SVETO-USPENJSKA POČAJEVSKA LAVRA
“ …ja sam rešila da sagradim i osnujem manastir za prebivanje monaha u njemu, a sem njih i dobrih ljudi i dva crkvenjaka koji pobožno žive, ne druge veroispovesti, već iste kao grčke, potčinjenih istočnoj Crkvi.
… na svakoga ko bi bilo čime narušio moju volju na štetu manastira, neka padne anatema i sve neblagosloveno neka bude sa proklestvom.”
Iz zaveštanja Ane Gojske
1597. godine
STRANICE ISTORIJE MANASTIRA
Svojim zlatnim krstovima na zlatnim kupolama zasenjuje istok i zapad drevne Voljinske zemlje - Počajevska Sveto - Uspenjska Lavra - duhovna svetinja pravoslavnog naroda. Vreme njenog osnivanja na ovoj svetoj gori, dopire svojim korenima u dubinu vekova.
1240. godine, Han - Bati je okupirao Kijev. Mongolsko - tatarski jaram ugnjetava Pravoslavnu Rusiju rušeći sve što je sveto. Kijevsko - Pečerski monasi odlaze u Voljin tražeći utočište i nalaze ga na stenovitoj gori pokrivenoj gustom šumom gde se naseljavaju. Tu prenose asketski duh prepodobnih Antonija i Teodosija Pečerskih a mesto svoga osamljivanja nazivaju po uspomeni na reku Počajnu, pritoku reke Dnjepar, na čijoj se obali nekada nalazio njihov manastir.
Tada su monasi bili udostojeni blagoslova Majke Božije.
Ona im se javila na steni u vidu neopaljene kupine sa krunom na glavi i sa žezlom u ruci, i ostavila je trag svoga desnog stopala u kamenu iz koga je počela da ističe lekovita voda.
Ovo pojava Presvete Bogorodice je značila blagoslov i zaštitu pobožnim naseljenicima koji su tu osnovali svoj manastir.
Vesti o njima i čudesnom javljanju Majke Božije, okupljaju sve više i više hrišćana na molitvu. Mnogi od njih ostaju na gori da bi i sami primili monaški podvig. To je pobudilo monahe da sagrade crkvu od drveta u podnožju gore, gde bi svi koji žele da se mole Bogu, mogli da slušaju Službu Božju.
Vreme je prolazilo, slava ove svete gore je rasla i proširivala se. Umesto crkve od drveta, monasi su podigli novu kamenu Sveto -Uspenjsku crkvu, koja je postavila temelje za početak praznovanja Uspenija Majke Božje u Počajevu.
Tu, još u peščernom manastiru (ispod zemlje), tražili su monasi zaštitu od unijaćenja koje je pretilo Rusima da ih postepeno preobrati u katoličku veru. Do kraja XVI veka, ovaj manastir postaje centar duhovnog života zapadnih zemalja Rusije, dok je do tada to bila mala izdvojena zajednica.
1597. godine manastir dobija na poklon od lokalne veleposednice Ane Gojske znatne delove okolnog imanja i najveću dragocenost - Čudotvornu ikonu Majke Božje. Počinje tako nova epoha u razvoju manastira.
……………….
Iguman manastira postaje Jov Železo (Gvozdeni). Veliki asketa, pristalica mirnog pustinjskog života, on se revnosno zauzima za posao koji mu je Bog poverio, ne izbegavajući ni teškoće koje su bile povezane sa materijalnim sređivanjem manastira.
Zahvaljujući poduhvatima i neumornom staranju prepodobnog Jova, otvorene su škola i štamparija. 1649. godine, sagrađena je na samom vrhu gore, crkva u čast Svete Trojice sa Stopom Bogorodice u sredini hrama - do tada je trag stopala više od 400 godina bio pod otvorenim nebom. Tada je manastir okružen odbrambenim zidom, sagrađene su i druge crkve, kelije za stanovanje monaha, razni ekonomski objekti.
Do današnjeg dana, se još uvek, na ulicama Počajeva nalaze lipe koje je zasadio prepodobni Jov, a voda bunara iskopanog na vrhu uzvišenja i jezero u podnožju - kao ogledala svedoče, govoreći rečima živopisca o velikom trudu uloženom za razvoj manastira.
…………………
Svoj zemni put kao stogodišnji starac završio je iguman Jov (1651 godine), no, on zajedno sa Bogorodicom ostaje postojani zaštitnik Pravoslavne Svetinje od nasrtaja jeretika. Zauvek je zapisan u knjigu crkvenih događanja.
Zbaraški rat, 1675. godine.
Odred od pet hiljada Turaka i Tatara pod vođstvom Nuredina, bio je odbijen od manastira, Čudesnim javljanjem Carice Nebeske sa raširenim omoforom, sa nebeskim anđelima i prepodobnim Jovom, iznad Sveto - Trojicke crkve, dok se narod usrdno molio Bogorodici “ da ne preda manastir u zatočeništvo “.
A stotinu godina kasnije, do reči je ispunjeno proročanstvo : “ I sagradiće sinovi inostrani zidove tvoje i carovanje njihovo predstoji tebi, ”( Isaija 60, 10 ), kada je pokazala svoju čudodejstvenu silu Počajevska Svetinja grofu Nikolaju Potockomu. Neobuzdan u svojoj velikoj samovolji, on je, zbog toga što su se konji iz nekog razloga uplašili, razbežali i prevrnuli kočiju, tri puta pucao u svoga kočijaša. Kočijaš je samo uspeo da se okrene u stranu prema manastiru koji je ugledao na uzvišenju i obratio se s molitvom Majci Božjoj - i pištolj nije opalio ni prvi, ni drugi, ni treći put. Razjareni grof Potocki je zapanjeno gledao svoj pištolj koji ga nikada nije izneverio, a zatim je pogledao kočijaša, polumrtvog od straha, no sa plamičkom nade u očima koje su i dalje bile uprte u manastirsko zdanje. Ovaj čudan događaj je ostavio ogroman utisak na grofa. Sa suzama pokajanja on pada na kolena pred čudotvornom ikonom Bogorodice Počajevske i obećava da će od tada posvetiti život manastiru i brinuti se o njegovoj veličini i slavi.
I već 1771. godine, na mestu drvenih crkava, nevelikih i međusobno nepovezanih, on počinje da gradi po projektu arhitekte Gotfrida Hofmana u stilu kasnoga baroka, veličanstveni troprestoni Sabor u čast Prevete Bogorodice.
……………….
Hram je već početkom XIX veka oslikao ljvovski umetnik Luka Dolinski, a posle izvesnog vremena, 1874. godine (posle požara), umetnici su obnovili zidno slikarstvo zajedno sa akademikom Vasiljevim. U živopisu sabora su oslikana Jevanđeljska zbivanja i zbivanja povezana sa istorijom manastira i njegovim proslavljenim svetinjama. Specijalne radove je izveo skulptor M. Polijevski.
Pored Uspenjskog Sabora u to vreme je sagrađena zgrada u kojoj danas živi brastvo manastira kao i peščerna crkva Svete Varvare (danas, crkva prepodobnog Jova). Ova podzemna crkva kao da obavija celo uzvišenje - goru i sjedinjuje se sa veličanstvenom građevinom Sveto - Uspenjskog Sabora - remek delom - umetnosti i odraza bogastva nebeskog i ljudskog razuma.
1833. godine, ukazom Svetog Sinoda, manastir je bio udostojen imenom Lavre, i od tog vremena, godinu za godinom, približavao se današnjem obliku.
……………….
Grade se uskoro Sveta vrata, arhijerejski dom, zvonik koji je harmonično uklopljen sa stilom gradnje Uspenjskog Sabora; fabrika za izradu sveća, trpezarije, apoteka; sagrađena je velelepna galerija pred crkvom Uspenija. Postojala je dvorazredna crkveno - parohijska škola sa trogodišnjim kursem obuke, monaška škola; radionica za pozlaćivanje, štamparija , radionica ikonopisa…
Sa ciljem religiozno - moralnog poučavanja običnih ljudi, od 1887. godine, počele su da se izdaju nedeljne novine “ Počajevski list”.
Poklonici nikada ne zaboravljaju na ovaj manastir. Od ranog proleća do pozne jeseni, idu na poklonjenje njegovim svetinjama.
1906. godine, na inicijativu arhiepiskopa Antonija Hrapavickog, po projektu Sčuseva, počinje gradnja velikog Trojickog Sabora u drevnoruskom stilu…
To je bilo odavanje počasti ranijem hramu koji su sagradili Fedor i Eva Domaševski, još za vreme prepodobnog Jova.
Hram je rukopisan 70 - tih godina prema skicama umetnika V. Ščerbakova i V.Florova. Ikonostas je urađen po projektu A. Ščusjeva. Ovaj Sabor je jasno vidljiva propoved Pravoslavlja na Voljini, glas prvih monaha kojin su na ovoj gori zasejali istinu koja se pronosila kroz vekove.
……………….
1914. godina, Prvi svetski rat. Svojim krilima, nadvio se i na manastir. Iz Lavre, odvoze sve što predstavlja neku vrednost: od zvona, do arhive biblioteke i radionice za izradu sveća. Čudotvorna ikona Počajevske Majke Božje i mošti prepodobnog Jova, u srebrnom kovčegu, preneseni su u Žitomir gde su se nalazili do 1918. godine. U manastiru je želelo da ostane 18. ljudi. No, bez obzira, Austrijanci, zauzevši manastir, u avgustu 1915. godine, šalju i njih, u Mađarsku u zarobljenički logor.
Ali jeretici nisu dugo tu ostali. U maju 1915. godine, posle Brusilovskog napada u Galiciji, u Počajev dolazi ruska vojska. U Lavri se obnavlja Bogosluženje, monasi se vraćaju iz zarobljeništva, počinje da se organizuje redovni manastirski život.
Politički događaji su se tada menjali velikom brzinom. Već, u septembru 1920. godine, Voljin zauzima poljska vojska i od tog vremena do 1939. godine, manastir pripada Poljskoj.
Postojanje Lavre kao pravoslavnog manastira, ugrožavala je tada “ revindikcija” - predaja hramova katoličkoj crkvi. Protiv toga je istupio ceo Pravoslavni svet i zaštitio je svoje svetinje.
……………….
Prisajedinjenje zapadnih regiona istočnom delu Ukrajine, kao i izbijanje Velikog otadžbinskog rata, se takođe odrazilo na sudbinu manastira.
Lavra je ušla u molitveni savez sa Ruskom crkvom. Izvršena je episkopska hirotonija, među njima i za naseljenike Lavre, za različite gradove Ukrajine.
Takozvani “novi korpus” (grupna zgrada) gde su smešteni: štamparija, ikonopisačka radionica, monaška bolnica, a takođe i manastirski mlin, arhijerejski dom, radionica za izradu sveća, bili su oduzeti od manastira zajedno sa poljima, šumama, voćnjacima i ekonomskim inventarom. No, bez obzira, manastir je nastavio i dalje da živi. Monasi su se vraćali iz rata, u hramovima se uznosila molitva sjedinjujući zemlju sa nebom; vernici su žurili sa svih strana da se poklone Počajevskim svetinjama.
Šezdesete godine su vreme novih iskušenja. Nad Trojickim Saborom, 1958. godine, sva u crnome, sa crnim omoforom na rukama Presveta Bogorodica ponovo najavljuje svoje pokroviteljstvo. Ona pomaže da se preživi antireligiozna razuzdanost u manastiru, kada monahe bukvalno izvlače iz ćelija, polivaju vodom iz vatrogasnih kola, lišavaju ih dokumenata, smeštaju u zatvore, teraju u psihijatrijske klinike…I manastir je sve to preživeo.
……………….
Sa početkom “perestrojke” u društvu , i država je izmenila svoj odnos prema Crkvi.
Obnavljaju se hramovi i manastiri, pravoslavni ljudi svečano proslavljaju 1000 - godišnjicu Krštenja Rusa (1988. godine). Počajevski manastir preko svojih ustavnih bogosluženja i propovedi produžava da otkriva hrišćanima verodostojnu lepotu i istinitost vere Hristove, ispunjavajući svoju iskonsku misiju da bude - svetlost kandila Pravoslavlja u zapadnim delovima Ukrajine.
5. avgusta 1990. godine, Počajevska Lavra je svečano praznovala 750. godina od osnivanja manastira. Svečanošću je rukovodio visoki gost - Patrijarh Aleksej II . Ponovo su upaljena kandila monaških molitvi u Sveto - Duhovskom skitu koji je bio zatvoren za vreme poslednjih progona.
……………….
Pri Lavri je bila otvorena nedeljna škola zakona Božjega, a uskoro potom i Bogoslovsko učilište koje je preraslo u Duhovnu Akademiju. Manastiru je vraćen deo zgrada, bašti i zemljanih parcela. Oko stotinu naseljenih imaju veliki broj poslova. No bez obzira, na prvom mestu je ostao monaški podvig - molitva, zahvaljujući kojoj se ne iscrpljuje blagodat u Počajevskoj gori.
Novim praznovanjem pravde i istine - praznikom blagodatnog jubileja 400 - godišnjice prenošenja Čudotvorne ikone Bogorodice iz zamka Ane Gojske, obeleženo je u manastiru, u avgustu 1997. godine. Ovim praznikom upisana je jedna stranica u istoriju Počajevskog manastira koji je pretrpeo veliki broj iskušenja na svome putu.
Sada Lavra ostaje ono što je i bila od početka svoga postojanja – Svetinja pravoslacvnih hrišćana, zaštitnik istinske vere.
SVETINJE LAVRE
Lavra može da zahvali svojim Svetinjama za svoj razvoj, svoju slavu, visoku duhovnost, Božiju blagodat, koju oseća svako ko sa verom dolazi na ovo mesto. Njima hrle da se poklone vernici. Već na Svetim Vratima, sačekuje ih na zidu oslikana ikona Presvete Bogorodice u ognjenoj stopi kako je i blagoizvolela da se Ona prvi put javi na gori Počajevskoj i ostavi na steni trag Svoje desne stope u vekove.
Ova svetinja se nalazi u Uspenjskoj crkvi, iza nevelike mesingane ograde, u prvoj koloni desno. Obavijena bliskošću nedostižne tajne ona je, jednom rečju, upila u sebe vrele molitve beskrajnih bujica vernika koje protiču ovde već mnogo vekova.
Iznad stope nalazi se kovčeg od čvrstog žućkastog stakla sa bronzanim poklopcem - krovom koji je sličan drvenom oltaru na kome je svilena marama. Na marami - prikaz stope Bogorodice, a iza nje na zidu izlivenom od bronze - bareljef ukrašen zlatom i srebrom sa likom javljanja Bogomajke.
Pod kovčegom na kamenu nalazi se trag samog stopala iz kojeg ističe sveta lekovita voda. Vernici je piju i unose u sebe blagodatnu vodu koja leči od duševnih i telesnih bolesti.
Ovde, u ovom hramu, iznad carskih dveri, nalazi se u ramu u obliku zvezde optočena sjajnim dragim kamenjem - Čudotvorna Ikona Presvete Bogorodice - druga velika svetinja Lavre.
