SVETINJA BRAKA
Brak je zajednica života muža i žene. Zajednica u kojoj se ogleda da je Bog stvorivÅ¡i Ä?oveka, stvorio ga kao Ä?oveka i ženu, stvorio ga po obliÄ?ju svojem (Post. 2. 27), da bi Ä?ovek, kao muž i žena, imao u sebi sabornost ljubavi. Zbog toga će «Čovek ostaviti oca svoga i mater svoju i prilijepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno tjelo» (Post. 2. 24.).
BraÄ?na zajednica života je samo ona koja je Bogom blagoslovena! Stoga ćemo, za potrebe ovog rada brak definisati kao jednu, svetu i sabornu zajednicu života muža i žene, koju može samo smrt rastaviti (i ono Å¡to se smrti upodobljava). Ovako posmatran, brak se može uporediti sa Crkvom (Efes. 5. 32). Kada se pojavio Gospod Isus Hristos, On je blagoslovio brak, te je time i taj vid Ä?ovekova života priveo sebi u telu svome, u Crkvi.
Brak ima dva aspekta. Jedan je vidivi i sastoji se u stvarnomn, životu muža i žene u zajednici. Ovaj aspekt ima svoje moralne, materijalne, pravne vidove. Stoga pored Crkve brak potpada i pod jurisdikciju države. Drugi aspekt se sastoji u nevidivom, u blagoslovu Božijem. Nije svaka zajednica života muža i žene, makar bila priznata i od države, braÄ?na zajednica. Jer, Bog, ReÄ?ju Svojom, stvorivÅ¡i Ä?oveka., ReÄ?ju kroz blagoslov im zapovedi: «RaÄ‘ajte se, množite se i napunite zemlju» (Post. 1. 28.), ReÄ?ju ih pomiri sa sobom u Crkvi, Telu ReÄ?i. Tek dar blagoslova ReÄ?i Božije Ä?ini da «vidivo prirodno» postane istinski prirodno, tj. oblagodaćeno i Ä?isto u Crkvi. Državni brak, kada je bez blagoslova, nije blagosloven, nije svet, i zasnovan je na telesnoj želji, ljudskim uÄ?enjima i moralu. Sveta tajana braka uznosi vezu muža i žene iznad telesnog, iznad bluda, koji je uÄ?enjem svetih Otaca osuÄ‘en kao proti-prirodan Ä?in (v. 1. kanona Atan. Vel. i 4. kanon Grig. Nisk.).
U ovom radu mi se nećemo zadražavati na uslovima i smetnjama crkevenome braku. Mi ćemo razuluÄ?iti neke pojave danaÅ¡njega života u Crkvi, a koje se tiÄ?u braka. Pri tome ćemo poći od onoga Å¡to je pretežnije, a to je nevidivi aspekt, onaj koji uzvodi Bogu.
MEÅ OVITI BRAK
MeÅ¡oviti brak je svaki onaj brak koji saÄ?injavaju muž i žena koji nemaju zajedniÄ?ku veru u Boga. Pri tom je moguće napraviti razliku izmeÄ‘u braka u kome je jedna strana jeretik, od onoga u kome je jedna strana nezanabožac (druge, nehrišćanske vere ili ateista).
a) Mešoviti brak sa jeretikom*
Jeretikom treba smatrati kako jeretike u užem smislu, tako i raskolnike:
«Jereticima mi smatramo koliko one, koji su odavna iz Crkve iskljuÄ?eni bili, toliko i one, koji su bili poslije od nas anatemizirani; osim tih i one, koji se priÄ?injavaju da pravu vjeru ispovijedaju, a meÄ‘utim u raskol prijeÄ‘oÅ¡e i zavjere sklapaju protiv naÅ¡ih kanoniÄ?ki postavljenih episkopa ... (6. kanon II Vas. Sab.)
Sve, koji su ovde nabrojani sjedinjuje otcepljenje od crkvenog jedinstva. Istina, neki drugi kanoni (npr. 1 kanon Vasilija Velikog) prave razaliku izmeÄ‘u jeresi i raskola, ali samo kada je u pitanju snishoÄ‘enje Crkve u pogledu obraćanja. Crkvi pripadnika tih zajednica. Da bi se svrÅ¡ila sveta tajna braka, svi uÄ?esnici moraju biti punopravni Ä?lanovi Crkve. Jer: «s jereticima i raskolnicima ne treba se zajedno moliti» (33. kanon Laod. Sab.) i «koji se zajedno sa odluÄ?nim, ma bilo i u kući bude molio, neka se odluÄ?i» (10. kanon Ap.). Ukoliko je ovako sa «obiÄ?nom» molitvom kako je tek sa priopÅ¡tavanjem, tj. opÅ¡tenjem sa jeretikom ili odluÄ?enim u svetoj tajni braka?
«Isto se tako ustanovljuje, da djeca klirika nemaju stupati u brak sa neznabožcima, ili jereticima.» (2l. Kanon Kart. Sab.)
Da li se ovo odnosi samo na decu klikira, ili na ostalu decu, pa i na odrasle ljude?
«Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati, ili za takove davati sinovi ili kćeri, nego naprotiv treba njih uzimati, ako obećaju da će Hristjani postati.» (3l. kanon Laod. Sab.)
Dakle, niko ne sme da stiupi u brak s jeretikom.Razlikovanju jeretika od raskolnika ovde nema mesta. Ovde se snishođenje ogleda u dopuštanju braka sa jeretikom, ako obeća da će se obratiti Crkvi. Ovo obećanje je suštinski povezano sa stepenom oglašenih, tj. onaj koji da obećanje pred episkopom nije više stran Crkvi, i može, da uživa zajednicu molitava kao i i oglašeni. Ukoliko bi jeretik prezreo svoje obećanje, i stupivši u brak sa pravovernom osobom, docnije izbegavao da se obrati crkvenom jedinstvu, tada bi brak bio poništen, jer je
razlika u veri braÄ?na smetnja, otklonjena radi obećanja, i kada se ovo obećanje pokaže lažnim, smetnja ostaje na snazi. Odredbe 2l. kanona Kart. Sab. i 3l. Kanona Laod. Sab. dalje razraÄ‘uje l4. kanon IV vas. Sab. Ali niÅ¡ta bitno novo ne donosi.
Interesantene su odredbe 72. kanona Trul. Sab.
«Neka ne bude dopuÅ¡teno Ä?ovjeku pravoslavnome da se sjedini sa ženom jeretiÄ?kom, niti ženi pravoslvanoj da se vjenÄ?a sa Ä?ovjekom jeretikom; a ako se otkrije da je ko tako Å¡to uÄ?inio brak neka se smatgra nevaljanim, i nezakonita sveza neka se razvrgne; jer ne treba da se mijeÅ¡a ono, Å¡to se ne može mijeÅ¡ati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim djelom naÅ¡ljedstvo grjeÅ¡nika; ako i prestupi ovo, Å¡to smo mi ustanovli, neka se odluÄ?i. Ali, ako su se neki, dok su joÅ¡ u nevjerstvu bili i dok joÅ¡ nijesu bili priborjani stadu pravoslavnih, sastavili bili zakonitim brakom, pak zatijem jedan, izabravÅ¡i dobro, obrati se k svjetlosti istine, a drugi, ostane prikovan zabludi, nehotići upraviti oÄ?i svoje na božanstvene zrake, (ako nevjernoj ženi bude ugodno živjeti sa mužem vjernim, ili obratno, nevjernome mužu sa vjernom ženom) neka se mežu sobom ne dijle, po božanstvenome Apostolu: jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom i prosveti se žena nevjerna mužem vjernim».
