MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

„Њен одлазак у манастир није се десио одједном, био је то дуг период.  Ја до тада нисам имала никакав контакт са манастиром, нисам знала о чему се ту ради подробно али сам знала да је то један честити пут у окриљу Бога. Покушала сам да сазнам, међутим не може то одједанпут да се сазна, за то је потребно време и пуно љубави. Љубав је та која помаже детету да оде. У почетку смо отац и ја мислили да је она желела нешто ново. Међутим, када смо са њом разговарали рекла је да је тражила одговор на многа питања а одговор је нашла у Божијој науци. Прихватили смо њену одлуку имајући довољно поверења у њену зрелост и расудљивост, знали смо да је добро промислила у шта се упушта и шта значи тај одлазак. Испратили смо је онако како мислимо да треба дете да се испрати кад одлази из куће. А онда смо уз њу почели да учимо,“ прича мама Јелена. 

-Да ли сте били крштени, црквени или је све то дошло после?

- Па, неки су били крштени, неки нису, муж је био крштен, ја нисам а ћерка се крстила у средњој школи. О Богу се причало као Створитељу, често смо у кући разговарали о стварању човека. нарочито на летовањима када смо камповали , када смо били блиски са пиродом, онда се неминовно ноћу гледајући небо осуто звездама размишљало и причало о васиони, ко је могао да створи нешто тако савршено. Дакле, она је почела да иде у Цркву у средњој школи. Имала је јако добру професоруку српског језика у гимназији која јој је и отворила духовне очи и то кроз народну књижевност. Онда је почела да иде на предавања на Теолошком факултету. Доносила је нама осталим укућанима информације из цркве и са факултета, са предавања и било је врло занимљиво када би увече причала о томе, а остали су дискутовали, неки су сматрали да није то тако као што она говори, један део породице је није разумео. Били су то пријатни тренуци када смо се окупљали и када су неке истине допирале бар код мене, до срца.

Мени су се јављале и неке недоумице, ево рецимо десило се у то време да сам била на сахрани једног дечака и то сам поднела веома тешко, знала сам га, знала да болује од тешке болести и пратила ту болест са тешким завршетком. Када сам дошла кући са сахране рекла сам да би ја кад би се мени нешто тако десило вероватно умрла. Онда је она мени рекла да тако нешто не смем више никад да кажем и почела да ми објашњава са таквом љубављу и приљежношћу да све што нам се деси је од Бога дато. Било ми је то веома чудно и страно, нисам могла да схватим о чему прича, али је опет било довољно да повремено о томе размишљам. Онда се она временом определила за студирање Теолошког факултета тако да су ми многе ствари постајале јасније. Десило се да сам пожелела да се крстим а како је и она била крштена многе ствари су ми биле блискије јер смо биле на истој страни. Било је лепо колико је она мене упућивала. Сада је ћерка била мој неки духовни руководилац а ја сам је пратила, улоге су нам се замениле. Прихватила сам то са радошћу, имајући пуно поверења и знајући да је добро то што чиним. Никад нисам имала сумњу да ме учи нечему што није добро или да ја као мајка не могу да слушам њу која је моја ћерка. Било је и лепо и потресно како ме је упућивала у сам чин крштења.  Ја сам отишла у једну нашу цркву која има припрему за крштење, ишла сам на часове веронауке како би се што више упознала са вером. Питали су ме како ја тако у већ поодмаклим годинама седим са децом у истој клупи. А ја сам сматрала да када човек жели да се упусти у нешто тако величанствено као што је вера у Бога да нема ту година, да је важно желети прићи Господу. Ћерка ме је упућивала и потпуно учествовала у припреми за моје крштење и све што уз то иде, свечани ручак, новоа хаљина коју сам сашила да све буде што лепше.