Ovu ikonu je 1559. godine poklonio veleposednici Ani Gojskoj grčki mitropolit Neofit. Ikona je urađena u vizantijskom stilu na nevelikom komadu drveta. Bogorodica je nežno priklonila svoje lice k Sinu, Koga drži na desnici, a u levoj je marama kojom pokriva noge Bogomladenca. Desna Isusova ruka je podignuta na blagosiljanje svih onih za koje je On - “ Put, Istina i Život”. Na glavi Presvete Bogorodice i Spasitelja se nalaze krune sa oreolima. Sa obe strane i pri dnu ikone, nalaze se likovi Svetitelja. Desno: proroka Ilije, mučenika Mine, a levo - prvomučenika Stefana i prepodobnog Avraama, pri dnu je je velikomučenica Katarina, desno od nje Sveta Paraskeva, a levo Sveta Irina. Spoznavši čudotvornu silu ikone Majke Božije posle izlečenja svoga, od rođenja slepoga brata Filipa, Ana Gojska je 1597. godine predala ovu Svetinju Počajevskom manastiru koja već 400 godina čini razna čuda.
……………….
Za blagoslov od prepodobnog Jova, igumana i čudotvorca Počajevskog, vernici se spuštaju u Peščernu crkvu, u peščeru, gde se on podvizavao u vreme života i počiva posle smrti. Njegove očuvane mošti leže u srebrnom kovčegu urađenom po projektu S. Verhovceva i prilogom grofice Orlove - česmenske. Iznad kovčega nalazi se baldahin od belog italijanskog mermera.
Polutama peščera, prigušena treperava svetlost neugasivih kandila i sveća, navode na razmišljanje o čoveku koji je ceo svoj život posvetio Bogu. To je bio pametan čovek, neviđene snage volje. Nepokolebljivo ubeđenje, čvrstina volje i duha - to je ono što mu nije dalo da siđe sa izabranog puta na kome je umeo da zaštiti pravoslavnu veru svojih očeva. 1604. godine, Jov Železo, iguman Dubenskog manastira Vozdviženja Časnog Krsta, tajno odlazi na na Počajevsku goru “ koja iz drevnog doba sija svetlošću raznih čuda “, da bi sebe zaštitio od svetovnih pohvala jer je želeo da bude jedino proslavljen od Boga.
Međutim, promisao Božja drugačije je prosudila. Počajevski monasi, osetili su u njemu veliku duhovnu silu i jednodušno su ga postavili za svoga igumana. Tu je proveo ostatak svoga života (50 godina). Ovde se još više pronela slava o njemu, a sa njom se poboljšalo i materijalmo stanje manastira. Tu je pretrpeo mnogo nepravdi i uvreda i od Poljaka koji su hteli da preobrate manastir u katoličanstvo i od Firleja, unuka Ane Gojske koji je, ne obazirući se na zemljišni zapis, poželeo da celokupno imanje koje je veleposednica poklonila manastiru, pa čak i Čudotvornu Ikonu, preuzme za sebe. I što su bili silniji i uporniji napadi neprijatelja nevernika, to je prepodobni Jov sve neodstupnije opstajao na manastirskoj straži.
Svojim propovedima i poukama, svojom duhovnom čistotom, svojim pravednim životom, otkrivao je iguman suštinu zemaljskog čovečijeg bitisanja u ime večnoga života.
Zakletvu “ svoje savesti i časti” - boriti se za pravdu, za istinu, za čistotu vere, zaveštao je on svojim potomcima što znači i nama samima, kao zapovest Gospodnju. Nju može svako, ne samo jedanput već i više puta, osetiti i saznati tu, u Peščernoj crkvi, priklonivši se očuvanim moštima igumana ili posetivši, malu peščeru koja se nalazi desno od kovčega u kojoj je Prepodobni Jov samovao radi molitvenih žrtvi.
OD ZORE - DO ZORE
Lepotu manastira, njegovu duhovnu silu ne čine samo velikolepno oslikani hramovi i stameni zidovi, već i oni koji žive u manastiru.
…………………
Rano ujutru, sa prvom jutarnjom zorom, zvuk zvona poziva monahe na prvu jutarnju molitvu - polunoćnicu ( 430 h ).U polumraku dugih koridora ulaze monasi u hram na molitvu. Narod još spava, a Čudotvornoj Ikoni Bogorodici Počajevskoj počinje monaška molitva. Ona osveštava život novoga dana svome narodu, nevidljivo ga štiteći i snažeći. Uz saborno pojanje sa visine ikonostasa ravnomerno se spušta Ikona i počinje Akatist. Celivajući je, brastvo uskom galerijom odlazi u Peščernu crkvu, ka moštima Prepodobnog Jova, da izmoli od svog svetog igumana blagoslov za dnevna poslušanja. U 6 časova u Peščernoj crkvi se završava Liturgija, posle koje se služi Akatist kod moštiju Prepodobnog Jova. Zatim, u Uspenjskom Saboru ili u Trojickom Saboru - počinje druga (pozna) Liturgija. Posle nje, ili istovremeno u drugim hramovima (ukupno ih je 7), služe se molitve koje su zakazali vernici: moleban, osveštavanje vodice, parastosi,.. U 1 sat popodne, bratstvo se sakuplja u Trapeznu crkvu posvećenu svetoj velikomučenici Varvari. Tu je prvi obrok, za vreme koga se na crkvenoslovenskom jeziku čitaju žitija svetoga Jova i time se završava pomen na njega za taj dan.
Ponedeljak,sreda, petak - su posni dani. Posle ručka bratstvo produžava da radi na poslušanjima; pored molitvi i bogosluženja svako ima svoju dužnost.
…………………
U 17 časova počinje večernje bogosluženje koje se završava litijom bratstva i poklonika.
Zatim je večera i monaško pravilo posle koga se bratstvo razilazi po kelijama. No, sa ovim se ne završava molitvena obaveza monaha. Svaki od njih čita svoje kelejno pravilo koje je sam izabrao ili mu je određeno od strane duhovnika: kanoni, akatisti, katizme…
U dane velikih i prestonih praznika, na Počajevskoj gori se okuplja hiljade poklonika; služba se tada održava u skoro svim hramovima.
Na praznike Uspenija (28. avgusta ) i Rođenja (21. septembra) Presvete Bogorodice, čitaju se akatisti pred Njenim ikonama i izlazi povorka oko crkve sa Krstom i Čudotvornom Ikonom Presvete Bogorodice. Praznik uspomene zastupanja Čudotvorne ikone Bogorodice za manastir (1675. godine ) praznuje se 5. avgusta. Uspomeni na prepodobnog Jova posvećena su tri praznika godišnje:
- 10. novembar - kada se predstavio Gospodu (1651. godine)
- 10. septembar - obretenje Častnih mošti
- 19. maj - tezoimenitstvo u vezi sa praznovanjem uspomene na pravednog Jova Mnogostradalnog
U vreme Praznika Obretenja moštiju Pravednog Jova, kovčeg sa njegovim moštima uz molebno pojanje, prenosi se u Uspenski Sabor, a posle pozne liturgije, nosi se u krug oko Sabora i uz pojanje tropara ponovo se nosi u Peščernu crkvu.
I praznična i svakodnevna bogosluženja u manastiru očišćuju ljudske duše, i omogućuju sticanje Božije blagodati. “ Biti u hramu gde se miro toči, i ne izaći iz njega neblagouhanim “ - reči svetitelja Jovana Zlatoustog, opisuju ono što oseća svako ko je bar jednom bio u Sveto - Uspenjsko Počajevskoj Lavri .
( Današnji namesnik manastira je arhimandrit Vladimir ( Moroz ) ).
| | |
Postao 09/24 u 02:36 PM
|