoljašnjeg sveta zabranama i strogim reglamentacijama poseta poluostrvu, da su formirali svoju posebnu pravoslavnu planetu i sakrili se na njoj od svega spoljašnjeg, da bi ostali samo sa Bogom. Ali u stvari mnogi čitaju novosti hrišćanske misli, živo se interesuju za ono što se dešava na Zemlji. I više od toga, mnogi Svetogorci žele nekako da utiču na spoljnji svet: pišu knjige i članke, snimaju propovedi, žele da vode diskusije sa onima koji žive tamo, u svetu. To mi je i ostalo neshvatljivo. Možda udaljeni od sveta, monasi ga izučavaju nekako spolja, ne pogružavajući se u strasti našeg sveta, i sposobni su svojim nepomućenim umom jasno da odvoje dobro od zla? A možda je interesovanje za spoljašnji svet različito: neko se interesuje za politiku, a neko ko nije Rus zna o ruskim svetiteljima više od mene.

Udaljeni skit jednog od manastira. Četiri žitelja, tri crkve. Razvaline, prašina, piljevina. Skit podseća na ruševine srednjovekovnog zamka. Jedna crkva se ruši. Ali monasi nisu opterećeni da sve dovedu u potpuni red. Rade tri-četiri sata dnevno, ostalo vreme se mole, čitaju, služe Bogosluženja. Liturgija se služi svakog dana. Kažu da dok nisu počeli da služe Liturgiju svakog dana, neprekidno su imali problema sa dostavom hrane i drugih neophodnih stvari. Sada sve dospeva u potrebno vreme, i ništa im ne nedostaje. Čini se da je takva istinska monaška usredsredjenost života na molitvu – jedini način da se preživi zbog prisustva tih ruševina. Jedan od poklonika je kratko rekao: “Da, da bi se ovde živelo treba znati moliti se”.

Vreme na Svetoj Gori je drugačije. Lepljivo, kao da stoji. Možda od obilja utisaka, a možda od neprestanog preračunavanja s vizantijskog vremena na obično. A možda je istina što kažu iskusni poklonici to duhovni fenomen. U svakom slučaju osećaj vremena se jako menja, i ima ga mnogo više.

Lutati po zapuštenim kelijama i hodnicima – kao da se hoda po groblju. Čak je interesantno. Na groblju je obično sve manje-više isto: krst i grob sve poravnavaju. Kelije se razlikuju po vremenu napuštanja, stepenu zapuštenosti, skupljenim predmetima, koji su ostali. Svaka kelija je kao grob – mrtvo svedočanstvo žive prošlosti. Ali uopšte nije tužno gledati na to. Jer život monaha nije u tome, i smrt – nije u nestajanju. Prosto preseljenje iz jedne kelije u drugu. U to čini se uverava čak i to da u napuštenim kelijama vlada red, ništa nije razbacano. Bukvalno kao da je neko uzeo samo ono najnužnije, zaveo red i preselio se na drugo mesto.

Nešto najvrednije i najdraže što donošiš sa Svete Gore je sećanje na susrete sa ljudima, posebno sa svetogorskim monasima. Ali to sećanje ne samo da je vredno već je i lično, i čovek ne žda ga iznosi na sveopšte posmatranje. I svetost je tiha i ne traži da s nekim razgovara, i verujem da svako sa Svete Gore nosi sećanje na takve susrete. Verujem da Majka Božija ne dozvoljava nijednom pokloniku da napusti Svetu Goru bez oduševljavajućeg i okrepljujućeg susreta sa svetošću. Neko ponese sa sobom reči o kojima će razmišljati ceo život, jer posebnu snagu tim rečima pridaje osoba koja ih je izogovorila. Neko će se sećati neopisivog osećaja koji imaš od bliskosti prema čoveku, kada nije važno šta on govori, kada se može samo gledati u njega i kupati u zracima njegove svetosti.

Tekst i fotografije: jerođakon Sava (Gamalij)

preuzeto sa: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/svjatogorskie_zametki.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Makismović

Komentari: