STARAC KOJI SE VRATIO U RUSIJU
O svetogorskom starcu, arhimandritu Ipolitu (Halinu), koji se vratio u otadzbinu da zagreje i podigne ljude
Mnogima se pre četrdeset godina činilo da se završava istorija ruskog monaštva na Svetoj Gori. Bile su odbrojane godine do smrti poslednjih prestarelih monaha. Grčke vlasti su odlučno odbile da puštaju nove monahe iz Rusije.
Ali Gospod je po ko zna koji put projavio Svoju milost prema nama. 1966 godine su na Svetu Goru stupila četvorica monaha iz Rusije, medju kojima i otac Ipolit (Halin). U bliskoj prošlosti je još nekolicina monaha uspela da dodje na Svetu Goru.
O njima sam saznavao postepeno. Sve je počelo tako što mi je neko rekao za starca Iliju, duhovnika Optina pustinje, koga su zvali sa Svete Gore da obnavlja pravoslavnu veru u našoj zemlji. A nedavno sam saznao, da je moj stariji prijatelj, pravoslavni novinar iz Kurska kao koautor sa kolegom Dimitrijem Fomičevim napisao knjigu „Jutarnja zvezda“, u kojoj ima dosta materijala o nekoliko naših podvižnika, koji su se vratili pri sličnim okolnostima. Ali najveći deo te knjige je posvećen arhimandritu Ipolitu. Ona će se u najskorije vreme pojaviti u štampi. Ja sam je uz autorsku saglasnost preradio u mali članak za naš časopis. Na taj način će čitaoci „Vere“ prvi saznati o izuzetnom podvižniku našeg vremena, koji se upokojio u Gospodu 2002 godine. Zbog svojih podviga za obraćenje ka Hristu stanovnika Severne Osetije, prozvan je apostolom Severnog Kavkaza. O tom periodu njegovog života se ne zna mnogo. Evgenije i Dimitrije se spremaju da ga istražuju kao pripremu za narednu knjigu. Sada ćemo ispričati ono što znamo.
Uvod
Mladi sveštenik je pričao kako su dizali u vazduh crkvu u kurskom selu Subotino:
- Jednom su pokušali – moja baka je od straha poskočila, - dva, tri ... Crkva je i dalje stajala kao i pre. Tada su postavili više eksploziva. Čula se eksplozija, od koje se zatresla zemlja ... Crkva se polako rušila i padala u prah. Zadimljene ruševine su pomračile sunce. Iz zagušljivog oblaka prašine je s mukom izleteo beli golub: oh-oh ... Baka je plakala i srce joj se cepalo toga dana. Na mestu na kome se nalazila crkva su projektovali i klub, i školu, ali ništa nisu mogli da izgrade i to je i danas pusto mesto.
Sveštenik Kurske eparhije jeromonah Roman (Arhipov) svedoči o sledećem dogadjaju. Jednom su nekoliko gostiju uzeli blagoslov od starca i krenuli nazad kući, ali ih je nešto primoralo da se vrate. To što su videli ti ljudi prevazilazi oblast ljudskog razuma. Taj čovek, s kojim su razgovarali samo pre nekoliko minuta se skoro rastvorio u zaslepljujuće beloj svetlosti koja je dolazila od njega. Njegove oči su zablistale snažnim zracima. On je pred izbezumljenim poklonicima nekoliko trenutaka javno zračio tavorskom svetlošću. Duboko je u zabludi onaj čovek koji smatra da nema više svetosti u Rusiji, i da živimo na zalasku naše istorije.
Raspršile su se stare zidine, i nečujno, kao leteći miševi, zavikali su nečisti duhovi, praznujući pobedu. Ali „zar ne znate da ste vi – hram Božiji, i Duh Božiji živi u vama?“ – postavio je jednom pitanje apostol Pavle. U zamenu za porušenu crkvu, izgradjena je nova, najpre mala, tužna, a potom svake godine sve jača crkva. „Ja, Halin Sergej Ivanovič, rodjen sam 27 aprila 1928 godine u selu Subotino Solncevskog regiona Kurske oblasti, u seljačkoj porodici. Moj otac, Ivan Konstantinovič, i majka – Evdokija Nikolajevna su pravoslavni hrišćani“ – čitkim rukopisom je nabacivao svoju autobiografiju starac Ipolit pre stupanja u Glinsku pustinju.
- Nas, dece, je bilo osmoro, a ja sam bio poslednji, - pričao je starac nezadugo pre smrti monahu Grigoriju (Penknoviču), - četiri sestre, i četiri brata ... Cela naša porodica je bila verujuća, i moji rodjaci su i monasi, i sveštenici, a moj deda, protojerej Mihail je služio nedaleko, u Orljanki. Na Svetoj Gori sam se sećao svoje majke i plakao ...
