Još o tome: S. Nilus ŽIVOTNA ŽETVA - PŠENICA I PLEVA
Iz ličnih sećanja i istinitih svedočanstava
Zaglavlje
ČITAOCU
U nevoljama i patnjama, koje sa svih strana obremenjuju tvoje stranstvovanje po životnim putevima i raskrsnicama, koje su se toliko usložnile u poslednje vreme, da li si se ti čitaoče nekada zamislio o konačnom i za sve koji žive na zemlji jedinstvenom cilju svih zemaljskih trudova i napora, svih tuga i radosti, razočaranja i nadi, ljubavi i mržnje, dobra i zla – svega toga iz čega se plete trnov venac tvoga života? Da, znaš li ti koji je to cilj? A ako i znaš, da li o njemu razmišljaš sa onom pažnjom, koju on zaslužuje prema svojoj važnosti?
Ne mislim da je to tako. Dozvoli mi zato, čitaoče moj i brate moj u Hristu, da te podsetim, bez obzira ko ti bio – zapovednik narodima, ili siromah beskućnik, - da tvoj život nema drugi cilj nego što je smrt i priprema za smrt.
O, reči i dela velikog i strašnog! I kako je malo ljudi na svetu koji o tome razmišljaju!
“Sećaj se časa smrtnog i navjek nećeš sagrešiti”, - poziva nas sveta naša majka Crkva. “Navjek nećeš sagrešiti!”. Čuješ li ti šta Ona kaže? Mi smo zaboravili na taj za sve nas neizbežan čas: i u šta smo svojim gresima danas pretvorili sav svet koji nas okružuje? Zaboravili smo da razmišljamo o smrti; ali ona nije zaboravila na nas i sa strašnom silom sve više i žešće, iz dana u dan, iz časa u čas, sve nemilosrdnije izvlači iz reda živih svoje naznačene žrtve: rat, glad, bolesti, zemljotresi, strašne i iznenadne poplave, društveni i porodični razdori, koji dolaze i do krvoprolića, u kojima sinovi podižu ruku na očeve i majke, brat na brata, muževi na žene, žene na muževe; medjusobna borba, u kojoj društveni šljam i naša obezumljena omladina povučena bogobornim učenjem u svojoj zaslepljenosti ustaje na vlastodršce i na sve koji žive po Božijim zapovestima, a ne po svetskim stihijama. Krv se proliva u potocima, i kosa smrti žanje tako obilnu žetvu, da se srce steže od hladnog užasa. Nastupaju očigledno vremena, na koja su verni hrišćani upozoreni zastrašujućim rečima iz Svetog Pisma da “će do konjskih uzda biti krvi tada” i “da se ne skrate dani ti izbranih radi, niko se ne bi spasao”. I pored svega, ljudi sve to vide, vide sve strahote koje donosi smrt, i malo ko razmišlja o smrti. Kao da samo oni koji su privremeno bili medju živima, imaju neki njima jedino poznat zalog večnog života na zemlji, i kao da samo oni koji su umirali su i prednaznačeni za smrt.
Ne, prijatelju moj čitaoče, i tebe, i mene, i svakome ko živi na ovoj zemlji je predodredjeno “jednom umreti, a zatim – sud”. Ne obmanjuje te Bogom u tebe usadjeni predosećaj večnog života: on ti je dat, ali samo po smrti, kao seme koje “neće umreti, i neće oživeti”. Pitanje je sledeće: kako umreti i kako oživeti? Da li umreti za večni život u grehu i grehovnoj muci, ili za beskonačnu radost u blaženstvu radi istine, u večnom sozercanju Izvora svake istine Oca svetlosti, Boga Istinitog?..
“U čemu te zateknem, u tome ću ti suditi” …Ljuta je smrt grešnika…Strašno je grešniku pasti u ruke Boga Živoga, u tom željenom svetu, gde lica svetih i pravednici sijaju, kao svetila!..Tu neće ući ništa duhovno i telesno nečisto.
I čujem već kako u tišini moga samovanja, neprijatelj djavo našaptava onome koji obraća pažnju na moje reči:
- Ne slušaj ga! Idi za obrazovanim svetom, koji je već odavno na osnovu nauke i razuma odbacio sve te basne prevazidjenog hrišćanstva. Ono što je imalo smisla za mlado i mračno čovečanstvo, to je “uman” čovek rasejao kao dim sujeverja i neznanja. Iz ruku žrečeva je sada oduzeta vlast da muče ljude zastrašivanjem večnim životom posle smrti u večnim mukama, koji je tobože predodredjen za one koji u ovom životu robovski ne slede njihovim pravilima. Pogledaj, čak i običan narod je već shvatio da je bio okovan u svojoj slobodi, u svom slobodnom ljudskom dostojanstvu, okovima paganskog morala, na kome se toliko vekova gradilo ropstvo i ugnjetavanje ličnosti u ime neke večnosti u blaženstvu, koju nikad niko nije ni video, a svi su videli samo tiraniju malog broja ljudi nad svima, sreću i zadovoljstvo pojedinaca, zasnovanih na siromaštvu, radu i tuzi miliona, dosta je bajki o Carstvu Nebeskom, daj nam carstvo ovozemaljsko koje pripada svakome!
Poznate lukave reči! Ko ih samo nije slušao u svom veku, i to ne samo spolja, već i u tajnim dubinama svoga srca! … Ali ne prelešćuj se njima, čitaoče, - one te obmanjuju, kao što su obmanule i pogubile već mnoge, - već podji bolje za mnom u tu oblast, koja se zove svetom sopstvenog i tudjeg iskustva u duhovnom životu, u svet vidjenja i sećanja kako lično svojih, tako i onih ljudi, koji su u toj oblasti takodje nešto videli i osetili, jer je i to takodje nauka, ali retko ko zna i želi da zna tu nauku. Podjimo dakle i zavirimo tamo, gde se nada mnom i nad tobom brate, kao i nad našim ruskim/srpskim čovekom, istim kao što smo ti i ja, već pronelo strašno dihanje smrti, gde se tiho, ali tajanstveno i važno desila najveća tajna prelaska iz ovog privremenog života u život večni. Podji za mnom tamo, dok smo još živi, podji pa makar i iz obične radoznalosti!
PRAVEDNA SMRT MONAHA
Preda mnom leži pismo, obično časno pismo jedne osobe drugoj. Ono je već staro, i vreme je ostavilo na njemu pečat: izbledeli su i požuteli listovi poštanskog papira: samo ljubav koja ga je diktirala, je i dalje sveža, i dalje miriše, i vreme nije imalo vlasti nad njom. Ja znam te osobe, iako su one već napustile ovaj svet, i ja se na njegovim raskrsnicama nisam susreo sa njima; ali ih znam iz priča njima po duhu bliskih ljudi, po našoj zajedničkoj veri i ljubavi, prema veri i ljubavi prema tim zavetima, u koje su verovali oni i u koje svim srcem verujem i ja: oni su mi bliski i dragi, kao ovaploćenje najčistijeg ideala i veličanstvenosti duha običnih prostodušnih ruskih ljudi, nekadašnjih graditelja moje velike Otadzbine.
Piše duhovnik Kijevo-Pečerske Lavre, jeromonah Antonije kurskom kupcu Fjodoru Ivanoviču Anitmonovu o poslednjim danima života rodjenog brata Fjodora Ivanoviča, eklesijarha Velike crkve, arhimandrita Meletija (1). Pročitaj ga zajedno sa mnom, dragi moj čitaoče!
“Dostopoštovani Fjodore Ivanoviču! Prenosim Vam Božiji blagoslov kao poruku Vašeg ljubaznog brata i mog duhovnog prijatelja, oca Meletija, Vama i celom Vašem potomstvu, i svim rodjacima Vašim. Isprosio sam ga za sve vas osam sati pre njegove blažene smrti, koja se desila 17 oktobra 1865 godine u 5.30 ujutru.
Poslednji telegram Vam je preneo ovu sudbonosnu vest, toliko blisku Vašem srcu. Obećao sam da ću Vam pisati detaljno, ali mi to dosad nije pošlo za rukom. Uzroci moga kašnjenja su ti što sam morao da ispunim svu hrišćansku obavezu prema dragom pokojniku: briga oko njega sve vreme u toku njegove predsmrtne bolesti, umiranje, pogreb, i na kraju šestonedeljno služenje Božanstvene Liturgije za njegovu dušu – sve je to bila moja obaveza. I čak i sada, posle proteklih 40 dana od njegove smrti ja nisam slobodan, pošto svakodnevno služim pomen za pokoj njegove duše u Velikoj crkvi. Zbog toga mi nemojte zameriti za nepovezanost izlaganja – pišem Vam u odlomcima.
Velik je i važan predmet o kome Vam pišem, i o kome svakodnevno govorim ocu Isakiju (2), jer šta može biti važnije za hrišćansko srce, od pravedne i bezbolne smrti hrišćansina? A takav pravednik je bio i Vaš pokojni brat.
3 oktobra, to jest u nedelju, vaš brat je služio u Velikoj crkvi; i ja sam služio s njim. Ne mogu da Vam objasnim taj osećaj, koji sam imao dok sam ga gledao podignutih ruku za vreme Heruvimske pesme: on se za mene upokojio tada, bez obzira na to što ništa nije predskazivalo njegovu blisku smrt, kao pravedan pokojnik, upravo – pokojnik, a ne živi i sveštenodejstvujući Božiji jerej. Ali tada nisam obratio pažnju na taj utisak moje duše, ali se ta vidovitost srca kroz dve nedelje pokazala na samom delu.
U utorak je vaš brat služio zajednički pomen. Za vreme večernje je u suvim venama ispod kolena iznenada osetio bol. Ta bol se nastavila u toku cele noći po njegovom povratku u keliju, a ujutru mu je smetala da se slobodno kreće; zbog toga nije bio na jutrenju u sredu. U sredu u toku dana je osetio gubitak snage, posebno u rukama i nogama, apetit mu je oslabio i nije mu se poboljšao sve do samog upokojenja.
U četvrtak je imao laku drhtavicu. Da bi se ugrejao, on je po svom običaju, legao na peć, posle čega je dobio temperaturu. Za sve to vreme ga nisam uopšte vidjao: ja sam stradao od zubobolje, a on nije pridavao značaja svojoj bolesti, smatrajući je za običnu, bezopasnu slabost, i nije me ni obavestio. Tek sam u petak uveče saznao za njegovu bolest.
Kada sam ga u subotu ujutru ugledao kako leži na krevetu, on mi je ponovo izgledao kao onaj isti pokojnik, kakvog sam ga video za vreme Bogosluženja. Od tog trenutka više nisam mogao da se razuverim da on još živi na ovom svetu.
Toga dana se pribeglo lekarskim sredstvima, kako bi se kod bolesnika izazvao bolesnički znoj, ali je on, verovatno osećajući da je to za njega beskorisno, očigledno prinudjivao sebe da uzme lekove, samo zato da bi skinuo osećaj krivice sa ljudi koji su ga okruživali zbog nedostatka brige.
Od tog vremena uopšte više nije uzimao hranu, i čak se i potreba za njom smanjivala, kao i sami njegovi dani.
U ponedeljak je nad njim odslužena Tajna Jeleosvećenja. Svakodnevno se pričešćivao Svetim Tajnama.
U utorak su mu predložili da sastavi duhovno zaveštanje, sa čim se složio, kako bi zatvorio usta koja su sklona izopačivanjima. Zatim mu je bilo predloženo da razdeli svu imovinu po zaveštanju.
“A ako ozdravim, - rekao je, - da li ja tada treba sve ponovo da zavodim?”
Rekao sam mu sledeće: “Bolje je da svu starež razdelimo, a a ako vam nešto treba, uzmite iz moje kelije, kao svoje”.
“Ako je tako, - rekao je, - onda pravite raspored onako kako vam odgovara…”. Od utorka mu se snaga znatno smanjivala. U sredu sam obavestio mitropolita o njegovoj bolesti. Vladika me je posavetovao da pozovem glavnog lekara. Rekao sam za to bolesniku.
“Ako je po blagoslovu vladike, -rekao je, - onda nema šta – pozovite ga!”
U četvrtak ga je lekar pažljivo pregledao i dao zaključak običnim doktorskim manirom: i da, i ne – i može da ozdravi, i može da umre. U petak je bolesnik posle pričešća Svetim Tajnama potpisao duhovno zaveštanje i tražio da se oprosti sa svim svojim saradnicima i da svakome od njih da radi sećanja i blagoslova neku stvar iz svoje kelije. Ja sam naredio da se oko njegovog kreveta prikupe sve stvari koje su bile odredjene za davanje, i sam sam pored toga doneo iz svoje kelije neke stvari.
I kada su dozvolili da se oprostimo sa njim, to je izgledalo kao kad se otac neke velike porodice oprašta sa svojom decom. Te večeri je sva lavrska bratija žurila da se oprosti s njim i da primi njegov blagoslov. Klečao sam pored bolesnikovog uzglavlja i davao mu svaku stvar u ruku, a on bi je davao onome ko bi mu prilazio. To opraštanje je trajalo više od sat vremena i ja sam imao potrebu da ga prekratim, kako se bolesnik ne bi zamorio.
“Ne! – rekao je, - neka dodju! To je – gozba, koju mi je Bog poslao po Svojoj milosti”. Samo je noć prekinula tu “gozbu”, I on se nimalo nije umorio zbog nje. Duboko noću on se uznemirio zbog našeg mira i insistirao je da odemo da se odmaramo. Vraćajući se u keliju, dobio sam od vas depešu, s kojom sam tog trena otišao kod bolesnika i rekao mu, da sam vas izvestio o ugroženosti njegovog života, a oca Isakija izveštavam svaki dan o toku njegove bolesti. On je mnogo razgovarao sa mnom i zahvaljivao mi za učešće u njegovoj pripremi za večnost. Pred kraj me je upitao:
- Da li znaš Vlasovu, monahinju u Borisovki?
- A što?
- Ovu folijsku ikonu njoj pošalji. Njeno ime je Agnija. Sa tom ikonom me je blagoslovila njena tetka kada sam išao u Optina Pustinju, odlučivši da tamo i ostanem. Tu ikonu sam čuvao ceo život kao Božiji dar”.
- Kažite samo oče, - rekao sam – sve što želite, - i učiniću sve kao što biste i vi sami uradili.
- Da, eto to!
- A šta osećate sada?
- Da, meni je dobro.
- Možda strah od smrti?
- Toga nema! Čak sam začudjen kako se hladnokrvno odnosim prema smrti, iako znam da je ljuta smrt grešnika; a uopšte ne osećam nikakvu bolest: i da me nešto boli, ni to ne bih osećao, vidim samo da mi se snaga smanjuje i život skraćuje … Uostalom, možda ću živeti još nedelju dana…
Osmehnuo sam se. On je to primetio.
- O, i to je očigledno zar ne? ..Neka bude volja Božija! ...A recite mi iskreno, kako me vi vidite po vašim shvatanjima?
- Rekao sam vam već trećeg dana da ne računate da ćete biti živi još dugo.
- Verujem vam u potpunosti. Jedino mi je mučno što prema svemu počinjem da osećam odbojnost. Uostalom, idite i odmorite, vi još niste spavali …
- Iako ne želim da se rastanem s vama treba da odem da napišem telegram Fjodoru Ivanoviču.
- Šta ćete mu preneti?
- Da ga očekujem na vašoj sahrani i da bi mi olakšao taj napor ukoliko bi vas zatekao medju živima i dobio vaš blagoslov.
I još mnogo, mnogo smo razgovarali, a posebno o tome da rashodi sahrane budu umereni.
- Da, vi znate, - rekao sam, - da i ja sam ne volim preterivanja; ali ono što je neophodno se ne može preskočiti.
- Da, - odgovorio je, - i to je istina! Idite sad i odmorite se!
Namestio sam mu postelju i njega samog, skoro već nepokretnog, i pošao da se odmorim.
Otac Gervasije je došao po mene u 7 sati, kako bih pripremio bolesnika za pričešće Svetim Tajnama. Sada ga je već ispovedao poslednji put. Kada sam počeo da ga podižem, on je već bio nepokretan; ali kada sam ga podigao, on je na svojim nogama prešao u drugu sobu i prvi put je mogao da se pričesti sedeći. Posle Pričešća je prilegao i oko sat vremena proležao mirno, kao da je zaspao. Od tog časa njegovo disanje je počelo da biva sve otežanije, ali je on i dalje govorio iako sa naporom. U to vreme je kod njega došao otac namesnik. Trebalo je samo videti s kakvom usrdnom skrušenošću se on opraštao sa umirućim! On je sa suzama u očima izjavio svoju spremnost da umre umesto njega … Potom sam otišao da zamolim mitropolita da dodje da poseti umirućeg, prema kome se uvek odnosio sa uvažavanjem. Nije prošlo ni pet minuta posle toga, kako je mitropolit već bio pored bolesnikovog uzglavlja, koji je pri njegovom ulasku pokušao da se podigne sa postelje, ali nije mogao.
- Ah, kako me je sramota, vladiko, - rekao je on u iznemoglosti, - što ležim pred vama! Eto kako sam ja neučtiv!
Arhipastir ga je blagoslovio. Posle toga su mnogi stari i mladi nastavili da se opraštaju s njim i primaju njegov blagoslov, a mi smo se trudili da on svojim rukama da svakome od nas neku stvar radi sećanja. Umirućemu je to očigledno predstavljalo zadovoljstvo, i on je svakoga dočekivao prijatnim osmehom, a mi smo mu pomagali da sve razdeli svojim rukama, svakome ono što mu je bilo namenjeno … Čuo se poziv na večernju i on se prekrstio. Rekao sam:
- Oče, je li vam teško?
- Ne, ništa!
- A kakvo vam je pamćenje?
- Slava Bogu, ništa! ..A nema više gostiju?
- Ne, svi su pošli na večernju …Dobra je večernja u Lavri!
- Oh, kako je dobra, - rekao je uzdahnuvši, - i vi treba da podjete!
- Ne, ja neću poći: treba da se oprostim s vama.
- Izvolite.
- Sada, - počeo sam, - nastupaju vaši poslednji minuti: uskoro će vaša duša možda imati smelosti prema Gospodu, te vas molim prijatelju moj da zamolite od Gospoda milost za mene, kako više ne bih gnevio Njegovu dobrotu!
- O, ako ja po vašoj veri, - odgovorio je, - budem udostojen te smelosti, - to je moja obaveza, a vi za mene molite Gospoda da mi On oprosti sve moje grehe.
- Vi znate kakav sam ja molitvenik; ali uz sve svoje molitveno siromaštvo, moliću se Gospodu ceo život za vas. Sećate li se samo kakve je sve faze prolazilo naše prijateljstvo? Ali poslednje tri godine je sve bilo u redu.
- Da i ranije nije bilo loše!
- Dozvolite mi i blagoslovite me da šest nedelja služim Božanstvenu Liturgiju za upokojenje vaše duše u Carstvu Nebeskom!
- O, Gospode! Da li sam ja dostojan tako velike milosti?.. Slava Tebi, Gospode! Kako se radujem tome! Neka vas Gospod spase!.. Evo šta je čudno: i nadalje ne osećam nikakav strah!
- Zbog čega biste se bojali? Tu je ljubav, koja nema straha.
- Da! To je istina!
- Vi ćete oče uskoro ugledati naše očeve kojih se uvek sećamo, učitelje naše i rukovodioce u duhovnom životu: oca Leonida, Makarija, Filareta, Serafima Sarovskog (3)…
- Oca Partenija (4), - nastavio je da nabraja imena naših svetih savremenika …I on kao da se uzbudjenog duha prenosio u njihovu nebesku porodicu …
- Da, - promrmljao je sa radosnim uzdahom. To su svi sveti našeg veka. Bog je milostiv i sve ću ih videti!
- Evo, - kažem, - vaše vreme je već isteklo; bilo je u vašem životu potresa, ali su oni sada za vas sitni i ništavni; ali ja treba da ispijem njihovu čašu do dna, a današnje vreme je darežljivo njima.
- Da, vreme je teško! Kao i sam vaš život i obaveze su veoma teški. Uvek sam vas posmatrao sa zadivljenošću. Neka vam Gospod pomogne da svoje delo dovršite do kraja! Vi ste sazreli.
- Vašoj ljubavi je svojstveno da govori tako, ali ja to ne gledam tako, stojeći na tako klizavom poprištu delatnosti, toliko bliskom poroku, kome je najviše od svega sklona ljudska priroda (5).
- A šta vi niste zaboravili oca Isakija? – upitao me je. Ne!
- Jadan, nosi jaram! (6). Ah, bedni kako je obremenjen! Bedni, bedni Isakije – teško mu je! Njegova duša je predivna, ali mu je teško … Posebno, to vreme!…Da i dalje šta će biti – strašno je i pomisliti!
- Vi ste umorni! Jesam li vas ja umorio?
- Ne, ništa! ..Dajte mi vode; recite mi kakav mi je jezik?
Dao sam mu vode i rekao da još uvek govori razumljivo, iako sa teškoćama.
- Evo,- rekao sam, - dok još uvek govorite iako sa trudom, blagoslovite one kojih možete da se setite, a i ja ću vas podsetiti.
- Izvolite!
Dao sam mu ikonu i rekao:
- Blagoslovite njome oca Isakija!
Uzeo je ikonu u ruke i osenio je sa rečima:
- Bog da ga blagoslovi. Bog da ga blagoslovi sa celom obitelji!
Dao sam mu drugu.
Ovom blagoslovite Fjodora Ivanoviča, celu njegovu porodicu i svo njihovo potomstvo!
- Bog neka ga blagoslovi! – i takodje je osenio ikonu.
Tako smo mu pomenuli sve one kojih smo mogli da se setimo; i on je svakoga blagoslovio rukom.
- Blagoslovite, - rekao sam, - Ganešinsku kuću!
- A to je blagočestiva porodica, blagoslovena porodica! Mnogo vam zbog toga dugujem što sam imao prilike da upoznam tako čudnu porodicu. Neka ih Bog blagoslovi!
Tako sam mu nabrajao poimence sve; i on ih je sve blagosiljao, osenjujući svakoga krsnim znakom. Potom sam pozvao oca Joakima; i njega je blagoslovio sa ikonom. Bratija je počela da dolazi sa večernje; i on je sve dočekivao sa radosnim i prijatnim osmehom, blagosloveći svakoga od njih. S jeromonasima se celivao u ruku.
Bilo je već deset sati uveče. Pogledao nas je.
- Vreme je da se odmorite! – rekao je.
- Verovatno vas zamaram?
- Ne, nego mi vas je žao!
- Blagoslovite nas da podjemo da popijemo čaj!
- To je dobro, a ja sam zaboravio to da vam napomenem
Kada smo se vratili, ja sam počeo da dremam i legao sam na krevet, a otac Gervasije je ostao pored oca Meletija. Medjutim, uskoro me je otac Gervasije pozvao: umirućem je postalo lošije, i mi smo mu predložili da ga pričestimo Darovima koje smo imali.
- Da, čini se, - rekao je, - doživeću do rane zore. Uostalom, ako smatrate da neću, potrudite se!
Otac Gervasije je otišao po Svete Tajne, a otac Joakim je počeo da čita pričesne molitve. Ja sam opet prilegao na krevet.
Pričestili smo ga u pola tri ujutru. On već nije vladao nijednim svojim organom, ali je bio toliko svestan svega, da je primetivši našu sumnju da li je progutao
Svete Tajne skupio svu snagu i izgovorio poslednju reč:
- Progutao sam!
Od tog trena je počela njegova smrt. Možda je zbog otežanog disanja izgledao kao bez svesti, ali sam ja po nekim znacima primetio da ga svest nije napuštala. Na kraju je stao i puls, i on je tiho, krotko, spokojno usnuo najspokojnijim snom. Tako je on mirno i bezbolno predao duh svoj Gospodu.
Ja sam sve vreme stajao pred njim, kao pred Božijim izabranikom.
Mnogo toga sam propustio u brzini … Jedan poslušnik je zamolio za blagoslov za neku stvar koju je on nosio.
- Da, koju? – pitao sam.
- Košulju!
- Košulje je juče sve podelio.
- Molim za tu koja je na njemu. Kada se on upokoji tada mi je dajte: čuvaću je ceo život radi toga da i ja u njoj umrem.
Preneo sam tu želju umirućem: “Oče! Evo brat Ivan vas moli za košulju radi blagoslova.
- Pa dajte mu je! Bog neka ga blagoslovi!
- Ali to neće biti sada, nego kada vas budemo preoblačili.
- Da, naravno tada!
- Sada, - kažem, - oče i poslednja košulja u kojoj umirete, i ta vam više ne pripada. Vi možete da kažete: nag iz utrobe majčine izadjoh, nag i odlazim iz ovoga sveta. Pogledajte: košulja vam ne pripada, postelju su vam uzeli drugi, odelo – nije vaše; čak ni ikone i knjižice nisu više vaše!
Podigao je ruke ka nebu i, ogradjujući se krsnim znakom, sa suzama je izgovorio nekoliko puta:
- O, zahvaljujem Ti Gospode za ovakvu nezasluženu milost!
Zatim se obratio nama i rekao: “Zahvaljujem, zahvaljujem vam za tako veliki udeo u zadobijanju ove velike Božije milosti!
U toku cele svoje predsmrtne bolesti – ona se i ne može nazvati bolešću, već raslabljenošću spoja duše i tela – ni na njegovom čaršavu, ni na rublju, pa čak ni na samom telu nije bilo ni najmanjeg traga bilo kakve nečistote: on je bio sama svetinja, nedostupna truljenju. U toku tri dana, koliko je njegovo telo ležalo u kovčegu, njegovo lice je dobijalo sve bolji i bolji izgled.
Kada je već sva njegova imovina bila podeljena, setio sam se da treba u nečemu da ga sahranimo. Rekao sam o tome umirućem.
- Ništa, ništa! – umirio me je, - u ostavi ima 60 aršina muhojara (7). Naredite da se od toga sašije podrjasnik, rasa i mantija. Čini se da je to dovoljno. Oni će već to brzo sašiti!
Ujutru su doneli sve sašiveno. On je pogledao …
- Pa, - rekao je, - sada ćete biti mirni … Da, još nešto: vi ste već i kovčeg naručili.
- Da, kovčeg je naručen.
- Tako i treba, i to je dobro!
Sada ću vam ispričati šta se dešavalo posle blažene smrti vašeg pravednog brata, to jest o pogrebenju njegovog česnog tela.
Skoro trideset godina sam bio s njim u najtešnjim prijateljskim odnosima, a poslednje tri godine je bilo tako, da smo postali kao jedno telo i jedna duša. On mi je često govorio da pogreb njegovog tela bude što je moguće jednostavniji.
- Kakva je korist, - govorio je, - za dušu od raskošnog pogreba?…
I pritom je izražavao želju da pogreb njegovog tela bude na najskromniji način. Ja sam mu za to prigovarao, govoreći da je za telo naravno svejedno, ali za duše onih ljudi koji se trude da odaju poslednji dug svome bližnjemu, to ima veliku korist; zbog toga je Crkva usvojila blagočestivi običaj da se upokojenom daje pomen u zavisnosti od sredstava i usrdnosti njegovih bližnjih, a sveštenoslužitelji koji su bliski pokojniku po srodstvu ili po duhu – služenjem Božanstvene Liturgije prema stepenu svog sveštenstva. Samom ocu Meletiju je takvo ispoljavanje prijateljstva prema upokojenima bilo prijatno da vidi kod drugih, ali se za sebe klonio toga, kao od nezaslužene počasti a po svom dubokom, naravno unutrašnjem smirenju.
Dok je bio živ, on se klonio počasti, ali mrtav nije pobegao od njih: one su ga stigle u grobu!
Kada je otac Meletije usnuo zauvek, obukli smo ga u novu odeću, koju je sam odredio za slučaj spostvenog pogreba, a ja sam uredio da se pošalju telegrami vama i u Moskvu. Otac Joakim je sve to uradio i još je mogao da napiše ocu Isakiju i ocu Leontiju, a otac Gervasije – u Peterburg. Kada su doneli kovčeg, tog časa smo u njega položili telo upokojenog, i ja sam počeo da služim parastos, a zatim i drugi i treći sa raznim ljudima i pojcima iz raznih crkava. U toku ranih popodnevnih časova svi jeromonasi su počeli neprekidno da služe parastose, koji su trajali do samog iznošenja, u pola tri. U 10 sati smo otac Gervasije i ja otišli u Kitajev da izaberemo mesto za grob, koje je mitropolit blagoslovio. Odredili smo ga na ulasku u crkvu, s leve strane od prednjih vrata, udaljenog ne više od šest aršina.
U tri sata je namesnik sa sabornim jeromonasima i sa nama počeo iznošenje, što se veoma retko dešava. Nosili su ga jeromonasi. Kovčeg sa ostacima upokojenog su postavili u oltar posvećen Svetom Preteči (8), gde sam u ponedeljak služio Liturgiju. U utorak, na dan sahrane, telo je po posebnoj želji mitropolita, bilo preneseno u Veliku crkvu. Tako nešto se u naše vreme nijednom nije desilo; samo su preosvećenog Joasafa, mitropolita Filareta i kneza Vasiljčikova opevali u Velikoj crkvi, pa sada i našeg oca Meletija, koji je sedamnaest godina i sedam meseci neprekidno čuvao Veliku crkvu.
Jedan jeromonah je pri prenosu tela izgovorio kratku besedu. Na Liturgiji, posle malog vhoda, trudbenik je bio postavljen nasred crkve. Mitropolit je služio Božanstvenu Liturgiju. Na sahrani je bio još i preosvećeni Aleksandar. Liturgiju su pevali mitropolitovi pojci. Pogreb su počinjali pojci, a antifone su pojali lavrski pojci, što je činu pogreba davalo neobičnu veličanstvenost. Bio je radni dan, ali je naroda bilo kao za neki veliki praznik. Dva jerarha su sa celim saborom pratili grob iza Svetih vrata. Kovčeg je bio postavljen naspram moje kelije, u znak sećanja na našu prijateljsku ljubav, održana je saborna litija. Pri prolasku pored tvrdjave sreli smo dve komande vojnika, koji su se postrojili pred pogrebnom povorkom i odali počast upokojenom Hristovom vojniku dobovanjem, a trubači su odsvirali na svojim trubama. Sve je udivilo to da je vojska bila postavljena za odavanje počasti upokojenom …
Bilo je mnogo onih koji su želeli da nose telo do mesto pogreba, ali kako je od Lavre do njega bilo 10 vrsta, ja se s tim nisam složio jer je već bilo dva sata posle podne; uskoro se bližio sumrak i noć, a na dva mosta na putu je bilo veliko blasto. Kovčeg su postavili na manastirska pogrebna kola, a sami su seli u kočije i sa mnogim ljudima koji su voleli oca pošli u Kitajev. U Kitajevu je kovčeg dočekao preosvećeni Aleksandar sa litijom. U crkvi je odslužen saborni parastos i tako je vaš dostojni brat predat zemlji, a sećanje na njega ne umire: poslužio je kao dostojan i sveti ukras vašeg roda.
Pred samu njegovu smrt sam ga molio da se moli za vas i za ceo vaš rod pred Prestolom Božijim, ukoliko bude zadobio smelost pred Gospodom. On je rekao:
- Uzdam se u dobrotu Božiju!
To su bile njegove predsmrtne reči…Eto, koliko sam mogao napisao sam vam ovo radi vaše utehe, ali kada završim četrdesetodnevno služenje, potrudiću se da sve dopunim i ispravim. Želeo bih da sastavim i njegovu biografiju, ali to delo neće biti moje, već uz pomoć Boga, divnog u svetima Svojim.
Neka bude na vama i na celom vašem rodu blagodat, mir i blagoslov Božiji, što vam ja nedostojni iskreno želim. Mnogogrešni jeroshimonah Antonije. 7 novembar 1865 godine, Kijevo-Pečerska Lavra.
Tako umiru oni pravoslavni monasi, koji naravno nisu odstupili od svojih monaških zaveta, - eto o čemu je govorilo moj čitaoče staro, zaboravljeno pismo koje se zaturilo u starim rukopisima. Da li ja mogu svojim rasudjivanjem da ga dopunim? Ne, ono samo za sebe govori našim srcima, samo ukoliko je to srce otvoreno za primanje istinitih reči. Predjimo bolje u oblast mojih ličnih sećanja i u njoj će se s Božijom pomoći naći ponešto na našu korist.
U mojim zapisima, u koje unosim sve, što se dešavalo u mom ili tudjem, ali meni poznatog čoveka životu, bilo javno ili prikriveno, ali srcu blisko svedočanstvo Božije brige o nama, grešnim ljudima, smrt arhimandrita Meletija nije jedina: na njihovim stranicama nije zabeležen samo jedan prelazak hrišćanske duše u blaženu večnost; i sve te smrti pravednika, o kojima svedoče moji zapisi, nisu li propraćene onim nebeskim utehama divnih vidjenja i otkrovenja, ili – ne, sve one nose u sebi jedan neizmenljiv trag – “bezbolnosti, nepostidnosti (opravdanja vere), mirnoće” i nade na dobar odgovor na Strašnom Sudu. I medju zvezdama hrišćanskog života koje su skliznule sa ovozemaljskog neba, ostavivši svoj svetlosni trag na ovim stranicama, sijaju u mome sećanju zvezde padalice raznih veličina i sjaja: i razneženo srce zahteva od mene da svojim rečima iskažem njihovu krotku i čistu svetlost i da sa strahopoštovanjem vaskrsnem njihov svetli oblik u toj lepoti, koju ljudi nisu videli u njima, ali na koju su sa nežnom ljubavlju svetlele Božije oči …
Jedna od prvih meni bliskih smrti je bila smrt sina jedinca moga duhovnika, protojereja jedne od crkava tog gubernijskog grada, pored koga se nalazio moj veliki posed. Bio je to još sasvim mlad čovek, koji je neko vreme bio kandidat za sudske obaveze u lokalnom okružnom sudu i samo dve, tri godine pre svoje smrti završio pravni fakultet Moskovskog univerziteta. Posećujući dovoljno često svog duhovnika u njegovoj kući, u kojoj sam bio prihvaćen kao rodjak oca i majke mladog kandidata, dugo se nisam susreo sa njim: on se skrivao od mene i kao da je izbegavao upoznavanje sa mnom. Prvi put, sećam se su mi ga pokazali u crkvi, u kojoj je nastojatelj bio njegov otac. Bio je mršav, neugledan, malog rasta, uvučenih grudi i sa velikom glavom na tankom vratu, i imao je retku bradu – jednom rečju, učinio mi se toliko neprimetnim, da sam posle utiska tog susreta u svom srcu poželeo da se ne upoznajem sa njim. A još sam od nekih sudija slučajno čuo glasine o njemu kao o potpuno nesposobnom čoveku, i one su još više učvrstile u meni prvi utisak. Bilo mi je žao jadnih roditelja i samo sam bio srećan što me je nedruželjubivost mladog kandidata sačuvala od suvišnog dosadnog poznanstva.
