RAZGOVOR SA ARHIMANDRITOM O. TADEJOM
Ima li vece radosti za jednog vernika nego videti i cuti duhovnog coveka koji je usao u oblast uzvisenog nacina zivota i crpi saznanja iz visih stepena realnosti. Njegov je zivot sav od Gospoda Hrista, i zato je sav - hristozivot; i misao njegova je hristomisao; i osecanje njegovo je hristoosecanje. Sve njegovo je prvo Hristovo, pa onda njegovo. U njemu kao da nema njega, vec je sve i u svemu Gospod Hristos.
Ziveci Hristom on tvori dela Hristova, jer Njime postaje ne samo mocan, nego i svemocan: “Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moci daje” (Fil. 4, 13). U njemu se jasno ostvaruje istina Sveistinitoga da ce oni koji veruju u Njega ciniti dela Njegova, i veca ce od ovih ciniti: “Zaista, zaista vam kazem: koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on ce tvoriti” (Jn. 14, 12).
Sve receno u vecoj ili manjoj meri moze se pronaci u bogoljubivoj dusi arhimandrita Tadeja, koji nam je srdacno podario nekoliko trenutaka svoga nebozemnog vremena i odgovorio na nekoliko postavljenih mu pitanja.
Oce Arhimandrite, recite nam sta Vas je potaknulo da se odlucite za monaski zivot i kako je proteklo vreme od dana kada ste stupili u manastir do danas?
U mladim godinama svoga zivota, kada sam imao 15-16 godina, jako sam se prehladio. Dobio sam zapaljenje plucne maramice i pluca te sam morao otici na bolnicko lecenje. Nakon tri i po meseca lecenja u bolnici moje se stanje nije popravilo. Ja sam uvek bio vegetarijanac, uopste nisam mogao da jedem masna, przena jela, cak ni mleko ni jaja, pa su zbog toga plucna obolenja bila za mene vrlo teska. Sastao se i konzilijum lekara, da bi ispitao moju bolest. Posle savetovanja odlucili su da me stave na posebnu vrstu terapije - primanje pneumatoroksa. To je napumpavanje plucnog krila kiseonikom pomesanog sa raznim lekovima. Od onih koji su primali tu vrstu terapije saznao sam da je vrlo teska, da je ni oni fizicki otporniji nisu mogli podneti, te sam kazao lekarima: ako imate kakvo drugo sredstvo, dobro, a ako ne, ja ne pristajem na terapiju. Oni se naljutili na mene: “Ti ces nas da ucis kako da te lecimo! Sutra da does na antituberkulozno odelenje da primis prvu terapiju!”. Pa dobro, mislim ja u sebi, tesko cete me sutra videti. Pitam: koliko cu ja dugo ziveti bez te vase lekarije? Jedna doktorica mi kaze: “Ako hoces da se pokoris nasem savetu, mozda ces ozdraviti, a ako ne, najduze ti je pet godina zivota”. Znaci, mislim ja, niste sigurni u moje ozdravljenje od terapije. Pomirih se sa svojim stanjem i tada odlucih da tih pet godina Bogu posluzim. Meutim, pojavio se novi problem. Moji roditelji nisu hteli da se saglase sa mojom odlukom.
Moja unutrasnja odluka meni nije dala mira te sam i protiv volje roditelja otisao u manastir Gornjak. Tamo sam stigao u vecernjim casovima, bas kad je staresina izasao iz crkve sa vecernje sluzbe. On me primio i u razgovoru sa njim ja sam mu saopstio svoju odluku da se posvetim sluzbi Bogu i objasnio kako zamisljam monaski zivot. Sa nama bese jedan monah, Rus. Ne secam se vise sta sam staresini ispricao, tek sutradan, pre sluzbe, vidim da onaj monah nosi prosforu, vino i vodu u crkvu. Ue on u crkvu, ja odmah za njim. On odnese vino, vodu i prosforu u oltar, a ja ostadoh da celivam prestonu ikonu. Kad se vratio iz oltara, rekao mi je: “Ja sinoc slusam sta ti razgovaras sa staresinom i kako ti zamisljas monastvo. Onako kako ga ti zamisljas nigde u nasim manastirima neces moci da ga naes. Takvo ustrojstvo postoji samo kod Rusa u manastiru Miljkovo. Tamo su se skupili Rusi izbegli iz manastira Valaama u Finskoj”.
Kada je 1924. godine manastir Valaam pripao Finskoj, koja je pod Carigradskom patrijarsijom, morao je primiti novi kalendar. Oni monasi koji nisu hteli da prihvate novi kalendar bili su proterani, a kad su se sami organizovali trazili su da ih primi neka druga patrijarsija. Podneli su molbu Srpskoj crkvi, koja ih je primila i rasporedila po manastirima. Tako su ruski monasi dosli i u manastir Miljkovo, i tu uveli pravilo kojim su ziveli u manastiru Valaamu.
“Ti treba tamo da ides”, kaze meni monah, “jedino ces tamo da naes ono sto ti dusa trazi”. Hoce li me primiti, pitam. “Hoce”. Tako ja odoh u manastir Miljkovo. Kod manastirske kapije zatekoh jednog iskusenika i upitah ga: je li tu staresina? “Tu je”. Hoces li me odvesti do njega? I odvede me iza kosa. Tu vidim, staresina prepojasao mantiju, izuo se i gazi blato pomesano sa plevom. Pogleda me i kaze: “A, ti hoces da budes monah!”. Hocu, kazem ja. Svetog je zivota bio arhimandrit Amvrosije. “Pa dobro”, kaze, “evo ja spremam banju za bratiju”. Banja je zatvorena prostorija sa lezistem za kazan pokraj kojeg se nalaze kamene ploce. Ispod kazana i ploca gori vatra. Kada voda uzavri i kamene ploce se usijaju, tada jedan monah uzima vodu iz kazana i njome poleva usijane kamene ploce. Tako se citava prostorija napuni parom. Ja sam tesko podnosio tu paru jer sam bio slab na plucima. Morao sam da kleknem na pod, gde nije bilo pare.
“Odvedi brata da se malo potkrepi i podaj mu keliju da se malo odmori, jer uvece ce biti bdenije, a on nije naucio na nase dugacke sluzbe”, rece o. arhimandrit Amvrosije i iskusenik me odvede u keliju da se odmorim. Uvece je pocelo bdenije, pocinje u 6 i do 11 casova traje. Svakog dana su sluzili Svetu liturgiju i puno pravilo. Kada je dosao ponedeljak, o. arhimandrit me pozove i pita: “Jel ti se dopada nas zivot? Hoces da ostanes kod nas?”. Dopada mi se! “Pa dobro, hoces li ostati?” Hocu! “Dogovorio sam se sa o. Pavlom” - o. Pavle je bio Bosanac, stariji covek, vec oko 70 godina, on je u mlaim godinama otisao u Ameriku i tamo dugo ziveo, vratio se i dosao u manastir Gornjak, gde se zamonasio - “on cuva vinograd. Kod vinograda ima jedna zgrada, tamo on spava; ti ces ici da cuvas vinograd, a o. Pavle ce sici u manastir da pomogne bratiji, posto je on iskusan monah”. I tako sam ja ostao u manastiru Miljkovo.
Dok je o. arhimandrit Amvrosije bio ziv, sve je bilo dobro. Kad se on upokojio, onda se bratija pobuni. Jeromonah Luka i o. Teofan napisase zapisnik bratstva koji su potpisali o. Antonije, o. Serafim, o. Roman i starac Marko. Sa tim zapisnikom su otisli kod vladike i rekli da je bratstvo njega izabralo za staresinu i vladika ga postavi za staresinu. Bas u to vreme branicevski episkop Jovan je premesten u Nisku eparhiju, a postavljen je drugi vladika, Venijamin, koji nije imao tacan uvid u unutrasnje stanje bratstva. Otac Antonije, monah, sad je mitropolit Ruske zagranicne crkve u Americi, pita me: “Koga mislis da treba da izaberemo za staresinu?”. Rekoh: o. arhimandrit Amvrosije je kazao da o. Isakije treba da bude staresina.
O. Isakije je zajedno sa arhimandritom Amvrosijem bio iskusenik u Optinskoj pustinji kod starca Amvrosija Optinskog. Optinska pustinja je bila duhovni rasadnik iz kojeg su mladice presadjene po celoj Rusiji. Duhovnici koji su stasali u njoj bili su cuveni po svome zivotu i poukama koje su davali svojoj duhovnoj deci. Optina je nastala kada je poznati duhovnik Pajsije Velickovski sa svojim ucenicima presao iz Svete Gore u Moldaviju i osnovao manastire sa svetogorskim nacinom zivota. Tada su Nemci hteli da tamo obrazuju uniju. Pod pritiskom i sa zeljom za ocuvanjem duhovnog zivota, ucenici starca Pajsija su otisli u Optinsku pustinju i tamo nastavili svoje duhovno usavrsavanje. Tako su iz Optinske pustinje stvorili rasadnik duhovnosti.
Kada smo o. Antonije i ja uvideli da se bratstvo polako raspada i da se gasi duhovni zivot u manastiru Miljkovo, odlucili smo da odemo u manastir Gornjak, gde je staresina bio o. Serafim, takoe Rus, iz Poljske. On je dosao da studira teologiju u nasu zemlju i tu se zamonasio u manastiru Gornjak. Kada je zavrsio Teoloski fakultet postao je staresina, i on je mene zamonasio u Gornjaku. Nakon dve godine me predlozio za rukopolozenje, a posle rukopolozenja me na zahtev patrijarha Varnave poslao u manastir Rakovicu u ikonografsku skolu. Tamo sam zatekao o. Nauma, koji je zajedno sa mnom bio u manastiru Miljkovo i koji me je upisao u ikonografsku skolu. On je otisao iz manastira Miljkovo u manastir Manasiju i otuda ga je vladika Venijamin, takoe na zahtev patrijarha Varnave, poslao u manastir Rakovicu. Bas u to vreme su konkordati otrovali patrijarha Varnavu. Nasledio ga je patrijarh Gavrilo, koji nije imao razumevanja za ikonografsku skolu u manastiru Rakovici pa se ona brzo ugasila.
Pecka patrijarsija je trazila tada jednog jeromonaha za potrebe sluzenja. I mene je kao najmlaeg jeromonaha iz Rakovice patrijarh Gavrilo premestio u Pecku patrijarsiju. Tu me zatekao rat. Nas cetvorica Srba smo se vratili u Beograd, a staresina, koji je bio Crnogorac, pokupivsi manastirski novac poe za Crnu Goru. U mestu Rugovu ga uhvatise Siptari i opljackase. Posle ga vrate natrag u Pecku patrijarsiju, a odakle ga oteraju u Albaniju, gde je i poginuo. U Patrijarsiji je ostao jedan stari monah, o. Polihronije, Rus, Valaamac. K njemu je dosao nesto kasnije, kada se raspala Jugoslavija, jedan stari jeromonah, o. Jelisej, koji je bio na parohiji, rodom iz Peci a klirik Prizrenske eparhije.
U Beogradu me uhapsila specijalna policija i odvela u zatvor, gde su vec bili patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj Zicki. Mene su optuzili da sam jedan od organizatora bune protiv okupatora, sto je povlacilo za sobom tesku kaznu. Meutim, od jednog mladog srpskog rodoljuba koji je radio u policiji saznao sam da bih uskoro trebao biti pusten iz zatvora. To se i desilo. Mene su pustili i ja sam nekako uspeo da se prebacim do manastira Vitovnice. Tu me posle nekoliko dana pozvao komandant mesta i zatrazio da se kao svesteno lice stavim na raspolaganje komandi. Ja sam to odbio i odgovorio da ne mogu nista da uradim ako nemam nareenje od svoga vladike.
Bila su to teska vremena, kada se samo zbog jedne jedine reci ili neizvrsavanja ratnih naredbi mogla nad covekom nadneti sena smrti. Tada sam odlucio da pokusam pronaci neko mirnije mesto za molitvu i duhovni zivot. Otisao sam do Petrovca, a tu su me prilikom kupovanja taksene marke za objavu putovanja po drugi put uhapsili Nemci. Stavise me u celiju sa dvojicom svercera duvana. Bila je tu jedna uska klupa, duga oko 2,5 metara. Legao sam na nju i mislio o tome kako sigurno necu ziv izaci iz zatvora. Nema vise zivota, doe kraj. Boze, Boze… Bio sam u ocajanju. Ona dvojica pricaju o svojim brigama… I kako sam lezao s takvim mislima, na tren se ispred mene pojavi jedan visoki vojnik sa unakrsnom zlatnom lentom na grudima i slemom sa perjanicom na glavi. U ruci drzi svitak i gleda me. I onda razvije svitak i kaze: “Gledaj, vidi mapu!”, i pokaze na karti severozapadnu Srbiju. “Nemoj da strahujes, jer ti valja jos mnoge utesiti i ohrabriti. Jesi li razumeo!”, kaze mi i gleda me. A ja pomislio da li cuju ona dvojica sta mi on prica. Nisam onda razumeo da se u duhovnom svetu ne govori kao u ovom, kao covek sa covekom, nego misli u umu zvuce. Ne cuje se telesnim uvom, nego u umu zvuci. I kad sam pogledao, vidim da oni sverceri pricaju meu sobom. Upitao sam ih da li su nesto videli i culi. Oni se zagledose i odgovorise da nisu. Opet se okrenuh, ali njega je nestalo. Tada sam shvatio da sam imao nebesko vidjenje, koje mi je Gospod poslao radi utehe i objave Svoje volje sa mnom u ovom svetu. A kako je bio lepo obucen, kao na freskama arhanelskim. Nema na zemlji tako lepog coveka, to je andjeo…
Posle oslobodjenja narod iz Peci se zalio na jeromonaha Jeliseja, koji je bio u Peckoj patrijarsiji, da mnogo pije i da se nista ne brine za kucu. Posto je patrijarh Gavrilo jos uvek bio u internaciji, menjao ga je mitropolit Josif i on me pozove iz Vitovnice u Beograd te mi predlozi da idem za Pec i preuzmem upravu. Ja sam znao, jer sam pre rata bio u Peci, da tamo sada vladaju komunisti i da im ja nisam bas po volji. Jos u ono vreme su mi govorili: “Kada dodje nase vreme, neces ti biti kaludjer, mi cemo ti dati drugu sluzbu”. Zato sam molio Mitropolita da posalje tamo staresinu manastira Svetog Joanikija Devickog. Taj arhimandrit je bio staresina u Vujanu za vreme Aleksandra Obrenovica. Posto je selo od Aleksandrove zene Drage blizu Vujana, oni su cesto dolazili u manastir. Pred stradanje su dali manastiru dosta zlata za obnovu. Oni u medjuvremenu poginu, a on to zlato prisvoji i pokupuje sebi kuce po raznim banjama. Kako sam ga poznavao i znao da zeli ici na Kosmet, predlozih njega mitropolitu Josifu i on ga postavi za staresinu Pecke patrijarsije.
Posle, kada se patrijarh Gavrilo vratio iz internacije, a on je takodje znao tog arhimandrita i nije ga voleo zbog onoga, odmah ga pozove u Beograd i upita ga: “Ko te postavio za staresinu u Peci?”. On mu odgovori: “Mitropolit Josif”. “Nisi ti za Patrijarsiju, potrazi sebi neko drugo mesto”. Naravno, posle je Patrijarh pitao ostale arhijereje da li ima neko ko je vec bio u Peckoj patrijarsiji. I onda me predlozio, mislim, vladika Simeon Zlokovic, koji me je poznavao iz Rakovice. Kaze: “Tadej iz Gornjaka, on je bio u Peckoj patrijarsiji, a sad je u Branicevskoj eparhiji”. Patrijarh je odmah zatrazio od vladike Venijamina da me hitno posalje za Beograd, da mu trebam za Pecku patrijarsiju.