Сада смо били на заједничком путу, заједно смо ишли на литургију коју ја нисам у почетку разумела али је она била ту да ми објасни кад се шта дешава. Та упуства су била веома делотворна зато што је на прави начин умела да ме посаветује и упути. Била је веома стрпљива у том раду са мном, вањда зато што се старо дрво тешко савија. Мени је рецимо било необично, како то да се не доручкује пре литургије јер је важно доручковати а онда ми она објасни суштину, да није важан доручак него су неке друге ствари важне, и тако неке прозаичне ствари које су мени као и свакој мајци важне а око којих сам се саплитала. Било је занимљиво и лепо јер смо све дубље и дубље залазили у неке сфере , почела сам да читам књиге које ми је она препоручивала као неко ко је искусан. То је био почетак. Затим нам је рекла једном приликом да је упознала једног духовника и молила је да отпутује код њега јер није живео у месту у коме ми живимо. Наши породични односи су били пуни поверења и ми смо је пустили да отпутује. Кад се вратила причала је неке ствари о духовнику и мене је задивила његова велика брижност спрам ње. С тим да напоменем да тада нисам знала шта то значи духовник и шта то подразумева, само сам знала да је то човек који исказује праву очинску бригу за моје дете и мени је то било најважније. Онда је она наставила с њим да одржава контакт а ја сам почела да шаљем дарове у тај манастир, односно да успостављам неки контакт са тим човеком, сматрајући ако је он близак мојој ћерки да је нормално да успоставим неки контакт близак са њим, што је он прихватио као нешто што је нормално. Тако смо ми створили неки контакт а не познајући се лично.
Искористила сам један погодан тренутак и са мужем отпутовала у његов манастир да би се и лично упознала са њим. Утисак који сам понела је био величанствен. Никад до тада нисам била у манастиру, али мислим да отворено срце руши све баријере и незнања. Схватила сам да са монасима може да се успостави диван људски контакт, и чак да сам ретко у свету налазила људе са којима сам уз тако мало речи могла тако добро да се разумем. Било је мало и шаљиво како нас је ћерка упућивала у живот у манастиру и била је тако строга бојећи се да је не обрукамо пред тим монахом. Било је чак и симпатично, долазила сам чак и у неке смешне ситуације знајући да не умем да се понашам а опет нисам знала кога да питам шта да радим, док на крају нисам рекла том духовнику у чему је проблем. А онда је он рекао, сестро опустите се, нормално се владајте, понашајте се као што се понашате а све што није јасно питајте. Онда сам спознала један посебан начин живота у манастиру и изнад свега сам осетила велику, велику љубав монаха према нама обичним људима.

-Већина мајки прижељкују да им се ћерке удају, па да имају унуке. Да ли Вам је жао што се то није десило са Вашом ћерком?

- Нисам имала времена тако да размишљам, она је била јако млада када је отишла тако да нисам ни размишљала да је време да се уда. О томе су ме питали многи, пре свега имајући у виду да она неће имати породицу ни порода. Али ја сам знала да о томе да ли ће се неко удати или имати порода не одлучујемо ми него Бог. Она је могла да остане у свету и да не нађе себи сродну душу или да се уда па да нема порода и то би опет стварало неке тешкоће. Живот је састављен од тешкоћа које треба да се превазилазе па ми то што се неће удати није представљало проблем. Теже ми је било сазнање да ће отићи из куће и да ће ми физички недостајати. Мислим да је то природно за сваког ко роди дете и кад крене својим путем то је тешкоћа одвајања. Ја сам то покушала да објасним овако, кад сам је рађала одвајање од мајке је веома болно али је и потресно, велелепно, срећно јер сте донели човека на свет. Одвајање детета од куће је физички тешко, болно али је предивно осећање да сте створили човека за свет, да сте га пустили да живи свој живот. Нисам имала те тешкоће тада, требало ми је времена да се навикнем да није ту поред нас.

-Кад је била искушеница да ли сте покушавали да је вратите, или је она можда имала неке своје дилеме, или је све текло смирено?

- Никад нисмо тражили да се врати нити смо то очекивали. Отац и ја смо је испратили са благословом јер је то био њен пут, њена одлука и сигурна сам да је добро промислила као када би желела да се уда. Ја сам се само бојала да не поклекне, јер ако је изабрала тај пут, боље је да ојача да би могла да издржи све тешкоће које се налазе на том путу. Ја само једном знам, тај њен пут ми је био потпуно непознат и узела сам да читам једну књигу која добро објашњава живот у манастиру односно живот монаха, то је старац Силуан. Кад сам је читала, једног тренутка ми се јавила ћерка телефоном и хтела сам да јој ставим до знања да покушавам да схватим њене пориве да иде тим путем, и казала сам јој коју књигу читам. Она се насмејала и рекла да је њој та иста књига под јастуком. Кроз њено узрастање трудила сам се да и ја што више упознам живот монаха и ми смо постајале све блискије и блискије. Али, њен живот у монаштву је нека врста тајновитости, јер оно што је њен интимни живот монашки то је само њено а отац и ја смо се трудили да је често обилазимо да будемо потпора у неким тренуцима kоји су чисто световног карактера, ако треба нешто да набавимо, да однесемо у манастир и на тај начин смо почели да саучествујемо у њеном животу. Уосталом, као када би удатој ћерки помагали тамо где јој је потребно. Детету треба помоћи онако како је детету потребно а не како ми мислимо да му треба.

УЗВИШЕНО ДО НЕБА

-Како је изгледало монашење?

- То је лепо питање. Ја мислим да ништа лепше, величанственије и потресније не постоји на овој кугли земаљској до монашења. Зато што је удаја другог карактера, можда је нама блискија али тај завет монашки, можда грешим али нема ничег тако свеобухватног као што је завет одрицања од овога света који монах даје. То је толико свечано, мислим да цела васиона трепери тога тренутка када се завет даје, речи које се употребљавају, мало сам и била узбуђена, само знам да су ме те речи потресале до дна душе али да сам била исто тако и срећна и сетна. Били смо сви породично, позвали смо и чланове шире породице да пођу са нама, јер када се старија ћерка удавала исто су тако били присутни и сматрали смо да је овај чин раван у најмању руку венчању и да треба заједно да га проживимо. Рођаци су то тако и прихватили, некима је исто било први пут, потресно, величанствено али било би ми жао да нисмо тако урадили, била би мањкава за нешто што је узвишено до неба.

-Како вам је данас у манастиру, да ли вас и данас ћерка руководи?

- Да почнем од последњег, на неки начин руководи онолико колико може као телесно моје дете. Ја се увек шалим да у манастиру имам своју децу и ћерку, ћерка је она и то је оно што је тако како је, а њене сестре, породица сестринска то су све деца која мени припадају као моја породица.  Велика је ствар и велика милост од Бога да ми можемо њу да питамо за многе савете духовне које некад нисмо у прилици или не стигнемо да питамо или залазе у неку приватност која мора одмах да се реши. Наравно, водимо рачуна да је то нешто што не би њу повредило или зашло у интиму која јој не би била пријатна, и савети су увек добро дошли, они су увек са мером јер нас она боље познаје од других и може са мером да одговори. Некад ми се чини да је мало престрога очекујући од нас више него од неких других, али ја то сматрам изливом велике, велике љубав и оданости и бриге за нас, њене родитеље. Што се помоћи тиче, она је сада већ доста дуго у манастиру и ми смо заиста пресрећни што смо добили уз њу и ту децу другу и што себе можемо да дајемо Богу на један други начин, на нови начин, да постанемо на неки начин саучесници у њеном животу у потпуности, да све што можемо чинимо за манастир, јер она лично нема својих потреба, то су све потребе за манастир и ми их са највећом љубављу и радошћу чинимо. Она долази у кућу када треба нешто да се заврши, по потреби, али увек мислимо да је боље да ми одемо код ње, јер свет није за монаха. Монах се и повукао у самоћу због неких одређених ствари и свет је нешто што их замара. Они разумеју свет, они су врло упућени у начин нашег живота, али мислим да њих оптерећује и зашто би се она излагала терету који превазилази њене физичке могућности или је једноставно исцрпљује а нама је на већу корист да ми одемо, да добијемо духовне снаге, да се поткрепимо и што волим да кажем, да обитавамо у мору превелике љубави којом нас обасипају сви када дођемо у манастир.

-Да ли се вратите другачији?

- Наравно. Не само да се вратимо другачији, враћамо се окупани, очишћени, и увек имам проблем када се враћам. Када идем увек се радујем, журим и носим колаче јер монаси воле слатко и колаче. А када се враћам треба ми неколико дана да се навикнем поново на овај начин живота, јер мислим да је природнији и нормалнији начин како се живи у манастиру, где се ради али се зна мера, где се прича али се зна мера и о чему се разговара, где се шали али се опет зна мера, где се Богу моли колико год хоћете али се и тело одмара и још када томе додате лепоту природе у којој се сваки манастир налази онда је то заиста једно свеукупно осећање које вас узноси ка небу и када кренемо ка аутобуској станици, ка вреви, журби, питамо се, па где ми то уопште и живимо.

-Да ли сте данас захвални ћерки јер Вас је довела до Бога?

- Тачно је то да нас је она и привела у наручје Господње, захвални смо прво Богу што је њу привео и што нам је дао такав пут. Било ми је сипматично када је она једном рекла, да сам знала да ћете овако поћи за мном можда би пошла и раније, да се не губи у времену. Јер ми никад не знамо колико времена испред себе имамо и треба га користити убрзано да би се човек очистио и припремио колико год је могуће за одлазак са овога света и да не остављамо нешто за сутра. Тако да је и та њена опаска имала оправдања у тој некој бојазни да отац и ја не останемо прво невенчани, јер ми смо се после њеног одласка венчали , мислим да је то јако лепо јер је наше црквено венчање уприличено у манастиру. И кажем, то је реткост да вам ћерка, тада је била искушеница, пева на венчању црквеном које је било заиста изузетно, велелепно, мислим да се сва твар Божија радовала том нашем чину венчања. Само наше венчање је доказ њеног труда и молитава да пред Бога изађемо колико год је могуће спремнији.

-Има родитеља који не разумеју одлазак деце у манастир, дешава се да их чак са полицијом враћају кући.

- Сретала сам много таквих, сретала сам људе који не разумеју нас као родитеље. Питали су нас како смо то дозволили а ја опет сматрам када имате праву љубав према свом детету онда ви њега изграђујете да оде од вас а не да остане са вама, изграђујете га да буде своја личност а не да буде копија неког кога сам ја замислила. И мислим да је велика срећа пустити дете да се развија својим, честитим и правим путем. А страшно је заиста да људи покушавају на све начине и милицијски, имала сам прилике да видим како то изгледа када се дете проглашава ненормалним да би се добило старатељство над њим без обзира на године, само зато да не иде монашким путем. Мислим да је то себично, да су то неки породични проблеми. Треба имати разумевања и љубави како бисте детету дали крила да полети. Нажалост, људи не схватају да је монаштво један прелеп пут, и да је свако одређен за неки пут и треба га пустити да себе изрази онако како му је најбоље. А ви као родитељ не можете дете изгубити , дете се не губи, него сте ви изгубили контакт са њим или нисте изгубили. Ако ви задржавате контакт онда сте стално са својим дететом. Мени није проблем када она окрене телефон и каже, знаш потребно ми је то и то, и кажем урадићу, а она дода, хитно је а ја онда завршим посао, урадим, ставим на аутобус што треба да се пошаље. Ја сам њој помогла и наставила да живим са њом у потпуности у љубави, у складу као што би живели и да није отишла у манастир.

-Шта је Вама лично вера у Бога донела. Заправо, већи део живота сте проживели ван Цркве.

- Вера у Господа ми је донела блаженство, ако може једном речју да се каже, спокој, мир, донела је једну, с друге стране, сталну борбу са вишим циљевима, са вишим постигнућима својим, донела ми је веће разумевање себе и других око себе,донела је више чисте љубави. Љубав може стално да се чисти, да се гланца, да се улепшава и мислим да сваким даном урањам у све више и више љубави јер ми се сваки дан једна страница те лепе књиге која се зове БОГ отвара више и више, и заиста сам неизмрно захвална Богу што нас је упутио себи или пружио руке ка нама кроз нашу ћерку,- казује мама Јелена.

Љиљана Синђелић Николић

Komentari: