С ЉУБАВЉУ СРБИЈИ
(написано је у заглављу сајта “Свети Срби”, који брижљиво припрема Московљанка Светлана Луганскаја, преводилац)
“Мој отац је пословно био у тесној вези са Србијом, а пре тога у годинама Другог светског рата прошао је читаву Европу....Има одликовање за ослобађање Београда. Веома је волео Србе, пуно ми је причао о српском народу и српској земљи, преносио утиске и успомене тамо доживљене....Доносио ми је неке књижице на српском језику, које сам, готово ништа не разумевајући волела да “читам”. И тада сам осећала неку необичну радост, коју нисам могла да објасним себи, осећај да сам нашла нешто изгубљено и драгоцено. Касније, звук српских речи се повeзао са звуком црквено-словенског језика који сам слушала у цркви и моја љубав и осећај блискости Србије постали су још дубљи. Књиге српских (тада југословених) писаца заузимају доста места у мојој кућној библиотеци. Све ово је утицало на избор пута у животу, да и моје занимање буде везано за Србију у коју сам дошла први пут 1987.године код својих пријатеља и била очарана лепотом земље, великодушношћу и добротом српског народа”, сећа се ова драга Московљанка, закључујући да Србија пролази кроз њен живот од најранијих година и да је заиста доживљава као своју другу домовину.
Говорећи о духовности у Русији, каже да се на сваком кораку обнављају храмови, да се манастири и цркве пуне новим верницима. “Држава и црква сарађују на многим пољима, свештеници су дошли у војску, остварује се сарадња војних надлештава и религиозних организација. У болницама се организују курсеви за православне медицинске сестре, које поред медицинске помоћи пружају болесницима и духовну помоћ и подршку. Наравно има и доста проблема. Још увек није решено питање предавања веронауке у школама, људи не знају пуно тога, понекад људима недостаје и људске и црквене културе. То је последица седамдесетогодишњег прекида традиције и искушења кроз која је прошла Русија. Познати руски духовник владика Лонгин каже:"Као никада раније повећала се провалија између вере, побожности и онога што се дешава у свету. С једне стране, треба да се радујемо што се отварају храмови, што у Цркву долазе нови људи, јер многи су данас свесно пришли Богу, свесно су дошли у Храм Божји у зрелим годинама. Истовремено, видимо како се свет мења на горе, мноштво људи живи у атмосфери која је још тежа и још више гуши него у совјетско време”. Јер, средства за масовно информисање и компјутерске игре пропагирају култ насиља, убеђују да људски живот ништа не вреди. Живот у данашњој Русији није нимало лак за обичан народ. Али ипак духовни се живот обнавља и било би наивно да очекујемо да ће тај препород проћи лако и без проблема разних врста. Битно је буђење душа и жеља за истинским духовним животом”, каже Светлана Луганскаја.
Говорећи о младима подсећа на речи Патријарха Московског и целе Русије Алексија, који је рекао да треба “спојити образовање с васпитањем и васпитавати достојне грађане наше земље”. Према њеним речима, црква се данас у Русији заиста залаже да то спроводи у живот.
ОМЛАДИНСКИ ЦЕНТРИ У МАНАСТИРИМА
У манастирима и парохијама се оснивају омладински центри, како би млади имали место где смогу да се састају и друже. Тиме се разија и стереотип да је територија Цркве територија забрана и спутавања слободе, а истовремено ту млади налазе пажњу и љубав коју често немају ни у породици, ни у школама.
“У Свето Даниловом манастиру, а то није изузетак, ради Омладински центар у коме се организују теолошки курсеви, затим постоји фото секција, чланови Центра и свештеници, на челу са игуманом Јоасафом, редовно обизале домове за незбринуту децу које помажу финансијски и духовно. У једном од таквих домова је изграђена капела посвећена св. кнезу Данилу Московском, где деца могу да одлазе на службе, причају са свештеницима, уче се хришћанском животу и љубави. Омладина учествује у црквеном животу, организује конференције посвећене појединим Светитељима и духовном животу, иде на летовања у православне кампове, једноставно проводи живот под благодатним покровом Цркве. Наравно, посебна пажња се поклања проблемима дроге и алкохолизма, који су на жалост веома актуелни. Има манастира где свештеници, лекари и психолози помажу људима да се ослободе зависности”, прича Светлана Луганскаја.
На нашу опаску да је данас много тога поремећено у односима међу људима, да је крилатица ...све ми је слободно и све ми је допуштено....веома популарна, наша гошћа констатује да је у Русију ситуација забрињавајућа. “Појам породице се компромитује од стране средстава масовних комуникација, пропагира се сексусална слобода, култ уживања и то доноси труле плодове, омладина нерадо ступа у брак, има пуно разведених младих људи, растурених породица, незбринуте деце. Такође, хомосексуализам више није табу, већ напротив веома агресивно се намеће као норма понашања. Ипак, ми све наде полажемо на Цркву и њену мисонарску мисију”, каже Светлана.
Како сте се Ви нашли у Цркви, питали смо нашу гошћу, која са осмехом каже “није лако одговорити”. “Није лако сместити у неколико реченица дугогодишњу потрагу за духовим животом. Одрасла сам у комунистичкој породици, а моји родитељи су често путовали по Русији и водили ме са собом, па сам доживеле незаборавне тренутке када смо обилазили манастире... Можда ми је управо то помогло, ти предивни тренуци боравка у манастирима, да уђем у Цркву и да останем у њој и да данас не могу да замислим живот без ње. Крстила сам се у 28 години, доста тога нисам знала али сам имала неки необично јак осећај да без вере не могу да живим. Полако сам стицала духовна знања захваљујући добрим људима које сам сретала на том путу, пре свега свом духовнику и православном Свето Тихоновоском институту, где сам уписала Педагошки факутет. На почетку за моју породицу то је била трагедија, али касније су се сви крстили, и родитељи и сестра.
Данас је Светлана Луганскаја свој живот посветила Цркви, много преводи, воли нашег Владику Николаја и арх. Јустина Поповића, припрема сајт, а спрема се да пише о Светим Српкињама. “Мој духовни отац благословио је да направим свој сајт, како би сабрала на једном месту све своје радове, с једне стране да ми то буде помоћ у раду, а с друге тешко ми је било да се помирим са тим да наш народ, чак и у Цркви, који је историјски везан за Србију и жељан да сазна што више о њој и њеним Светитељима, не зна готово ништа и много шта не може да схвати о историји и садашњем животу Србије. До пре неколико година готово да се ништа није писало, осим у новинама из којих се тешко могла сазнати истина. Хтели смо да донесемо нашем народу неку духовну, “радосну” вест о Србији из Србије. А са благословом Настојатеља Подворја Српске Цркве у Москви архимандрита Антонија припремам брожуру о Светим Српкињама. О. Антоније у московској цркви Апостола Петра и Павла окупља пуно људи, не само Срба који раде у Москви, долази и пуно Руса, а на жалост ни једни ни други не знају пуно о Светим Српкињама. Међутим, имају жељу да знају, питају, дају деци њихова имена, највише Јелена и Ангелина, па се родила идеја о једној књизи која би причала о овим дивним Цветитељкама, наравно уз молитве и акатисте”, прича нам Светлана.
Коментаришући данашње критике појединих у друштву да Православље има архаичан однос према женама, она каже да такви, који то говоре, не знају основе Православља или свесно манипулишу људском свешћу. “Пре свега, ти људи не знају суштину Православља, нису још пришли Цркви а можда захваљујући таквим размишљањима и неће, видећи у Цркви “тамну прошлост где нема места “демократији”. Међутим, довољно је прочитати Посланице Светог Апостола Павла Коринћанима и Ефесцима, где се говори о љубави и поштовању према жени. А опет Пресвета Богородица - највећа Жена света је најубедљивије сведочансто о високој улози жене у хришћанству. У историји наших народа се дешавало да жена буде понижавана у породици и друштву, али за то није криво Православље, већ изопачено схватање појединих људи. Знање није основа вере, већ љубав, а љубав не тражи изједначавање права, јер мајка и дете нису “равноправни”. Знамо да је послушање највећи израз љубави, а онда и жртвовање за ближње, чињење добрих дела. И сви морамо да будемо истрајни у томе, да будемо стрпљиви у љубави и само тада ће она донети плодове”, подсећа Светлана Луганскаја.
Љиљана Синђелић Николић
05.10.2005.
| | |
Postao 10/05 u 08:24 AM
|
Komentari:
Post poslije: Detonatorska jezera
Post prije: O SVETIM IKONAMA