MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Сентандреја, градић у Мађарској, двадесетак километара од Будимпеште, помиње се под тим именом први пут у тринаестом веку, а ново доба за старо угарско место започиње доласком неколико хиљада Срба 1690. године са патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Са њима је дошао и мањи број припадника других православних и неправославних народа и етничких група, Јермена, Бугара, Грка, Влаха и Далматинаца који су бежали пред најездом Отоманске империје. Ослоњени на привилегије добијене од цара Леополда I, касније и на вечити уговор са царицом Маријом Терезијом и права потврђивана од других аустријских владара, Срби су већ крајем седамнаестог века у Сентандреји били већинско становништво, а у осамнаестом веку ухватили су економски, културни, образовни корак са великом Европом.

«Ово је значајан сегмент историје нашег народа, поготово сада, у временима када се пуно говори о европском путу Србије, о томе где припадамо, изналазе се разни докази да ли смо или нисмо Европа. Управо је мотив и циљ израде ове мапе да Срби не забораве шта су били али и да други нешто науче о Србима. Ми Срби смо склони легендама а мапа је један труд да се прикаже оно шта је Сентандреја била, шта је данас и шта је значила у историји. Заборавља се на једну од најзначајнијих легитимација европејства Срба а то је да је после велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем врло брзо Сентандреја, места двадесетак километара северно од Будимпеште у таташњој Европи, у срцу тадашње Европе, тадашње најцивилизованије Европе, тај српски живаљ ухватио корак са Европом у културном, економском и сваком другу погледу и био равноправан и поштован од свих других. Не треба тражити потврде онога што смо били само то треба научити и неговати,» говори Боривоје Ердељан.

«Носећи свој Ковчег завета, кивот кнеза цара Лазара – првог европског владара који је, на Косову 1389. године, барем за кратко осујетио турско надирање, са партријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу, једни на лађама, други на коњима и колима, а неки пешке, четрдесет дана смо по путу ходили и уселисмо се у неко место више Будима, звано Сентандреја. Ту саградисмо кућице, и цркву од дрвета подигосмо, те ту положисмо мошти светог цара српског. Народ без земље прегнуо је да себи сагради престоницу. Под бременом тако велике историје, мала насеобина је, да би опстала, морала да заличи на вечни сан хришћана, нови, овог пута, српски, Јерусалим...Током наредних деценија, из замаха тешко схватљивог када се имају у виду тескобе тадашњег живота, варош Сентандреја је бљеснула сјајем српских храмова», написао је историчар Иван Стевовић у тексту који је објављен у мапи.

«У једном тренутку су српски досељеници својом предузимљивошћу, енергијом и вештином учинили то место једним од најнапреднијих у својој средини. Када говоримо о првој српској учитељској школи у Сомбору треба знати да је заправо прва учитељска школа у Срба основана 1812. године у Сентандреји, па је четири године касније пресељена у Сомбор. Такође, отац српског театра Јоаким Вујић службовао је у Сентандреји где је такође основао позориште», подсећа Боривоје Ердељан. Ваља поменути да су монах Кипријан и неколико калуђера из спаљеног манастира Раче (крај Дрине) нашли 1690. уточиште у Сентандреји. Ту су, при цркви брвнари Св. Луке, основали преписивачку школу, из које је потекао велики број рукописа, опремљених изузетним илустрацијама. Срби су ту подигли прелепе цркве у којима су изразили свој духовни и ликовни идентитет, истовремено га спајајући са тадашњим уметничким струјањима у Европи. Подизали су и прелепе крстове, расуте по граду, као посебна духовна станишта и знамења, места народног окупљања. Тако су изнедрили црквено-уметничка остварења нарочите вредности.

У илустрованој мапи је све ово професионално сјајно презентирано, па је мапа истовремено и водич, и сликовница, и збир поучних текстова у којима се говори о Србима у Сентандреји. «У раду на мапи учествовао је високо мотивисан тим људи. Млади арх. Александар Станојловић определио се за презентацију, лаички речено, тродимензионалног виђења на листу папира. Затим, Димитрије Стефановић, потомак једне од најстаријих и најугледнијих сентандрејских породица, који се после службовања у САНУ вратио у Мађарску и сада је на Универзитету у Будимпешти лектор за српски језик. Занимљиво је да води и хор српске духовне музике у коме нико од оних који певају не зна српски али певају сјајно на српском језику. Он је био консултант пројекта, као и протојереј Војислав Галић. Сјајан је текст историчара др Ивана Стевовића. Ми смо били високо мотивисан тим. На жалост, код нас се скоро изгубила реч која је вековима коришћена и стоји на споменицима, ктитор и приложник. Они који су били ктитори у овом пројекту то су били пуним срцем», прича Боривоје Ердељан. Мапа је штампана у довољном броју да стигне у руке свих који су заинтересовани, на располагању је целе епархије Будимске, у свим српским црквама, културним центрима, у склопу дипломатске мреже, биће у дијаспори. Сентандреја је данас у фокусу бројних туриста који ће такође имати прилике да сазнају нешто више о Србима у том граду из ове мапе, која је штампана на српском, мађарском и енглеском језику.

Боривоје Ердељан говори нам и о томе да данас у Сентандреји живи 28 српских душа. «Није случајно што су Срби допрли тамо, ни како је Сентандреја настала као српски печат, то је један феномен о коме је млади историчар Стевовић сјајно писао. Није случајно што су Срби сазидали седам цркава, што су носили мошти кнеза Лазара, што су и данас тамо, јер све то говори о нашем интегралном припадању Европи», говори господин Ердељан.

Уосталом, још је Јаков Игњатовић писао...»и кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб...а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота.»

Komentari: