MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Prođe tako neko vreme, čovek se uklopi u crkveni život, počne da obavlja određena poslušanja pri Crkvi, ulazi u društveni život zajednice. «Eto, zašto li se samo on tri puta poklanja pre ulaska u crkvu, a ovde je još uvek istaknut stari raspored Bogosluženja, gde je Ivan, zašto ovo nije ispravio? A, šta je ovo ovde? Odeća za siromašne koju su darivali Crkvi? Marija, brzo, treba ovo srediti, hajde da zajedno ovo odnesemo, da ne stoji u priprati. A ni analoj nije promjenjen, hajde brže, služba je za pola sata, tako, uzmi još ovu ikonu, da je promenimo na analoju». Radostan je ulazak čoveka u crkvenu zajednicu, radosna je i njegova aktivna pomoć i rad u hramu. Ali mnoge brine, kakav je to običaj u crkvi, da često učešće u crkvenoj pomoći ne pravi razliku između hrama Božijeg i običnog radnog mesta, kao što je, naprimer, običaj da u kancelariji u koju samo što smo stupili odmah počinjemo zavoditi red.

Problem nedostatka strahopoštovanja je bio važan uvek i u svako doba, i ne izuzimajući ni naše vrijeme. Odlučili smo da se povodom ove tematike obratimo protojereju Aleksandru Lavrinu iz crkve posvećene ikoni Majke Božije «Životvorni izvor» u Caricinu i da mu postavimo pitanja koja zabrinjavaju naše čitatelje.

-Oče Aleksandre, u crkvi često možemo čuti o strahopoštovanju. Šta se po vašem mišljenju pod tim podrazumeva?

-Ova reč ima višestruko značenje: duboko poštovanje, strah i smirenje koji dolaze od ljubavi i predanosti, osećaj koji imaju hrišćani pred Bogom, poklonjenje pred Njegovom veličinom. Kako god da ga formulišemo, strahopoštovanje je uvek, pre svega, stajanje pred Bogom.

U Starom Zavjetu, naprimer, o praocu Enohu je dvaput rečeno da je on «hodio pred Bogom», i predanje crkve tvrdi, da je on kao i prorok Ilija, živ bio uzet na Nebo (Post. 5; 21,24). I upravo ovo hođenje pred tajanstvenim nedostižnim Tvorcem i rađa potragu za unutrašnjim stanjem, koje mi nazivamo strahopoštovanje. To jest, kada se čovek na svom životnom putu unutar sebe susretne sa Hristom, tada se kod njega pojavljuje i neki minimalan, ali ipak lični odnos s Njim. On veruje nekom možda i najmanjom merom, ali i u toj meri živog dodira, u njemu se i rađa strahopoštovanje.

Kada čovek stupi u crkveni život, o veri u pravom smislu te reči je rano govoriti, možda pre – o nadi. A na nivou ove nade kod čoveka se i pojavljuje upravo sasvim lični dodir s Gospodom. I koji dalje treba da se razvija. I što je više kontakta s Njim u životu, tim više je i poverenja prema Njemu, što i stoji u osnovi vere. Tada čoveku postaje i bez ikakvih spoljašnjih formulacija poznat, možda i u početnom stepenu, ali već iskustveno, osećaj strahopoštovanja – stajanja pred živim Bogom.

Strah Božiji, o kojem se govori u Psaltiru, kao o «početku premudrosti» (Ps. 110; 10) – to i jeste strahopoštovanje, koje tako često, nažalost, u svakodnevnom životu nedostaje nama, hrišćanima. U drugom psalmu Gospod nas ustima proroka poziva, nazivajući nas «decom», da Ga poslušamo, da bi « nas strahu Gospodnjem naučio» (Ps.33;12). To jest, drugačije rečeno, strahopoštovanje - to je Njegov dar.

Strah Božiji je dijametralno suprotan nagonskom strahu. Posljednji nas tera na obmanu, lukavstvo, ili naprimer, laskanje u oči ali sa unutrašnjom mrznjom. Strah Božiji, naprotiv, tera nas da budemo otvoreni, iskreni, hrabri, da stojimo u istini nezavisno od bilo kakvih okolnosti.

Tako je isto i u životu. Recimo, ako mi zaista nekoga volimo, tada se bojimo da ne uvredimo toga čoveka, ne samo rečima ili delima, nego čak i samim izrazom lica, intonacijom glasa, ni najmanjom nijansom. Kada uvredimo one koje volimo, nama samima je to bolno. To i jeste vid «straha Božijega». Kada ga imamo, mi se plašimo da učinimo nešto nepažljivo u životu, gde god da smo, da Bog ne odstupi od nas, jer On je uvek sa nama, a mi smo ti koji sami Njega gubimo i opet se skrivamo od Njega, i po običaju zatvaramo se u sebe.

-Da li smatrate da je strahopoštovanje osnova religioznog života ili sredstvo duhovnog uzrastanja?

-I jedno i drugo. Ne može se tačno razgraničiti ovo dvoje. U duhovnom životu ono što je posledica često je uzrok, a uzrok je često i posledica: sredstvo i u isto vreme i cilj. Bez strahopoštovanja nije moguć kontakt s Bogom. To jest, formalno, moguće je moliti se i bez njega, ali to tada to još uvijek nije molitva, nego ipak samo molitvoslovlje (između ostalog, mi se često baš tako i molimo).

Šta je, na primer, Strašni Sud. Čovek, na kraju, stvarno stane pred Isusa Hrista i, gledajući na Njega vidi kakav je on sam mogao biti. Ali, ili nije imao dovoljno ljubavi, ili dovoljno trpljenja, ili nekome nije pomogao, drugog nekoga nije ni primijetio, započeto nije dovršio! Čitav život je proživio bezbožno, sam i za sebe. Imao je mogućnost da uzraste u meru Boga ( In.10,34; Ps;81,6), a duša mu postala mala, zatvorena i ničemu se u životu nije naučila. Bez stajanja pred Bogom sa strahopoštovanjem ne može biti duhovnog života. Upravo cilj hrišćana jeste da se izbori do Njega i pored svoje duhovne umrtvljenosti, pale prirode, ograničenosti – zatvorenosti unutar sebe.

Strahopoštovanjem mi dobrovoljno otvaramo dušu za Njegovu posetu nama. Po reči Gospodnjoj: «Evo. stojim na vratima i kucam: ako neko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom» (Otkr.3,20). A kroz naš odnos s Bogom mi učimo i kako da se odnosimo prema ljudima, tj. nastojimo da u svakom čoveku vidimo Njegovo lice.

-Zaista, strahopoštovanje zauzima centralno mesto u životu pravoslavnoga hrišćanina...

-I ono je u nerazdvojivoj vezi s pokajanjem. Nema pokajanja, nema ni strahopoštovanja. Ako se uspostavlja veza sa Večnošču, tada se i dolazi do spoznaje stajanja pred Živim Bogom. U isto vreme pokajanje postaje prirodno. I postaje jasno, da ono nije unižavanje ili samounižavanje, nego naprotiv, mogućnost da čovek uzraste u punoj meri! Čovek spoznaje, da on ima prizvanje da uzrasta, ni manje ni više, u jevanđeljsku čistotu i visinu! Tada se u duši može roditi skrušeni duh o tome - šta je odvaja od Boga. A kao posledica pokajanja javlja se blagodarnost Bogu, što On prihvata čoveka, ne gledajući na njegovu nedostojnost.

Pokajanje izaziva strahopoštovanje, a strahopoštovanje podržava pokajanje. Bez pokajanja i blagodarnosti ne može biti ni strahopoštovanja, a bez strahopoštovanja ne može biti pokajanja i blagodarnosti. To je neko stanje čoveka u celini.

Ako ja samo vidim svoje grehove i usredsređujem se na njih, tada ću prosto u njih utonutu i ujedno namučiti i sebe i ujedno sve oko sebe. Pokajanje je istinsko i pravilno samo tad, kad se ne stavlja akcenat na svoje grehe, nego na Gospodnju milost. Tada se otkriva i istinski smisao pokajanja. Pokajanje – to je tačka susreta s Bogom. Upravo u tome se i sastoji stajanje pred Bogom sa strahopoštovanjem, koje daje mogućnost čoveku da vidi sebe onakvim kakav on jeste.

-Oče Aleksandre, u crkvi ima određeno shvatanje muškog i ženskog strahopoštovanja. Postoji li razlika?

-Mislim da u principu nema razlike. Mi smo različiti, stoga dopunjujemo, obogaćujemo i ispunjavamo jedni druge, ali u Crkvi (tj. u crkvenom, duhovnom životu), po rečima apostola; « svi smo mi Sinovi Božiji po veri u Hrista Isusa. Nema u njoj ni judeja, ni neznabožaca; nema roba ni slobodnoga; nema muškog pola ni ženskoga, jer smo svi mi jedno u Isusu Hristu» (Gal.3, 26-27).

Razlika se ne odnosi na pol nego na stepen opštenja s Gospodom. U svakoga čoveka je lični odnos s Njim. Što je viši stepen tog odnosa, tim više čovek uviđa ono što ga od Boga razdvaja. Ovde je iskustvo crkvenog života veoma jasno. Preživljavanje svoje grehovnosti uvek je bilo jednako proporcionalno stepenu duhovnog života. Stoga je paradoksalno, da su upravo sveti sami sebe smatrali najgrešnijim. Istovremeno, to je i razumljivo: oni su kao drevni Enoh uvek išli pred licem Pravednika, stoga uviđanje i spoznaja svoje sklonosti padu i ograničenosti je bilo prirodno. Oni to nisu samo pretpostavljali, nego su znali i istinski preživljavali. Podvižnici su bili nosioci blagodati Božije, izlučivali su tu svetlost, koja stvara sve iz ničega. Ali otkrili su oni svoje duše toj Božijoj svetlosti upravo pokajanjem i blagodarnim stajanjem.

Foto: Aleksandara Osokin (Santi), Pominjanje u molitvi, grad Veliki Novgorod, Sabor Pokrova presvete Bogorodice 2007

-Vaspitanje, obrazovanje. Da li imaju veze sa strahopoštovanjem?

-Paskal je rekao: ja mnogo znam jer verujem kao bretonski čovjek, ali znao bih mnogo više kada bih verovao kao bretonska žena. Što više imamo spoljašnjeg znanja, težimo ka nauci, umetnosti, učenosti, privredi, tim više spoznajemo i ograničenost akademskih grana nauke, ograničenost intelektualnih mogućnosti spoznaje spoljašnjeg sveta. Sagledavanje ove ograničenosti dovodi čoveka do toga da on skromnije vidi sebe.

Naprimer, zaista učeni ljudi su bili veoma retko ateisti, čak iako nisu bili hrišćani, možda samo neki deisti, ali nisu mogli odbaciti ideju o Bogu. Trudili su se da u nauci dođu do njene suštine, a u suštini je uvek – to Duh Sveti. On je nedostižan za razum. Da bi se mogao videti potrebno je imati drugo sredstvo spoznaje – čisto srce (Mit. 5,8)

Ipak, obrazovanje je veoma važno. Svakako, svako učenje - je uvek prisila, u određenom stepenu. Da bi se nešto izučavalo, spoznalo, za to je uvek potrebno uložiti napor, pobeđivati sebe. Ali ako čovek nije od detinjstva navikao na trud, tada mu neće biti lako ni u duhovnom životu. Jer se on izgrađuje trudom savesti (upravo pri krštenju mi molimo od Boga «dobru savest»). U tom smislu obrazovanje je dobra priprema za duhovni život.  Tim više što je naša vera – knjižka, u njenoj osnovi je jevanđeljska reč, koju ne samo da treba da shvatimo i prihvatimo, nego i da ispunimo. Ima jedna jednostavna i jasna misao N.V. Gogolja iz njegovog čuvenog djela «Odabrana drugarska pisma»:  hrišćanin – večni učenik.

Svako obrazovanje, kao što su naučna dostignuća, kao i izgradnja duše, treba da učvršćuje veru kod hrišćana. Ako je čovek našao Boga, tada sva spoljašnja znanja, iskustva postaju ono na šta se on može osloniti u duhovnom životu. Sve poteškoće, okolnosti, bolesti, sablazni, iznenađenja mogu postati čoveku neophodno znanje za direktan kontakt s Bogom i s ljudima. Upravo ispitivanjem duša se usavršava i zadobija iskustvo koje nema cene.

-Da li biste nam mogli opširnije reći sa kakvim opasnostima se može hrišćanin suočiti na ovom putu?

-Pre svega, sa svojim strastima, lukavstvom, farisejstvom. U Jevanđelju se često govori o farisejima, lukavim narodnim vođama, to nije ispričano radi istorijskih činjenica, nego radi toga da bi čitalac u njima mogao sebe da vidi, i prepozna.

Izvan Crkve je veoma teško ovo uvideti (a je li uopšte i moguće?). Vrienost hrišćanstva i jeste u tome. Upravo u njemu se mi možemo naučiti da sebi kažemo istinu, jer u njemu postoji izlaz – pokajanje. Bez Boga će nas naše lukavstvo obavezno obmanuti, zavesti.

Drugim rečima, najveće teškoće se nalaze upravo unutar samoga čoveka. Tačan kriterijum naše vere, našeg odnosa prema Bogu je naš odnos prema životu. On je u osnovi kao po pravilu osuđivanje, mi se često nađemo u uniniju, depresiji. Ali svako uninije je u suštini, ropot na Boga. Drugim recima: zašto si Ti meni, Gospode, dao takav život?!

Ako je čovekov unutarnji životu pokajni, tada će i njegov odnos prema životu biti prostodušan, svuda će on videti Gospodnju milost, u svim životnim okolnostima. Ipak, u svemu tome je za nas najvažnije da ne izgubimo Boga, s Njim je moguće pobediti sve životne okolnosti, sva iskušenja: «Sve mogu u Hristu koji mi daje snagu» (Filip. 4;13).

-Život vernika u parohiji je pun sablazni. Koliko je važno ovde pitanje strahopoštovanja?

-Uvek je veoma bitno jer je to osnova, srce duhovnog života. Svi mi dolazimo iz ateističkog vremena. Većina ljudi se obratila crkvi u zrelim godinama i čak oni, koji su bili u detinjstvu kršteni, često dobiju veru u srednjim godinama i čak u starijoj dobi. Rezultat toga je da se uvek za nama vuče sena bezbožnog iskustva, navika. I mi to unosimo unutar crkvenih odnosa. Nije teško, naprimer, brzo savladati crkvenu leksiku: «Neka te Gospod spasava, Anđeo za stolom u trpezariji i sl., ili jednostavno znanjem: kada se treba prekrstiti, kada se treba klanjati, kome kanon sa vodoosvećenjem treba posvetiti, kleknuti ili ne na kolena itd. Ali veoma često iza ove spoljašnje crkvene blagočestivosti skriva se još uvek potpuno bezbožan život. Očituje se time da mi unutrašnje veoma često gubimo Boga, a da to čak i ne primjećujemo. Mi ne živimo Njime. Stoga je «bitno» prije svega postaviti ovo pitanje, da bi iskreno mogli ovo i priznati sebi.

Karakterističan primer takve površne spoljašnje pobožnosti često je to što nas pripadnost crkvi ne smirava, nego obrnuto postaje predmet našeg preuznošenja. Iako izgleda…

O smirenju mi možemo govoriti samo kao o daru Božijem koji se može primiti upravo unutar Crkve. I savest – to je dar Božiji koji Gospod ugrađuje u čovjeka od rođenja. Stoga se čovek uvijek na nju može osloniti. Ali za neverujućeg čoveka, osetljiva savest može biti čak i opasna. Izlaza nema. Jer sam čovek svoje pale osećaje i želje ne može da promeni: «srcu se ne može narediti». Dato nam je pokajanje. Bez njega nas savest može gristi. Pokajanje i blagodarnost Bogu daju mogućnost oslobođenja od pritiska strasnih želja i osećaja, i naseliće se u duši tada živo zrno smirenja.

Smirenje je u Bogu, a ne u čoveku. On sam kaže: «Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem»(Mat. 11, 29). Bez Njega ni jednog ni drugog nema. Molitva, pokajanje, blagodarnost, strahopoštovanje, stajanje pred Bogom – sve je to potrebno samo radi toga da bi se naučili od Njega svemu tome. Da budemo pričasnici takvoga duha.

Ali teško da se možemo saglasiti u ovome: da sam ja isto takav žalosni grešnik, kao i oni zbog čijih grehova ja tako negodujem. Za nas je pokajanje novina – upravo zbog toga, ovo pitanje je od važnosti. Celi vancrkveni život je izgrađen na samoopravdanju i na okrivljivanju drugih. Nije nam jednostavno izaći iz naviknutog farisejskog samoopravdanja i okrivljivanja «grešnika». Nije jednostavno biti saglasan s tim da ako je nama samima od Boga potrebna samo Milost i snishodljivost, tada ni u svojim ličnim sudovima mi ne možemo druge lišavati te iste Gospodnje milosti, tj. iste te mogućnosti i svakog onog koji nam se nađe ili ispreči na putu, pa čak iako je on poslednji razbojnik.

Naravno da je to stoga što smo izgubili tradiciju duhovnoga života. Nema kontinuiteta tradicije. Crkva veoma brzo raste količinski, ali u kvalitetnoj zrelosti zaostaje. Potrebno je da prođe izvestan period «adaptacije» unutar Crkve, koji može potrajati izvesno vrijeme. Sada se akcenat često stavlja na grehove. Reklo bi se – ispravno, kako je dobro što svoje grehe primećujemo, ali, nažalost, iza njih mi često ne vidimo Boga, Njegovu milost.

-Oče Aleksandre, sa čim ste se sve susretali za ove godine služenja u Crkvi?

-Postoji veoma naglašena i aktuelna pojava sada u Crkvi. Ljudi često dolaze u hram radi raznih životnih nevolja, takozvanih bezizlaznih situacija, kada je duša prenapregnuta i ništa ne može više da podnese. Čovek počne da ide na službe, da se samostalno moli, da učestvuje u crkvenim Tajnama, i postepeno njegov život počinje, reklo bi se, da se sređuje, da dolazi «na svoj kolosek». Ali tu se i pojavljuje glavni duhovni problem. Ako je njegova vera ostala samo na nivou molbe da se reši neka teška životna situacija, zbog isceljenja ovih ili onih bolesti rodbine ili svoje, a Samog Boga tako i nisu zadobili, te kada više ili manje sve u životu dolazi u normalu, niče pitanje: a zašto je meni sve ovo potrebno?! Stvarno, sve što su tražili, kao da su već i dobili… Službe i kelejne molitve postepeno postaju jaram – dosadan i neinteresantan.

Da, često nas Gospod privuče tada, kad nas snađu neke bolesti i nevolje. Ali iza ovih vanjskih poteškoća, bolesti i molbi da ih se rešimo, važno je uvideti, da se glavna bolest i teškoća ugnezdila u našoj duši – a to je njena bezbožnost. Otuda kod nas često očajničko shvatanje života, ništa ne možemo pretrpiti. Tako da je isceljenje duše u stvari obretenje izgubljenog Boga. Tada sav crkveni život: službe, lične molitve, reč Hristova, dobijaju smisao, stoga što postaju opštenje s Njim. To i može da urodi onim o čemu ovde govorimo.

-A spoljasnji i unutarnji vid strahopoštovanja...?

-Izvana – to je pobožnost. Strahopoštovanje – unutrašnje. Jednom je bio ovakav slučaj na praznik Kazanske ikone Majke Božije. Na polijeleju pred pomazanje naravno da su se svi hteli pokloniti pred poštovanom ikonom u Kazanskom delu crkve. Na prestolni praznik (slavu crkve), praktično su došli svi vernici parohije: veliki broj naroda. Prva u redu je stajala jedna pobožna sluškinja Božija. Pred ikonom je ona bez žurbe napravila dva poklona do zemlje, celivala ikonu, a onda se opet isto tako poklonila, sve po pravilu...Tj. može se sve uraditi po Ustavu, ali i zaboraviti na stotine ljudi iza svojih leđa. Iza reči Ustav mogli bi ih sve sakriti i kao staviti u zagradu.

Vanjska pobožnost veoma često može i da ne odgovara unutarnjem strahopoštovanju, da bude samo naizgled. Stvar je u tome što je Juda izdao upravo celivom.

U to vreme kad čovek postaje hrišćanin u njemu se javlja želja da pomaže nekome. U prvo vreme to mogu biti, u najboljem slučaju, ipak «medveđe usluge», jer nema iskustva u dobrim delima. Ali iskrenost i prostodušnost su uvek na ceni u očima Gospodnjim.
I kod iskrenosti i kod farisejstva «na kraju» pobožnost može izgledati izvana isto, ali unutanje među njima je - ogromna razlika.
Glavno je, ipak, da pobožnost i unutrašnje strahopoštovanje budu prirodni nastavak jedno drugome.

-Prepodobni Pajsije Svetogorac je u jednoj besedi rekao da «stahopoštovanje ne stoji u mestu, nego se razvija--- ka gore. Čovek se razvija ili u dobru ili u zlu.»

- Da, ne stojimo na mestu. Svaki zastoj u duhovnom životu – uvek je određeno «nazadovanje». Put čoveka koji ima strahopoštovanje – jeste put časnog i savesnog podražavanja Hristu.

Čini se da sada treba videti Boga, ne osvetoljubivim i revniteljnim, ne onim koji kažnjava čoveka za grehe, nego treba videti Hrista za nas raspetoga, «Koji hoće svima spasenja i da u razum istine priđu», da vidimo u Njemu Pastira, Koji polaže za nas dušu, Koji očekuje pokajanje kao mogućnost ulaska u naše srce. Kako On sam govori u Pričama: «Sine moj! Daj Mi tvoje srce...» (Prič. 23,26).

Upravo ovo može dirnuti i izazvati ono neophodno unutarnje skrušenje srca, na kojem se i gradi strahopoštovanje. Borba i askeza – to su isto darovi Božiji, kao rezultat čovekove ljubavi: željnih odgovora srca, pokajnog odnosa sa Spasiteljem. Nikako drugačije.

Hrišćanstvo – Hristocentrično. Nas Gospod svakakvim prima, ali mi smo ti koji se zaklanjamo od Njega grehom. Odsustvo strahopoštovanja isušuje dušu, što ranije ili kasnije vodi misli, da Crkva uopšte nije potrebna. Stajanje sa strahopoštovanjem oživljava sav duhovni život. Strahopoštovanje – to je stajanje pred ličnim Bogom, ono je – i sredstvo i cilj, bez njega je nemoguće ostvariti to što tražimo i radi čega mi živimo – sjedinjenje s Hristom.

Komentari: