STARAC JOAKIM IZ SVETE ANE
IzmeÄ‘u neba i zemlje postoji jedan predeo koji se evo već hiljadu i tri stotine leta razlikuje od svakog drugo zemaljskog prostora. Njegovo zemljiÅ¡te natopljeno duhom njegovim, ima u sebi neÅ¡to osobito, a njegov život se izmiÄ?e iz opÅ¡tih istorijskih okvira.
Nastanjuju ga ljudi koji se ne zadovoljiÅ¡e niÄ?im od onoga Å¡to bi im svet mogao pružiti . Ti ljudi, gonjeni silnom mesafiziÄ?kom žeÄ‘u, stadoÅ¡e tragati za neÄ?im Å¡to je iza materija i iznad Ä?ula, za neÄ?im Ä?ega na zemlji nije i nema. Oni dakle, pribegoÅ¡e tamo gde se svraÅ¡ava zemlja, a poÄ?inje nebo: na Atos. I gle, tamo, pomoću teÅ¡kog i istrajnog podviga, naÄ‘oÅ¡e Å¡to su tražili...»
Tako poÄ?inje svoj predgovor grÄ?ki arhimandrig Heruvim, koji je napisao životopis starca Joakima
i nekolicine drugih savremenih velikih svetogorskih sposnika i duhovnika, a Ä?ijim podacima ćemo se i mi koristiti u redovima koji slede, nadovezavÅ¡i na njih i neka svoja zapažanja i zakljuÄ?ke iz života savremenih nam velikana svete gore atonske. Uzgred nam valja napomenuti da kako naÅ¡i grÄ?ki izvori tako i mi ovde opisujemo ukratko život i podvige samo već upokojenih Svetogoraca, i to iz dva razloga: stoga Å¡to živi podvižnici , Å¡to je i prirodno u duhovnom životu, iz smirenja kriju svoja dela i vrline, i stoga Å¡to sami Svetogorci i do danas ne veruju ni u Ä?iju svetost ni veliÄ?inu dok ona ne bude pravednom smrću zapeÄ?aćena.
Gore navedene reÄ?i o «zemlji izmedju neba i zemlje», koja je Sveta Gora, i o tome kako u njoj hristoÄ?ežnjive duÅ¡e nalaze Å¡to su i tražile, - smisao i ostvarenje svoga života, - doslovice us naÅ¡ele svoji izraz i odraz u životu oca Joakima.
U Kalamati , skromnoj grÄ?koj kasabi na jugu Peleponeza. Nazvanog od negdaÅ¡njih južnoslovenskih osvajaÄ?a njihovih «Morejskom zemljom» , rodio se l895. u Ä?estitoj i pobožnoj porodici Jovan Nikolaidis. U svojm zaviÄ?aju je odrastao, zavrÅ¡ivÅ¡i tu osnovnu Å¡kolu i gimanaziju. Vaspitavan u bogopoÅ¡tovanju, od najnežnije mladosti već tih, povuÄ?en, odan molitvi i razmiÅ¡ljanju, joÅ¡ većma i zauvek se zagledao u svetozarni Lik Gospoda Hrista, a srce mu je planulo neugasivom ljubavlju k Bogu, kada se nekako u vreme svoga gimanazijskoga Å¡kolovanja, upoznao i duhovno srodio s isposnikom Ilijom iz svoga kraja, Ä?ovekom prostim i neukim ali obdarenim silnom verom i plamenim propovedniÅ¡tvom pokajnika. Taj skromni i nepoznati podvižnik iz naroda, Ilija, ostaće zauvek duhovni voÄ‘ i primer za ugled Jovanu Nikolaidisu, tada maladiću probudjene duÅ¡e, a potonjem znamenitom duhovniku.
Po svrÅ¡enoj gimnaziji, Jovan odlazi u Ameriku na dalje Å¡kolovanje. I tamo se istiÄ?e svojim spsosbnostima, a joÅ¡ viÅ¡e svojom duhovnom snagom – njegova vera, naime ostala je u bogatoj, a nepravoslavnoj Americi, Ä?ista i netaknuta kao da nikada nije otiÅ¡ao iz svoga pravoslavnoga, parijarhalnoga zaviÄ?aja na jugu Balkana. Zato je i postao jedan od glavnih aradnika grÄ?kog episkopa u Americi, Pantelejmona, tadaÅ¡njeg egzarha Jerusalimske patrijarÅ¡ije u Novom svetu.
Jednoga dana vladika Pantelejmon će zapitati svog darovitog mladog saradnika:
- ÄŒedo moje, već opdavno htedoh da te upitam kakve su ti namere za budućnost. Da ostane doveka Ä?inovnik pri episkopiji i crkveni propovednik u civilu, Ä?ini mi se da to nije tvoje prizivanje i tvoj dar. Ne Ä?ini li se i tebi da te Gospod zove i prizivlje na joÅ¡ uzviÅ¡eniji posao u Vinogradu Njegovu, na potpuno predavanje sebe Njemu i Crkvi Njegovoj, na službu u sveÅ¡teniÄ?kom Ä?inu?
Vladiku je zadivio skromni, smerni i duhovni odgovor Jovanov:
- Ja liÄ?no mnogo bih bio rad tome, sveti vladiko. No moj duhovnik me je nauÄ?io da je greÅ¡no želiti sveÅ¡teniÄ?ki Ä?in za svakoga ko oseća svoju nemoć i nedostojnost, a ja je itekako osećam i znam. Jedino ako bi me Bog pozvao izriÄ?ito, i protiv moje volje, tada bih se,. Sa strahom i trepetom u duÅ¡i pred veliÄ?inom zadatka, pokorio glasu Božijem.
ÄŒuvÅ¡i ovaj odgovor, izreÄ?en bez oklevanja, a tako duboko proniknuti Predanjem Crkvei duhom Svetih Otaca kao da ga je sroÄ?io glavom sveti Jovan Zlatoust, pisac knjige »O sveÅ¡tenstvu» kojom brani svoje neprimanje sveÅ¡teniÄ?kog Ä?ina, vladika ustade uzbudjen i kaza Jovanu.
- ÄŒuj , Ä?edo moje, evo preko mene Gospod te zove da mu se posvetiÅ¡ i da Mu služiÅ¡ kao sveÅ¡tenik Njegov.
Sada beÅ¡e red na Jovana da se zbuni. Nije Å¡ala: kad njegov episkop, koji je, kao i svaki pravoslavni episkop na svetu, živa ikona živoga Gospoda Hrista, traži od njega da kroÄ?i nba stazu sveÅ¡tenosluženja u Domu Božijem, to znaÄ?i da možda zaista i Sam Hristos, episkop duÅ¡a naÅ¡ih i naÅ¡ VeÄ?ni PrvosveÅ¡tenik, to isto želi i iÅ¡te od njega. No nadvlada svest o sopstvenoj nedostojnosti i niÅ¡tavnosti za poziv nad pozivima, sveÅ¡tenstvo, te Jovan odvrati da će naići drugi put da o tome porazgovaraju. U meÄ‘uvremenu će, reÄ?e, dobro promisliti. No prolažahu dani, proticahu nedelje, promicahu meseci, a Jovana nema, pa nema – kao da je zaboravio ureÄ?eni susret i razgovor, a usto prilikom službenih dodira s episkom Pantelejmonom nije pominjao niÅ¡ta.