On je još kao dečak za vreme rata nosio vedro sa mlekom od kuće do železničke stanice. Išao je pažljivo, kako ne bi razbio vedro, dvanaest kilometara po svakakvom vremenu, i prodavao je mleko na stanici. Tako je porodica zaradjivala za život. Radovao se životu, bio je veseo, ali kada je odrastao počeo je sve da začudjuje. Drugi mladići su posle igranke odlazili kod svojih devojaka, a on se vraćao u svoju seosku kuću, u ambar sa pšenicom gde je do jutra čitao. Danju je popločavao put, spremao drva, kako bi se selo izgradjivalo, a noću se opet vraćao knjigama, kojih je imao čitav kofer. Najviše od svega je voleo Bibliju, i sećao se: „Zato što je bilo interesantno. Da li ste čitali knjigu Siraha? U njoj je dato sve iz života i ja bih se često začitao“. U vojsci je služio u protivavionskoj artiljeriji u Zapadnoj Ukrajini kao vodnik, komandir mitraljeskog odeljenja. „Dešavalo se da se zavijem u jorgan, setim kuće, izgovorim u sebi „Oče naš ...“ i legnem da spavam ... Tri godine sam tako služio u vojsci i svi ljudi su bili dobri, živeli smo zajedno, svi smo bili kao rodjena braća. I danas ih se sećam ...“
Odluka da postane monah je verovatno nastala ubrzo posle toga. Srce je nepogrešivo izabralo Glinsku pustinju, čija svetlost se razlivala ne samo za one koji su umeli da gledaju, već i da je vide na hiljade vrsta. „Glinska pustinja je zvezda Rusije“, - ponavljao je potom starac. On je tamo bio poslušnik pola godine. Pre mnogo godina je sa umiljenjem u glasu izgovarao imena svojih učitelja: „Vladika Zinovije, otac Serafim Amelin, Searfim Romancov, Jovan Maslov, starac Andronik ...“ Starac Andronik (Lukaš) se neprekidno molio za isceljenje Sergeja, koji je bio u postelji zbog upale pluća, i činilo se da više neće ustati. Umirućem poslušniku su napravili grob. On je tri dana proveo na granici izmedju života i smrti. I umro je, ali samo za ovaj svet. S odra je već ustao kao monah svestan sebe, samo je bilo pitanje postriga, ali vlastima, koje su već poslale svoj prigovor Glinskom manastiru, nisu bili potrebni novi monasi. Sergeju nisu dozvolili da se prijavi, te je morao da ode.
Dve godine posle toga vladika Jovan (Razumov) je napisao bratiji Pskovo-Pečerskog manastira sledeću poslanicu: „Ako je poslušnik S.Halin zaista došao u manastir da bi postao monah i manastirski sin, on treba zauvek da shvati da se smisao monaškog života sastoji u samopožrtvovanom podvigu samoodricanja, to jest da tokom celog svog života bude duhovni vojnik, da čuva telesnu i duševnu čistotu, i da sa smirenjem podnosi sve udarce sudbine i sva iskušenja ... Uzimajući u obzir njegovu usrdnu želju za postriženjem u mantiju sa imenom Ipolit, dajem svoj blagoslov za njegov postrig u toku svenoćnog bdenija uoči praznika Tri Svetitelja. Episkop Jovan“.
Na Svetoj Gori
Dolazak bogoboraca na vlast u Rusiji je bio prvi udarac za Svetu Goru, koji je isušio tu reku pomoći, zahvaljujući kojoj su procvetali ne samo Pantelejmonov manastir i Andrejevski skit, već i grčki manastiri. Za vreme II Svetskog rata Svetu Goru je blokirala vojska nemačkog Vermahta. To je bio uzrok gladi na Svetoj Gori. Zatim su se sve pravoslavne zemlje našle pod boljševičkom petom, i nije bilo nijedne spoljne sile oko Crkve, od koje se mogla očekivati pomoć, a ne napadi. „Molimo Vas, Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja i celu Rusku Pravoslavnu Crkvu da nam hitno ukažete pomoć, inače je naš manastir osudjen na propast“, - pisali su ruski monasi u Moskvu 1945 godine, ali samo pre dvadeset godina Ruska Crkva je imala snage da se odazove na pravi način.
U monasima, koji su počeli da dolaze iz Rusije, mnogi su videli sovjetske agente, policija je pažljivo i više puta pregledala kofere, iako nije bilo jasno šta špijuni tu traže pošto se ne mole. Veoma mnogo se radilo. Prijatelj oca Ipolita, otac Dositej, koji je morao da se bavi sa mašinama je stalno sijao od mazuta. Njemu su čak poslali sapun iz Francuske, jer su mislili da mu treba nešto za umivanje. Disciplina u ruskom manastiru je bila stroga, čak i surova. Jednom je na Svetu Goru došao jahtom grof Šeremetjev. Prema monasima iz Sovjetskog Saveza se odnosio više nego nadmeno, čak skoro sa prezirom jer su tobože došli komunisti u ruski manastir. On je bez obzira na sve primljen sa radošću. Pokazali su mu biblioteku, i trpezariju gde su se za vreme jela čitala žitija svetih na ruskom. Grof je išao, zagledajući lica njemu istokrvnih otaca-monaha, osluškujući njihovo pojanje i tihovanje. Kada su ga ispraćali, na manastirskom pristaništu grof je neočekivano kleknuo i počeo da celiva ruke arhimandrita Avelja (Markedonova) – prijatelja oca Ipolita, koji je danas nastojatelj u Jovano-Bogoslovskom manastiru na Rjazanjskoj zemlji. „Da, kako mi je celivao ruku, - seća se otac Avelj, - i kako je plakao! Jedva je izdržao a da ne zarida: „Ja sam ovde na zemlji svojih predaka. Ovde sam osetio kako je velika Rusija!“
O tom periodu života oca Ipolita se ne zna mnogo. Grci su mu se podsmevali i šalili: „Ipolitos – ksipolitos“, primećujući sazvučje monaškog imena sa grčkom rečju „bosonog“. Otac Ipolit je išao sa palicom-štapom po svetogorskim stazama. Grčki sveštenik, sekretar kinota, otac Josif se ovako seća starca: „Sam je obradjivao povrtnjak i hranio se samo od njega, nije uzimao manastirski novac. Živeo je u svojoj keliji sasvim sam, bez kelejnika ili posluge, i svakodnevno je čitao celu službu, a nedeljom je dolazio u sabornu crkvu protata. U manastir svetog Pantelejmona je uvek odlazio peške. Drugi su išli na magarcima, a on ga nije imao. Zapamtio sam oca Ipolita kao velikog podvižnika, koji je pokazivao veliku usrdnost za monaški život, i težio da bude uzdržan u svemu: trudio se da nikoga ničim ne opterećuje, već je sve radio svojim rukama. I nikada ništa nije pričao o sebi. A ukoliko bi ga pitali nešto lično, on bi izgovarao samo dve reči: „Ja grešni“, i klanjao se nekoliko puta, prijatno se osmehujući. Uvek je pod podrjasnikom skrivao svoju dugu bradu, koju nikada nije skraćivao. Nikada nije pričao kod koga odlazi po savete, ali ja mislim da je odlazio kod starca Pajsija Svetogorca“.
Besede nije držao, u razgovore nije ulazio, a pritom ga niko nije smatrao asocijalnim. Otac Ipolit nije izbegavao ljude, veoma je voleo da ih nahrani, i sam je spremao i postavljao sto. U manastiru je postepeno postao drugi čovek posle nastojatelja. Cela Sveta Gora se tresla, kada se njome pronela vest da je ruskim monasima oduzet Andrejevski skit. Jedan od ponovo pridošlih žitelja iz Rusije nije mogao da izadje na kraj sa upravom skita, i Grci su objavili da Andrejevski skit pripada manastiru Vatoped. To je sveslovenska tragedija (bez preuveličavanja): u skitu, koji se po svojoj teritoriji i razmerama može uporediti sa Sveto-Pantelejmonovim manastirom, se čuva glava apostola Andreja Prvozvanog i druge velike svetinje. Jeromonah Ipolit je veoma teško preživeo taj gubitak.
Shiiguman Ilija, duhovnik Sveto-Vavedenjske Optina pustinje, se seća kako je otac Ipolit nagovorio bratiju da napišu molbu u Vatopedski manastir za povraćaj skita. Oni su napisali, ali nije pomoglo. Početkom osamdesetih godina je proiguman, umirući u Vatopedu, sve vikao pred smrt: „Andrejevski skit je ruski skit, predajte ga Rusima!“ Bilo je teško ne ispuniti njegovu volju, a nije se mogla ispunjavati. Tada je Rusima rečeno: „Dobro, mi nismo protiv toga, samo pošaljite desetoro ljudi koji će živeti u skitu. Ukoliko bude toliko žitelja u njemu – zauzmite skit!“ Ali, nije se našlo desetoro ljudi i njih je bilo samo dva od par desetina u ogromnom Pantelejmonovom manastiru. Oni su preuzeli na sebe to, što su pre revolucije nosili nekoliko hiljada ruskih monaha.
Nedostatak informacija o svetogorskom periodu života oca Ipolita svet je potom pokušao da popuni legendama. Jedno od takvih „predanja“ ozbiljno tvrdi da su neki nepoznati zlikovci bacili oca Ipolita sa stene u more, a delfinčići koji su nedaleko plivali su ga izneli na svetogorsku obalu. U tamošnjim vodama zaista ima puno delfina. Otac Ipolit je voleo more nekako kao dete, misleći da je negde iza njega otadzbina. Izlazio bi na pustu obalu i pevao: „U stranoj zemlji sam kao gost nepoželjni ...“ Na pitanje: „Da li ste teško podneli rastanak sa rodnom zemljom?“ – jednom je odgovorio: „Da, teško. Uvek sam govorio da čovek postane svestan svoje otadzbine tek kada živi u tudjini. Reč „otadzbina“ nema cene...Odlazio bih do mora, sedeo na kamenu, pevao, molio se i plakao“.
Gospod je osušio njegove suze. 1983-e godine otac Ipolit se uputio u Rusiju, posle 17 godina boravka na Svetoj Gori i sticanja neprocenjivog iskustva. Vratio se u otadzbinu, na Kursku zemlju. Jednom je da li u šali ili ozbiljno dao savet jednom svom učeniku: „Oče, ne idi nikuda sa svoje zemlje jer ćeš se ionako vratiti kući da umreš ...“
Zimovenjka
Ponovo su zasijale potamnele od vremena boje na ikoni Majke Božije „Svih tužnih Radost“, kada je ta ikona zamirotočila ... Zasvetleo je lik na velikoj, u punoj veličini, ikoni ravnoapostolnog cara Konstantina Velikog. Čudesno obnavljanje svetih ikona se desilo u crkvi Hristovog Vaskrsenja u seli Zimovenjki, na Belgorodčine, u avgustu 1991 godine, uoči pada bezbožnog SSSR-a. U toj crkvi je otac Ipolit služio nekoliko godina. Odatle je vest o njemu počela da se pronosi ruskim zemljama. Tada su kod njega poečli da dolaze prvi učenici.
To je posebna crkva. Na njenim zidovima se i danas vide tragovi od granata i avijacionih bombi. Jedna od njih se zadržala na krovu, negde nad sporednim oltarom velikomučenika Georgija Pobedonosca, i samo čudom nije eksplodirala. Starac je prestao da brine o njoj, rekavši da Vaskrsenjska crkva neće postradati sve dotle, dok u nju ne udje antihrist. „A kada antihrist zauzme crkvu, bomba će sama eksplodirati i uništiti hram“.
Naselje je bilo obično. Ali kakva je to bila sreća za ljude: evo ide kroz celo selo prozorljivac, svetogorski monah, u siromašnu seosku kuću. Starac je došao u Rusiju sa Svete Gore, zato što je ovde za takvim ljudima kao što je on bila velika potreba. I ovde nikome nije okretao ledja. Prekorevali su ga zašto odlazi na pomene? Tamo ima votke, mesa ...Mnogi sveštenici se u takvim slučajevima ne odazivaju. Za njega je to farisejstvo bilo nezamislivo. U takvim trenucima ljude ne treba ostavljati bez duhovne reči. Jednom kada je čuo jadikovanje: „Žao mi je tog čoveka, imao je samo 60 godina, još je bio mlad ...“, starac je tužno rekao: „A koliko je još trebalo da živi kad u crkvu nije išao, nije se kajao, Bogu se nije molio – dovoljno je i to“. Njegov učenik Nikolaj Babohin iz Rilska se seća: „Ja sam se čak uplašio za njega jer su pored njega sedele „usijane glave“. Ali su se svi nekako ćutke s njim složili“. A otac Ipolit je dalje nastavljao svoje: „A vi žene, jel idete u crkvu?“ – „Ne, oče, noge su nam umorne ...“ – „Trebalo bi barem jednom godišnje da se pričestite“. Na sahranama je starac mnogo toga otkrivao ljudima, i oni su potom počinjali da se mole i da zahvaljuju Bogu. Nikolaj Babohin je zapamtio jedan od tih pomena, kada je neka sluškinja Božija, kolhoznica, postavljala sto. Njeno lice je bilo svetlo-presvetlo. Otac Ipolit je posle toga rekao za nju: „Nijedan abortus nije učinila“.
Možda to i predstavlja starčestvo, kada Gospod šalje takvog čoveka, za koga nema stranih ljudi, već su svi svoji. Šta još zapravo može Bogu biti ugodnije?
Tatjana Pavlovna Kuropatova, duhovna ćerka oca Ipolita, pitala ga je pri prvom susretu kako dalje da živi, i kako da izgradi odnose sa ljudima. „Molitvom, - odgovorio je starac, a potom je dodao: - „Sve voli i od svih beži!“Ona se jednom u crkvi Vaskrsenja našla u sledećoj situaciji: pročitavši knjigu o prepodobnom Serafimu silno je poželela da se sretne sa jednim od slavnih staraca, ukoliko isti danas postoje. Ispričala je to jednom svešteniku. Ovaj se začudio: „Šta vam je! Kako ste tako odvažni?! To se dešava jednom u hiljadu godina da se u svetu pojavi tako veliki podvižnik!“ Žena se vratila kući zbunjena i nasumice otvorila Jevandjelje na sledećim stihovima: „Molite se i daće vam se...“ Kroz dva meseca je čula za oca Ipolita, ostavila sve svoje poslove u Moskvi i uputila se u Zimovenjku.
Postepeno se od poklonica oko starca počeo formirati Marto-Marinski manastir. Njena nastojateljica monahinja Marta (Muhina) je došla kod oca Ipolita sa Severnog Kavkaza, da ga pita za savet. Videla je da se gradi manastir, i čula je starca: „Mati, kako te samo ovde čekamo!..“ Žena je počela da prigovara: „Kako ja mogu da budem nastojateljica? Ja sam grešna žena i nisam spremna da idem u manastir, imam staru majku, a sin mi je neoženjen“. A kao odgovor je čula: „Tvome sinu ćemo naći nevestu, a majku ćemo ovde dovesti i obe ćemo vas postrigati u monahinje“. Tako se sve i desilo.
Jednom je u selu leti bila velika provala oblaka. Kiša je padala kao iz kabla, sa gradom! Nekoliko monahinja je ostalo u polju, gde su napasali krave. Starac se znajući za to, pomolio za njih. Odjednom su se žene i stado našli u nekom uskom suvom hodniku, čiji su se prozračni zidovi uzvišavali od zemlje do neba na dva koraka sdesna i sleva od njih.
Ladje Nikolaja Ugodnika
Poslednje mesto starčevog služenja je bio Sveto-Nikolajveski manastir u gradu Rilsku (na fotografiji sleva). Duhovna ćerka arhimandrita Ipolita Nina Ivanovna Muravjeva priča: „Jednom me je starac odveo podalje od manastira i pokazao mi rukom na crkve: „Mati, pogledaj kako su ovde crkve izgradjene. Tako Nikolaj Ugodnik plovi na ladjama ...“ Pogledala sam: Bože, crkve su izgledale kao ladje! I desilo se tako da sam zajedno sa starcem videla Nikolaja Ugodnika, u punoj veličini, kako šeta nad svojim manastirima. Zadivila sam se, posumnjala, a starac Ipolit me je umirio: „To je mati, dobro!“
Putnici prve pokloničke ture Moskva-Rilsk su se više puta ponovo vraćali u taj tihi grad drevne Novogorod-Severske zemlje. Autobusi sa moskovskim registracijama su bili parkirani pred vratima Nikoljskog manastira skoro svake nedelje, i ljudi su dolazili sa celim porodicama. U Rilsku su se poklonici susretali sa mnogovekovnim opitom blagodatnog starčestva, koje je nasledio arhimandrit Ipolit. Ljudi su kretali na put sa reklo bi se nerazrešivim problemima, i sa, prema mišljenju lekara, neizlečivim bolestima. Dve žene, koje su bolovale od raka su odlučile da krenu za Rilsk. Na eskalatoru moskovskog metroa „slučajni prolaznik“ je sa zlobnim izrazom lica viknuo na njih u gnevu: „Šta idete kod Ipolita, hoćete da se iscelite?!“ Zagonetni neznanac je pritom nešto psovao i kao vihor se popeo uz eskalator. Nije bilo jednostavno čuti tihi razgovor dve žene u bučnom metrou. Ovaj dogadjaj na stanici metroa „Dinamo“ otkriva bezdan neljudske mržnje, koju je prema starcu osećao neprijatelj našeg spasenja, jer je arhimandrit Ipolit izvalčio iz djavolskih kandzi duše koje su ginule ...
On se spuštao u takve ljudske dubine, gde pristup otvaraju samo veliko sastradanje, ljubav. Čega ga je to koštalo? Nekoliko godina pre smrti starac se poverio jednom od svojih duhovnih čeda: „Proveo sam četrdeset godina u manastiru kao u adu ...“ U ime čega je sve to bilo? Negde na dnu, pod težinom grehova, samoobmana, krije se ta mrvica, koja se zove život, i koja nas je nekad u detinjstvu činila srećnim. I evo došao je dan oslobodjenja. Jedna od poklonica, Elena Novikova, ostala je u manastiru na poslušanju u trpezariji. „Ikonopisac“, - više puta se osmehnuo starac. A Lena se toliko začudila i kao odgovor na to rekla: „Meni su u školi dali trojke iz crtanja, kako mi dvojkom ne bi kvarili ostale ocene“. Ona je mislila da se starac „šali“. Lena je bila jako tužna kada je on umro. Zaboravivši na trojke iz crtanja, devojka je počela da slika starčevu fotografiju. Na toj izuzetnoj fotografiji je zabeležen svet, u kome više nema neprijateljstva i straha, već postoji samo ljubav i Gospod. Elena je presedela nad crtežom celu noć, a ujutru nije mogla da veruje svojim očima da je tako verno i talentovano naslikala starca?! Zatim je iznenada poželela da naslika ikonu svetog Nikolaja. Kada su neki ikonopisci videli tu ikonu, neko od njih je rekao Leni: „Gospod te je poljubio u vrh četkice“. Tako je počelo da se ispunjava starčevo predskazanje. Elena je došla u Optinu, kod shiigumana Ilije, pitala ga za „šale“ oca Ipolita, i duhovnik Optina pustinje joj je odgovorio: „Starci se ne šale. Uzmi boje, četkice, slikaj ikone i naćićeš i učitelje“.
Pričalo se da je kod starca došla jedna poklonica sa pismom svoje ćerke, u kome je izlagala okolnosti njene nesreće i molila za pomoć duhovno iskusnog čoveka. Otac Ipolit joj je dao odgovor, ali ga je žena nagovorila da pročita pismo. On je uzeo list papira u ruke i sa vidnim naporom počeo da čita tekst. Pokazalo se da je starac držao stranicu ... naopako. Tada je ta žena shvatila da je starcu bio poznat sadržaj pisma i bez čitanja.
Jedna starija Moskovljanka je često slala ocu Ipolitu pisma na žutim listovima papira „na kvadratiće“. Jednom je došla u manastir i prilazeći, u mislima posumnjala da njena pisma ne dospevaju do njega. Starac se okrenuo prema njoj i kao izmedju ostalog rekao: „O, mati piše na žutim listićima na kvadratiće ...“
Julija je prvi put došla kod starca kad joj je bilo devetnaest godina. Pala je na kolena pred starca i rekla: „Oče, ja nisam dobra, pušim ...“ Otac Ipolit je klimnuo glavom: „Ajde, ajde Juločka, evo ti ikonica, moliću se za tebe“. Julija se vratila kući sa „ikonicom“, a kroz nedelju dana joj se vratio muž sa službenog putovanja. Pregledajući muževljeve stvari, Julija je u njegovoj putnoj torbi našla paklicu cigareta i u potpunoj nedoumici rekla: „Vadime, šta ti je ovo?!“ Vadim je odgovorio da su to njene omiljene cigarete: „Ti pušiš, i ja sam ti ih kupio“. Julija je bila najiskrenije zadivljena. Izbavivši se po starčevim molitvama od strasti pušenja, mlada žena je čak i zaboravila na to da je nekada ranije pušila!
