Svedok vere koji traži istinu
PITANJE: Vernik sam postao nedavno. VaÅ¡ list Ä?itam odnedavno i hteo bih da pohvalim nov izgled i koncepcioju. NaroÄ?ito mi se dopada to Å¡to mi vernici, kroz pitanja i odgovore, možemo da doÄ‘emo do odreÄ‘enih znanja i zakljuÄ?aka. Moj problem se sastoji u tome Å¡to živim u varoÅ¡ici, gde se bezmalo svi poznajemo. Kako su moji stariji poznati kao komunisti, a Å¡to sam i ja bio, kao i mnogi drugi, do 90-tih godina 20. veka. OÄ?ekivao sam da ću ulaskom u veru naići na podrÅ¡ku i razumevanje. MeÄ‘utim, sa tugom konstatujem da me joÅ¡ uvek neki prozivaju zbog moje proÅ¡losti. Ja idem gotovo svake nedelje na službu, po blagoslovu sveÅ¡tenika priÄ?ešćujem se viÅ¡e puta u godini, ali vidim da postoje neki kojima je sve to sumnjivo. Hteo bih reći da mene sve to ne pogaÄ‘a, viÅ¡e se brinem za njih i njihovo spasenje, i pitam se da li je moguće izgladiti taj «sukob» izmeÄ‘u starih i novih vernika? Å ta da uÄ?inimo da bi naas uvažavali i prihvatili kao svoju braću, a ne kao strance i doÅ¡ljake? Mislim da ovaj problem potresa mnoge, i zbog toga molim odgovor, kako bi se to stanje makar malo promenilo na bolje.
J. L. iz M.
ODGOVOR: Veoma dobro ste uoÄ?ili suÅ¡tinu velikog problema, i to ne samo u iskustvu liÄ?nog opita, kao osećanja potisnutosti i stradanja, nego prvenstveno kao veoma važno crkveno pitanje. To vas promoviÅ¡e kao dobrog svedoka vere, koji traži istinu, budući spreman da svoje svedoÄ?enje potvrdi silom neistroÅ¡ive ljubavi. Vas ne povreÄ‘uje liÄ?no negodovanje «starih» vernika, nego se brinete o njihovom stvarnom stanju vere. To je iskustvo ljubavi, koje se ne meri godinama, «minulim radnim stažom», nego Ä?istotom srca. Zbog toga vi služite njihovom spasenju, jer ste stvarno jaÄ?i u veri, bez obzira na viÅ¡e godina njihove «odanosti» veri i Crkvi. Razlika izmeÄ‘u Vas i onih koji Vama ne veruju i VaÅ¡u veru ne vide kako treba, jeste u tome, Å¡to Vi sve vidite u iskustvu ljubavi Božje, dok oni sebe opterećuju nabrajanjem svojih zasluga. Tu se potvrÄ‘uje ona nepogreÅ¡iva jevanÄ‘elska vera, po kojoj «viÅ¡e ima ljubavi onaj kome je viÅ¡e oproÅ¡teno». Zapravo, umiÅ¡ljena bezgreÅ¡nost i slabomoćna samodovoljnost, ometaju Ä?oveka u delu prave vere. Zaokupljen svojim zaslugama i opterećen Ä?ekanjem nagrada Ä?ovek neće da vidi stvarnost onakvom kakva ona jeste, nego umiÅ¡lja i maÅ¡ta. Tako ostaje zatvoren sam u sebe, zatoÄ?en sebiÄ?nim interesom i opterećen pripadnošću. To sužavanje Ä?oveka onesposobljava za delatnu veru, poÅ¡to je sav u grÄ?evitom strahu od kazne, Å¡to u daljem toku sužava bezmerje vere na interesno ispunjavanje zakona i zapovesti. Tako se nesvesno udaljavamo od Boga, i postajemo zatoÄ?enici sopstvene nesigurnosti, koju zovemo imenom vere. To stanje zahteva hitnu intervenciju iznutra, kao i stalno opominjanje i poziv na preumljenje i uzdizanje napred u «savrÅ¡enu ljubav koja izgoni svaki strah napolje». Ovde smo svi prizvani da jedni druge pozivamo, opominjemo i uvodimo u viÅ¡i smisao samožrtvene ljubavi.
ZnaÄ?i, najbolje je to da umesto nedoumica u ovom pogledu vidite potrebu da Vi služite njihovom spasenju, ispravljajući njihove promaÅ¡aje. To se ne može ostvariti u sukobu i prepirkama, naroÄ?ito ne ako sve to preraste u zlopamćenje, potrebno je da prepoznate svoju služiteljsku ulogu, da budete pomagaÄ?i radosti vere, i tako one koji žele da budu gospodari VaÅ¡e vere, da uvedete u smislenu lepotu pravoverja. Samo onda kada na ovakav naÄ?in posmatrate crkveni život, videćete da u suÅ¡tini i nema problema, postoje samo nepotrebni sukobi i izmaÅ¡tana pitanja. To se ne može reÅ¡iti u dugim raspravama, kao ni u nepoptrebnim podelama. Tu se niÅ¡ta ne vrednuje ni individualistiÄ?kim ni kolektivistiÄ?kim merilima, gde su na prvom mestu «istaknuti pojedinci», dok su svi ostali daleko ispod. Svetiteljstvo kao jedina prava mera crkvene stvarnosti, nesmestivo je u ovako uske okvire privilegija i zasluga. To je bogoponuÄ‘ena stvarnost svakom Ä?oveku, Å¡to potvrÄ‘uju liturgijske reÄ?i pozvanja svima: «Svetinje svetima», uz dobro ispovedanje da je «Jedini svet, jedini Gospod Isus Hristos…». Tako da priznanje svakoga od nas da je «prvi meÄ‘u greÅ¡nima», nije nemoćno odustajanje, nego je svemoćno ustajanje u sebi, za sebe i protiv svoje samodovoljnosti, i na taj naÄ?in idenje ka svetosti. Budući ovako dobro zapućeni ka svetosti i Carstvu, mi imamo dobropobedni put vere, gde nije dobro samo nabrajati svoje uspehe i isticati svoju «odanost» veri, nego je potrbno «izdržati do kraja». ZnaÄ?i, nije važno ko je kad poÄ?eo, nego je potrebno da svi izdržimo do kraja u delu žive i životne vere.
Budite istrajni u veri, ne obraćajte pažnju na prigovore neutvrÄ‘enih i nesigurnih, bez obzira na njihov «duži staž» u Crkvi. Sila vere se ne meri godinama, mesecima i danima, nego se pokazuje u samoodreÄ?noj ljubavi. To nije pitanje nekog statiÄ?nog dostojanstva, nego je neÅ¡to Å¡to se uvek umnožava. Najbolje ćete pobediti njih onda kad pobedite sebe i budete spremni da im na sve nezlopamtljivom ljubavlju uzvraćate. Tek tada ćete videti koliko je malo potrebno da se svi pomerimo jedni prema drugima, kako bi se sreli u radosti vere, po sili obećanja da je Hristos uvek tamo, gde smo u Njegovo ime sabrani. Na kraju, ne možemo ih ispravljati, ali sebe možemo, i tek tada ćemo moći i njih pokrenuti da uÄ‘u zajedno sa nama u saostvarivost žive vere. Tada ćemo iz svih zamerki koje su nama upućene, uvek izvlaÄ?iti samo ono Å¡to je dobro, i na spasonosnu korist. Niti ćemo se plaÅ¡iti, niti ćemo uzvraćati svoÄ‘enjem svega samo na besplodne rasprave, gde su nam merila samoopravdanje i napad na drugoga. Videćemo da sami sebe najviÅ¡e ugrožavamo i omalovažavamo, i zaista ćemo prevazići osećanje nesigurnosti, straha od progona i želju za osvetom. Vi ste to, oÄ?ito je prevaziÅ¡li, Å¡to pokazujete stvarnošću staranja za one koji Vama zameraju. Najbolje je da ih imate u molitvenom pamćenju, i tako ćete stvarno uspeti da izdržite dobro i do kraja. Budite jaÄ?i od sebe, kako biste bili jaki da nosite nemoći slabijih, i tako ćete stvarno uspeti da trpljenjem i strpljivošću razumete da milost uvek slavi pobedu nad sudom.
Lj. S.
«Pravoslavlje» broj 887, 1. mart 2004.
| | |
Postao 02/12 u 01:54 PM
|
Komentari:
Post poslije: Ljubav je jedini jezik Crkve
Post prije: ZLOPAMĆENJE, NAJOPASNIJI ZABORAV