Nakon sto sam se vratio iz Beograda, od mitropolita Josifa, kod vladike Venijamina, molio sam vladiku da me vise ne salje nikuda iz Branicevske eparhije. Trazio sam da me posalje u manastir Gornjak, gde sam primio monaski postrig, da tamo nadjem svoj mir i duhovnu radost. Vladika je ispunio moje molbe i ja sam postao sabrat manastira Gornjaka. Ali, kada je vladici stigao akt od patrijarha Gavrila, on mi je preko arhijerejskog namesnika odmah poslao poruku u Gornjak da se hitno javim u eparhijski dvor. Ja sam u to vreme opsluzivao Bliznacku parohiju. Stanovao sam u Sigi i po nekoliko meseci nisam dolazio u manastir posto je put dosta dalek. Za Bozic sam odlucio da dodjem sluziti u manastir jer nikoga nece biti u bliznackoj crkvi. Kada sam dosao, predali su mi vladicinu poruku i ja sam se odmah uputio za Pozarevac.
Kad sam stigao u eparhijski dvor u Pozarevcu, vladika Venijamin mi kaze: “©to te nema tako dugo? Patrijarh je vec dva puta pitao za tebe. Gde si?”. Ja rekoh: pa bio sam na parohiji i nisam znao za Vasu poruku do jucer. A i zamolio sam Vas da me vise ne otpustate iz Branicevske eparhije. A vladika Venijamin kaze: “Necu ja da se zamerim Patrijarhu zbog tebe”. Otkuca mi kanonski otpust i rece: “Evo tebi kanonski otpust za Beogradsku eparhiju, ja cu jos danas da izvestim Patrijarha da sam ti naredio da mu se javis. Ti nisi vise klirik nase Branicevske eparhije, pa radi kako hoces”.
Kad sam dosao u Beograd kod Patrijarha, on me posalje u Pecku patrijarsiju i postavi me tamo za staresinu. Mnogo sam se tamo namucio. Oni komunisti o kojima sam govorio mnogo su mi zadavali briga i problema. Gde god su mogli da otezaju situaciju svojski su se trudili. Ali, hvala Bogu, sve sam nekako uz Bozju pomoc prevazisao i posle 20 godina sluzbe u Beogradskoj eparhiji 1955. godine ponovo se vratio u Branicevsku, u kojoj sam sada, evo, vec 48 godina. Prodjose godine brzo… A lekari kazali da cu samo pet godina ziveti. Godine 1937. sam cekao kraj. Ali eto, Bog je produzio… I tako tece moj zivot.
Oce Arhimandrite, zamolio bih Vas da kazete nekoliko reci o Vasem duhovnom zivotu, o iskusenjima koja su Vas napadala, o tome kako ste ih prevladavali?
Kada sam kao iskusenik dosao u manastir Miljkovo, dali su mi brojanicu i naucili me kako da se molim. I kako su mi pokazali, ja sam tako i radio. Potpuno sam se prepustio Isusovoj molitvi. Mislio sam: imam jos samo pet godina zivota, hajde da ih ne potrosim uludo, hajde da nadjem svoj put do Boga. I za kratko vreme, bas radi te moje potpune predanosti volji Bozjoj i iskrene ceznje za Bogom, obasjala me Bozanska blagodat, koja je u mojoj dusi stvorila neku neopisivu radost i mir. Slusam srce i unutra cujem: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog. Pokusavam da se setim nekih stvari i dogadjaja iz proslosti, ali ne mogu; sve misli pocivaju u nekom neopisivom miru, a u citavom mome bicu vlada neka neopisiva radost i ceznja za Bogom. To je stanje andjela i svetih, stanje u potpunoj blagodati. Samo oni koji su dobili besplatnu blagodat mogu da razumeju stanje andjela i svetih, koji su rukovodjeni Duhom Svetim.
Mislio sam da svi monasi, svestenici i episkopi imaju besplatnu blagodat. Kad ono, covece, toliko godina do sada sam proveo sa kaludjerima i svestenicima a sreo sam samo jednog kaludjera na kojem se primecivala besplatna blagodat. Samo jednog kaludjera!
Kod mirskih ljudi koji zive sa porodicama sreo sam mnogo vise pojedinaca na kojima pociva besplatna blagodat. Dolazio je ovde kod mene jedan covek iz Banjaluke koji zivi u svetu i upraznjava Isusovu molitvu. On ima jednog svog skolskog druga koji je porodican covek, ima decu, zaposlen je. Taj njegov prijatelj nije bio bas posebno pobozan, ali je bio dobricina, dobra dusa. Jednog dana oni tako pricaju i ovaj predlozi: “©to se ti ne bi bavio Isusovom molitvom?”. Prijatelj ga zacudjeno pogleda i odgovori: “Bih, ali ne znam kako”. “Ja cu te nauciti...” I ovaj ga pouci i dade mu brojanice. Za kratko vreme taj je njegov drug zadobio besplatnu blagodat i preobrazio svoju licnost i porodicu. A ovaj toliko vremena upraznjava Isusovu molitvu, pa nista… Posle nekog vremena taj covek dodje ovde kod mene i prica mi: “Ne znam, oce, neka me radost obasjala i neopisiv mir. Stalno cujem u srcu: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnoga. Znam kakav sam bio, sta sam sve mislio, sada vise nista od toga nema u mojoj glavi. Imao sam gresne misli prema zenskom svetu, znao se naljutiti i za najmanju sitnicu, a sada, ne znam, ne mogu da se naljutim. Ne mogu ni da pomislim ono sto nije dobro, i kada hocu, ne mogu. Ne znam sta se to desilo sa mnom. Samo se radujem, u citavom mome bicu vlada neka neopisiva radost, i mir”. Dobio si besplatnu blagodat, kazem mu, i imaces je sve dotle dok misao svoju ne vezes za neku ovosvetsku brigu. A ako to ucinis, najpre vise neces cuti molitvu u srcu, a posle ces postepeno izgubiti mir i radost iz duse. Tada ce opet da te muce teske misli ovoga sveta kojim vladaju demonske sile. Ako hoces da sacuvas tu besplatnu blagodat, treba da se stalno molis Bogu da bi molitvom odbio teske i turobne misli od svoga uma i tako sacuvao taj mir i radost koje sada osecas.
Kada sam bio postavljen za staresinu u manastir Pokajnicu, tesko sam primio tu duznost. Bojao sam se opasnosti i iskusenja koje su mi spremali stanovnici oko manastira. Tada mi se javio sam Gospod u snu i opomenuo me. Ja sam se odjednom nasao pred Njim. Gledam: Gospod na Sebi ima epitrahilj, omofor preko ramena i preko omofora jos jedan epitrahilj. Ja stojim pred Njim i On kaze: “Zasto vojujes kad nemas poslusnosti! Gde god si bio postavljen za staresinu, dosadio si molbama da te razrese. To ne smes vise ciniti. Znaj da svako zadato poslusanje treba da se obavi sa puno ljubavi, revnosno i predano, ne obracajuci paznju na zavist i zlobu koja kruzi i napada”. Onda me tri puta prekrstio od glave do pete, uzeo epitrahilj i stavio ga na mene: “To je krst koji mora da nosis”.
Uvek mi je bila teska staresinska duznost jer sam morao da svoje misli vezem za brige o materijalnim stvarima, o bratiji, ljudima… Tu sam uvek gubio onu besplatnu blagodat koju sam zadobio kao iskusenik. To je stvaralo nove probleme u mom duhovnom zivotu i narusavalo moje telesno zdravlje. Pluca su mi ozdravila, ali se pojavila nova bolest, zivci su mi popustili. Mnogo mi je trebalo vremena dok se nisam izvezbao da se opustim. Lekari su mi davali antidepresivne lekove, ali oni nisu nista pomagali. Savetovali su mi da se opustim, da budem sam sebi lekar. I Gospod je pogledao na moju nevolju, poslao mi Svoju silu i ja sam uspevao sve vise da se opustam. Ali i danas kada previse dozvolim materijalnim i drugim zivotnim brigama da ovladaju, tesko dolazim do opustenosti, do potpune predanosti volji Bozjoj, i tu nastaje izvor mojih problema sa zivcima, izvor moje napetosti i nervoze. Da nisam kao iskusenik zadobio besplatnu blagodat, staresinska duznost mi ne bi bila toliko teska. Kada me okuju ovosvetski problemi, gubim mir, nervoza i nemir se useljuju u mene. Postajem napet i nervozan.
Jednom sam molio vladiku da me posalje na parohiju, mislio sam: mozda ce mi tamo biti lakse, mozda cu tamo naci svoj mir. I vladika mi dade parohiju Vlaski dol. Ali posalji ti gde god hoces zivcanog bolesnika, nigde mu nece biti dobro. Tamo na parohiji mi je bilo jos gore. Imam previse osetljivu prirodu i mnogo su me pogadjale nevolje i problemi parohijana, kao i gresi njihovi. Za kratko vreme moje stanje se jos vise pogorsalo, srce je pocelo da mi lupa kao u zeca. Celu noc i celi dan nisam mogao da se opustim te sam odlucio da odem u manastir, da ne umrem na parohiji. Dosao sam u Vitovnicu, tu me jedan moj ucenik ispovedio i dao mi keliju da se odmorim. Kad sam se probudio osluskujem da li srce jos radi onako ubrzano. Nista ne cujem, hvala Bogu, smirilo se. Onda u umu zacujem reci: tako treba da se opustas. Ne uzimaj previse na sebe brige ovoga sveta, vec cuvaj svoj mir i zivi sa Bogom. Neka ide kako ide.
U manastiru Miljkovo doziveli ste najlepse trenutke u svom duhovnom zivotu. Recite nam nesto o staresini toga manastira, o. arhimandritu Amvrosiju?
O. arhimandrit Amvrosije je bio covek svetog zivota. Za vreme revolucije bio je prostreljen kroz grudi i stradalo mu je plucno krilo. Nikad to nije zalecio, a rana je izazvala tuberkulozu i on se kao mlad covek upokojio. Bio je ucenik cuvenih staraca iz Optinske pustinje, a posebnu je ljubav imao prema Amvrosiju Optinskom, koji ga je i postrigao u monaski cin. Iz njega je izbijala izrazita ljubav, neverovatna i nepomutna. On je od staraca iz Optinske pustinje uzeo ono sto je najbolje: ljubav. U svoj zivot je uneo tu sveobuhvatnu ljubav. Bio je prosto neverovatan, plenio je svojom ljubavlju svakoga s kim je razgovarao, ili samo bio u drustvu. Nikad se niti na jednoga monaha i poslusnika nije razljutio, niti je ijednu preku rec kome rekao. Trpeo je mnogo, ali je sve prastao. Sve brige i probleme je polagao na Gospoda i Njemu jedinom se jadao. Trudio se da tu osobinu prenese svojim primerom i na bratiju, i mnogi su od njega naucili kako da neguju tu sveobuhvatnu i bestrasnu ljubav u svakodnevnom zivotu. Ja sam sam osetio tu neopisivu ljubav njegovu koju je on posedovao i koju je preneo na onu bratiju koji su hteli da je bastine.
Kada sam dosao u manastir Miljkovo, prvo poslusanje mi je bilo da cuvam vinograd. I posto sam bio sklon snu, ja zadremam, a lopovi dodju i pokradu grozdje. Kad sam se probudio, vidim da nema grozdja. Uplasio sam se i strahom ocekivao da ekonom dodje u vinograd. Dosao ekonom, video sve i - niti rec da mi kaze. Nista! Grozdje iz vinograda pokradeno, a on ni reci. Sutradan ponovo dodje i kaze mi: “Tomuska” - tako su me zvali kao iskusenika - “bacuska je blagoslovio novo poslusanje da ti dam. Cuvaces ovce i koze na livadi uz Moravu”. I tako ja postadoh cuvar ovaca. Ali, opet sam zabrljao. Dali su mi da ucim citanje casoslova dok cuvam ovce i koze, i ja citajuci casoslov opet zadremam. Kada sam se probudio, pogledam gde su ovce, a ono ostala samo jedna stara koza. Sve druge nekud otisle. Brzo ustanem da potrazim gde su. Kad, one otisle u njivu, probivsi ogradu na jednom mestu usle i pojele sav pasulj domacinu. A koza, kad je videla da ja trcim kod ovaca, i ona potrca za mnom i umalo da skroz ne srusi ogradu. Video posle domacin sta su ucinile ovce i koze i, naravno, otisao u manastir da se pozali o. arhimandritu. On rece ekonomu da podmiri stetu domacinu i na tome se sve zavrsi. Meni da je iko od bratije ijednu rec rekao, ama bas niko! Sutradan ponovo dodje ekonom i kaze: “Bacuska je blagoslovio novo poslusanje za tebe. Sada ces da cuvas krave na drugoj livadi”. Medjutim, prica se ponovila. Imali smo sest krava, a medju njima je bila jedna starija koja se volela potkrasti u stetu. Dok sam cuvao krave, pazljivo sam ih brojao da ne ponovim istu gresku. Poneo sam sa sobom i casoslov, i citao ga s vremena na vreme. I tako, dok sam citao ona stara krava uspela da se iskrade i ode u baste koje su bile nedaleko od livade. Citajuci ja povremeno bacim pogled na krave i mislim sve su na broju. Jednom slucajno pazljivo prebrojim i vidim nema one stare krave. Pretrnuh i potrcah da je potrazim. Kad sam pogledao po bastama, ona je vec bila u trecoj i sav kupus nagrizla i izgazila. Domacin se ponovo zalio, i ponovo je dosao ekonom. Novo poslusanje mi je bilo u trpezariji i crkvi.
To je samo jedan deo iskusenja koja je o. arhimandrit pokrivao svojom neizmernom ljubavlju. Bilo je tu i mnogo gorih i bolnijih, ali je o. arhimandrit uvek odgovarao samo svojom ljubavlju. Jedan monah koji je nekad bio gubernator, okruzni nacelnik - a to je velika licnost bila u Rusiji - voleo je mnogo da pije. Znao je cak da napusti manastir i ode u selo, i po nedelju dana ga nema. Mora staresina da ga potrazi i da ga vrati. Pije i samo pije, a o. arhimandrit da mu kaze ijednu rec sta to radi - nista. Sve pokriva ljubavlju kao da nista nije bilo. Videlo se da trpi i strada radi svega, ali nikome niti jedne reci da bi rekao. Dolazio je u crkvu na bogosluzenja uvek prvi i stao bi za igumanski stol. Videlo se da je prosto satrven brigama, ali nikome nista da kaze, sve polaze na Gospoda. Nikad nikoga nije kaznio. Nikome cak ni losu misao nije uputio, ni preki pogled, niti bilo sta. Svakog je ljubio onakav kakav jeste i molio se Bogu da ga On prosveti. Svojim primerom zivljenja je najvise poucavao i nastojao da svakoga preko toga primera dovede na put spasenja. Zaista, izuzetna dusa je bila o. arhimandrita Amvrosija, puna ljubavi i umiljenja. Steta sto ga je bolest prerano odvela iz ovoga sveta.
U danasnje vreme je mogucnost obrazovanja dostupna sirokom krugu ljudi. Hocete li da nam objasnite koja je vaznost skolovanja, kolika je njegova korisnost za duhovni zivot i spasenje?
Treba covek da se skoluje, da sazna ono sto moze, ali skola daje samo obrazovanje razuma, ne i duhovnost. Vecina nasih teologa koji predaju u bogoslovijama i na fakultetima ne zive kako predaju i uce. A oni trebaju zivotni primer da pruze deci i omladini. Medjutim, toga nema i zato je tesko stanje. Skola daje obrazovanje misleno, razumno, ali duhovnost nema. A deca treba da imaju zivotni primer jer se njime mnogo vise govori nego recima. Mi mozemo da cujemo mnoge poucne stvari o zivotu i duhovnosti, ali je pitanje da li cemo moci da sve to primenimo u zivotu. Ali kad vidimo zivotni primer da je covek miran, tih, blag, da se ne vredja kad ga vredjaju, tada i onaj koji uci zeli da bude takav. Snaga mu je zivotni primer pred ocima. Zato se zivotom mnogo vise govori nego recima.
Primer bogougodnog zivljenja utvrdjuje teorijsko znanje i daje mu prakticnu potvrdu. To nije samo slucaj sa naukom o Bogu, vec i sa svim drugim naukama. Svako saznanje koje covek otkrije putem nauke jeste dar Bozji ljudima i objavljuje prisustvo Bozje u ovome svetu. Sasvim je druga stvar prakticna primena tog darovanog saznanja. Ona zavisi, kao sto pre rekoh, od naseg zivota - po Bogu ili protiv Boga. Zato ono biva iskoristeno na korist ili na stetu covecanstva. Niti jedno saznanje do kojeg je ljudska nauka dosla Bog nije darovao na stetu, svako je darovano iskljucivo na dobro i samo dobro. Sama ljudska pokvarena slobodna volja, ona koja je izgubila strah Bozji, pretvorila je dobro Bozje darovano ljudima u lose, zbog cega i stradamo i mucimo se u ovome svetu.
Oce Tadeje, Vi zivite duhovnim zivotom i zato nasu ovovremenu stvarnost mozete da obuhvatite duhovnim pogledom. Recite nam, molim Vas, nekoliko reci o nevoljama koje su zadesile narod srpski, zasto su one dosle medju nas i kako da ih prevladamo?
Pa stradamo zato sto su nam misli zle i zelje zle. Sami to prouzrokujemo, jer nema pokajanja kod naseg naroda. Nema pokajanja ni kod poboznih, a da ne govorimo o onima koji nisu pobozni. Pedeset godina komunizma mnogo je veliko zlo ucinilo, vece zlo nego 500 godina pod Turcima. Toliko je odstranilo narod od Boga, covece. Pa su te nase zle misli i zle zelje rasturile harmoniju mira, prosto je razbile i urodile zlim i teskim plodovima. A sami smo za sve to krivi. Beremo plod svojih misli i zelja…
Mora da se obnovi pokajanje. A to nije samo ispovest kod svestenika, premda je i to potrebno za slobodu coveka od zlih misli, nego je pokajanje okretanje prema apsolutnom dobru. Znaci, okretanje ka Bogu, jer apsolutno dobro je Bog. Trebamo se okrenuti srcem prema Bogu i traziti mir sa Gospodom, da nam da snage da budemo dobri. Radi svoga dobra da imamo dobre misli i dobre zelje. Mi to ne radimo i zbog toga stradamo.
Bog je u nama, a On posto je ljubav nece da nam remeti slobodu volje. Zadrzavamo u sebi mnogo zla i onda to dodje do izrazaja: i u porodici, i na radnom mestu, i u drustvu. Na kraju rezultira strasnim stradanjem. Eto vidite kuda smo krenuli…
A nije zlo samo kod nas, nego u celom svetu. Ali pogotovo kod nas, jer smo ipak izabrani od Gospoda, hriscani smo. Ima mnogo dusa iz naseg roda koje su stradale za Gospoda i koje se mole pred Njim i Majkom Presvetom, ali mi svojim mislima i svojim zeljama sve to stopiramo. Ipak, Gospod nas stiti, mnogo nas stiti.
Trebamo se osloboditi zla u sebi. Imamo istoriju Izrailjaca, Stari zavet je vecinom istorija. Kad god je izabrani narod izrailjski odstupio od Gospoda, mali filistejski narodi su ga desetkovali i pokoravali, i mnogo je stradao. Kad god su se Izrailjci pokajali i obratili se Gospodu, sa malo ljudstva pokorili su neprijatelje.
U Knjizi o sudijama imamo primer kako je Gedeon sa tri stotine Izrailjaca pomocu Bozjom pobedio Madijane, kojih bese “mnogo kao peska po bregu morskome”. Gedeon je najpre sakupio dosta vojske izrailjske i nameravao da se suprotstavi Madijanima. Ali mu Gospod rece: “Mnogo je naroda s tobom” te Gedeon otpusti velik deo kucama. Ali mu se Gospod ponovo javi i kaze mu da taj preostali deo izvede na vodu i da ih dobro posmatra sa strane. Svakog onog vojnika koji zahvata vodu sakom i pije iz nje da odvoji. A one koji kleknu i legnu da piju, na te da ne obraca paznju, samo one koji zahvataju rukom da odvoji. Izdvojise svega trista vojnika. Svega trista, od mnostva vojske. Tada se Gospod ponovo javi Gedeonu i kaze mu: “Sa njima idi protiv Madijana”. “Pa kako cu sa trista ljudi protiv tolikog mnostva vojske?”. “Pobedices sa trista ljudi!” I razbijena bi madijanska vojska. Eto sta znaci Gospod i Njegova sila.
Mi smo mali narod, ali da smo jednomisljenici na putu Bozjem, niti jedan neprijatelj ne bi nam mogao odoleti. Jer u nama je tada bozanska energija, i to - ujedinjena bozanska energija. To je snaga, covece! Od jednoga hiljade begaju. A tamo disharmonija, kod neprijatelja. Ali dokazi ti to, kome ces da to kazes kad brat brata ne moze da podnosi… Eto sta znaci: sa malo ljudstva moze da se pobedi mnogo veci i snazniji neprijatelj.
Bog nas dosao je medju nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve ucinio da Ga covek moze razumeti. On je mogao da spase covecanski rod i drugim nacinom, ali covek kad je pao, sam je poremetio sav unutrasnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljenistvo.
Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi bozanske, koji su se okrenuli prema svojoj licnosti i ostali nepokorni; poceli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom zivota trudila da nesto dobro ucini i govori, sve sto ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote.
Sva stvorena bica su ogranicena, a ono sto je ograniceno nije savrseno; nego im je dato da se usavrsavaju. Medjutim, pala su; prvo nisu sacuvali svoje dostojanstvo andjeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i nasi praroditelji Adam i Eva su pali. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina - paklena zavist.
Zavist ne preza od nicega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu.
Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bliznjem ucini.
Jedan od bogonosnih otaca, prep. Nil Mirotocivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku ziveo u njegovoj pesteri) objasnjavao je mnoge tajne iz Carstva nebeskog. I kaze da je zavist pecat antihrista na srce coveku. Kako je to za nas strasna stvar! A mi cesto puta zavidimo bliznjima svojim, cak i svojim najrodjenijima nesto zavidimo. I ne obracamo paznju na to da se lecimo, da dodjemo k sebi.
Bog nas, Isus Hristos, jeste savrseni Bog i savrseni covek. On kao savrseni Bog sve obuhvata ljubavlju, bezgranicnom ljubavlju. On je i kao savrseni covek mio svakoj dusi koja mu pristupa. Nama sve nekako izgleda da nam je daleko ta ljubav Bozja, da je Bog mnogo daleko od nas. Ustvari, mi se udaljavamo. A On ne moze da se odvoji od nas jer je On zivot. On je sav ljubav. Kad bismo i mi imali prema Njemu takvu ljubav, pristupali Mu kao prema svom iskrenom prijatelju… Ali mi ne pristupamo na takav nacin, nego sve nekako izolovano, nekako zvanicno; i kad se molimo i kad nesto dobro cinimo, sve nekako kao da smo isuvise zvanicni. A On trazi od nas da budemo prirodni. On nam je pokazao kako je medju nama ziveo: prostodusno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da Mu pristupamo. Kako dete bezazleno da Mu pristupamo.
Njemu, Gospodu, mila su dobra dela koja cinimo. Milostinju i sve sto cinimo radi spasenja naseg, radi koristi bliznjih i svete Crkve, sve je dobro i milo Gospodu. Ali je Gospodu najmilija i najdraza ljubav bezazlena, prostodusna, detinja, koja se tako priljubi k srcu Njegovom. Eto sta je Gospodu najumivenije od nas sto On trazi. A to moze svaka dusa. I bogat i siromah, i star i mlad…
Nekako se stalno vracam na tu temu, uvek bih to ponavljao, da se naucimo kako da se priblizimo svome Roditelju, kako da Mu se priblizimo srcem, celim svojim bicem; kako da Mu budemo omiljeni kao sto su andjeli i sveti. Jer smo mi mnogo prljavi, necisti. On ne gleda na nasu prljavstinu i necistotu kad Mu pristupamo od srca, prihvata nas odmah. Kad se nesto ogresimo o svoga Roditelja pa mu od srca pristupamo, sve nam prasta, kao da nista nije bilo.
On, Gospod nas, bezgranican je u ljubavi, neiskazano. Trebalo bi da Mu pristupamo iskreno i da budemo stalno sa Njim, jer On je stalno sa nama. On pokrece nas zivot i zeli da Ga razumemo i shvatimo. Sav Njegov zivot na zemlji bio je prirodan, takav da ga covek moze shvatiti; kazao je da je On ljubav, objasnio nam da je Bogu tako omilio svet da je dao svoga Sina Jedinorodnoga radi spasenja coveka. Otkrio nam je tajnu, mnogo nam je otkrio. Uzvisio nas je iznad svih stvorenja; priroda covekova uzdignuta iznad svih stvorenja usla je u tajinstvo svete i zivotvorjasce Trojice.
Pa sta mozemo mi kao ljudi vise zeleti od toga da budemo jedno sa svojim Bogom, sa svojim Roditeljem? Zato bismo trebali za to kratko vreme zivota da naucimo kako da Mu pristupimo. Posto mi svoje sopstvene snage nemamo, moramo da Mu pristupimo kao bezazlena, prostodusna deca, od srca, da Ga molimo da nas nauci kako da budemo dobri, kako da Ga silno ljubimo kao sto Ga ljubi Majka Presveta, andjeli i sveti.
Nece nas Gospod ostaviti tako sirote ako Mu stalno budemo pristupali od srca. On ocekuje da se nase srce, nasa dusa rasplamsa jos jacom zeljom i ceznjom za Njim. Da nikada ne otpadnemo od Njega, od Njegove ljubavi.
Cesto sa nama bivaju mnoge nevolje i teskoce ovde na zemaljskoj kugli, a sve to jer se nismo jos smirili. Kad se dusa smiri i pokori volji Bozjoj, onda prestaju za nas stradanja i patnje. Jer tada su i stradanja i patnje nekako mili srcu i dusi. Sasvim se drugo razumevanje zivota kod nas pojavljuje; ne mudrujemo vise po ovome svetu, kao sto svet mudruje. Shvatamo drugacije. Sve sto pogledamo, sve nesto blistavo, sve umiljeno. Sve nam je dobro zato sto je Bogu sve omiljeno. Njegova smo stvorenja i sve sto je stvoreno Njegovo je. I On je to stvorio radi sebe, dakle za sebe, da budemo ucesnici u Njegovoj bozanskoj ljubavi i bozanskom miru i radosti.
Eto, kao sto vidite, treba da se lecimo, da ne primamo zavist k srcu; zavist razara unutrasnji mir i pokoj duse. Npr. mirni smo, tihi, i dosao nam neki prijatelj i ispricao o nekome ko nas je nekad mnogo vredjao da ima puno uspeha u zivotu, da je nesto postigao; i buduci da mu nismo oprostili, odmah se kod nas pojavi duh zavisti. Eto kako ne obracamo paznju. Neprestano moramo biti na molitvi i ne primati predlog duhova zavisti.
Sveti Oci kazu: ako se odbaci predlog duhova zlobe, pobeda je dobijena bez borbe. Oni su to iz iskustva govorili. Ako se predlog odbaci, pobeda je dobijena bez borbe.
Duhovi pod nebom stalno uplivisu mislene zamke. Kad je prepodobni Antonije video sta sve duhovi zlobe pod nebom mreze i postavljaju, uzdahnuo je i rekao: Boze moj, ko moze od ovoga da bude spasen? I cuo je glas: Samo smireni i krotki prolaze. Stavise, njih se to i ne dotice.
Vidite, kad se dusa smiri, kad se pokori volji Bozjoj, duhovi zlobe vise nemaju vlasti nad njom. Jer je ona pod okriljem blagodati Svetoga Duha, ognjem bozanskim skrivena.
Zato, blago meni, da pripadnemo od srca Gospodu, da se molimo da nas nauci da budemo dobri kao sto su dobri andjeli i sveti. Kako je dobro medju dobrima biti, medju onima koji svetim zivotom zive!
Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sv. Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na strazi, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrasnji mir od pakla upucena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i pocnemo da besedimo sa njim, uplitace nas u mreze paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle covek vidi kuda je zasao i sta ucinio. Jedno zlo na drugo se nadoveze, pa posle kad dodje sebi covek kaze: Sta mi je sve to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo. A pokvarilo se zato sto nismo strazili.
Ljubav, radost i mir, to su bozanski darovi, bozanske osobine. One pojedinacno cuda mogu da stvaraju. Ljubav sjedinjuje sve u jedno; mir isto tako zraci iz coveka, daje tisinu; radost cini da se skine teret sa covecije duse: kad dodje neka radosna dusa kod tuzne pa mu kaze kakve blage, tihe misli, odjednom kao da je svanulo. Znaci, pojedinacno ljubav, mir i radost cine cuda, ali sjedinjeni u jedno mogu zapovedati svim stvarima. Kad su sjedinjeni i ucvrsceni u srcu, kuda god takva dusa uputi misli javlja se mir, jer iz nje zraci mir. Sveti Oci kazu da moze gore da premesta. Bivaju isceljenja, naprimer, Gospod je pokazao kako, i kazao da cemo to ciniti Njegovom bozanskom snagom. Bice takvi znakovi: na bolesne stavicemo ruke i iscelice se. To su istinite reci Bozje.
Ali, mi smo izgubili dobrotu koju nam je Gospod dao, pa smo se misleno upleli kao pile u kucinu i nikako da se ispetljamo, da bude mir u nasem srcu. Moramo obratiti paznju da u nase srce ne ulazi ono sto remeti mir.
Sveti Oci prokrcili su nam put i pokazali kako treba da se potrudimo s Bozjom pomoci.
Gospod trazi da po razumu, sa puno razumevanja, odbacimo zlo i primimo Njega i Njegovo dobro u srce. Zato se moramo obratiti Gospodu, jedinom izvoru zivota. Da se srodimo s Njim, jer smo se odrodili. Mi se nekad odrodimo i od svojih najblizih. A cesto puta se i uz svoje najblize osetimo usamljeni, zbog toga sto smo se udaljili od istinskog naseg Roditelja. Udaljili smo se misleno, umno-misleno.
Duhovni zivot je umni i misaoni zivot. Zato moramo da obratimo paznju na to sta se u nama roji, da molimo danonocno Gospoda da nas izbavi od svakog zla, da nas ocisti i da nam snage da odbacimo predlog duhova zlobe. Ako primimo predlog, onda se nesto i saglasimo, odmah pocinje borba, mi odbijemo jedno a oni predlazu drugo, trece, cetvrto… I nemamo mira, nemamo pokoja. Onda da se srcem i umom obratimo Gospodu: “Gospode, evo nemam snage, nisam se naucio od mladosti, ostareo sam u zlu, zlo moje sa mnom je ostarelo, pa sad treba mnogo truda da se to izbaci i iskoreni iz mene. Ali Ti si silan i mocan, nauci me da budem bezazlen, prostodusan, krotak i smiren. Nagradi me Tvojim bozanskim osobinama, kao sto nagradjujes Tvoje andjele i Tvoje svete”.
I tako, stalno u prostoti srca i svojim recima svaka dusa da pripadne Gospodu. Zato nam je nephodna molitva, ma kako bila kratka, da cim ustanemo s kreveta, od sna, odmah blagodarimo Bogu sto nam je dao svoju milost da prozivimo noc. Kad dodje vece, da blagodarimo na svemu, jer Gospod je zivotodavac koji daje. Tu pokazujemo svoju ljubav prema Njemu i On ce da nas priljubi k Sebi. Kad dusa zavoli molitvu od srca, onda posle ne moze da se odvoji od svoga Roditelja. Stalno je sa Njim, bilo da razgovara s ljudima, bilo da je na poslu, na radu. Uvek je sa Njim, i krece se u prisustvu Njegovom kao sto se andjeli i sveti krecu. Eto to je zalog Carstva Nebeskog jos ovde na zemlji.
Nijednom misaonom potezu iz duse ne sme biti centar neki od predmeta ovde na zemlji. Misaoni centar ljubavi je Gospod i sa Gospodom ljubimo sve. Kroz Njega i u Njemu je sve. Ne smemo da se vezujemo za predmete.