Neutešna majka je uvek preko poklonika u Rilsk slala cedulju za zdravlje sina Georgija, koji je stradao od narkomanije, i sto rubalja kao prilog manastiru. Medjutim u duši je osećala nemir: šta ako cedulja ne dospe u starčeve ruke i ako on ne pominje njenog sina? Da bi razbila svaku sumnju, ona je odlučila da poseti manastir.
Jednom je otac Ipolit pogledao na nju u masi ljudi koji su ga okružili: „Evo majke koja nam uvek šalje po sto rubalja za sina Georgija ...“
Nedavno sam negde pročitao da staraca više nema, i da mi tražimo nekoga ko će umesto nas poneti teret naše sudbine, i misliti umesto nas ... To je polutačno. Zaista tražimo, zaista želimo i zaista smo nedostojni. Kao i u te dane kada je Hristos sišao u ovaj svet; kao i tada, milosrdje je i danas toliko veliko, da bukvalno zagreva i brine i o onim ptićima koji su ispali iz gnezda, ukoliko se čovek slično njima ne stidi da viče: „Ginem Gospode, pomozi mi molim te“.
Niko ne može da nas spase na silu. Bilo je u starčevom životu i tužnih priča. On je bio veoma zabrinut zbog jedne žene koja je nekoliko godina bez roptanja nosila teško poslušanje u manastiru. Imala je i volju, i snagu, ali se duša nije budila, i mučilo ju je nešto što je ostalo van manastirske teritorije. I tada joj je otac Ipolit predložio da proda svoj stan u centru velikog grada, obećavši da će joj u zamenu kupiti kućicu u Rilsku, blizu manastira. I zamolio ju je da najveći deo novca od prodaje stana da kao prilog manastiru. Otac Ipolit joj je na taj način rekao Božiju volju. Žena se prosto skamenila, slično bogatom mladiću iz Jevandjelja, i sa tugom otišla od starca. Primetimo da svakovrsni koristoljubivci, koji se predstavljaju kao duhonosni oci često mole da se poklanjaju stanovi kao prilog manastiru. Ali starac je imao čeda koja su bila bogatija od te žene, i koja su mogla da podare bilo koju sumu novca. Medjutim on im to nije govorio. I ona je to znala. Otac Ipolit ju je tada utešio: „Ništa, ništa ,ne treba, ne treba...“ Više nikada posle toga nije s njom razgovarao na tu temu ne želeći da atakuje na slobodnu ljudsku volju. Medjutim od tog trenutka je u životu te žene započeo tužan period, i ona je shvatila da nije mogla da učini taj jedini korak, koji ju je starac savetovao da učini. Počela je redje da dolazi u manastir, i njena neodlučnost i malodušnost su je doveli do još većih nevolja, pa tako i do neizbežnosti zamene tog stana, koji ranije nije mogla da pokloni manastiru. Ali Bog zna da li je to konačno otvorilo vrata njenog trajnog obraćenja ka Njemu ...
A kako su se ozarivali oni koji su nepovratno hrilili ka njegovoj ljubavi! „Ko nam je to došao! Kakva radost!“ – govorio je starac gostima. Primao je sve ... Mnogi su primetili kako je po manastiru šetao strašan, neobrijan narkoman, koji je proveo odredjeno vreme u zatvoru. Po samom izgledu se moglo videti da je recidivist. Ali je on kao i sam starac, imao potpuno čistu dečiju veru. Kada su u manastirsko dvorište došli neki razbojnici radi kradje, taj sluga Božiji se s njima tukao do krvi, štiteći manastirsko imanje. Svi su se posakrivali i nekuda razbežali. A on, veran, nije se bojao smrti od banditskog noža. I starac je razgovarao samo s njim kao sa bratom, i to satima. Drugi su samo mogli da sanjaju o tako nečemu!
Evo i druge priče. Jednom je u crkvu, u kojoj se u tom trenutku starac molio, bukvalno upala žena po imenu Ljudmila, koja je došla u Rilsk iz Belgoroda. Ona je mnogo godina stradala od alkoholizma, propila je sve što je imala i vodila je takav način života koji je svojstven propalicama. Njenim ulaskom u crkvu osetio se jak miris alkohola. Pijana, raščupane kose, žena je iznenada pala pred starca na kolena i počela glasno samu sebe da grdi. Starac je nije ukorio, već je počeo tiho da je miluje rukom po glavi i rekao je: „Ljudočka, ti si došla kući, nemoj ni korak da napraviš iz manastira bez mog blagoslova“. Otac Ipolit je blagoslovio Ljudmilu da radi u manastiru i poverio joj je kozicu na čuvanje. Ona je posle tog razgovora dva sata ridala na manastirskom dvorištu, kajući se za svoje grehe. „Kako me on voli, - pričala je ona, - kakvu ikonicu Majke Božije mi je poklonio!“. Starac joj je poklonio i brojanice, koje je sam ispleo još na Svetoj Gori. Ljudmila je ispovedala svoje grehe i postala sasvim druga osoba.
Jednom su dovezli slugu Božijeg Alekseja iz Harkovske oblasti, koji je u mladosti bio „prvi momak u selu“, i bio je pretučen skoro na smrt. Njegova sestra Nina je dovezla Aljošu u manastir, kada mu je već bilo 45-50 godina. Starac mu nije dao nikakvo poslušanje, i on je tako ubog išao po manastiru ćutke, i mnogi su mu se podsmevali, iako su ti koji su mu „snishodili“ shvatali da veoma zdravo razmišlja. Aleksej je strašno zavoleo starca. Proživeo je osam meseci u manastiru, i starac se sve to vreme za njega molio, i Aljoša je počeo da ozdravljuje naočigled svih. Ali njegova sestra, maloverna je odvela Alekseja iz manastira, iako ju je otac Ipolit molio da ga ne vodi, govoreći: „Aljošenka će uskoro napasati krave“. A sestra će na to: „Ma kakve njegove krave“, i odvela ga je i u psihijatrijsku bolnicu. Tamo je i umro, pola godine nije prošlo, a on je unapred obavestio bližnje o svojoj smrti. Kada je predao dušu Gospodu, rodjaci-Ukrajinci su bili začudjeni: „Šta se to dešava, starca nismo ni zvali, a već se oseća tamjan“. Aleksej je mirisao na smrtnom odru.
Tatjana Kuropatova priča o drugom starčevom čedu: „Iz glavnog grada je kod oca Ipolita došao Petar Zaslavski, lekar-travar. Bio je to samopožrtvovani čovek, i njegova nekoristoljubivost, dobrota i neka unutrašnja svetlost duše su pokoravala srca bolesnika koji su mu se obraćali za pomoć. On sam je patio od srčane mane i trebalo je da umre još u detinjstvu, ali ga je Gospod sačuvao u životu, i kroz godinu dana ga je doveo u Sveto-Nikolajevski manastir, i taj manastir je postao njegov drugi dom. Ali mu je jednom bilo toliko loše, da je iznenada shvatio da će se kroz nekoliko minuta susresti sa smrću. Petar je skupio poslednju snagu i otrčao kod starca. Trčao je i vikao: „Gospode, još to i to nisam ispovedio, i o tome starcu nisam pričao, i taj greh sam zaboravio ...“ U trku je pao pored kelije oca Ipolita i tu je i umro. Pored su se našli ljudi, koji ga nisu poznavali. Potrčali su kod starca: „Starče, tamo je neki poslušnik koji leži i ne diše“. A starac im je odgovorio: „Sve je dobro, idite“. On sam nije odmah izašao, već je počeo da se moli u keliji. Narod je okružio Petrovo bezživotno telo. Tada je izašao starac i glasno, da bi svi čuli, rekao: „Radujte se, naš Petar je na nebesima!“. Bio je vedar letnji dan, 25 jula 1994 godine, i nebo je bilo vedro bez oblačka i – videle su se dve duge nad Petrom. I svi mi stojimo nekako radosni, mesto da plačemo ... Tog trenutka nas je obuzela neka neovozemaljska ljubav jednih prema drugima, prema Petru i starcu“. A kažu – Rusija više nije sveta.
Na smrtnom odru, u stanju duboke kome, bez svesti, potpuno paralizovan, arhimandrit Ipolit je podigao ruku u znak blagoslova. To nije bilo nikakvo čudo, jer je prosto duh tog čoveka, koji je plamteo ljubavlju, bio jači od tela. Otac Ipolit je u poslednje vreme ponavljao: „Zaboravili smo Kome treba da podražavamo. Mi smo hrišćani i mi treba da podražavamo Hristu...“
Mnogi su o približavanju njegove smrti saznavali mnogo ranije. On je pripremao one, za koje bi rastanak s njim mogao da bude previše težak. Na kratko vreme pre smrti oca Ipolita u gorama Kavkaza se desila tragedija, koju je starac predskazao jednom od moskovskih sveštenika, pre nego što je taj čovek skoro postao žrtva stihijske nepogode. Spaslo ga je samo starčevo upozorenje. Nekoliko stotina stanovnika Alanije i sedmočlana grupa poznatog filmskog režisera Sergeja Bodrova-mladjeg su bili živi zatrpani u klisuri lednikom koji se spustio sa gornjih vrhova. Posle te nesreće, rilski nastojatelj je u razgovoru sa vladikavkazcem Markom Cekojevim izgovorio zagonetnu frazu: „Vreme je i meni ... na lednik“. I poćutavši, dodao: „Umreću, ali ti nikome o tome nemoj da govovriš“.
...Marina i njen muž Anderja su gajili troje male dece: Siluana, Filareta i Kseniju. Jednom je Marina osetila da će se razboleti od gripa i veoma se bojala da zarazi malu decu. Temperatura joj je porasla na četrdeset, i ona se polusvesno obratila u mislima ocu Ipolitu: „Oče, meni je tako potrebno da ozdravim. Tek što sam izašla iz bolnice – isceli me...“ Probudivši se u četiri sata ujutru, ugledala je nad sobom arhimandrita Ipolita, koji kao da je stajao u vazduhu. „Sada ćemo te majko prekrstiti i sve će biti u redu“, - rekao je starac i blagoslovio bolesnicu. Vidjenje je nestalo. Marina je ustala, pojela prosforu, popila svetu vodicu i ...osetila se potpuno zdravom. Kada su je pitali kako joj se tog jutra starac javio, žena nije odmah odgovorila: „Došao je u blistavim, svetlim odeždama, koje je nemoguće opisati, jer takve jasne boje na zemlji ne postoje“.
Još i ranije, godinu dana pre smrti, starac je priznao da odlazi drugom duhovnom čedu, Larisi Harlamovoj, organizatoru pokloničkih putovanja Moskva-Rilsk. „Ušla sam kod njega u keliju, -seća se Larisa, - on je stajao pored prozora i gledao negde iznad kupola. Nikada ga takvog nisam videla: to je bukvalno bila samo telesna starčeva opna, a on sam – teško mi je da to objasnim - je bio negde ne na zemlji, negde daleko. Njegov glas je zvučao toliko apstraktno ... On je tiho upitao: „Vi ste iz Moskve, majko?“ I ja sam potpuno istim tonom odgovorila: „Da, oče iz Moskve“. „Srce me boli, - rekao je starac, i pogledavši negde u daljinu, dodao: „Odlazim, majko...“
Poslednjih dana pred njegovu smrt Larisa je osećala da bližnji koji su se grčevito uhvatili za starca jedva preživljavaju njegova mučenja, a on je veoma teško stradao. Ona se u stanju koje je bilo blizu očajanja, pomolila: „Gospode, on ne treba toliko da se muči!“
U to vreme su na stanici Perlovska blizu Moskve šili za oca Ipolita lik Nikolaja Ugodnika – radostan, a istovremeno i strog. Završivši rad na njemu, brojali su dane do zimskog praznika Svetog Nikolaja – 19 decembra 2002 godine. Tri nedelje pre praznika, jedna od žena koje su šile, Larisa, je pozvala poklonike koji su se vratili u Moskvu iz Rilskog manastira, i pitala ih da li se desilo nešto loše u Rilsku. U njenom pitanju se osećala uznemirenost. Kada su predsmrtna mučenja oca Ipolita dostigla kulminaciju, rad na liku je iznenada prekinut. Ostalo je da se ušiju samo dve trake sa perlama, ali su se sve krojačice iznenada razbežale. Ikona prosto više „nije želela“ da bude šivena. Larisa se sutradan opet obratila starčevim duhovnim čedima sa pitanjem šta je sa ocem Ipolitom, i šta se dešava u Rilsku? Ona je odjednom uvidela da se perlama opšiveni lik Svetog Nikolaja na skoro završenoj ikoni skoro sam izmenio: oči čudotvorca, koje su do tada bile radosne, su se napunile suzama. Otac Ipolit je mnogo savetovao ljude da se pažljivo odnose prema pojavama takve vrste i nije dozvoljavao osećanja u duhovnom životu. Ali žene koje su šile lik su bile potpuno trezvene, i uopšte nisu sklone maštanju. Tuga zbog iznenada promenjenog lika je bila neizmerna…
...Na sahrani 19 decembra na Nikoljdan, u Rilskom manastiru se sakupilo nekoliko hiljada pravoslavnih iz cele Rusije. „Pokajte se, pokajte se svi, molite oproštaj od starca“, - vikala je na sahrani neka žena pocrnelog lica ... A deveti dan drveni krst na grobu oca Ipolita je zamirotočio, i čak se obrazovala prokopnina (mesto gde se otopio sneg – prim.prev.) od mira koje je isticalo s krsnog drveta na zemlju kroz debeli sloj leda.
Starac Ipolit je došao u Rusiju zbog velike ljubavi prema njoj, ukazujući put u mraku, koji obavija sve nas zajedno i svakog pojedinačno. Jednom su oca Ipolita pitali: „Oče, recite nam odakle će početi preporod Rusije?“ „Evo odavde s ove zemlje će početi“, - odgovorio je starac. S koje – ove? S te, na kojoj svako od nas stoji.
Druga učenica, Tatjana Pokrovska, je smelo upitala starca: „Oče! Da li će car biti u Rusiji ili neće?“ Lice oca Ipolita se odjednom ozarilo neovozemljaskom svetlošću, i on je pitanjem odgovorio na pitanje: „Da li vi to želite?“ – „Veoma želimo! Spremni smo sve da pretrpimo samo da vratimo Cara!“ „Otac se osmehnuo, - radovala se Tatjana. – Kao da smo zajedno s njim napustili ovu zemlju i našli se na nekom nepoznatom mestu, u nekom drugom prostoru i vremenu. Starac je sa neovozemaljske visine posmatrao svet, pred očima sagledajući beskrajne nevolje i bukvalno sam ad“. „Umirite se, biće Car u Rusiji“, - izgovorio je otac Ipolit.
...Nekako u toku Svetle Sedmice žitelji i poslušnici su krčili panjeve vekovnih hrastova u Rilskom manastiru. Neko je pitao oca nastojatelja: „Oče Ipolite, jedni tvrde da će se svet survati u bezdan, a drugi kažu da će život tek procvetati. Kome verovati?“ „Sve tek počinje, oče. Sve tek počinje“, - bio je odgovor.
Pripremio V.Grigorijan
Preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/507/7.htm
Prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović
| | |
Postao 01/10 u 03:37 PM
|