Samo mi je jedna karakteristika tog mladog čoveka prionula za srce: kandidat prava najstarijeg univerziteta, sin sveštenika, ne samo da se nije odvajao od Božije crkve, već ju je čak i voleo. Kad god bih svratio u njegovu parohijsku crkvu u njegovo slobodno vreme, uvek bih ga tu zatekao na nekom uvučenom mestu da se smireno moli. Potomci služitelja oltara najčešće nisu takvi, i dešava se da silaze sa svetog puta svojih očeva i kušaju plodove “uzvišene”, ljudske mudrosti: medju odstupnicima od vere nema zlih kao što su ti Hamovci, koji su razotkrivali očevu nagotu!.. I u dušu mi je došla misao: ne, očigledno je mladi kandidat i loš za svet sudija, jer on nije od ovoga sveta … Posle nekog vremena i on sam je prestao da izbegava susret sa mnom. Došao sam jednom tako uveče na čaj kod njegovih roditelja. Oni su stavili samovar a i on se pojavio.
“A evo i našeg Mitroše-zatvornika!” – uzviknula je s ljubavlju stara popadija. Tako smo se i upoznali. Od te večeri Mitroša je prestao da me izbegava, i svaki put kada bih ga zatekao kod kuće, on bi izlazio da me pozdravi i pridruživao bi se večernjem pijenju čaja, na koje sam ja često dolazio kod njegovog oca-protojereja. U običnoj, patrijarhalnoj starosvešteničkoj porodici, koja nije bila zaražena novotarijama, odmarao sam dušu od bura i sujeta ovozemaljskog života: zbog toga me je i privlačio večernji samovar starca-protojereja i popadije Nadežde Nikolajevne. Ali iako je Mitroša izlazio iz sobe, on nije uzimao učešća u zajedničkom razgovoru, i samo je retko kratko odgovarao na postavljena mu pitanja, a pošto bi popio čaj opet bi se povlačio u svoju sobu.
“Naš Mitroša je pravi zatvornik, - govorila mi je ponekad starica-popadija ne bez neke tuge u glasu, - teško će mu biti sa takvim karakterom da živi u ovom svetu!”
Otac-protojerej bi to prećutkivao, ali i on je bio nesrećan zbog Mitrošine budućnosti. “Oče! – rekao sam jednom protojereju, - vaš sin koliko ja primećujem ima sasvim monaški sklad duše: da li on ima želju da ode u manastir i da se potpuno posveti služenju Bogu?”
“On mi ništa o tome ne govori, a i uopšte malo priča sa nama. Kada dodje iz suda, brzo nešto pojede i trči u biblioteku našeg bratstva. Vraća se tek za večernji čaj. A ako sedi kod kuće, onda takodje više čita duhovne knjige, kada nema da radi kući ništa od posla iz okružnog suda …Prebacio sam ga iz seminarije na univerzitet, misleći da će to biti bolje za njega, ali se pokazalo gore!”
Ne više od pola godine sam se sretao sa zatvornikom Mitrošom, ali medju nama nije došlo do zbližavanja, bez obzira što sam u svojoj duši već uspeo da zavolim njegovo usamljeno srce. Po njegovom gostoprimljivom osmehu, kada se pozdravljao sa mnom pri našim susretima, video sam da ni ja njemu nisam tudj; ali unutrašnje tajne njegovog duhovnog sveta mi nisu otkrivene za tih pola godine. One su meni otkrivene posle, i te kako su mi otkrivene!..
Mitroša je morao da napusti okružni sud: ubedjenost u njegovu nesposobnost za rad medju izvršiocima dužnosti sudskog mravinjaka se pojačala u tom stepenu, da je hteo ne hteo morao da napusti sud i potraži neki drugi posao.
Tajni gonilac Mitrošine duše, tražeći zadovljenje svojih težnji u svetu duhovnog, sozercateljnog života, mu je i našao taj posao … u državnoj trošarini, i Mitrošu je jedno veoma uticajno lice postavilo za mladog kontrolora trošarinskog okruga u fabrici za pečenje rakije. Bio je to poslednji udarac zavetnim stremljenjima Mitrošinog duha. Toga su se setili tek tada kada je već bilo kasno i kada je slaboj opni njegove duše sve postalo bezrazlično; ali u vreme tog sjajnog naznačenja, činilo se da za Mitrošu nije bilo bolje pozicije.
Nije prošlo ni četiri meseca od Mitrošinog upućivanja na službu u trošarinu, kada se on razboleo u svojoj fabrici i to toliko ozbiljno, da je po njega posle telegrama morao da dodje otac kako bi ga spasavao od smrti revnošću svetila gubernijske medicine. Ali medicina više ništa nije mogla da uradi sa Mitrošom: bilo je dovoljno samo jednom ga pogledati da bi se jasno videli svi znaci tuberkoloze pluća, za koju je postojao samo jedan lek – grob …
Teško je bilo gledati tugu starih roditelja, dok je u njihovim očima iščezavala dogorevajuća sveća njima dragocenog života sina jedinca. I mom srcu je bila bliska ta neutešna tuga, iako sam osećao da za usamljenu, zatvorničku Mitrošinu dušu nema bolje budućnosti od večnosti koja mu se tako neočekivano približavala.
Uskoro su od bolesnikovog odra odstupila svetila gubernijskog medicinskog neba i ustupila mesto lekovima drugog, istinskog neba – Hristove vere i Tajnama Crkve, pripremi za prelazak u svet odakle nema povratka. Tada se i meni i mojim bližnjima otkrila sva veličanstvenost i sva lepota Mitrošine hrišćanske duše, i sva punoća njene svemoguće, bezgranične vere. Osećajući srcem da je nauka bespomoćna da izleči bolest, Mitroša se sav udubio u svoju pripremu za večnost. Teška stradanja, i gušenje mu nisu davali mogućnost da leži u krevetu, i morali su da ga prenesu u fotelju, u kojoj je obložen jastucima provodio svoje stradalne dane i beskrajne mučne noći. Svakodnevno su ga pričešćivali Svetim Tajnama, i one su mu davale snagu da bez roptanja, i bez najmanje trunke uninija podnosi najteže napade bolesti koja ga je razjedala. Uvek u molitvi, sa ikonicom Carice Nebeske na stalku ispred svoje fotelje, Mitroša kao da je još i na zemlji svim ostatkom svog ugaslog mladog života uzletao na nebo. Molitva i ljubav prema Hristu, koje je nosio u sebi dok je bio zdrav, su se za vreme njegovih dvomesečnih stradanja projavili sa takvom snagom, da je čak i roditeljsko verujuće srce zatreperilo: čak ni ono nije moglo da pretpostavi taj plamen vere, kojim je gorelo celo biće njihovog ljubljenog sina.
“Oče! – govorio je on, kada su slabili napadi gušenja i kašlja, - oče! Kako se mi molimo, kako verujemo i kako ljubimo svoga Boga? Zar se tako treba moliti, ljubiti i verovati?..Ukoliko te molitva ne zagreva, ukoliko se tvoje srce ne topi kao vosak od ognja, od plamena molitvenih reči, koje izlaze iz same dubine srca i prožimaju celo tvoje biće sa takvom silom da ono postaje pepeo onda se ti ne moliš, oče!..Oče! Ako i ljubav tvoja nije plamen, koji zahvata svaku nevolju tvoga bližnjeg i celo tvoje biće, samu tvoju dušu koja ne ulazi u dušu tvoga bližnjeg onda ti ne ljubiš, oče!”…
I mnogo, mnogo toga je Mitroša govorio u tim trenucima, od čega je roditeljsko srce treperilo i cepalo se od ridanja …
“I ko je mogao da pretpostavi kakvu silu je u sebi krio naš Mitroša? – govorio mi je starac-protojerej, jedva dišući od suza. Da, Gospode Bože moj, ko je to mogao da pomisli? Jer je on od detinjstva ćutao; ni sa kim nije razgovarao o tome, niti je bio otvoren u tome što je bila svetinja njegove duše. Samo se u seminariji nekako zbližio sa jednim starcem-predavačem, Gavrilom Mihajlovičem. To je bio duboko verujući čovek, čisto ispovedničkog karaktera; on je s njim bio u neprekidnom opštenju i čak se I na univerzitetu stalno s njim dopisivao. Ali i Gavrilo Miohajlovič je bio jedan od takvih ljudi iz koga se ne može ni reč izvući; ima već skoro dve godine kako je on umro, a sa njim je umrla i tajna Mitrošinog srca, koje je samo njemu bilo poznato … Bože moj, Bože veliki! Ko je mogao da pomisli da našem Mitroši nije mesto u sudu niti na trošarini?”…
I plakao je jadni otac pored Božijeg Prestola u oltaru sa rukama podignutim ka nebu, moleći od Boga život svome Mitroši, svom voljenom, neshvaćenom, neprocenjenom sinu …
A kako je majka plakala – to mogu da znaju samo one majke koje su zauvek izgubile svoje voljeno dete …
Nastupili su Mitrošini predsmrtni dani. Neprekidno, iz dana u dan, se nastavljalo njegovo prisajedinjenje Hristu u Tajni Svete Evharistije: svaki dan mu je njegov duhovnik, drugi parohijski sveštenik, donosio Svete Darove, kojima se umirući pričešćivao sa plamenom verom. Njegova stradanja kao da su počela da slabe; gušenja i kašalj su bili slabiji; ubitačni, tuberkolozni kašalj je vremenom sve manje cepao isušene i izmučene grudi. “Mitroša! – radosno je uzviknula majka, - tebi je bolje, sunce naše?”
“Da, mamice, bolje!”
“Izmolićemo mi tebe od Gospoda, izmolićemo!”
Odjednom se bolesnik sav nekako naježio; oči su mu se nemirno i uplašeno zaustavile u jednoj, samo njemu vidljivoj tački iza majčinog ramena.
“Mitroša, šta ti je? Ili šta vidiš?”
“Vidi!” – prošaputao je bolesnik, a strah se mogao osetiti u tom šapatu.
“Šta vidiš?” – ponovo je upitala uplašena majka, osećajući, da se i njeno srce sledilo od neke neodredjene uznemirenosti, smutnog straha, predosećanja neke nevidljive, ali strašne opasnosti … Ali Mitroša je ćutao i dalje uporno nastavio da gleda u tu nevidljivu tačku sa tim izrazom beskrajnog, hladnog straha, s mukom se osenjujući krsnim znakom.
“Mitroša, Mitroša! – nastavljala je njegova uplašena majka, - reci mi šta vidiš?”
“Njih!” – bio je odgovor, i s tim odgovorom se njegovo lice ozarilo: “Sad ih nema”, - prozborio je umirući sa uzdahom spokojne radosti.
“Kako to može biti? – pitala je i dalje majka, - kad se ti svaki dan pričešćuješ: zar “oni” mogu da imaju pristup ka tebi?”
“Oni” nemaju pristupa, ali su …drski!”
To se desilo nekoliko dana pre Mitrošine smrti. Tužna majka-hrišćanka nije mogla da ne pogodi ko su bili “oni”. Da li su “oni”nastavili da uznemiravaju bolesnika, to ne znam, ali i jedna “njihova” pojava je bila dovoljna da se srce ispuni neopisivim strahom i otkloni svaku nehrišćansku sumnju u neizbežnost susreta duše, koja se sprema za večnost, sa tom zlom, tamnom i do odredjenog vremena od smrtnih očiju skrivenom silom.
Dva dana pre svoje smrti bolesnik se osećao dosta dobro. Opet su ga posle ručka pričestili. Majka se nije odvajala od fotelje svoga sina. Odjednom se bolesnikovo lice ozarilo svetlošću neke neočekivane radosti, i iz grudi mu se oteo uzvik:
“Ah!.. Gavrilo Mihajloviču, to ste vi?”
Poražena tom iznenadnom radošću, tim uzvikom, a ne videći nikoga u sobi, majka ja zaćutala u očekivanju …
“To ste vi, Gavrilo Mihajloviču!.. Bože moj, kako sam srećan!..Da,da!..Kažite, kažite! Ah, kako je interesantno!..”
I bolesnik se sav pretvorio u uvo. Na licu mu je igrao blaženi osmeh …Majka se bojala da se pokrene, izbezumljena i takodje obradovana …
To napeto ćutanje je trajalo nekoliko sekundi. Ono se prekinulo uzvikom bolesnika:
“Zar već odlazite?..Pa, dobro! Tako treba, do vidjenja!”
“Koga si to video, Mitroša? S kim si sada razgovarao?”
“Sa Gavrilom Mihajlovičem!”
“On je umro, Mitroša! Šta je s tobom dete, Gospod s tobom!”
“Ne, mama, on je živ: sad je bio pored mene i razgovarao sa mnom”.
“Šta ti je rekao?”
Ali to što je Mitroši govorio njegov stariji prijatelj i učitelj je zauvek ostala tajna onog drugog sveta, a bolesnik se zakašljao, a sa kašljem je ponovo počeo napad strašnog gušenja; i od tog trena je nastupio poslednji znak bolesti, od koga se on jedva osvešćivao, i to na kratko izmedju napada teških stradanja. Smrt je vlasno nastupala.
Dva ili tri sata pre smrti bolesnik je došao k sebi. Disanje je postalo lakše, i svest se potpuno povratila: kao da je grozni prizrak smrti odstupio pred nečijom vlašću.
“Praštajte, rodjeni! – rekao je, - do vidjenja – tamo, gde više neće biti rastanka!”
“Mitroša, zar ti umireš?” – zastenjala je majka.
“Da, mama, umirem!..Pogledaj, pogledaj ko je došao!..Sveti Arhistratig Mihail!..Gospode, primi moju dušu u miru!”
Tako je umro Mitroša-zatvornik, sin gubernijskog protojereja. Kažu, da sam i ja sam sigurno video kako smrt stavlja pečat truleži i deformiše čoveka. Koja smrt! Kog čoveka! Mitroša je u kovčegu ležao kao živ. I kako je bio predivan, taj slabašan, neugledan čovek! Nisam želeo da odvojim pogled od tog lica, produhovljenog tihom, pobedničkom, sozercavajućom radošću, potpunog, savršenog mira i zadovoljstva. Ne smrt, već život, život večni, nebeski, višnji, umu nepostižni, ali srcu poznat, život je sijao na bledom, predivnom licu pravednika. Lepotom čiste, neporočne devstvenosti se svetlilo to divno, za mene nezaboravno lice: Mitroša je umro kao devstvenik – to je za mene bilo van svake sumnje. Tri dana je njegovo telo stajalo u toploj sobi, i nije počelo da truli.
Drugog dana posle njegove smrti sam čitao Psaltir pored njegvog uzglavlja, i nisam osetio ni najmanji neprijatan miris.
Tako je grob skrio “zatvornika Mitrošu” do Sveopšteg Vaskrsenja …
Kao što duša, koja je svukla svoje ovozemaljske opne nema granica ni u vremenu ni u prostoru, tako one ne postoje ni za misli: iz predela rodnog kraja, gde sam proveo svoje detinjstvo i mladost, ispunjenu slatkim maštanjima, gde sam hladnoću razumskog opita razbio na komadiće i prahom razvejao krhki sasud varljivog detinjstva, mladalačkog žara i energije, leti ona odatle, nezadrživa, u druge krajeve, pod drugo nebo – iz južnih stepa, ka šumama i jezerima tmurnog severa. Ako ti nije dosadno, podji i ti za njom, dragi moj čitaoče!
Na tvoje oči su uzletela ka “trećem nebu” dva pravednika, dve čiste hrišćanske duše, od kojih je jedna po Božijoj volji spoznala svoje mesto na zemlji, svoje ovozemaljsko naznačenje i otišla ka svome Gospodu, dobro se podvizavajući i dostigavši punoću vremena datog u ovom životu, naznačenog za zemnorodne (Zadivljujuća je i značajna sledeća podudarnost: otac Meletije je postavio početak svome monaštvu u Pretečinom skitu Optina Pustinje, a početak svog večnog života – u crkvi, posvećenoj istom Svetitelju. Takve su Božije sudbine! – prim. sastavljača).
Drugoj nije bilo pruženo to zadovoljstvo, ali je zato bio skraćen period njene pripreme za večnost i uskoro je bila pozvana u nebeske obitelji Oca nezalazne svetlosti, svetlosti svake istine i radosti. Ko poznaje puteve Gospodnje ka večnom spasenju, i ko Mu je bio savetnik!..
Kada je Bogu bilo ugodno da me preseli iz mog rodnog mesta i moje skoro dvadesetogodišnje delatnosti najpre u Peterburg, a zatim u blagosloveni kutak Novgorodske gubernije, u tihi i bogobojažljivi gradić Valdaj, gde je još nedavno “tužno” zvonilo “zvono, dar Valdaja” pod dugom kočijaških trojki, danas – avaj! – pregaženih novom železničkom prugom, žena i ja smo trebalo da se sretnemo i po hrišćanskoj veri zbližimo sa jednim od lokalnih sveštenika, koji je postao naš duhovni otac. On je jednom na ispovesti nekim povodom rekao mojoj ženi:
“Znate li da se čak i u naše vreme neki ljudi udostojavaju da vide svoga Andjela Čuvara!”. Otac mojoj ženi nije pričao detalje, i ja sam odlučio da ga pri prvom narednom susretu pitam o tome podrobnije. Evo šta je povodom toga zapisano u mojim beleškama:
Danas (25 aprila 1907 godine) sam podsetio oca na ženinu ispovest i upitao ga:
“Oče! Šta ste vi rekli mojoj ženi na ispovesti o javljanju Andjela Čuvara nekom od vaše duhovne dece?”
“Da, - odgovorio mi je, - to se desilo, ali ja o tome znam na osnovu ispovesti mog parohijana, a ispovest je – tajna”.
Ja sam i dalje insistirao:
“A da li je živ taj vaš parohijan?”
“Ne, umro je!”
“Pa ako je tako, - rekao sam, - zbog čega mi onda ne ispričate, posebno ako vaša priča može da posluži i nama grešnima na korist?”
Zamislio se otac i ispričao sledeće:
“Bio je u mom selu jedan parohijan po imenu Dimitrije; on je bio seljak i čovek lošeg života; i nepošten, i bestidnik, i pijanica, i bludnik – jednom rečju, reklo bi se jedan od poslednjih. Dugo je živeo tim načinom života, i nije bilo nikakve nade na njegovo ispravljanje. Jednom se spremao da podje u polje na oranje; izašao je iz kuće i odjednom je osetio da ga je neko snažno udario po zatiljku, tako snažno da je kako je stajao, pao licem direktno na zemlju i raskrvario ga.
U to vreme nikoga nije bilo na polju, i sam Dimitrije je bio potpuno trezven. To ga je veoma porazilo i uplašilo.
“Došao sam na polje, - pričao mi je posle na ispovesti Dimitrije, - i moje lice je svo bilo krvavo. Umio sam se, ali nikako nisam mogao da se prihvatim posla – sve sam mislio: zašto mi se to desilo? Seo sam na medju i sećao se svog lošeg života. Dugo sam tako razmišljao i odlučio sam da prekinem sa svojim starim grešnim životom i da započnem novi, po Božijim i hrišćanskim zakonima. Kleknuo sam nasred svog polja, zaplakao, prekrstio se i glasno rekao Bogu: kunem se Imenom Tvojim da više neću grešiti! I od tada sam posao drugi čovek – sve staro sam odbacio: nisam krao, prestao sam da pijem, da bludničim…”
“I zar posle tvoje zakletve – upitao sam Dimitrija, - nisi imao iskušenja?”
“Kako da ne! Bilo ih je, oče: veoma me je sve vuklo da se opet vratim na staro, ali mi je Bog pomagao i uzdržao sam se. Desilo se jednom da se nisam uzdržao. U susednom selu je bio prestoni praznik i vašar – i ja sam otišao tamo. Išao sam putem i vidim leži nečiji novčanik na putu, pun novaca, i ja sam ga uzeo i stavio u svoj dzep; nisam uspeo čak ni da prebrojim novac jer sam se bojao da će me neko videti. Samo sam uspeo da vidim da je u njemu bilo mnogo i papirnog i srebrnog novca. Išao sam tako i razmišljao da neću vratiti taj novčanik čak i ako se pronadje njegov vlasnik, jer nisam mogao da se odreknem takvog bogatstva. I odjednom – hlop! – i udarim se o tucanik kao onda kada sam raskrvario celo lice, iako nisam bio pijan. Ustao sam sa zemlje i vidim sledeće: negde nasred puta, gde mu nije mesto, leži visok kamen o koga sam se spotakao. Tada sam počeo da psujem najcrnjim rečima, i tog trena je nada mnom, nad samom mojom glavom, odjednom nešto zašumelo, tačno kao neka ogromna ptica. Podigao sam oči i sledio se: nada mnom se licem u lice, mašući krilima, nalazio moj Andjeo: “Dimitrije, - strogo je rekao, - gde su tvoje zakletve Bogu? Čuo sam kako si ih dao na svom polju, za vreme molitve, a video sam te i na medji. A ti sad opet po starom?”
Zadrhtao sam celim telom i odjednom, osmelivši se, uzviknuo mu:
“A ko si ti? Da li djavo iz ada, ili Andjeo s neba?”
“Ja sam od višnjih, a ne od nižih!” – odgovorio je Andjeo i postao nevidljiv.
“Nisam se odmah osvestio, ali kada se to desilo, uzeo sam novčanik iz dzepa i bacio ga daleko od sebe u stranu …Na praznik nisam otišao, i vratio sam se kući sve razmišljajući o vidjenom”.
“To mi je Dimitrije ispričao na ispovesti, - rekao je otac. A evo šta je dalje bilo: o Dimitriju su počele da kruže dobre i za sve one koji ga poznaju zadivljujuće glasine – ovaj seljak se korenito promenio na dobro … Prošlo je deset godina od javljanja Andjela Čuvara; Dimitrije je ostao veran svojoj zakletvi. Tek jedanaeste godine idu za mnom ljudi iz Dimitrijevog sela…
“Oče! Dimitije se razboleo, i moli da vas pozovemo”.
Ja sam odmah krenuo. Ušao sam u Dimitrijevu kolibu. Ležao je na krevetu, zatvorenih očiju. Pozvao sam ga …Dimitrije je odjednom skočio! Ja sam se uplašio i odmaknuo jer su mi u rukama bili Sveti Darovi.
“Šta ti je, šta ti je?” – rekao sam, - vidiš da držim Svete Darove i samo što ih nisam ispustio!”
“Oče! – uzviknuo je, gušeći se od uzbudjenja, - ja sam sad opet pre vašeg dolaska video Andjela. Rekao mi je da se spremim jer ću noćas umreti”.
“Da li si pri sebi?” – upitao sam ga.
“Skoro sam oslepeo od njegove svetlosti!” – odgovorio mi je Dimitrije u duhovnom oduševljenju.
“A da li si ga pitao da li će ti Bog oprostiti tvoje grehe?” – opet sam upitao Dimitrija.
“Bog će oprostiti, ono što duhovnik razreši, - odgovorio mi je Dimitrije odrešito, - što me ti sada razrešiš, biće razrešeno i tamo!”
Pristupio sam ispovesti. Pričestio sam Dimitrija i grešan, učinio mi se čak i malo bolestan. On je bio još mlad i snažan seljak. Otišao sam od njega potpuno uveren da će ozdraviti, a o Andjelu nisam znao šta da mislim.
Te noći se Dimitrije upokojio”.
Eto šta mi je ispričao dobri jerej, nastojatelj jedne od crkava tihog Valdaja.
Čitajući svoj pomjanik, kada na Proskomidiji Božiji jerej vadi čestice za žive i umrle, svaki put sa posebnim molitvenim osećanjem pomenem dva imena zapisana u njemu 20 jula 1902 godine: Andreja i njegovog sina. I svaki put pri tom pominjanju trenutno se prisetim strašne projave očigledne Božije kazne na ovoj dvojici nesrećnika. Neka im Gospod oprosti zbog njihove mučeničke smrti i molitvi Crkve, a možda - ko to zna, - i zbog toga što će njihov tužan i svake žalosti dostojan primer poslužiti nečijoj duši, bliskoj padu, za pouku i spasenje.
Gospode, oprosti nam svima i pomiluj nas!
U vreme kada se to desilo, ja sam bio još dosta bogat gazda i bavio sam se svojim domaćinstvom u selu Zolotarevu, Orlovske gubernije. Za mene je pored ostalih radio i jedan seljak iz tog sela po imenu Andrej Marin. Kada je hteo da radi bio je pravo zlato, ali kada nije, što se njemu često dešavalo, šta god da mu radiš ništa se nije moglo promeniti.
Bilo mi ga je žao tim pre što nije imao više od 25-28 godina, i sve sam mislio da će se popraviti i postati pravi čovek, a ja ću se sa njim boriti, dok se ne izborim. I sam sam tada još bio mlad i mnogo sam se uzdao u svoju snagu …
I tako je Andrej Marin proživeo kod mene kojekako godinu dana; odslužio je svoj period, nadao se produžetku, a moj starešina mi je rekao:
“Ne uzimajte Andreja, nema od njega koristi. Kakva je korist od tog čoveka, koji i svoju rodjenu majku tuče kad je pijan?”
Ali ja nisam poslušao svog starešinu i ostavio sam Marina u novom periodu sve u nadi da ću uspeti da utičem na njega da ga ispravim.
Uskoro sam se na sopstevnoj koži uverio da je priroda savremenog radnika i onih koji su radili po oknima i u pečalbama poznata mom starešini bolje nego meni: sa Marinim sam se rastao – morao sam s njim da se raspravljam za neki prekršaj skoro u samom jeku posla, kada je domaćinu svaki radnik draži od zlata. Sad se više ne sećam kakav je to bio prekršaj, ali treba reći da nije bio mali …
Prošla je godina dana. Marina sam skroz izgubio iz vida. Nije ga bilo u rodnom selu. Jednom sam upitao starešinu: “Gde se deo Andrej Marin?”
“Kažu da je opet u oknima”, - bio je odgovor.
Mislio sam da će ga konačno okna opametiti. Ko je živeo kao ja životom našeg poljoprivrednog sela, tome je poznato kakav prevrat su u narodnoj duši učinile pečalbe, a posebno rad u rudarskoj industriji. Rudnici gvozdja, kopovi kamenog uglja, odsustvo uticaja porodice i Crkve, opštenje sa svakojakim, već razvraćenim ljudima – sve to je tako slomilo i izopačilo tu dušu, da od čoveka, a posebno mladog, skoro ništa ljudsko nije ni ostalo: kao da su se blizina i otrovno disanje same preispodnje dotakli narodnog srca i spržili u njemu sve ono dobro, svu pravdu, kojom je ono živelo tokom godina i gradilo veličinu i slavu svoje Otadzbine …
Za tih godinu dana se i u mojoj duši desio veliki prelom. U nevoljama i bedama, koje su tada po velikoj Božijoj milosti, naletale na mene gnevnim i burnim vihorem, uputio sam se da tražim pomoć i utehu u hodočašću po svetim mestima, i tada me je Gospod prvi put udostojio da budem u Sarovskoj Pustinji, koja je proslavljena podvizima i čudima velikog Starca Serafima. Bilo je to 1900 godine, tri godine pre proslavljanja svetih moštiju Božijeg Ugodnika. Već je i tada živa narodna vera pribegavala njegovoj molitvenoj pomoći, i po svojoj veri dobijala veliko i divno.
Tada sam od prepodobnog Serafima dobio sve što je tražilo moje uplašeno i bolno srce.
Sa tog putovanja u Sarov i Divjejevo poneo sam sa sobom sećanje na jedan dobar i blagočestiv običaj nižegorodskih i tambovskih seljaka, koji me je duboko dirnuo: na svim putnim raskrsnicama i seoskim zaobilaznim putevima, kojim nisam ni išao, susretao sam male seoske kapelice koje su uradjene jednostavno i od srca, i u njima iza stakla – ikone Spasitelja, Majke Božije i Božijih Ugodnika. One su zaista jednostavno izgradjene: stub, a na stubu – četvorougaoni sanduk sa malim krovom, kao na kućici, čiji je vrh sličan crkvenom, i na svakoj strani sanduka – po ikona iza stakla, a ponegde i bez stakla. Ali meni nije bila potrebna lepota, niti bogatstvo, već mi je bila draga ljubav i vera tih prostodušnih srca, koja su podizala te naizgled primitivne, ali velike duhom čuvare narodne svetinje. Eto taj običaj sam uveo i kod sebe po povratku iz Sarova. Uskoro su se na dve puste raskrsnice, daleko od naseljenog mesta, uzdizale dve kapelice sa ikonama na četiri strane Božijeg sveta, i pred svakom od njih su za velike praznike gorela raznobojna kandila. Kakva je to bila divota, posebno u mračnim letnjim noćima! Takva okolina se svidela pravoslavnim ljudima koji su živeli pored mene.
“Neka ti Gospod da dobro zdravlje – tako su počeli da mi govore, - vidiš šta si smislio! Ideš tako iz grada podnapit, a u glavi zli duh “burgija”; ideš i vredjaš saputnike ili tamo, svoju babu…I odjednom vidiš ikone i kandila – opomeneš se, prekrstiš se, tebi dobro zdravlje poželiš – i prestaneš da vredjaš!”
Došla je zima. Počelo je da se priča, a te glasine su došle i do mene, da su moje kapelice donele veliku korist pravoslavnom narodu i u jesenjim mračnim noćima, i u zimskim vejavicama; govorili su da su te Božije kućice nekoga spasle i od smrti; zaluta čovek u zimsko vreme, naidje na kapelicu koja stoji na raskršću, i nadje svoj put. Te dobre glasine su radovale moje srce … I narod je počeo da nosi u kapelice svoje kopejke i groševe, radom i suzama zalivene; stavljaju kopejke na zemlju, i odlaze, a ko ih je ostavio – Bog zna. Dolaze starešine iz obilaska i donose ponekad 7-8, a nekad i više kopejki. Šta da rade sa njima? Mi smo za taj novac kupovali sveće za Božiji hram, i palili smo ih za zdravlje i spasenje Bogu znanih hrišćanskih duša, tajnih dobronamernih priložnika. Tako se oko dve godine odvijalo to naizgled malo, ali po duhu veliko delo hrišćanske ljubavi i vere …
Jednom uveče je moj starešina došao kod mene zbog uobičajenih poslova i izmedju ostalog mi saopštio, da se u narodu priča, da se u jednoj od kapelica dešava nešto loše: neki lopov je počeo da krade dobronamerne priloge.
“A ne čuje se, - pitam, - na koga narod sumnja?”
“Glasine kažu da je to seoski pastir i njegov sin, - odgovorio mi je starešina, - primetili su da oni, - ili zajedno, ili odvojeno pre gonjenja stada rano trče negde u polje u pravcu kapelica”.
“A koji pastir?”
“Marin Andrej, koji je kod nas nekad živeo”.
“Ne može biti! Zar se on nije vratio u okno?”
“Vratio se. Pošao je ni za šta, i vratio se ni sa čim; sada se okomio na stada seljaka. Tako ih napasa, da im posle nije do života. Sam sebi idol je bio, sam sebi idol je i ostao: kakvu korist očekivati od čoveka koji ne žali ni rodjenu majku? Niko mi nije verovao da neće biti ništa dobro od tog čoveka!”
To je bila jetkost upućena na moju adresu zbog toga što sam nasuprot saveta svoga starešine, pokušao da zadržim “samoidola” kod sebe u službi. Karakteristična je bila ta reč – “samoidol” i u ustima starešine je trebalo da označi čoveka, koji je radi zadovoljenja svojih želja spreman na sve, čak i na prestup: sam za sebe idol, što znači, ono što zaželi to će i prineti sam sebi na žrtvu…
Pokušali smo da uhvatimo lopova na mestu prestupa – ali ga nije bilo…
“Ti njega pratiš, i on tebe: gde da ga uhvatiš, kad mu sam “taj isti” pomaže?” – objasnio mi je moj starešina i odmahnuo rukom.
I ja sam odmahnuo rukom na to bestidno delo, ostavivši ga Božijem sudu. I taj sud je uskoro nastupio …
Da li si nekada čitaoče imao prilike da vidiš seosko stado našeg osiromašenog poljoprivrednog sela? To je jedna tuga, a ne stado! Mršave kravice, po jedna na dva-tri dvorišta, iznurene zimskim gladovanjem, suvim letnjim pašnjacima, zaraslim, ovcama izgaženim kao gumno, od rane jeseni; kravice, opterećene prevremenim teletom, vlagom i hladnoćom zimskih prostorija, i potrebama svojih domaćina – svom tugom i mukom savremenog, zapuštenog poljoprivrednog sela; celo seosko stado je polugladno, jedva živo, jedva se kreće, polusneno, bez snage …
Andrej Marin je sa svojim desetogodišnjim sinom bio pastir takvog stada.
Kroz moje rodno selo je deleći ga na dve polovine, proticala rečica, krivudava, lepa, ali plitka, tako da su je mestimično mogli prelaziti i petlovi. Zatrpana tri vrste niže od sela, ona je u samom selu još ličila na rečicu i u letnje vreme su se u toku celog dana sa nje čuli radosni uzvici i vika beologlave seoske dece, koja su se kupala u njenoj mutnoj, polustajaćoj vodi; a više sela, gde se seosko stado napasalo posle pokosa više štenjom nego na pašnjacima, tamo je naša rečica tekla tako plitkim i uskim rukavcem, da se videlo njeno kameno dno. Samo na jednom mestu, gde je ispod niske obale pravila oštri zaokret, ona je na svom dnu tokom i plavljenjem napravila ispod same strmine jamu duboku pola hvata i ne više od jednog široku. Bilo je to jedino duboko mesto na celom rečnom toku iznad sela, ali je i ono bilo takvo da je odrastao čovek mogao bez napora da ga preskoči.
Bližio se Iljindan. Dotok kopejki u mojoj kapelici je potpuno prekinut: kradljivac nije više lupao svoju glavu i samo se podsmevao kada su mu prigovarali da se bavi lošim stvarima i na njih navodi i svoga sina.
“Šta je vama svima do toga? Novac nije vaš, pa da ga i uzimam, ne moram vama da odgovaram: zašto se petljate tamo gde vas ne zovu? Gde sam išao, šta sam radio?”
Pre jutrenja na Iljindan neko od Andrejevih suseda je video kako je Andrejev sinčić tajno, kao zverče, trčao u polje u pravcu kapelice.
“Oh, Andreje, Andreje! – nije izdržala baba, - pomisli samo kakav je danas dan! A vi se na Iljindan bavite takvim stvarima!”
Andrej je babi opsovao i dodao:
“Pokazaću ti ja da ćeš zapamtiti ne samo jednog Iliju, već i sve svete. Velika je za mene stvar – tvoj ilija!”
Ja sam sve to naravno posle saznao: ne voli ruski čovek da se žali na svoga brata, a i boji se sudova, posebno današnjih …
Prema usvojenom običaju, uz razrešenje svog parohijskog sveštenika, služio sam toga dana jutrenje i poludnevnicu u oltaru naše seoske crkve. Crkva je bila puna, sva zalivena žarkim julskim sunašcem i plamičcima svećica, prinesenih na žrtvu Bogu i velikom čudotvorcu, proroku Božijem, od truda i znoja pravoslavnog naroda. izvršrena je velika Tajna Evharistije, i prinesena je bila beskrvna Žrtva Jagnjeta za grehe sveta, koja se uvek prinosi; sveštenik je pored žrtvenika upotrebljavao Svete Darove, a naš bogobojažljivi djakon je čitao zahvalne molitve. Narod je posle molebana već počeo da se razilazi svojim kućama. Ja sam se nešto zadržao u oltaru, sačekavši da sveštenik izadje …Odjednom je u oltar utrčao dečačić i isprekidanim glasom zbog uzbudjenja, zaboravivši na svetost mesta, povikao:
“Oče! Andrej i njegov sin su se utopili!”
“Koji Andrej? O čemu ti govoriš?”
“Da pastir Andrej! Na našem lugu, ispod strmine!.. Obojica su se utopili! Vukli su ih, vukli ali nisu uspeli da ih izvuku. Naš dečačić je bio s njima tamo na lugu i sve je video: i kako je bik riknuo, i kako su se utopili”…
“Kakav bik? Hajde ispričaj polako!”
Ali od uzbudjenog i uplašenog dečaka se teško moglo šta čuti. Evo šta smo potom saznali:
Rano ujutru posle odlaska Andrejevog dečaka u kapelicu, Andrej je sa svojim sinom poterao seosko stado na lug, na to mesto, gde je ispod strmine bilo u rečici jedino duboko mesto. Kada je sunce već visoko odskočilo i počelo da biva toplo, Andrejev sinčić je prilegao da se odmori na obali, iznad same strmine, i očigledno je bilo da je rano trčao za nepravedni dobitak, nije se naspavao i zaspao je. Andrej je u to vreme sam napasao stado. Krave su polegale, a samo su ovce i svinje još lenjivo šetale okolo dok je stado čuvao bik, prelazeći od jedne krave do druge i zahvatajući suvu otavu na putu. U to vreme je do stada došao i taj dečak, kome je bilo sudjeno da postane jedini očevidac Božije kazne nad kradljivcima svetinje. I na njegove oči bik je prišao obronku na kome je spavao Andrejev sinčić, i zahvatio ga rogovima ispod boka! Dečak koji je to posmatrao nije uspeo ni okom da trepne, a Andrejev sin je već bio u vodi ispod strmine. Andrej je to video i bacio se za sinom u vodu na to najdublje mesto, a nije znao da pliva: tako su se obojica udavili u jami širokoj jedna hvat, kao u kadici …
Tako je umro Andrej i njegov sin pod oštrom sekirom pravednog Božijeg gneva …
U Rusiji se pojavilo mnogo kradljivaca svetinje: samo čuješ, tamo su opljačkali crkvu, tamo su ubili crkvenog stražara, i još nekoliko ljudi zajedno sa njima; oskvrnili su sveto mesto ne samo kradjom i ubistvom, već i neverovatnim satanskim bogohuljenjem … Kosa se nakostreši, kada čuješ ili pročitaš, šta danas rade zli ljudi, koji su postali zveri i izgubili lik i podobije Božije! I pišu u novinama, i prenose iz usta u usta, da se hladi trag zlotvora i nema nad njima ljudske kazne: zli duhovi vešto pomažu zlotvorima da se sakriju od ljudskog suda!
Ne pada uvek Desnica Svevidećeg s takvom brzinom i očiglednom silom, kao u dogadjaju koji sam vam ispričao: Bog sve vidi, ali ponekad ne kažnjava odmah. Trpi Gospod: zli ljudi neka rade zlo, kradljivac neka krade i ubija … Ali što Gospod duže trpi, to jače bije, i strašnije kažnjava: Ruka Božija kažnjava lopovske potomke i do sedmog kolena. I kada bismo mogli da pratimo život tih ljudi koji su reklo bi se ostavljeni bez kazne, uvideli bi da ih je još i za života stigla Desnica Višnjega. I samo oni, koji su u svojim zlim delima dostigli meru satanske zlobe, koji su spremni za oganj večni, samo oni ostaju bez vidljive kazne do strašnog smrtnog časa, do Strašnog Božijeg Suda.
Gospode pomiluj!
Da li da ti kažem dragi moj čitaoče, sta posle tužnog primera smrti Andreja Marina sa sinom dolazi pod moje pero, i šta se takodje desilo na moje oči i naočigled stotine svedoka, velikih i malih, u mom rodnom selu Zolotorevu? Bojim se da zamaram tvoju pažnju, ali se još više bojim da sakrijem delo Božije, koje se desilo, - po mom osećaju, - ne bez učešća velikog zastupnika udovica i sirotih, svetitelja i čudoitvorca Nikolaja. Potrudi se i saslušaj!
U tom istom mom rodnom selu i u približno isto vreme kada se desio dogadjaj sa pastirom Marinom i njegovim sinom, u dve poljoprivredne porodice – Pavločev i Stefanov se desilo nešto ne manje značajno, ali nažalost i još strašnije.
Selo Zolotorevo Orlovske gubernije, u kome sam živeo i radio tokom osamnaest godina i gde sam u navratima proveo svoje rano detinjstvo, mladost i neprekidni peiod zrele dobi, se deli na dve polovine, 1 i 2 Zolotorevsko društvo. Tako su te dve polovine počeli da nazivaju od vremena emancipacije, a ranije su se po starom običaju zvali prema prezimenima gazda, jedna – Nilusovska, a druga – Purjevska. Ti nazivi su se u seoskoj svakodnevnici sačuvali do vremena kada je Bogu bilo ugodno da me prizove na drugo delo: još je kod ruskog seljaka bila čvrsto ukorenjena navika ka starom patrijarhalnom načinu života, i teško se ona mirila sa birokratskom bezživotnom numeracijom.
Sada to više nije to: na sve se očigledno treba priviknuti …
Tako je u Nilusovskoj polovini, 1893 ili 1894 godine, ne sećam se tačno, došao red na jednog domaćina da umre. Taj sluga Božiji se zvao Maksim Kostkin. On po godinama nije bio star čovek, 43, bio je pun snage i zdravlja, ali je stradao od jedne strasti – voleo je da popije. I jednom se tako zadržao u krčmi, i vraćao se kući noću, i umesto toga da dodje u dvorište, upao je u neku baru, i u njoj je prenoćio, a kući se nekako dovukao tek pred samo jutro. Od tog jutra se Maksim razboleo; počeo je da se suši, i posle pola godine je i umro. Zbog Maksimove bolesti a i bez nje, nepravilno vodjeno gazdinstvo je potpuno propalo, i članovi njegove porodice su morali da prose na šalterima. Maksimova porodica je tada proživela mnogo teških dana, što se kaže, puna čaša; a ta porodica je bila prilično velika pre Maksimove smrti; sam bolestan domaćin, pa žena-domaćica, i sedam devojčica sve jedna drugoj do ramena; starija Tanja je u to vreme imala petnaest godina, Aksjutka – dvanaest, a potom je bilo od 9, 8 i najmladja je imala dve godine. Maksimova žena Uljana je ostajala kući sa bolesnim mužem, najstarijom ćerkom i trima maloletnicama, a Aksjutka je sa dvema starijim sestricama prosila od hristoljubaca:
“Podajte milostivi Hrista radi!”
I zimi su odlazili da prose. Koliko su samo muka podneli bosi, gladni i neodeveni te zime koju sigurno pamte! Njihovi Andjeli Čuvari su ih očigledno sačuvali i zato su i ostali živi …
Nastupio je kraj Velikog posta te godine kada je umro Maksim Kostkin (on se upokojio leti, u vreme najvećeg posla); bližila se Strasna Sedmica. I kaže meni moj starešina, Danilo Matvejevič:
“Dozvolite da vam kažem i ovo dragi moj! Vi znate Uljanu Kostkinu što dolazi kod nas u nadnicu? Da li možemo nekako da joj pomognemo? Potpuno se istrošila”.
I on mi je ispričao celu istoriju namučene porodice Kostkinih. Ona je meni i mojim bližnjima prirasla za srce, i ujutru na Svetli dan Vaskrsa, vraćajući se kući, svratio sam da posetim nesretnike i bolesnika, i čak štaviše da se uverim da li je tako velika njihova nužda kako mi je pričao Danilo Matvejevič …I od tog dana su moji bližnji odlučili da pomognu toj nesrećnoj porodici i ako ne da je podignu na noge, ali ono u krajnjoj meri da ne dozvole da umre od gladi!
Tako se Gospod brine o ljudima!
Dva meseca posle Maksimove smrti njegova udovica Uljana je rodila sina, osmo dete, i cela porodica Kostkin je uzeta pod pokroviteljstvo mojih bližnjih i oni su je izdržavali (1). I treba pravedno reći za Uljanu: nije ona uzalud sa svojom porodicom jela hranu i gde je mogla tamo je i radila, odradjujući mojoj porodici za veliku milost Gospodnju, koja je projavljena u njenom siromaštvu.
Gledajući na to, moja porodica je zavolela Uljanu, a zavolevši je, uzeli su je sa celom porodicom pod svoju brigu: tamo peć nije ispravna – narede da se napravi nova; te zemlju treba dati na obradjivanje odredjenom čoveku – neko od mojih je radio muške poslove u Uljaninoj kući; tamo vidiš traže porez – plate i porez; jednom rečju prihvatili su je kao svoju rodjenu ćerku.
I pozavideo je neprijatelj ljudskog roda Uljani, i počela su ogovaranja po selu: potpuno su ocrnili nesrećnu ženu da bi bila potpuno odbila pomoć i ponovo počela da prosi po svetu, samo da nije bila u tako velikoj nuždi sa devetočlanom porodicom. Morala je da se smiruje i prećuti, a ponekad tajno i da otplače. Uljana je tim putem smirenja i pobedila sve neprijateljske napade: spletka se zaustavila na tome da je Uljana – vračara i “zna da prorekne”.
Ali nisu se smirili zli duhovi koji su svu svoju zlobu i zavist uneli u srca Uljaninih najbližih suseda, dvojice rodjene braće Ilije i Sidora Pavločevih. Oni su se prosto okomili na Uljanu. Ona je njih poštovala i čak im je i laskala, ali oni nisu mogli da je vide ravnodušnu, i čini se da bi joj razmrskali glavu da nisu znali da je pod pokroviteljstvom moje porodice. Ali što su više morali da sputavaju svoju zlobu, to je ona jače obuzimala njihova srca, prekidajući na svakom koraku susedske odnose. Čega tu sve nije bilo! Ko zna kako i u čemu se može ispoljiti sitna zloba medju susedima u selu, taj i bez reči shvata kakvu je muku trpela Uljana od braće Pavločev. Dolazilo je ponekad i do toga da su u napadima gneva, najgore psovali Uljanu, pretukli ni zbog čega neku od devojčica, polomili ledja dvorišnom psu, osakatili prasence ili kokošku – jednom rečju zastrašivali su me da će me spaliti, ubiti … Mnogo tga su pretili da bi uplašili ionako na polusmrt uplašenu Uljanu.
“Ti takva kljakava pa se uzdaš u svoje dobrotvore! – vikali su Uljani – tako ćemo ti mi pokazati! Utrobu ćemo vam istresti!”
I gnevili su se i zlobila je nemoćna jarost osatanjenog srca, ali dalje nije mogla: Gospod ima svoje puteve, i njihove grane ne može narušiti sva demonska dila!
Godinu ili nešto više je trajala ta mržnja koja je gorela srcima braće Pavločev, ne slabeći već se sve više razgorevajući; i ko zna kako bi se sve to završilo, da nad njima nije zagrmeo kazneni grom Božijeg suda i gneva. Za nešto više od godinu dana nije ostalo ni traga od obojice čovekomrzaca. Počelo je od Sidora. On se vraćao kući iz krčme, a bilo je kasno i mračno; njegov put je prolazio preko reke, a u to vreme su preko reke postavljali most. Pored je bio postavljen privremeni most, preko koga su prelazili svi trezveni ljudi; ali pijan čovek ima svakakve fantazije; i veoma pijan Sidor je krenuo preko tog mosta koji su postavljali. Na mostu su sa jedne strane već bile postavljene daske, ali nisu bile zakucane ekserima, a na drugom delu je bilo toliko postavljeno da je tesar mogao da prodje; izmedju se nalazila četvorohvatna provalija u samu reku. Kako se to desilo, samo Bog zna, ali tek rano ujutru, kada su tesari izašli na posao, ugledali su na svoj veliki užas već mrtvog Sidora: nesrećnik je visio glavom nadole iznad provalije, a noge su mu zapele izmedju dve daske mosta. Tako se Sidorov život završio sporom, mučnom i strašnom smrću.
Nije prošlo ni godinu dana od nesrećne Sidorove smrti, kada je strašni Božiji sud stigao i drugog brata. U to vreme je Ilija živeo kao samac: imao je ženu – ona je umrla; sin je otišao u okno i nije bilo vesti od njega; imao je još ćerku, dobru devojku blagočestivog života – ona nije živela s ocem, a možda je takodje umrla – toga se ne sećam; ali samo znam da je Ilija u to vreme živeo sam, kao star i natmuren starac, koji nije ni sa kim razgovarao, sem sa Uljanom Kostkinom, svojom najbližom susetkom, koju je i dalje mrzeo kao i ranije. I uoči prolećnog Nikoljdana, Ilija Pavločev je nadjen u svojoj kolibi sa napola rascepljenom lobanjom …
Kada se desio ovaj dogadjaj, prestupi slični ovome koji je izvršen na Iliji Pavločevu su bili veoma retki u našoj okolini: celo naše selo je bilo potreseno tim dogadjajem, a istražni se kleo da neće ni jesti ni piti dok ne razreši ko je ubica. Ali to mu nije pošlo za rukom: ubica kao da je u zemlju propao ne ostavivši iza sebe ni traga, ali sve je bilo uzalud i ubica nije nadjen.
I vlasti su odlučile da tu stvar prepuste Božijoj volji …
Ilija Pavločev je ubijen 5 ili 6 maja. Njegovo telo je pronadjeno uoči Nikoljdana, a on je ubijen dva ili tri dana ranije, kako je utvrdio doktor, koji je vršio obdukciju. Bio je u toku Božićni post. Početkom decembra ili na samom kraju novembra, opet negde blizu Nikoljdana, ono što nije pošlo za rukom ovozemaljskim vlastima, razrešilo se vlašću nebeskom; i razrešilo se tako da smo svi mi bivši očevici mogli samo da širimo ruke. A imali smo i zbog čega!
Te godine se kod nas odužila jesen: početkom decembra nije bilo ni pomena snegu. Istina padao je neki mali sneg, ali se i topio; zatim bi zemlju uhvatio mraz, nebo bi se razvedrilo, mrazevi bi se pojačali i blato bi se smrzlo; mnogo smo se tada bojali da će se smrznuti ozimi usevi, koji nisu bili pokriveni …Ali na našu železničku stanicu je kod pretpostavljenog po takvom vremenu i putu došao na sastanak starac-upravitelj spahijskog imanja koje je bilo susedno mome. Po dolasku nije uspeo ni konja da nahrani, kad se on zaljuljao u rukunici, pao na zemlju i izdahnuo. Starac je bio iskusan čovek i odmah je prepoznao da je konj pao od sibirskog čira i tog časa je poslao na selo da dovedu nekog od muškaraca, kako bi ga zakopali zajedno sa kožom. Došla su dva brata Stefanov, dogovorili su da za posao dobiju srebrnu rublju, doveli su u hamu svog konja, svezali su mu strvinu za noge, učvrstili su je kanapom za kožnu petlju na jarmu i odvukli u jarugu, na skriveno mestašce, a svog konja su brzo odveli kući kako se ne bi zarazio od strvine.
Stefanovi su se vratili u provaliju da bi zakopali kožnu petlju na jarmu i tada su se setili da je koža vredna: od kože se može dobro ovajditi, a ko će znati da je ona sa kožne petlje na jarmu? Smišljeno – uradjeno: odrali su kožu, kožnu petlju na jarmu su nekako zakopali u smrznutu glinu provalije, a kožu su poneli sa sobom. To se sve dešavalo kasno uveče, i već je bilo toliko mračno, da su mogli slobodno da vuku kožu a da ih niko ne vidi …Ali tada se nad braćom Stefanov izvršila tajna zbog njihovog neokajanog greha, od ljudi skrivenog, ali Bogu znanog. Nosili su tako njih dvojica kožu po mraku, i ne videći zaledjene komade blata, naleteli su na njega i okliznuli se. jedan od njih je rasekao celo do krvi, a drugi je isekao ruku. U početku nije bilo strašno, zavili su ko ruku ko čelo i nastavili su dalje vukući kožu sa mršave strvine; ali tada je stvar postala velika. Nisu uspeli ni da dodju do kuće da sakriju kožu, krv im se zarazila od kožne petlje na jarmu od ruku kojima su dirali kožu, a potom svoju krv brisali: i kao grom ih je pokosio sibirski čir. Dok su ljudi trčali po sveštenika jedan brat je već umro, a drugi iako je bio živ bio je u takvom ludilu, da sveštenik nije smeo da mu pridje sa Svetim Darovima. Tako je i taj brat umro bez pokajanja. I tako je bila strašna njegova smrt, praćena projavama neljudske zlobe i mržnje prema svemu svetom, da su srca svih treperila od užasa, počevši od sveštenika, koji je licem u lice stajao pred tom dušom od Boga javno odbačenog čoveka.
I nismo uspeli ni da sahranimo ta dva tela, kada su narodne glasine ukazivale na pokojnike, kao na ubice Ilije Pavločeva. Svi su to znali, ali su svi ćutali zbog straha pred ubicama: to su bili ljudi koji su bili spremni na svako zlo kako bi se osvetili svakome ko bi se usudio da ih preda ljudskom sudu. Ali ko će ustati protiv Božijeg suda? Stefanovi su uoči prolećnog Nikoljdana ubili Pavločeva, a uoči zimskog su sami ležali u grobu, poraženi Božijim gnevom, odbačeni i strašni u svojoj neraskajanoj zlobi, bez snage da prinesu plodove dostojne pokajanja …
Dopisujem ove redove i čujem: kroz otvoren prozor, i gust sumrak tihe letnje noći, iz manastirske bolnice Optina Pustinje dopiru do moje sobe očajnički vapaji, krici i stenjanja neljudskog stradanja. I to je tako ne dan ili dva, već skoro tri nedelje, kako se posle kratkog zatišja pojačanom snagom otimaju iz ljudskih grudi ti ljudski vapaji …To se trza i muči umiruće telo na smrt izgorelog čoveka na dve trećine tela, lakeja Optini susednog spahiluka. Kakva stradanja, kakva muka! I ta muka, i ta stradanja su praćena takvim strašnim vidjenjima, da taj nesrećni i poluizgoreli čovek nalazi u sebi snage da se podigne od užasa i beži od svoje stradalničke postelje …
Odjednom je postalo tiho. Nije li došla osloboditeljka smrt i izvukla stradalnika iz ada, iz ognjene geene njegovih mučenja? Verovatno je tako! Upokoj Gospode milosrdni njegovu namučenu dušu.
Danas sam saznao zbog čega ga je stigla takva kazna: ostavio je svoju majku koju je jedini hranio i bio poslednji oslonac bespomoćne starosti i to ju je ostavio zbog žene. Ona je mnogo puta dolazila kod njega, bolesna, slaba, i on ju je svaki put terao, majku svoju, sa neljudskom surovošću. Poslednji put je došla kod njega pre tri nedelje i iz usta svog jedinog sina je čula strašne, bezumne reči:
“Odlazi … i neka izgoriš!”
A sledećeg dana je sam goreo on špiritusne lampe, na kojoj je kuvao kafu svom gazdi … Opet viče! Još je živ nesrećnik!
Pomiluj ga Gospode! Spasi Gospode njegovu dušu: ona se pokajala, postradala i oprošteno joj je od one koja ga je rodila i koja sada strada u mukama, i plače! Gospode pomiluj!
Optina Pustinja
1 avgust 1908 godine
Kraj
preuzeto sa http://www.wco.ru/biblio
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 07/06 u 04:43 AM
|
Komentari:
Post poslije: UKRAS KAVKASKE ZEMLJE
Post prije: KAPI VEČNOSTI