Nije ipak posredi bila ni zaboravnost ni nehaj. Jovan je vrÅ¡io za celo to vreme duhovnu smotru svoje duÅ¡e, razmiÅ¡ljao i odmeravao razloge za i protiv, stavljajući na tas «za» zov Nebeskog Arhijereja kroz usta zemaljskog arhijereja, a na tas «protiv» svoje uverenje o vlastitoj nedostojnosti. A koliko god je premiÅ¡ljao, joÅ¡ kudikamo viÅ¡e se molio i od svakoga s kim se u to vreme susretao tražio da se moli za nju da ga Sam Gospod Hristos prosvetli i umudri Å¡ta mu valja Ä?initi.
Vladika ne hte već viÅ¡e Ä?ekati, nego ponovo pozva mladića k sebi i upita Å¡to toliko kasni s odgovorom. Jovan odgovori, ovoga puta odluÄ?no bez oklevanja.
- Samo ukoliko ste sigurni da me preko vas priziva Duh Sveti, prihvatiću, a inaÄ?e sam ne smem da se odluÄ?im. Jer, sveÅ¡tenoslužitelj treba da je bogozvan ili narodozvan, a nikada samozvan.
- Dobro, dobro, - na to će vladika zadovoljno. – Kroz tri dana te monašim, a u prvu nedelju rukopoložim za djakona.
Tako i bi. Od Jovana posta otac Joakim. Kako njegova priprema za rukoopoloženje bejaÅ¡e primer za ugled svima, tako i sada, primivÅ¡i dar nebeskog zvanja, on utrostruÄ?i svoju revnost za dom Božiji i za neporoÄ?nu veru pravoslavnu. I stoga ga Bog postavi «na svećnjak» da svojim primerom i svojim anÄ‘eoskim životom u vrtlogu Amerike, toga savremenog Vavilona, svetli i zraÄ?i svima, i pravoslavnima i inoslavnima, i vernima i nevernima.
Da sapomenemo samo jedan primer iz misionarske delatnosti oca Joakima. Prolazi od jedanput ulicom, obiÄ?nom amariÄ?kom ulicom, a prolaznici zastaju i okreću se – motre lik i fizionomiju njima novu i nepoznatu, motre lice produhovljeno molitvom i postom koje plamti unutraÅ¡njim žarom duÅ¡e toga Ä?oveka, odevana u mantiju, odeću neviÄ‘enu na ulici u Americi. Neki, pod utisokm te pojave iz nekoga drugog sveta, zapodevaju s njime razgovor. PljuÄ‘ti bujica pitanja, a iz usta oca Joakima teÄ?e živa i Ä?ista voda propovedi – o Bogu, o Istini, o Pravoslavnoj crkvi kao jedinoj riznici Istine i Života u kojoj je moguće upoznati i doživeti Boga… Krug sluÅ¡alaca se proÅ¡iruje. I automobilisti zastaju i sluÄ‘aju kao omajÄ‘ijani. Poizdalje poÄ?inju piÅ¡tati sirene automobila koji ne mogu da proÄ‘u. Ali gomila ljudi na ulici se ne razmiÄ?e. Za kratko vreme saobraćaj je već zakrÄ?en. Prilaze policajci i uÄ?tivo se obraćaju govorniku moleći ga da prekine i produži na drugome mestu. Ali mnoÅ¡tvo protestujue i hoće da Ä?uje do kraja. Toga dana otac Joakim se veoma dockan vratio u svoj jerusalimski metoh.
Hotimice smo se malo viÅ¡e zadržali na ovome poglavlju života oca Joakima jer je poruka koju nam ono pruža danas joÅ¡ aktuelnija nego u vreme Joakimova bavljenja u Novom svetu. Danas, naime, i u Zapadnoj Evropi i u Americi postoji relativno veliko pravoslavno «rasejanje»- dijaspora – nastalo od iseljenika i izbeglica iz svih zemalja pravoslavnog Istoka. Prisustvo Pravoslavne crkve oseća se mnogo jaÄ?e nego nekada. Zapadni svet sve viÅ¡e se upoznaje sa svetim Pravoslavljem iz prve ruke, a ne kao nekada kroz prizmu tendencioznih i duhovno plitkih knjiga o Pravoslavlju, poteklih iz pera jezuitsko-unijatskih bilo protestantskih «struÄ?njaka za grÄ?ko.islamsku crkvu». Zapaže se, meÄ‘utim, iznenaÄ‘ujuća Ä?injenica da gotovo svi neofiti prelaznici u Pravoslavlje iz zapadnih veroispovesti, prelaze u razne ruske jurisdikcije, osobito u Rusku zagraniÄ?nu crkvu, dok grÄ?ka, srpska i druge crkvene grupacije beleže male ili i nikakve misionarske uspehe. Otkuda to? Rusi i na Zapaduostaju uglavnom duhovno neokrnjeni, i Ä?uvaju sva predanjska blaga i vrednosti, i neguju duhovni život, žuvajući se sablazni da «modernizuju» bilo Å¡ta u Pravoslavlju, a ponajmanje bogosluženje i osveÅ¡tani poredak stvari u crkvi, radi, tobože, Å¡tolakÅ¡eg pridobijanja i Å¡to veće pristupaÄ?nosti za inoslavne.
Prilagođavati život Pravoslavne Crkve mesnim prilikama i uslovima i dozvoljeno je i neophodno je, no nikad na uštrb punoće života i istine u Crkvi.
To je pouka i poruka oca Joakima, kao i danaÅ¡njih revnitelja i Å¡iritelja vere pravoslavne po celom svetu, a nju, verujemo, ne treba da znaju i primenjuju samo svi naÅ¡i sveÅ¡tenici koji se naÄ‘oÅ¡e u «dijaspori» po Zapadu, radi duhovnog oÄ?uvanja rasejane pastve i radi svedoÄ?enja vere pred svetom, no i svi naÅ¡i verni koji se poslednjih godina naÄ‘oÅ¡e na radu po stgranim zemljama, a time i u dodiru s nepravoslavnima.
- No vratima se životopisu oca Joakima. On je i dalje neumorno radio i podvizivao se, no njegovo telo nije moglo da izdrži ukorak s duhom. I inaÄ?e nežnoga zdravlja, stao je sve ozbiljnije poboljevati. U medjuvremenu promenila se i crkvena situacija- umesto Jerusalimske patrijarÅ¡ije, brigu o Grcima u Americi preuzela je Carigradska patrijarÅ¡ija. Po savetu lekara radi promene klime, a po blagoslovu vladike Pantelejmona radi promene duhovne klime, vratio se u GrÄ?ku. Po kratkom boravku u atini odlazi na «Akropolj monaÅ¡tva» - Svetu Goru Atonsku.
NA SVETOJ GORI
Tako se u životu njegovu otvara nova stranica novih podviga vere i ljubavi. Novi podvizi su doista novi u odnosu na njegov prethodni rad u Americi. Posle delatnosti u svetu dolazi na red viÅ¡i stupan duhovnoga života: bezmetežno molitvene tihovanje – «bezmolvije», «isihija» - u Gradini Bogomajke. Za svoje obitaliÅ¡te odabrao je o. Joakim, zajedno sa svoja dva uÄ?enika koji poÄ‘oÅ¡e s njim iz Amerike, najjužniji i najsuroviji deoi Atonskog poluostrva, na kojem žive, pojedinaÄ?no ili u malim zajednicama, najstroži pustinjaci svetogorski. Nastanio se u skitu Kapsokalivija, znamenitoj duhovnoj koÅ¡nici iz koje se izrojiÅ¡e Ä?itavi rojevi pravednih ljudi, a koja iznedri iz sebe i Crkvom proslavljene svete podvižnike: prepodobne Maksima Kapsokalivita /»Palikolibu»), Nila MirotoÄ?ivoga, Nifonda i Akakija. Za duhovnika svoga i svoje male družine odabrao je oca Grigorija, isihasta, opitna monaha i znalca duhovnog puta, Ä?oveka stroga života i Ä?vrste volje, puna energije i disciplinovanosti, Ä?iji karakter je napominjao njegovu oficirsku proÅ¡lost pre dolaska u Svetu Goru.
Otac Joakim se suÄ?elio s mnogo većim mukama i nevoljama na ta u skitu, beÅ¡e i slabaÅ¡na tela i nežna zdravlja, svrh toga joÅ¡ i priviknut na tehnizirani i laki život na Zapadu. Ali se ne uplaÅ¡i otac Joakim – njega krepe povorke svetih i prepodobnih koje mu danonoćno lebde pred oÄ?ima duÅ¡e, povorke onih Å¡to «idoÅ¡e u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji i nevolji», onih Å¡to se «potucaÅ¡e pustinjama i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim, no kojih «ne beÅ¡e dostojan svet» (sr. Jevr. 11,37-38).
Uskoro se celo malo bratstvo, zbog oskudice životnog prostora u keliji oca Grigorija, preseljava u Skit Sv. Ane. Nastanjuju se u jednoj «kolibi» na samom vrhu strmenitog skita.
Otac Joakim se sve viÅ¡e navikava na teÅ¡ki svetogorski život . Usto, iz želje da vodi život prostoga monaha i da bude posluÅ¡nik u pravom smislu, dobrovoljno se odriÄ?e Ä?asti i prvensta koje mu pružaÅ¡e njegov sveÅ¡teniÄ?ki Ä?in, pa Ä?ak i redovnog sveÅ¡tenosluženja u hramu. Govorio je:
- Ima ovde svetih sveÅ¡tenomonaha i ja ne smatram sebe dostojnim da stanem naporedo s njima pred žrtvenikom Božijim. Uostalom, da ne beÅ¡e crkvene potebe, nikad se ne bih ni privatio ovoga svetoga Ä?ina.
Stoga je dakle sveÄ?ano, pred ikonom sv. Ane , predao svoj skupoceni arhimandritski krst, svoja crkvena i svetovna odlikovanja, svoju novu odeću, i obukao grubu svetogorsku rasu.
Za temelj svoga duhovnog života postavio je posluÅ¡nost, bezuslovnu posluÅ¡nost duhovniku i svoj braći. Usto se sveke veÄ?eri ispovedao pred duhovnim ocmem: ÄŒesto bi govorio:»Monah bez svakodnevnog ispovedanja pomisli neće nauÄ?iti ratnu veÅ¡tinu iti će izaći pobednikom u duhovnom vojevanju».
Vremenom je otac Joakim postao uzor posluÅ¡nosti. Jedanput je oktobra 1939. godine cio dan brao masline sa braćom i .- onako slab i boleÅ¡ljiv – vrlo se umorio. No, uveÄ?e, umesto željenog odmora, sve ih je Ä?ekao igumanov blagoslov da moraju ići na rad u muljaonicu maslina jer je red sitao na njih i ne sme se propustiti. TeÅ¡ki posao ima je da zapoÄ?ne – i to beÅ¡e po igumanovu blagoslovu . Upravo otac Joakim, onako iscrpljen, imao je da se upregne u drveni jaram i da okreće teÅ¡ki kameni žrvanj koji gnjeÄ?i masline dok ne doÄ‘e smena. I ode. ÄŒuvÅ¡i reÄ?i starca Grigorija, neopozive reÄ?i staroga vojnika, bratija se samo zagledaÅ¡e u Ä?udu, sumnjajući da otac Joakim ima snage i da doÄ‘e do «eleotriviona» a kamoli da obrće teÅ¡ki kamen. Neki se ponudiÅ¡e da poÄ‘u zajedno s ocem Joakimom da ga zamene ako mu pozli ili ako ne mogadne od premora. A na to će starac Grigorije na svoj vojniÄ?ki naÄ?in.
- «Šta ste se uzbunili? Eda li ne treba da i naÅ¡e doba dade kojega sveca? Ili možda zaboravljate da posluÅ¡nost tvori Ä?udese, da ona Ä?ini da prozbori i mrtvi iz groba? Evo, kažem vam, videćete da će mu Bog za njegovu posluÅ¡nost i samoodricanje dati takvu snagu da će se i sam zaÄ?uditi.
I doista, kada je o. Heruvim, njegov potonji životopisac, došao da ga zameni, našao ga gde radi punom parom. Na pitanje:
- Kako ide rabota, oÄ?e Joakime? – odgovori – dobro:
- Po blagoslovu starÄ?evu, nije mi teÅ¡ko. Samo sam ljuto ožedneo.
Drugom prilikom beÅ¡e doÅ¡ao sveÄ?era pred duhovnikovu ćeliju da bi porazgovarao o nekom duhovnom pitanju. Dobio je odgovor iznutra da priÄ?eka. No duhovnik ne iziÄ‘e – biće da je bio zaboravio i smetnu s uma prisustvo svog uÄ?enika ili ga je, može biti, hotimice ostavio napolju da ga iskuÅ¡a. U ponoć, kad je starac ustao za službu Božiju i otvorio vrata, pred vratima je, oslonjen o zid, strpljivo stajao otac Joakim i Ä?ekao.
- Šta ćeš ti sad ovde?
- Pa rekoste mi da Ä?ekam kad sam vas tražio…
Treći put ga je starac slao da ide noću peÅ¡ke u Veliku Lavru, naoružan Å¡tapom, torbom i fenjerom. Potom je poslao drugog sabrata za njim da ga vrati. Takvih primera Joakimove posluÅ¡nosti beÅ¡e prepun njegov život u skitu Svete Ane. Pokazao se dostojnim naslednikom i sledbenikom drugog jednog izdanka Skita sv. Ane iz minulih vremena – sv. Akakija, «Ä?eda posluÅ¡nosti», na kojega su se odnosile reÄ?i starca Grigorija da posluÅ¡nost «Ä?ini da prozbore i mrtvi iz groba».
BejaÅ¡e o. Joakim i veliki molitvenik. Veran mnogovekovnom svetogorskom duhovnom Predanju, neposredno i danonoćno, u hramu i van njega, pri radu i odmoru, molio se molitvom Isusovom, u Ä?ijih se ciglih nekoliko reÄ?i nalazi urizniÄ?ena sva suÅ¡tina i vaskolika bogatstva saborno-pravoslavnoga hrišćanstva: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me greÅ¡noga»! Za o. Joakima ne beÅ¡e milije i slaÄ‘e reći od preslatkog Imena Isusova,»jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti» (Dela ap. 4,12). Isto tako, pri pomenu Svete Trojice sav bi usplamteo duhom, a kad bi na bogosluženju kaluÄ‘eri zapojali «trojiÄ?an» tropar, smesta bi se postavljao u stav izuzetne pažnje. Kao god molitvu Isusovu, tako je isto izlivao i sabirao svecelo svoje biće u reÄ?i molitve: «Presveta Trojice, Bože naÅ¡, pomiluj i spasi nas»! A ne bi bio pravi i dosledan Svetogorac da odmah iza Boga nije postavljao ime i lik Presvete Bogorodice. «Umno delanje» uz ime Gospoda Hrista i molitvene uzdahe ka živonaÄ?alnoj Trojici ostavljao je samo - samo radi odmora, rekoste? – ne, nego radi Ä?itanja akatista Svetoj Djevi, veÄ?noj igumaniji Svete Gore i svih monaha i monahinja. Vazda željan podviga i molitvenog dvozbora sa Gospodom, izdejstvovao je sebi blagoslov i dozvolu da noćiva u crkvi. Tako je radio punu godinu dana – po svu noć se molio u crkvi, uspravan ili metaniÅ¡ući, uz isprekidani maloÄ?asovni san u crkvenom stolu, u sedećem stavu. Kad noge nisu viÅ¡e mogle da izdrže ukorak s neumornim njegovim duhom, posluÅ¡ao je da se vrati u svoju ćeliju na konaÄ?enje. Ali opet nije naslonio svoje glave na jastuk i uzglavlje već na tvrdi kamen, a za postelju je proglasio nekakvu životinjsku kožu, razastrtu po podu.
Postio je strogo po pravilima i većma od toga. Snagu i izdržljivost u podvigu nije oÄ?ekovao od jela i pića već od Hrane Većnog Života, od Tela i Krvi Gospoda Hrista, kojom se vrlo Ä?esto priÄ?ešćivao i on i sva braća «kolibe», sledeći primer svojih duhovnih predaka-svetogorskih «Kolivara».
Bio je Ä?ovek od reda i poretka. Ne prezirući ni najmanju «jotu» ili «titulu» u Zakonu Božijemu, trudio se da ispuni sve i da tako nauÄ?i ljude oko sebe, shodno zapovesti Hristovoj (vidi Mat. 5, 18-l9). Svugde i u svemu ispunjavao je i reÄ?i apostola Pavla: «A sve neka biva blagoobrazno i uredno» (1 kor. 14.40). Kad je ugledao jedanput nož, upotrebljen, prljav i nemarno ostavljen, odmah je pozvao brata iz kuhinje i strogim tonom mu kazao :
- Ti li ostavi nož ovako? Smesta ga operi i obriÅ¡i, reci: «Hvala na usluzi»! i vrati ga taÄ?no na njegovo mesto.
Odlikovao se i retkim gostoljubljem i uopÅ¡te Ä?ovekoljubljem . No u pitanjima vere i savesti bio je nepopustljiv i «tvrd orah». Steg Pravoslavlja držao je uvek visoko uzdignut. Nezazorno i neumorno, propovedao je i ispovedao-Ä?uj. Novi Izrailju!- da je pravoslavna saborna vera i crkva jedina istinita i savrÅ¡eno istinita, potpuna i spasonosna. Stoga je odbacivao sve planove i nacrte «crkvenih reformi», priznavajući zakonitom i blagoslovenom jednu jedinu «crkvenu reformu» reformu nas pravoslavnih hrišćana po slici i prilici svetog Pravoslavlja, a ne reformu Crkve po slici i prilici greÅ¡nih ljudi i sveta; reformu starog ogrehovljenog Ä?oveka u novog, u Hrista obuÄ?enog , kroz svete Tajne i svete vrline u Crkvi Božijoj, a ne srozavanje Crkve i vere na nivo raznih promjenljivih ideologija, ustanova i pokreta. Na velikom ispitu istorije, sve napravoslavne hrišćanske zajednice pale su na ovom pitanju. Otac Joakim se i molio i borio da Crkva Pravoslavna ni danas ne dodje ovim njihovim putem, jer je to put iz Svetoga Grada Jerusalima u nesveti grad Samariju, tu »grdnu mjeÅ¡avinu», već da nastavi svoj vekovni put, put istinskog spasavanja svega i Ä?oveka Istinom, Putem i Životom – Hristom nepatvorenim. Zbog svega toga je bio veliki «zilot», veliki revnitelj otaÄ?kih predanja i Ä?istote vere, Å¡to je tako obiÄ?no u Svetogorca. S tugom je gledao prodor modernistiÄ?kog duha i posvetovnjaÄ?enja u crkvene, Å¡ta viÅ¡e i sveÅ¡teniÄ?ke redove. OÄ?i bi mu se ovlažile suzama kada bi smotrio kakvog «modernizovanog» sveÅ¡tenika bez mantije ili brade. U molitvama je jednom zaiskao, pre svog rukopoloženja joÅ¡, da dobije bradu obilnu, da bi bio «živi utuk» svim malobradim i Ä?ak golobradim sveÅ¡tenoslužiteljima-modernistima. To se i zbilo, za divno Ä?udo, tako da je pri kraju svoga života imao bradu taÄ?no do zemlje, Å¡to svedoÄ?i njegova fotografija iz tih dana. Njegovu pravoslavnu savest i tanano saborno-crkveno osećanje stvari pozledio je i dogadjaj jednostranog, nesabornog i vancrkvenim razlozima prouzrokavnog odstranjivanja staroga kalendara za ljubav novoga, grigorijanskoga, u nekojim pomesnim crkvama, poglavito grÄ?kima. No njegova revnost za Dom Božijim buknula je osobito kad je doznao da tzv. «Slobodno zidarstvo» (masonerija), ta «siva eminencija» u pozadini mnogih važnih svetskih zbivanja novih vremena, inaÄ?e Ä?udnovat religiozno-filozofski sistem uperen protiv hrišćanske vere i Crkve, pokuÅ¡avao preko popustljivih ili pak sablažnjenih liÄ?nosti na odgovornim mestima crkvene uprave da menja tokove i pravce crkvenih ustanova i crkvenog života, sa daljim ciljem da jednoga dana iznutra zarobi svu «zvaniÄ?nu» Pravoslavnu Crkvu. Usmeni i pismeni istupi oca Joakima protiv antihrišćanskoga framasonstva i njegovi pozivi na pokajanje upućivani glaveÅ¡inama tamnoga pokreta izazvaÅ¡e ove potonje protiv njega, te bi izveden na sud u Solunu. Njegovi plameni govori na suÄ‘enju, duboka vera, isposniÄ?ki svetogorski lik, Ä?ista revnost za crkvu bez primese ikakve mržnje ili neprijateljstva bilo prema kome, izazvali su divljenje svih prisutnih. Novine su nedeljama sa simpatijom izveÅ¡tavale o tom suÄ‘enju. No jevanÄ‘elsku pravdu njegovih reÄ?i privremeno je pobedila nevidljiva moć i uticaj moćnika ovog sveta, te je bio osuÄ‘en na progonstvo iz Svete Gore i proteran na ostvro Skopelos. U Svetu Goru se vratio poÄ?etkom drugoga svetskoga rata.
1950. godine, posle teÅ¡ke bolesti, oprostivÅ¡i se sa svima, upokojio se mirno. Od tada njegovo namuÄ?eno telo poÄ?iva Ä?elo oltara crkve u Skitu sv. Ane, gde je toliko godina živeo Ä?istim i svetim životom, a hristoÄ?ežnjiva duÅ¡a se raduje u radosti Gospodara svoga. «Oci Svetogorci suÄ?eljavaju se sa smrću kako su se s njome suoÄ?avali muÄ?enici. Ona je za njih junaÄ?ki kraj bitke i poÄ?etak veÄ?noga trijumfa. Podvižnici Hristovi ne umiru. Tako ni o. Joakim nije umro nego je preÅ¡ao iz smrti u život. To beÅ¡e izvesnost za sve prisutne oce i braću. O. Joakim Nikolidis beÅ¡e stigao u one svetove za kojima je Ä?eznuo, a ta Ä?ežnja je pretvorila njegovo srce u raj. Neka su molitve njegove s nama»! Ovom željom zavrÅ¡ava arhimandrit Heruvim svoj opis života i podviga starca Joakima iz Svete Ane. Toj želji pridružuje se i potpisani
Episkop baÄ?ki Irinej (Bulović)
Svetigora, godina 1, Br. 6, Vidovdan 1992., str. 27-29
| | |
Postao 01/05 u 01:59 PM
|
Komentari:
Post poslije: CUDA STARCA NIKOLAJA GURJANOVA
Post prije: OTAC MIHAILO APOSTOLOV – SAVREMEN