Kanon u celini i razmatra faktiÄ?ku sjedinjenost pravoslavne i nepravoslavne (crkvene i vancrkvene) osobe, koja spolja gledano i izgleda kao brak i može biti da ta zajednica života uživa i zaÅ¡titu države. Ali, ta faktiÄ?ka zajednica nije crkveni brak. Kanon od toga polazi imajući pred sobom uÄ?enje izraženo u ranije pomenutim kanonima. Kanon u svom prvom delu nareÄ‘uje da se takva veza bez prethodnog snishoÄ‘enja obećanju obraćanja, kao nezakonita ima razvrgnuti. Otsustvo snishoÄ‘enja jeste dokaz da nije u pitanju crkveni brak. Snishodi se pri nameri da se sklopi brak. Ali ako je veza «braÄ?na» zasnovana, ona je (u sluÄ?aju meÅ¡ovitosti) nezakonita, ukoliko nije zatraženo i dobijeno snishoÄ‘enje. Ako je isto dobijeno pre zasnivanja veza je zakonita. Dalje, kanon odreÄ‘uje pravoslavnoj osobi odluÄ?enje zbog sjedinjavanja sa nepravoslavnom. ZaÅ¡to? Ne može se sjedinjavati ono Å¡to je nesjedinivo. Brak je jedna, sveta i saborna zajednica života, i ne može se sabirati, zajedniÄ?ariti, ili osvećivati sa onom osobom koja je izvan Jedne, Svete i Saborne crkve. Ko to ipak pokuÅ¡a, makar i na ovom telesnom nivou, time pokazuje da mu je telesno uživanje, telesno zajedniÄ?arenje, preÄ?e od zajedniÄ?arenja u Telu i Krvi, u Crkvi, u blagodati. I joÅ¡, ako ko bez snishoÄ‘enja Crkve telesno zajedniÄ?ari sa necrkvenom osobom, po tom jedinstvu i sam postaje necrkven., Toga je odluÄ?enje samo posledica.
Kanon takvoj, meÅ¡ovitoj, faktiÄ?koj zajednici, nastaloj bez crkvenog snishoÄ‘enja, ne dozvoljava konvalidaciju. Ona se mora razvrgnuti.
Ukoliko nastane faktiÄ?ka zajednica života pravoslavne žene i Ä?oveka, kanoni (26. kanon Vas. Vel. npr.) dopuÅ¡taju mogućnost konvalidacije te zajednice, iako je i ona nezakonita . (Konkubinat).
b) Mešoviti brak sa neznabožcem
Isti, 72. kanon Trul. Sab. DopuÅ¡ta samo jednu mogućnost, u svom drugom delu, da faktiÄ?ka zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe nastavi da postoji. Pri tome je važno uoÄ?iti terminoloÅ¡ku razliku. Kada zabranjuje i postajanje dotiÄ?ne zajednice kanon kao vanpravoslavnu osobu oznaÄ?ava-jeretika. Kad dopuÅ¡ta mogućnost da ta zajednica opstane, kanon vanpravoslavnu osobu oznaÄ?ava kao – one u nevjerstvu, one nepribrojane stadu pravoslavnih. U suÅ¡tini jeretici i jesu u nevjerstvu, ali je taj pojam kod Otaca oznaÄ?avao one, koji su joÅ¡ u neznabožaÄ?kim «verama» .Kanon dopuÅ¡ta mogućnost da se faktiÄ?ka «braÄ?na» veza održi, iako je meÅ¡oviti Ä?ak i sa neznaboÅ¡cem (ili jeretikom) ako je: a)zakonita, b) nastala u vreme dok su obe osobe bile izvan crkvene zajednice, i c) ako je to po volji vancrkvenoj osobi.
Kanon spominje «Zakoniti brak». Ali to nije crkveni brak, jer je nastao u doba obostranog neverstva, pa nije mogao biti crkven. Radi se o graÄ‘anskom braku, faktiÄ?koj zajednici, u kojoj ne postoji neka smetnja, (srodstvo npr.) koja bi vezu Ä?inila neÄ?istom i to smetnja po uÄ?enju crkve.
FaktiÄ?ka zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe treba da je nastala u vreme obostranog nepripadanja Crkvi. Nakon obraćanja bilo Ä?oveka bilo žene pravoslavlju, njihova veza može opstati, iako je meÅ¡ovita. Razlog ovoj snishodljivosti kanon nalazi u reÄ?ima apostola Pavla iz prve poslanice Korićanima glava 7 stih l4. Smisao shishoÄ‘enja jeste u tome da osoba koja je pavoslavna produžavajući život sa onom koja je joÅ¡ u neverju, možda utiÄ?e na ovu da bi se i ona obratila k pravoslavlju i na taj naÄ?in posvetila. Dakle razlog je u spasilaÄ?koj misiji, i duhu Crkve .
U skladu s tim kanon izriÄ?ito zahteva da u dotiÄ?noj vezi nevernoj osobi bude ugodno živjeti sa vjernom. Ova «ugodnost» oznaÄ?ava raspoloženje duha nevjerne osobe, raspoloženjke pri kome ne postoji omraza na Crkvu. Nepostojanje ove omraze je ono Å¡to daje nadu da će ta osoba da se obrati, i drugo, da neće vremenom odvući pravoslavnu osobu u nevjerje.
Iz svega izloeženog se da zakljuÄ?iti da kanonon pri razmatranju faktiÄ?ke zajednice života pravoslavne i nepravoslavne osobe ne pravi razliku izmeÄ‘u jeretika, raskolnika, ili neznabožca. Za sve njih za Oce je važno da ne pripadaju crkvenom jedinstvu, a to je ono Å¡to njihovu vezu Ä?ini meÅ¡ovitom. Ukoliko je veza nastala u vreme obostranog neverja postoji mogućnost da ista nakon obraćanja jedne osobe opstane. Pritom vidimo sliÄ?nost u duhu izmeÄ‘u snishoÄ‘enja koje Crkva daje pre nastanka braka, a zbog obećanja necrkvene osobe da će stupiti u Crkvu naknadno i snishoÄ‘enje koje Crkva daje vezi nastaloj u vreme obrostranog neverja, a zbog nade da će se vancrkvena osoba obratiti Crkvi.
Kanon 14. IV Vas. Sab,. Spominje mogućnost da se pravoslavna i nepravoslavna osoba sjedine crkvenim brakom sa «jeretiÄ?kom, ili judejskom ili jelinskom osobom»...ako ... obeća da će se obratiti u pravoslvnu vjeru». Vidimo da obećanje obraćanja ima snagu da otkloni smetnju necrkvenosti, bez obzira kojoj katergoriji necrkvenosti ista osoba pripada. Ali isto tko vidimo da je crkveni brak apsolutno nemoguć, u ma kakvoj varijanti, ukoliko Crkva ne snishodi obećanju, ili se to od nje ni ne traži. Obećanje obraćanja je jedini i univerzalni razlog postojanja meÅ¡ovitog braka. Pri tom taj brak samo neko vreme, a ne stalno može biti meÅ¡ovit, a naime samo do ispunjenja obećanja. Tada i muž i žena postaju pravoslavni i nema meÅ¡ovitosti.
FaktiÄ?ka zajednica života nastala u vreme obostranog neverja, obraćanjem jedne osobe pravoslavlju, i ako produži postojanje, po snishoÄ‘enju Crkve, ne postaje tim i crkveni brak! Ona ostaje Å¡to je i bila, samo Crkva ne odluÄ?uje pravoslvanu osobu, sve u iÅ¡Ä?ekivanju da se i druga osoba obrati pravoslavlju, i kada se to i desi, tada se priopÅ¡tava sveta tajana braka dotiÄ?nima. Ako bi njihova veza bila braÄ?na u crkvenom, svetotajinskom smislu, u trenu obraćanja samo jedne osobe, onda se ne bi vrÅ¡ilo crkveno venÄ?anje nakon obraćanja i druge osobe.
Ovo je uÄ?enje svetih Otaca!
DANAÅ NJA PRAKSA
BraÄ?ni život u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi regulisan je BraÄ?nim Pravilima (u daljem tekstu – BP).
Necrkvenost jedne osobe kao liÄ?na smetnja sklapanju braka može biti neotkolnjiva ili otkolnjiva. Neotklonjiva je u sluÄ?aju razlike vere (ÄŒl. 12. t.9. BP), a otklonjiva je u sluÄ?aju razlike veroispovesti (ÄŒl. 13. t.8. BP). Iz ovoga proizilazi da ukoliko postoji razlika vere izmeÄ‘u Ä?oveka i žene, crkveni brak nije moguće sklopiti. MeÄ‘utim, u odredbi 14. kanona IV Vas. Sab. izriÄ?ito stoji:
..... isto tako ni sjediniti brakom sa jeretiÄ?kom, ili juedjskom, ili jelinskom osobom, osim ako osoba, koja želi da se brakom sjedini sa pravoslavnom, obeća, da će se obratiti u pravoslavnu vjeru...»
Kanon spominje sve moguće (za ono vreme) razlike u veri izmeÄ‘u crkvene i vancrkvene osobe. I za sve razlike postavlja jedan naÄ?in otklanjanja smetnje – obećanje necrkvene osobe da će primiti pravoslavnu veru, Å¡to ne znaÄ?i tek neko uverenje, no samo potpuno pripadanje Crkvi. Ovo jednako tretiranje razlika vere upravo i jeste ona Ä?vrsta granica Crkve od sveta. Jedini prelaz, ali za sve kategorije, jeste obećanje necrkvene osobe da će postati Hrišćanin (3l. kanon Laod. Sab.), Å¡to ne znaÄ?i Hrišćanin u danaÅ¡njem smislu kao neko ko veruje u Hrista pa kako bilo, jer isti kanon (3l.) kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Bilo bi smeÅ¡no da se jeretik obavezuje da postane bilo kakav Hrišćanin, dakle da ostane i dalje jeretik, i da mu to bude uslov da sklopi brak sa pravoslvanom osobom. Biti Hrišćanin znaÄ?i imati zajednicu s Gospodom Isusom Hrisotom, zajednicu svedoÄ?enja njegovih svetih tajni. A to je moguće samo u njegovoj Crkvi, njegovom svesvedoÄ?anstvu.
Dakle dopušteno je kanonima necrkvenoj osobi (bilo kojoj) da uz obećanje sklopi brak ca crkvenom osobom.
Uspostavljanje neotklonjive smetnje braku za pojedine kategorije necrkvenih osoba je narušavanje snishodljivosti Crkve, ali i granice Crkve od sveta, Hrišćanina od nehrišćanina!
Kakva je suÅ¡tina razlikovanja razlike vere od razlike veroispovsti kao smetnji sklapanju braka, vidi se iz odredbi ÄŒl. 23. i 25. BP – po kojima razlika vere postoji ako necrkvena osoba pripada verskoj zajednici koja «nema tajne krÅ¡tenja ili Ä?ije se krÅ¡tenje ne priznaje za punovožno» (23.). dok razlika veroispovesti postoji ako necrkvena osoba piprada zajednici «Ä?ije je krÅ¡tenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (25.). SuÅ¡tina toga razlikovanja je u prizavanju tajne krÅ¡tenja verske zajednice od strane Crkve. MeÄ‘utim, priznavanje tajne krÅ¡tenja od strane Crkve nikako ne
ZnaÄ?i da u toj verskoj zajednici postoji istinska tajana krÅ¡tenja nezavisno od Crkve, i ne znaÄ?i da se to priznanje može protezati na sve situacije, osim onh predviÄ‘enih kanonima (7. kanon II Vas., Sab. ili 95. kanon Trul. Sab. npr.), po principu sliÄ?nosti.
«Zapovjedajmo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom...» (46. kanon Ap.)
Tu je granica Crkve. Izvan nje nema, niti može biti krÅ¡tenja, pa ni priznavanja krÅ¡tenja. Ovo je opÅ¡te pravilo, koje se saglasno uÄ?enju Kiprijana Kartaginskog i drugih velikih Otaca može sažeti u iskaz: - JeretiÄ?ko krÅ¡tenje nije drugo do umivanje, ali umivanje koje Ä?oveka «skvrni» (47. kanon Ap.) i «zloslovi» (32. kanon Laod. Sab.). Takvo je svako krÅ¡tenje obavljeno izvan Crkve, ali uzeto samo po sebi. Tek dodirom jeretika sa Crkvom može zavisno od vrste jeresi da Crkva «prizna» to krÅ¡tenje. Ali i tad to nije priznavanje da je ono Å¡to je skvrno sada sveto, niti je to «priznavanje» u svakom dodiru jeretika sa Crkvom. Radi se iskljuÄ?ivo o pitanju naÄ?ina prijema jeretiÄ?kih osoba u Crkvu.
«koji se iz jeresi obraćaju u pravoslavlje i k broju onih, koji se iz jeretika spasavaju, primamo po slijedećem obredu i obiÄ?aju...» (7. kanon II Vas. Sab.)
Dakle radi se o odreÄ‘ivanju obreda, kojim se primaju u Crkvu jeretici izaÅ¡li iz okova zablude. Dodir jeretika i Crkve u kome se «priznanje» jeretiÄ?kog krÅ¡tenja može dati jeste iskljuÄ?ivo -. obraćanje spasenju. A samo «priznavanje» je zapravo obred, kojim se neko jeretiÄ?ko lice prima u Crkvu. Tada se na ono umivanje, spoljaÅ¡nji Ä?in jeretiÄ?kih «sveÅ¡tenika», dodaje balgodat Svetoga Duha, koja pere svu neÄ?ist pa i skvrnu koju jeretiÄ?ko krÅ¡tenje nosi po sebi. Zapravo, ne prizanaje se krÅ¡tenje jeretika, već samo umivanje, koje Crkva ispunjava Božanskim darom.
Iz ovoga se vidi da je nemoguće priznavanje krÅ¡tenja jeretika u bilo kom drugom dodiru jeretika sa Crkvom, osim pri obraćanju, tj. pri stupanju u Crkvu. Stoga i kanoni kad odreÄ‘uju uslov za sklapanje meÅ¡ovitog braka, zahtevaju samo jedno, da necrkvena osoba da istinito obećanje da će stupiti u Crkvu. Ovo obećanje Crkva, snishodeći, upodobljuje samom obraćanju, i ono mora prethoditi stupanju u zajednicu života, inaÄ?e se (v. 72. kanon Trul. Sab.) ta veza mora razvrgnuti. Obećanje se upodobljuje, ali se ispunjenje obećanja zahteva. Upodobljavanje nije isto Å¡to i «priznanje» krÅ¡tenja, inaÄ?e se ispunjavanje ne bi tražilo, jer bi samim obećanjem lice postalo pravoslavno. Upodobljavanje obećanja stupanju u Crkvu, jeste otvaranje vrata jeretiku ili neznabožcu da stupi u dodir sa Crkvom – da sklopi brak sa crkvenom osobom.
Upodobljavanje obećanja obraćanja nije isto Å¡to i priznavanje krÅ¡tenja. MeÄ‘utim, u odredbama 23. i 25. Ä?lana BP mi vidimo upravo ne samo izjednaÄ?avanje, no i zamenu.
Danas meÅ¡oviti brak moguće sklopiti samo ako necrkveno lice «pripada verskoj zajednici Ä?ije je krÅ¡tenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (ÄŒl. 25. BP). Ovu, nedoslednu formulaciju (kako zajednica može imati «punovažno krÅ¡tenje» a biti izvan Crkve) treba, kao Å¡to i praksa pokazuje, tumaÄ?iti u napred navedenom smislu.
Pripadnost nekoj verskoj zajednici, koja ove uslove ispunjava jeste objektivna Ä?injenica. Takvo lice po Ä?lanu 1l5. BP pre sklapanja braka pred dva svedoka i sveÅ¡tenikom u pismenoj formi obećava da neće ometati ili uticati na crkveno lice u smislu napuÅ¡tanja Crkve (t. 1), i da će decu «iz tog braka krÅ¡tavati i vaspitavati u pravoslavnoj veri» (t.2.) SveÅ¡tenik neće sklopiti meÅ¡oviti brak uprkos datom obećanju, ukoliko se ne uveri, tj. ne stekne ubeÄ‘enje da će necrkvena osoba izvrÅ¡iti obećanje (ÄŒl. 117. BP). SveÅ¡tenik je dužan da i po sklapanju barka vodi brigu o ispunjavanju obećanja (ÄŒl. 118. BP). Dakle ne postoji uslov da to lice preÄ‘e u pravoslavlje Å¡to je primarni i jedini uslov po kaonima. Zapažamo da je liÄ?ni odnos necrkvenog lica prema Crkvi izvan istraživanja sveÅ¡tenika. Za meÅ¡oviti brak je po BP potrebno pripadanje nekoj verskoj zajednici po Ä?lanu 25. BP i isinito obećanje da će se uzdržavati od preobraćanja crkvenog lica, i da će se deca uvesti u okrilje -Crkve. Ono o Ä?emu sveÅ¡tenik mora da vodi brigu jeste u suÅ¡tini opstanak u Crkvi crkvenog lica i dece.UvoÄ‘enje necrkvenog lica u Crkvu nije primarno. Istina, u t.3. Ä?lana 115. BP postoji odredba da crkveno lice obeća da će nastojati da svog budućeg braÄ?nog druga privoli pravoslavnoj veri. Ovo obećanje se daje umsmeno, i ne proverava se da li se sprovodi i da li se necrkveni braÄ?ni drug obratio, Å¡to kao da se ni ne oÄ?ekuje sudeći po odredbama Ä?lana 118 BP. Po svemu sudeći ovo obećanje je deklarativno i ne obavezuje. Sve to uakazuje na defanzivni stav Crkve u pogledu meÅ¡ovitog braka. Nasuprot tome, kanoni kroz obećanje obraćanja, i insistiranju na ispunjenu istoga, apsorbuju sve obaveze koje preuzima necrkveno lice, i joÅ¡ traži i njegovo obraćenje. Moramo istaći da kanoni imaju aktivan stav prema svetu, potpuno u skladu sa svojom misojom. Tako otkrivamo smisao kanoniÄ?nog meÅ¡ovitog braka.
Crkva ne želi da uniÅ¡ti ljubav izmedju crkvene i necrkvene osobe. Ona tu ljubav poÅ¡tuje , ali ne može da joj povlaÄ‘uje kao samo telesnoj. Crkva želi da održi tu ljubav na slavu Boga, tj. da i necrkvenu osobu putem te ljubavi privede sebi. U tome vidimo duhovnu sliÄ?nost izmedju smisla kanoniÄ?kog meÅ¡ovitog braka, i reÄ?i apostola Pavla: .... jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom» (I Kor. 7.14.)!
Ništa od ovoga nema u mešovitom braku, koji se sklapa po odredbama BP.
Veliki je krug lica, koja su tim odredbama iskljuÄ?ena iz mogućnosti da sklope brak sa crkvenom osobom, Å¡to je direktno suprotno 14. kanonu IV Vas. Sab. koji predviÄ‘a meÅ¡oviti brak sa jerticima. Judejcima i Jelinima. Danas, Jevrjima, ateistima i prapadnicima drugih vera, nije moguće da sklope brak sa crkvenim licem pre nego Å¡to krÅ¡tenje i sami ne postanu crkveni. DogaÄ‘a se da lice ateistiÄ?no, ali sklono ili naklonjeno Crkvi ne može sklopiti brak sa crkvenim licem, a da to može uÄ?initi lice pripadnik bogomorske jeresi, nenaklonjeno Crkvi.
Takodje, veliki problem predstavlja u meÅ¡ovitom braku po odredbama BP to Å¡to u njemu jeretik ostaje jeretik, i po praksi taj brak najÄ?ešće ostaje do kraja meÅ¡ovit, i Å¡to je suprotno odredbi 31. kanona Laod. Sab., i Å¡to dovodi do mnogih zabuna.
Brak je zajednica života muža i žene, zajednica sabornog jedinstva u Svetome duhu. Kako se mužu (ili ženi) pravoslavnome može sabrati u jedinstvu blagodati Svetoga Duha žena (ili muž) jeretiÄ?ki, kad ona nema u sebi liturgijsku (crkvenu) sabornost? Ne može se ulaziti u Carstvo Nebesko delimiÄ?no, niti se može Crkvi prilaziti kroz brak, a ostajati izvan njene vere i liturgijske zajednice, i to tako da traje neograniÄ?eno. Stoga, 31. kanon Laod. Sab. i kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Ovde se misli na bezrazložit, neograniÄ?en, meÅ¡ovit brak, onaj u kome jeretik ostaje jeretik. Ali, kada isti kanon dopuÅ¡ta brak ukoliko jeretik obeća da će postati Hrišćanin, on koristi izraz – «nego naprotiv treba njih uzimati», Ä?ime se podvlaÄ?i da nije u pitanju tek neko neobavezno nastojanje da se jeretik u toku braka privoli pravoslavlju, nego je po sredi insistiranje na tome da jeretik ispuni obećanje, jer mu je i dopuÅ¡teno sklopiti brak kroz obećanje, a zbog uzimanja jeretika k sebi. Privremenost meÅ¡ovitog braka je odgovor na odredbu - ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati. Privremenošću, meÅ¡oviti brak u izvesnom smislu jeste naÄ?in uzimanja jeretika u punu crkvenu zajednicu, i to je odgovor na pitanje kako se muž pravoslavni može sabrati ženi jeretiÄ?koj u blagodati Svetoga Duha. No, ako je meÅ¡oviti brak stalan, tj. ako u njemu jeretik ostaje stalno jeretik, tada se gube granice Crkve. Moguće je tada biti istovremeno i u njoj i izvan nje. Da li Crkva može snishoditi do te mere, bez ikakvog pouzdanja da je to na spasenje jeretika?
Pogledajmo 10. kanon Laod. Sab.: «koji Crkvi pripadaju, ne moraju ravnoduÅ¡no svoju djecu ženiti sa jereticima». Zabranjuje kanon roditeljima da svoju decu nad kojom imaju vlast venÄ?avaju sa jereticima – ravnoduÅ¡no. Å ta znaÄ?i odredba – ravnoduÅ¡no? Ta odredba stoji u vezi sa vlašću, koju crkveni roditelj ima prema svojoj deci. Ona pokazuje nužnu brigu roditeja prema braku dece. Biti ravnoduÅ¡an prema braku svog deteta ispoljava se, izmedju ostalog, u tome – odreÄ‘uju Oci Laod. Sab. – da se daje dozvola deci da stupaju u brak sa jereticima, i to (v. 3l. Kanon Laod. Sab.) ne sa bilo kakvim jereticima, nego sa onim okorelim, onim koji neće da se obrate Crkvi. RavnoduÅ¡no – znaÄ?i joÅ¡ i – ravnuduÅ¡no gledati na zajednicu jeretika sa pravoslavnim, zajednicu, koja se ne preobražava u pravoslavno saborno jedinstvo.
Danas se shodno BP dozvoljeno da deca Crkve sklapaju brak sa jereticima – ravnoduÅ¡no. Nije to Å¡to Crkva prizanje umivanje nekim jeretiÄ?kim zajednicama pri primanju obraćenika u crkveno jedinstvo, nikakva briga u pogledu braka dece Crkve i dece jeresi. Nije to Å¡to neko pripada nekoj jeresi garancija da isti nije okoreli jeretik. Jer, Crkva ne priznaje umivanje jeretiÄ?kih zajednica u zavisnosti od liÄ?ne okorelosti pripadnika tih zajednica, nego od stepena povreÄ‘ivanja crkvenih dogmata, i od naÄ?ina samog umivanja. Tako, kad god se sklopi brak po odredbama BP izmeÄ‘u lica pravoslavnog i rimokatoliÄ?kog npr. Da li postupamo ravnoduÅ¡no? OÄ?igledno, da!
KONKUBINAT
Å ta znaÄ?i konkubinat?
Konkubinat je zajednica života dva pravoslavna lica (Ä?oveka i žene), koja uživa državnu zaÅ¡titu, ali koja je bez obavljenog crkvenog venÄ?anja.
Danas postoji ne mali broj ljudi, koji su u Crkvi, koji imaju potpunu liturgijsku zajednicu, ali koji žive u konkubinatu. Oni i to sada izbegavaju da svoju zajednicu života ocrkvene svetom tajnom braka. Na taj naÄ?in se stvorilo Ä?udno stanje da ovi ljudi uživaju potpunu crkvenu zajednicu, a da pritom ne predaju Crkvi svoje braÄ?no življenje. Kao da braÄ?no življenje stoji izvan Crkve. A ono naprotiv, trba da je u suÅ¡tini crkveno.
.... O kakvom upotrebaljavanju govoriÅ¡? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govoreći: - RaÄ‘ajte se, i množite se, i napunite zemlju? I koje je apostol odobrio govoreći: - Ženidbu da drže svi u Ä?asti, i postelja ženidbena da bude Ä?ista? Ili pak ono koje biva prostim naÄ?inom, i potajno i preljubno?» (1. kanon Atan. Vel.)
Sveti Atanasije Veliki ovdje razlikuje dva naÄ?ina združivanja Ä?oveka i žene. Prvi naÄ?in je zakonit, drugi je prosti, tj. telesni, i potajani (od Crkve, od njenog blagoslova). Kada pominje zakonitost prvog naÄ?ina, svetitelj misli ne na zakon državni, već na zakon Božiji, Crkveni. Jer, pominje zapovest Boga, a ptom i apostola Pavla. Govorimo – zakonit. No, nije u pitanju izvrÅ¡avanje zaposvesti radi iskazikvanja lojalnosti Bogu, ili Crkvi. Radi se upravo o uÄ?estvovanju u blagodati, blagoslovu Božijem, koji se nalazi u zakonu. VrÅ¡eći zakon Ä?ovek uzima uÄ?ešće u zajednici blagoslova sa Zakonodavcem, i svima koji vrÅ¡e zakon, celom Crkvom.
«I blagoslovi ih, i reÄ?e im Bog: RaÄ‘ajte se, i množite se...» (Post. 1.28).
Vidimo da blagoslov braka ide sa reÄ?ima zakona. ReÄ?, koja dade zakon, dade i blagoslov., i Ona stvori Ä?oveka kao muža i ženu. Stoga se ne smatra prirodnim samo ono Å¡to biva po osobenosti stvorenog, nego je prirodno ono Å¡to joÅ¡ uz to uživa i blagoslov ReÄ?i (tj. Crkve) ispunjavajući zakon. Stoga nije svako sjedinjenje Ä?oveka i žene prirodno, već ono da bi bilo prirodno mora biti blagosloveno, zakonito… Protivzakonito združenje Ä?oveka i žene, jeste i protivprirodno – a zakonito združenje Ä?oveka i žene jeste jedino ono nastalo kroz crkveni brak.
Bog, Sveta Trojica, jeste Bog zajednice. On hoće da prisustvuje blagoslovom u svakom odnosu, svakoj zajednici Ä?oveka, a i u braku. Time je brak deo Crkve, ona je riznica blagoslova Božijeg. Ko se združuje braÄ?no, a izbegava blagoslov Crkve, taj drži svoj «brak» u tajnosti, taj živi nesaborno. Stoga i rekosmo da je Ä?udno da ti ljudi uživaju potpunu crkvenu (sabornu) zajednicu, a sami su u svom domu necrkveni.
Premda razumemo ljude, koji iz bojazni od terora bezbožnog režima nisu sklopili crkveni brak, a sad može biti da smatraju (naravno pogršno) da su, budući odmaklih godina, zakasnili za to, stanje, tim pre što se neki od onih koji poznaju srž vere zalažu za to da takvo stanje može da ostane, i da se smatra crkvenim,. Građanski (državni) brak pravoslavnih lica (muža i žene) nije crkveni brak. Da bismo ovo pokazali razmotrićemo sveštene kanone.
Čovek žena, prema osobini svoje tvarnosti, mogu stupiti u trojak odnos. U zajednicu uživanja, zajednicu života, i jednu, svetu i sabornu zajednicu života (crkveni brak).
Zajednica uživanja Ä?oveka i žene jeste njihov odnos, koji nema osobinu združivanja života Ä?oveka iu žene, već je to odnos samo nekih segmenata života, a koji odnos postoji najviÅ¡e radi ugaÄ‘anja stranoj želji. Primer zajednice uživanja jesu danaÅ¡nja tzv. Zabavljanja mladih. SuÅ¡tina, i motiv ovih azajednica jeste – blud.
«Bludnik, za sedam godina neka bude bez priÄ?ešća...» (59. kanon Vas. Vel.)
Zajednice uživanja lako je razlikovati od zajednica života Ä?oveka i žene (graÄ‘anski brak). I u druÅ¡tvu zajednice uživanja se moralno osuÄ‘uje, ali zajednice života uživaju poÅ¡tovanje. Ono Å¡to ove dve vrste zajednica odvaja jeste vidivo razlikovanje odnosa u koje stupaju Ä?ovek i žena.
No, postoji i ono nevidivo, koje je zajedniÄ?ko za ove dve vrste zajednica. To je upravo bezzakonost – bezblagodatnost ovih veza. Nije prosto upotrebljavanje po osobini stvorenoga ispunjavanje zakona u celini, jer tome upotrebljavanju prethodi Božiji blagoslov (b. Post. 1. 28). Upravo traženje tog blagoslova jeste ono Å¡to Ä?ini kroz svetu tajnu braka zakonitom – blagodatno i sabornom i svetom, zajednicu života Ä?oveka i žene. Zato Sveti Oci i nazivaju Ä?ak i zajednice život (graÄ‘anski brak) bludom. I uopÅ¡te, svaki odnos Ä?oveka i žene radi zadovoljenja telesne želje jeste blud ili preljuba, pa makar to bilo i u crkvenom braku.*
Izuzetak Ä?ini samo faktiÄ?ka zajednica život (v. 72. kanon Trul. Sab.,) muža i žene nastala u doba njihovog obostranog neverja, a po obraćenju jednog od njih. Ova zajednica nije nezakonita, jer je Crkva ne osuÄ‘uje, nego dopuÅ¡ta. Ali ona sve dok kao takva traje, nije ni blagoslovena u smislu svete tajne braka . BuduÄ?i neosuÄ‘enja, ona ipak uživa izvesni blagoslov snishodeće Crkve, ali to nije blagoslov svete tajne braka. Njenu suÅ¡tinu bismo najbolje izrazili reÄ?ima da je ona tek priprema za brak. Naravno, kada se i drugo lice obrati Crkvi. Stoga i deca iz ove veze nisu neÄ?ista, tj. nisu plod same telesne želje, nego i snishoÄ‘enja Crkve.
Ipak, ako Sveti Oci i nazivaju zajednicu života Ä?oveka i žene (graÄ‘anski brak) bludom, oni prave zaliku izmeÄ‘u tog bluda i bluda zajednice uživanja. To, valja istaći da ta razlika nije razlika suÅ¡tine, inaÄ?e bi se drugi naziv dao. Ne, blud je blud, Sveti Oci samo manje kažnjavaju blud u okviru zajednice života (graÄ‘anski brak) verovatno snishodeći Ä?injenici da su u toj vezi odnosi Ä?oveka i žene dublji i Ä?vršći. Stoga se i ne insistira do kraja na razvrgnuću te zajednice, kao Å¡to se to insistira u sluÄ?aju zajednice telesnog uživanja.
Kanoni razlikuju i prelaznu zajednicu Ä?oveka i žene. To su zajednice nastale u želji za sklapanjem braka, ali je naÄ?in toga nezakonit. Tako, 22. kanon Vas. Vel. Daje odredbe u vezi otmice devojke. Kanon nareÄ‘uje da se ta veza mora prekinuti i devojka veratiti vereniku ili roditeljima ili drugima, koji imaju vlast nad njom. Pa, ukoliko ovi daju svoje odobrenje i devojka pristane, brak otmiÄ?ara i devojke može se sklopiti. Dakle, kao i kod zajednice uživanja, i ovde se insistira na prekidu veze, ali u pogledu kazne stvari stoje drugaÄ?ije:
....... ali koji ima ženu, koju je prije ili tajno, ili silom oskvrnio, taj mora izdržati kaznu za blud. A kazna za bludnike ustanovljena je na Ä?etiri godine ...»
Bez obzira na to Å¡to se otmica zavrÅ¡ila brakom, blud, koji je iz nje proistekao (bila otmica stvarna ili glumljenja) kažnjava se ne po odredbi 59. kanona Vas. Vel. Koja važi za proste zajednice telesnog uživanja, nego sa Ä?etiri godine odluÄ?enja. Kanon ne razmatra da li je otimica bila stvarna, protiv volje devojke. Važno je da je posle svega opÅ¡tom saglasnošću sklopljen brka. Ako brak ne bi bio sklopljen, tada bi po 27. kanonu IV Vas. Sab. otimaÄ?, ili njegov pomoćnik, bio svrgnut ili anatemisan, u zavisnosti od toga da li je u pitanju klirik ili svetovnjak.
SliÄ?no otmici sveti Vasilije Veliki odredjuje i za «devojke, koji idu za Ä?ovjeka protivu volje oca» (38. kanon Vas. Vel.), kao i za one «koje se protivu volje gospodareve» (40. kanon Vas. Vel.) predaju Ä?oveku. Sve one Ä?ine blud. Ali se za blud, u sluÄ?aju braka kao zavrÅ¡etka, ne kažnjavaju kao da su bile u bludu zajednice uživanja.
Dakle, da bi ove prelazne veze uživale takav svoj tretman, kanoni traže da se okonÄ?aju brakom.
Zajednica života Ä?oveka i žene (graÄ‘anski brak) po spoljaÅ¡nosti izgleda kao i crkveni brak. To je izazvalo Oce da ponekad u kanonima nazovu brakom i ono Å¡to u suÅ¡tini nije zakonit. Bogom blagosloveni brak, i venÄ?anjem ono Å¡to nije venÄ?anje u smislu traženja istog blagoslova, nije crkveno venÄ?anje. Ovo je stvorilo nedoumice u pogledu pojedinih odnosa, da li su oni brak, ili blud. Najveće nedoumice izazvale su upravo zajednice života Ä?oveka i žene (graÄ‘anski brak). Da bi razreÅ¡io ovo pitanje sveti Vasilije Veliki svoji 26. kanonom imenuje pravim imenima (crkveni) brak, i blud (graÄ‘anski brak), ne obraćajući pažnju na ono Å¡to prikazuje spolja, nego sudeći upravo po duhovnoj suÅ¡tini.
«Blud nije brak, pa ni poÄ?etak braka; zato, ako je moguće, neka se razluÄ?e oni, koji su se kroz blud sastavili, i to bi bilo najbolje. Ali ako oni na svaki naÄ?in hoće da zajedno žive, neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele, da se Å¡to gorega ne dogodi.» (26. kanon Vas. Vel.)
«Blud nije brak»., GraÄ‘anski brak nije crkveni brak, zato mu je duhovna suÅ¡tina da je on blud, tj. bezakonita - bezblagodatna zajednica života Ä?oveka i žene. To Å¡to graÄ‘anski brak spolja izgleda kao crkveni, po opasci u 30. kanonu ne sme da omete naÅ¡e staranje za istinom . GraÄ‘anski brak, budući bludom, ne samo da nije brak, nego nije ni poÄ?etak braka, i treba takvu vezu razluÄ?iti. Ali ne po svaku cenu. Upornost Ä?oveka i žene da žive zajedno može dovesti do toga da Crkva u strahu od gorega odobri i blagoslovi svetom tajnom braka tu zajednicu.
ReÄ?i: «Neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele», oznaÄ?avaju dopuÅ¡tenje braka. DotiÄ?ni moraju stupiti u brak. Videli smo u pitanju prelaznih zajednica da je uslov i njihovog opstanka, po privremenom prekidu, sklapanje braka. I taj isti uslov postoji u pogledu blažeg kažnjavanja bluda. Kazna za blud iz 26. kanona je u stvari ona ista Ä?etvorogodiÅ¡nja iz 22. kanona.
PogreÅ¡no je tumaÄ?iti da reÄ?i: «Neka se već ne dijele»* znaÄ?i ostavljati ih da žive i dalje u bludu, tj. bez crkvenog braka, u bludu, a da opet uživaju punu liturgijsku zajednicu (odnosno Sv. PriÄ?ešće). Za one koji žive u bludu u prelaznoj zajednici 22. kanon kaže:.... ne treba ih dotle primati, dok se iste ne dignu od njih...»! Crkva ne prima u liturgijsku zajednicu nikoga, dok je u bludnom življenju, osuÄ‘enjom Crkvom.
.... Pak ako se neki teÅ¡ko odbijaju od svojih obiÄ?aja i radiji su da služe tjelesnim nasladama nego Gospodu, i neće da uprave svoj život po Evangeliju s takovima mi nikakvog općega posla nemamo...» (8. kanon Vas. Vel.)
Uslov da bi graÄ‘anski brak, kao zajednica života, opstao, uz upornost Ä?oveka i žene jeste crkveno venÄ?anje, tj. priopÅ¡tenje svete tajne braka. Bez crkvenog braka, graÄ‘anski brak kao relna, tj. vidiva zajednica života ne može opstati. Odnosno može, ali se dotiÄ?ni par neće primiti u liturgijsku zajednicu. Sama mogućnost opstanka njihove u suÅ¡tini bludne veze, preobražajem u zakoniti brak je najviÅ¡e Å¡to Crkva može da im da. Vezu nastalu meÄ‘u crkvenim i necrkvenim licem, ako je i graÄ‘anski brak sklopljen, ali ne i meÅ¡oviti crkveni (v. Prvu odredbu 72. kanona Trul. Sab.), niÅ¡ta ne može spasiti.
Kanon (26. Vas. Vel.) pretpostavlja razvrgnuće zajednice života Ä?oveka i žene (graÄ‘anskog braka) njenom opstanku kroz priopÅ¡tvanje svete tajne braka.
Zašto?
Odgovor se možda nalazi u reÄ?ima «Blud nije brak, pak ni poÄ?etak braka». ReÄ?: - PoÄ?etak, u nekim prevodima se prvodi kao: - Osnova. Blud (graÄ‘anski brak) nije poÄ?etak, ili osnova braka. ZaÅ¡to? Po uÄ?enju svetog Vasilija Velikog: «Čega je poÄ?etak nevaljao, i sve ostalo mora se odvrgnuti» - dakle, blud kao skvrna, kao naruÅ¡avanje prirodnog poretka stvari (prvo Božiji blagoslov, a potom upotreba stvorenoga) nije osnova svetinji braka, i mora se prekinuti.
Danas, kada ljudi žive po Ä?etrdesset gopdina u bludnom graÄ‘anskom braku, i kada iz njega imaju decu, pa i unuke, a u tome «braku» su iz neznanja, ne izgleda nam mudro težiti ispunjavanju sve strogoće kanona, i težiti ka razvrgavanju graÄ‘anskog braka. Uostalom, i u vreme svetog Vasilija Velikog konkubinat je mogao postojati samo meÄ‘u mladim osobama, i to opet kratko vreme, i bio je svakako ne po neznanju, već po nekom nerazumljivom protivljenju Crkvi ili ustaljenim druÅ¡tvenim odnosima. Razlog svemu oveme leži u intenzivnom i sveobuhvatnom crkvenom životu onoga vremena.
U prilici smo da jedino konstatujemo da kanoni nastoje (insisitiraju) da sve bezakonite zajednice Ä?oveka i žene faktiÄ?ki razvrgnu uz odnosnu epitimiju dotiÄ?nim licima. Ovo treba da posluži kao opomena da se pazi na to kakvim naÄ?inom živimo i u onom segmentu života za koji danas nepravilno kažemo da je naÅ¡a privatna stvar. TakoÄ‘e možemo da primetimo da je l26. Ä?lan BP potpuno ispravna sa kanoniÄ?nog glediÅ¡ta. Crkvene vlasti moraju blagim naÄ?inom pouÄ?avati narod, i poukama ga privoleti da se odnosi shodno odredbama kanona i pomenutog Ä?lana BP.
Ako Crkva pokazuje, kao Å¡to je dužna da pokaže, obazrivost prema narodu i vemenu sadaÅ¡njem, ona nije dužna, niti sme da zatvara oÄ?i pred bludom kao takvim i da onima, koji su bezrazložno u konkubinatu, daje sveto priÄ?ešće.
«Duhovnik koji prima ispovjed, mora zabraniti priÄ?ešće onima, koji ispovijedaju tajne grijehe, ali neka im ne zabrani dolaziti u crkvu ...» (28. pravilo Nikifora Ispovednika).
«Staraj se, sveÅ¡teniÄ?e, da budeÅ¡ besprekorni djelatelj, i koji pravo vrÅ¡i rijeÄ? istine ... Ne zaboravi Gospodnje i svetih apostola zapovjedi, koja kaže; ne dajte svetinje psima, niti mećite biser pred svinje (Mat. 7,6). Pazite na pse i na ostalo. Gledaj da ne padneÅ¡, bojeći se Ä?ovjeka niti davaj sina božijega u ruke nedostojnim. U Ä?asu onome ne prezaj od zemaljskih velikaÅ¡a, pa ni od onoga, koji nosi dijademe. Koji su dostojni božanstvenog PriÄ?ešća, priÄ?esti ih zabadava, kao Å¡to si to i sam primio; a one, kojima božanstvena paravila zabranjuju, ne priÄ?ešćuj, jer su oni kao neznabožci, iako se ne obrate teko i njima i onima koji ih priÄ?ešćuje...» (Uputstvo Vasilija Velikog sveÅ¡teniku kad ima da služi svetu liturgiju.)
SveÅ¡tenik je dužan da pazi na dostojnost onoga ko se priÄ?ešćuje. I ne sme da priÄ?ešćuje onoga koji toga nije zaslužan., veće po svom životu zaslužan odluÄ?enja. Revnost u ovome je pohvalna, ali mora biti praćena revnošću u pouÄ?avanju.
Uprkos svemu Å¡to smo naveli iz kanona i uÄ?enja Svetih otaca postoje neki koji se uzdaju u svoje uÄ?enje i tvrde da dugotrajno življenje u konkubinatu, pri Ä?emu nije bilo odluÄ?enja, te su se lica (Ä?ovek i žena) redovno i po svom nahoÄ‘enju priÄ?ešćivala, po samoj sveosveÅ¡tavajućoj osobini liturgije, liturgija ispunjava konkubinat onom blagodaću Božijom koja bi se redovno pripopÅ¡tavala Ä?ovjeku i ženi putem Svete tajne braka. U ovom uÄ?enju nalazimo prvo pojam dugotrajnosti konkubinata koji nije odreÄ‘en, niti je jasno zbog Ä?ega je dugotrajnost važna ukoliko se insistira na liturgiji osveÅ¡tavajući i onda kada se daje onima koji je nisu dostojni? I drugo ukoliko lica koja žive u konkubinatu požele da se crkveno venÄ?aju, da li će im to biti zabranjeno budući da blagodat Svete tajne braka imaju po tumaÄ?enju nekih od ranije kroz dugotrajno priÄ?ešćivanje?
UÄ?enje istih potiÄ?e iz pogreÅ¡nog tumaÄ?enja istorije Crkve. Istina je da ona u vreme apostola i neposredno posle njih nije imala oformljenu Svetu tajnu braka, u smislu radnji, obreda. Ona je preuzimala formu graÄ‘anskog braka, i ukoliko je brak ispunjavao sve uslove koje je Crkva tražila svojim uÄ?enjem, tada bi Crkva graÄ‘ansku formu braka (obred) ispuanjavla svojim blagoslovom, blagodaÅ¡u. Ovo stanje je trajalo kratko vreme. Crkva je oformila Svetu tajnu braka, i izdvojila je iz forme graÄ‘anskog venÄ?anja. Otada se blagoslov Božiji na mladence priopÅ¡tava putem Svete tajne braka, a ne putem graÄ‘anjskog venÄ?avanja koje Crkva naknadno ispunjava. Jer za tako neÅ¡to nema nikakvog razloga. Crkveno venÄ?anje se po pravilu vrÅ¡i u toku liturgije. I nesumnjivo je da sila Svete tajne braka ima korena u liturgiji, ali liturgija bez molitava i radnji koje saÄ?injavaju obred svete tajne braka, ne zamenjuje samu Svetu tajnu braka.
VREME ZA VENÄŒANJE
VenÄ?anje možemo odrediti kao traženje i dobijanje Božijeg blagoslova kroz Svetu tajnu braka, Ä?ime poÄ?inje zakonito sjedinjavanje muža i žene već prema osobini stvorenoga. Ali kako Ä?ovek živi u periodima vremena (godiÅ¡njim, meseÄ?nim, sedmiÄ?nim, dnevnim), koji se smenjuju, a neke periode Crkva je oznaÄ?ila kao vremena posta, ili kao vremena praznovanja, to nije svjedno da li se venÄ?anje ima obaviti u samo odreÄ‘ene dane, ili i u druge.
«Sve svoje vreme ima, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme ... Vreme kad se grli i vreme kad se ostavlja grljenje...» (Prom. 3. 1. 5)
«Žena nije gospodar od svojiga tijela, nego muž, tako i muž nije gospodar od svojega tijela, nego žena. Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru, privremeno da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete ...» (1 Kor. 7. 4. 5)
Vidimo da sve ima svoje vreme, već prema znaÄ?aju same stvari, ali samog vremena. Tako i venÄ?anje, da bi brak bio Ä?astan, mora biti u vremena kada braÄ?no življenje Crkva smatra Ä?asnim. To stoga Å¡to je venÄ?anje otpoÄ?injanje braÄ?noig života. Iz reÄ?i apostola Pavla, mi vidimo da, iako je brak ustanova sveta, braÄ?no sastavljanje muža i žene u dane posta i molitve Crkva ne smatra Ä?asnim. ZaÅ¡to?
Post, premda se spolja iskazuje kao neupotrebaljavanje nekih jela, u suÅ¡tini je priprema za onaj dan, onaj dogaÄ‘aj u životu Crkve, koji svojim duhovnim znaÄ?ajem prevazilazi naÅ¡e svakidaÅ¡nje stanje duha. Kao takav, post ima duhovni smisao, duhovni karakter.... Mi sa kajemo svaki dan, ali o postu posebno. Mi se trudimo da živimo svetim vrlinama, ali o postu posebno ... Ovo – posebno – se oÄ?ituje u Å¡to potpunijoj okrenutosti, kroz napor, duÅ¡e i tela, ka duhovnom. Post je «vreme kad se ostavlja grljenje Ne zato Å¡to je grljenje u braku greh, nego zato Å¡to od braÄ?noga grljenja postoji svetiji put , put uzdržanosti. I tim poutem Crkva ide o postu, jer je on vreme posebnog napora ka duhovnom, ka svetom. Grljenje ne biva bez udovoljavanja telesnoj želji, a post je baÅ¡ okrenut od telesnih, ka duhovnim željama. Sad, u svetlu reÄ?enog, vidimo da post i poÄ?etak braÄ?nog života (venÄ?anje) ne idu zajedno. « Uz ÄŒetrdesetnicu ne smiju se držati svadbe...» (52. kanopn Lao. Sab.)
SliÄ?no je i sa danima najvećih Crkvenih praznika. Postom se pripremamo za praznik. OÅ¡trimo Ä?ula duÅ¡e da vidimo praznik u duhovnoj lepoti. Pa zar baÅ¡ tad, kad smo sve podneli, da napuÅ¡tamo duhovno, i okrećemo se telesnom? Stoga je Crkva i dane najvećeg praznika – Vaskrsa - odredila kao dane koji nisu pogodni za venÄ?anje. Vaskrs je pobeda nad smrću, ali i viÅ¡e od toga. Vaskrs je ulazak sa Hristom u Carstvo Božije, u ono stanje koje je Ä?oveku bilo naznaÄ?eno joÅ¡ pre stvaranja. To stanje nije braÄ?no, već je sliÄ?no stanju anÄ‘ela Božijih (Matej 22.30). PoÅ¡to je takva sila vaskrÅ¡njeg praznika, takvo mora biti i praznovanje Vaskrsa:
«Od svetoga dana Vaskrsenja, Hrista Boga naÅ¡ega pa do nove nedelje, uza svu sedmicu moraju vjerni da u svetim crkvmana neprestano provode u psalmima i pojanju… radujući se Hristu i svetkujući, i da sluÅ¡aju Božanstvena pisma i da se naslaÄ‘uju Svetim tajnama. Jer ćemo tim naÄ?inom zajedno sa Hristom vaskrsnuti i uznijeti se ...» (66. kanon Trul. Sab.)
Da kanon nije tek savet, svdoÄ?i reÄ? «moraju». Verni moraju slediti kanon, i to je vrhunac duhovnog. «Jer ćemo tim naÄ?inom zajedno sa Hristom vaskrsnuti». Tu ne može biti mesta za braÄ?no grljenje, ili venÄ?anje, kroz celu VaskrÅ¡nju sedmicu. Postupanje po odredbi (66.) kanona, okupljanje u crkvama, pevanje himni, sluÅ¡anje Svetog pisma, priÄ?ešćivanje, i dr.
sl. jeste u radosti srca vrhunac duhovnog sauÄ?estvovanja u Hristovom vaskrsenju. Na kraju krajeva, svaki verni je u crkvi i pozvan upravo na to. Stoga i imeprativni karakter kanona.
Obzirom na do sada izneto. Crkva je odredila u koje dane se venÄ?anje ne obavlja».
1) od l5. novembra do 24. decembra – božićni post, 2) mesopusna i siropusna nedelja, 3) Veliki post, 4) VaskrÅ¡nja sedmica, 5) od Svih svetih do 29. juna – Petro – Pavlovski post, 6) od 1. do 15. avgusta – Gospojinski post, 7) 29. avgust – Usjekovanje glave svetog Jovana Krstitelja, 8) 14. septembar Vozdviženje Ä?asnog Krsta, i 9) svaka sreda i petak bez obzira da li je izuzeta od posta.
Ove godine kao dane kad se vrÅ¡i venÄ?anje strogo drži sva Crkva. Pojedine autokefalne Crkve, samo za svoju oblast, propisale su i druge neke dane kada se na obavlja venaÄ?anje. Tako npr. Ruska Crkva zabranjuje vnaÄ?avanje utorkom i Ä?etvrtkom. Ovo stoga Å¡to ti dani prethode sredi i petku. Sreda i petak jesu dani tuge, jer su to dani kada je prodan (sreda) i razapet (petak) Gospod Isus Hristos. U te dane nemože se održavati svadba koja bez veselja ne ide. Ali, kako sreda poÄ?inje u utorak po veÄ?ernojoj službi, to bi ako bi brak bio sklopljen u utorak pre podne, braÄ?no grljenje otpoÄ?elo u utorak naveÄ?e, Å¡to je već sreda, kada se sa grljenjem prestaje usled znaÄ?aja srede. Zabrana venÄ?avanja u utorak samo je zaÅ¡tita Ä?istoće srede. Isto tako je i sa Ä?etvrtkom i petkom.
ÄŒini nam se pažnje vredno pitanje da li je opravdano venÄ?anvati se u subotu. Subota (osim jedne jedine) nije vezana za post. ÄŒak je posvećena praznovanju (v. 66. kanon Ap). Ali ona prethodi nedelji. Nedelja je sedmiÄ?ni Vaskrs i za nju važi u principu odredba 66. kanona Trul. Sab. pa se grljenje koje u braku biva nedeljom ostavlja. Kako nedelja poÄ?injeu subotu po veÄ?ernjoj službi, to bi onda brak sklopljen u subotu pre podne, svojim braÄ?nim grljenjem, koje bi bilo u subotu naveÄ?e, a zapravo već u nedjelju, skvrnio Svetu nedelju, koju 66. kanon Ap. Naziva Gospodnjim danom. Nije zakonm zabranjeno venÄ?avanje u subotu, ali mislimo da vi verni na pouku svoga paroha trebalo da po svome blagoverju odlože venÄ?anje za nedelju. Tada njihvo braÄ?no grljenje će biti u punoj Ä?asti, jer će biti u nedelju naveÄ?e, tj. u ponedeljak!
Ovaj zakon o danima kad je venaÄ?anje zabranjeno ima vaseljenski znaÄ?aj, i vrlo je strog. Nastao je razvijanjem 52. kanona Laod. Sab. i 66 kanona Trul. Sab. kroz vekovnu crkvenu praksu. Dakle, sveÅ¡tenik, koji bi samovoljno sklopio brak u dane kad je to zabranjeno, bio bi svrgnut (KrmÄ?ija svetog Save, II 201)!
Episkop može da u zaista izuzetnim situacijama da dispenzaciju i odobri venÄ?anje u dan kada je to zabranjeno (At. Sint. IV 569). Ovo se pravo oslanja na njegovoj zakonodavnoj vlalsti u svojoj episkopiji. No, kako on ublažava tim zakon Å¡ireg crkvenog znaÄ?aja od njegovoe episkopije, to je u obavezi da o toj dispenziji izvesti svoj Sabor. SveÅ¡tenik može dati dispenzaciju samo uz blagoslov i upustvo svog episkopa, dakle, kao njegov egzarh. Samostalno ne sme da daje dispenzacije, osim u krajnjoj nuždi, kada do episkopa nije mogao doći, a razume se da će zatražiti naknadni blagoslov od svog episkopa. Propusti li ovo da uÄ?ini biće svrgnut. VenaÄ?anje uÄ?injeno u zabranjeni dan ne ruÅ¡i zakonitost braka (odluka carigr. P. Manuila II Haritopula At., Sint. V 116).
Ne postoje odredbe koje bi episkopa obavezivale na davanje odnosno nedavanje dispenzacije u svakoj konkretnoj situaciji. Episkop postupa po svojoj savesti i odgovornosti za povreni mu narod.
Uz dispenzaciju od zabrane venÄ?anja u odreÄ‘eni dan mladencima se nalaže tzv. braÄ?na epitimija. Njenu vrstu odreÄ‘uje episkop, takoÄ‘e samostalno, po svojoj uviÄ‘avnosti. UobiÄ?ajilo se da se braÄ?na epitimija sastoji u materijalnom davanju i pomaganju manastira ili Ä?ega drugoga. Mislimo da najblagoÄ?astiviji episkopi moraju iskazati dobar osjećaj pri davanju dispenzacije i nalaganju epitimija. Jer u sluÄ?aju Ä?estih dispenzacija (osobito ako je episkop preblag) i braÄ?nih epitimija koje bi se sastojale u novÄ?anom prilogu, mogle bi da dovedu na loÅ¡ glas dotiÄ?nog episkopa, kao da trguje dispenzacijama, kao da je simonista.
Željko Kotoranin
Sveto Knez Lazar – Časopis za duhovni preporod
God. III Prizren l995. Broj 4 (l2) Str. 81-102
| | |
Postao 02/28 u 03:56 PM
|