Andjelski cinovi se ne zaboravljaju misleno u tvarima. Oni gledaju tvar, ali se misleno u njoj ne zaboravljaju. Jer, njihov misaoni centar je zarobljen jedino silom bozanskom, sa kojom sve ljube. A mi kad vidimo neku stvar nama privlacnu, prilepimo se za nju. I ako duze tako ostane, ona nam postaje idol. Umesto Boga, u nasem srcu je tada taj predmet, bilo ziv bilo mrtav.
Bozanska ljubav ne trpi egoizam. A covek kad je pao ispraznio se, i nema nikoga blizeg nego svoju licnost. On se svojoj licnosti okrenuo i cuva je: ne dozvoljava da ga neko vredja, zeli da se o njemu sve dobro misli, a pri tome ne obraca paznju kakvim zivotom zivi, sta radi i kako radi. Ne obraca paznju jer je sav koncentrisan na svoju licnost.
Mi moramo sebe da prezremo za ljubav Gospoda, da tog “gospodina Ja” ne samo odbacimo, nego i - ubijemo. Ako on ne bude mrtav, ne mozemo da se sjedinimo sa Gospodom, uvek ce da strci taj nas “gospodin Ja”. Jer on je veliki gospodin i ne moze da savije siju, on je visoko.
Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: smireni, ponizni, pokorni volji Bozjoj. Ali mi hocemo sve da ustrojimo po nasem misljenju. Mucimo sami sebe, izmucimo se i - nista nismo uradili! Nece ovaj svet kako mi mislimo. I “gospodin Ja” se onda mnogo ljuti sto nije onako kako on misli. A onaj ko se smirio ne razmislja o sebi kao da je on nesto, znajuci da je nista, da je trulez. Ako nas ne bi Gospod cuvao, ako nas ne bi drzao, ma ne bi bilo nista od nas! Nista, samo blato.
Srce je hladno kad je rasejano. Dusa nije kod kuce, ona luta. Kad je kod kuce, onda ona zagreva i srce. Cim izadje vani, odmah biju. Van kuce biju, misleno biju. Jedna misao se prima, druga odbija, i srce se lomi i postaje hladno. A kad dusa dodje sebi, kad se pomiri sa Gospodom, tad je Gospod u centru zivota, i tad je blago i toplo.
Gospod gleda na dubinu srca, sta ono tamo zeli i cemu cezne. I ako dusa ne moze odmah da dodje sebi, Gospod ce u svoje vreme opet sve ocistiti i privuci da dodje dusa sebi, k centru, i dusa ce da se smiri. Ali ako u dubini srca ima nesto sto nije rascisceno, nesto sto tezi ovome svetu i vezivanju za ovaj zivot, onda ce nase lutanje biti dugotrajno i mnoge cemo muke i nevolje imati. Vise cemo imati mi koji smo, eto, pobozni nego oni koji nisu. Zato sto oni nemaju taj unutrasnji bol, ne razmisljaju o vecnosti, njima je sve ovozemaljsko: da se uziva, da se jede, pije… Tu je njihova paznja, a mi smo podvojeni, hocemo da smo sa Gospodom a nismo rascistili svoje materijalne prilike zemaljske, sa cime nase srce jos ima mnogo veze pa je zarobljeno.
Treba planove i zelje zemaljske odbaciti od srca, tek onda mi mozemo sa Gospodom ljubiti iskreno i bliznjega svoga. Inace se nasa ovozemaljska ljubav prilepi cas za jedno cas za drugo, a to je sve nepostojano, nista nema od toga. I ta nepostojanost lomi, stalno nas lomi. Zivot ne primamo sa razumevanjem, nego povrsno.
Sve sto planiramo da uradimo mora da bude sa jednom mislju i jednom zeljom, jer Gospod to trazi. Da svi budemo u jednomisliju. Molio se Gospod za to da budemo jedno. A mi se stalno podvajamo, i u svom porodicnom krugu se podvajamo. Nije to dobro, opet to covek hoce da se izvrsi njegova volja. Razumem to onda kad je u kuci domacin ateista, a desi se da Gospod pozove nekog clana porodice. Ali ta dusa koju Gospod pozove mora mudro da deluje. Nikako ne sme misleno da ratuje sa svojim domacinom, inace tu nema napretka. Ne sme da postane razbojnik koji ubija svoje najrodjenije svojim mislima i zeljama. Druga je stvar ako se mi predamo Gospodu, a domacin kaze: “Odrekni se!” Onda mi nisi roditelj, onda mi nisi ni bliznji. Ja ne mogu da se odreknem Gospoda, ja sam sjedinjen srcem sa Njim, ja sam Njegov i Njegov bozanski zivot je u meni; ja ne mogu da se odreknem Gospoda, a ti kako hoces. Ali opet ne smemo nista uvredljivo da pomislimo u srcu jer i najmanja takva misao remeti nam mir. U nama se stanje pogorsava, a kod nasih bliznjih zaostrava. I najmanja misao koja nije zasnovana na ljubavi razara mir.
U porodici u kojoj ima vise clanova dovoljno je da je samo jedna osoba nezadovoljna - ne mora ona to nicim da ispoljava, dovoljno je da pocne da umuje kako se njoj nanosi nepravda i kako se sa njom ne postupa dobro - pa da se poremeti mir u toj porodici; ona to svojim mislima poremeti. I svi su nezadovoljni, a ne znaju otkuda to.
Prema bliznjima treba imati podjednak odnos. Ne smemo da delimo ljude: ovaj mi je simpatican, ovaj antipatican. Jer onda ste ovoj drugoj osobi objavili rat. I nece vas trpeti. Iako vi u spoljasnjosti niste dali povoda, ni recima ni pokretom, u unutrasnjosti ste, svojim mislima, to izazvali.
Mi hriscani smo se krstenjem obukli u Hrista, obukli smo se u Boga, a Bog je ljubav. I kako to, sjedinili smo se sa Gospodom u krstenju, a ustvari ratujemo protiv Njega! Kako ratujemo? Mislima, upucujemo zlu misao nasem bliznjem i daljnjem.
Cim se u nama rodi jedna misao koja nije zasnovana na ljubavi, znajmo da smo primili uplive duhova zlobe. Primajuci misao zla, primamo samoga vraga u telo. Duhovi nisu vidljivi, mi im dajemo telo da budu vidljivi.
Zlim duhovima mi dajemo telo da budu vidljivi za ovaj svet, da mozemo da ih vidimo kako izgledaju. Ono zlo sto se manifestuje kroz coveka, to vidimo duha koji je okupirao dusu tog coveka i pokazuje se kroz njega, psuje… Ne vredja Gospoda ta dusa, ona je rodjena hriscanska, nego onaj koji je nju okupirao i zauzeo poziciju, pa drma kako on hoce. I umesto da razumemo sta je zivot, mi se protivimo i upucujemo zlu misao coveku. Tako i sami postajemo zli. Koliko puta smo se prognevili na one ciji je odnos prema nama bio nekorektan ili uvredljiv? Pomislimo mu zlo, znaci ubijamo mu dusu! Jer se pred Bogom prima sve ono - bilo dobro bilo zlo - sto je sjedinjeno misleno sa osecajima srca, i srca sa dusom. Zato treba sa razumevanjem da opazimo zlo i sa razumevanjem prihvatimo dobro. Da stalno budemo na strazi i ne pustamo da u nasu klet udju oni sto ne misle dobro.
“Molite se bez prestanka”, naredjuje apostol. Unutrasnja molitva, ona je trud samoga coveka. Jer kroz molitvu se covek priblizava srcem Gospodu, a pali duhovi gledaju da ga vezu za bilo kakav ovozemaljski predmet.
U molitvi prvenstveno treba da se ima paznja. Bez paznje molitva ne vredi nista, ali ako se sasvim ostavi, onda je jos teze. Znaci - trud! Ali, mi stalno skrecemo paznju na nesto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od zaborava molitve.
U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlaci um: gde smo bili, sta smo radili, sta culi, cak sve od detinjstva; pa to onda vrazi sve kombiniraju, a mi mislimo da je sve to nase. Oni imaju citav registar naseg zivota: sta smo cinili, kako se ponasali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se srcem priblizimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.
Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda. Videci nas trud da zelimo svim bicem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujuci sve ovosvetske zelje, On nas ociscava postepeno od briga ovoga sveta, od privezanosti za zemaljske stvari, dovodi dusu u smirenje i prostotu, da ne prima k srcu uvrede, nego sta god se desavalo da se smirava. Znaci, postepeno se ociscava dusa da primi bozanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.
Bezazleni, prostodusni, neoptereceni brigama ovoga sveta brzo primaju bozanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji zelimo da saznamo sta je ovo a sta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se oslobodimo, da se obnovimo. A ne mozemo sami to, treba Duh Sveti da sidje u srce. Dok smo u prostodusnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se dusa postepeno smiri, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne svega sto nas okruzuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna, i sve dok oni misle da su nesto stekli i da nesto znaju, sve dotle ne moze istinita mudrost bozanska da udje u njih, nego im se samo povrsno, prema trudu, daje otkrivenje, u medicini, fizici…
U duhovnom svetu misli su jasne kao govori, one se cuju. Zato je trud o dusi dragoceniji od svih darova u ovome svetu. Ako se covek ne ocisti pa predje u vecnost sa losim karakternim osobinama, nece moci da udje medju andjele i svete.
Sve dok imamo neki mali oslonac u ovome svetu, dotle mi malo poverenja Gospodu dajemo. Sveti Oci su sve primali bilo dobro bilo zlo kao od Gospoda, pa su se smirili. Kad vidi da je dusa pripremljena, Gospod je osenjuje blagodacu Duha Svetoga i onda ona dobija slobodu, mir, radost i utehu, nema vise straha. Ta dusa vidi da sve strada zbog pada. Cim se okrene, odmah hoce da se zaplace za sve i da se moli za sve.
Covek u ovome svetu moze mnogo da se trudi ulazuci svoje snage za dobro drugih, a da ne ocisti svoju dusu od greha. Moze da predje vecinu mitarstava a da ga mislena vezanost za zemaljske stvari na mitarstvu milosrdja strovali u provaliju. Mogu se i mnogi spasti njegovim trudom, na primer gradnjom zaduzbina, ali mu mislena vezanost za zemaljske vrednosti nece dopustiti da udje u svet neprolaznih vrednosti, koje samo cista dusa moze pojmiti.
Bez djavola se ne mozemo spasiti! Jer mi smo sinovi nasih roditelja sa svim negativnim osobinama, koje se ne mogu lako ocistiti. Treba mnogo bolova srca da se pretrpi, pa da se dusa oslobodi. Nasi neprijatelji nas napadaju i preko ljudi, i tako boreci se - po Gospodnjem promislu - mi postepeno dolazimo k sebi. Bez nevolje nama bogomolje.
Tako dusa uvidja da svaki njen oslonac ovde na zemlji nije nista i kaze: nemam nikoga da me moze razumeti. Dusa trazi neizmenljivu ljubav. Nema toga na zemlji. Jedino Gospod moze da nas utesi. Po stepenu naseg oslobodjenja od briga, Gospod nam daruje da osetimo da je On sa nama. Gospod cesto dopusti i da nas iznenadi neprijatelj, pa se cudimo sta je to sa nama. Ta dopustenja od Gospoda su zato da uvidimo da smo nista.
Treba paziti da ono sto mislimo i radimo bude milo Gospodu. Jer svaki je posao ovde na zemlji bozanski posao.
Kad bismo ljubili Gospoda celim svojim srcem, ne bismo vo vjeki sagresili, jer On bi bio u nama. On je sila koja spaljuje svaku necistotu, svaki greh, i ne bi u nase srce imalo pristupa nista sto nije sveto, sto nije plemenito. Ali buduci telesni i neocisceni, kad hocemo da ukazemo ljubav bliznjemu svome, odmah se tu uplice i telesna strast. Moramo odvajati ljubav od strasti. Na stranu strast, to vrag uplivise; nego da obratimo paznju bozanskoj ljubavi, koja ne pravi razliku. To nije egoisticka, vec sveobuhvatna ljubav, koja sve prasta i svemu se raduje.
Bura misli i smucenost posle ispovesti i odgovora duhovnika znaci da se poslusnik pogordio, da misleno ratuje protiv duhovnika, da se pouzdao u duhovnika kao coveka. Gospod je to primetio i dopustio iskusenje.
Kad covek izgubi blagodat, on to dugo ne shvata, nego jos uvek misli da je ima. Jer u njemu jos zive predjasnje misli i on ne shvata da je ohladneo i izgubljen za vecni zivot.
Smirenog i krotkog postavi i u pakao, njemu je dobro.
Veliko iskusenje dolazi pre ili posle dobra koje Gospod ucini. Da bi dusa ostala u smirenju.
Dok je u telu dusa je zasticena, a kad izadje iz tela onda je potpuno nezasticena, naga i slaba, kao puz kad izadje iz svoje ljusture.
Tek kad se dodje u dodir sa andjelima i svetima, shvata se bozanski svet. Gospod to dopusta ponekad i obicnoj dusi; onda kad nema nikakve utehe na zemlji, onda sam Gospod daje utehu. Odbacenima, prezrenima, kad im je najteze…
Na zemlji kruze svakakvi gresi, osobine duhova koji su pali. Svaki greh je misao, mislena sila. Pali dusi se tese: jedni u gnevu, drugi u ocajanju, treci u bludu - i medju njima ima stepena zlobe. Ako je covek bio u njihovoj vlasti i slusao njihova naredjenja dok je bio u telu, i posle izlaska iz tela mora da ih slusa.
Treba ostati prirodan, neubrazen. »im se neko uobrazi, vidi se od koga je to: od palih duhova koji kruze.
Sv. Jakov Posnik kaze: “Cilj zlih duhova je baciti svetog coveka u telesni greh da bi tako izgubio darove isceljenja i cudotvorstva”. Treba znati i ovo: iz svetog zivota su drugi padali i zato sto jos nesto treba da preciste u sebi. Jedna devstvenica se pogordila i svi bracnici su joj postali mrski, odvratni.
Ako dusa ostane u smirenju, onda je Gospod sve vise osvetljava. Ima dusa koje su tako sjedinjene u ljubavi sa Gospodom da se njihovog mislenog aparata ne doticu nikakve neciste misli.
Filosofska cistota traje dok je covek misleno obuzet filosofijom. Treba postici cistotu koja dolazi kao posledica ljubavi prema Bogu.
Mi smo mnogo razbijeni, poput ogledala koje je razbijeno i ocrtava stvarnost u parcicima. Sve dok sila Bozja ne prikupi i sastavi, da se verno ogleda i vidi lik Bozji.
Kad trazimo i ocekujemo od drugih postovanje i paznju, oni nam okrecu ledja, a kad nam do toga nije stalo ili bezimo od postovanja, oni jure za nama.
Gospod nece da ispuni svaku nasu molitvu, jer ako bismo dobijali uvek kad zatrazimo, ko bi nas mogao ubediti da na zemlji ima neko mudriji i umniji od nas, i od koga bi takav primao savet? Gospod nam ponekad otkriva u mislima odgovor na razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili ljudima za savet i tako se smirili.
Kad zli duh vidi da neki covek ugadja Bogu i postize napredak u dobru, tada se uvlaci u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspolozenje prema onom Bozjem coveku. Oni osecaju zavist prema njemu i pod uticajem demona cine mu mnoge pakosti, raznose rdjave glasine o njemu i klevete, ometaju ga u poslu… Oni zavide svome bratu jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu.
Duh moze zauzeti mnogo veci prostor nego ljudsko telo, ali isto tako i mnogo manji prostor od covecijeg tela, tako mali kao sto je kubni santimetar. Otuda je moguce da u coveka udje citav legion palih duhova. Ti duhovi imaju veliku radost u tome da udju u covecije telo, zauzmu ga i tako se “ovaplote”.
Zato, blago meni, zelim vam svako dobro od Gospoda i Majke Presvete, koja je nasa velika zastitnica i pokroviteljica i zastupnica pred Bogom. Ona ce umoliti Sina Svoga da nam da snage da budemo dobri, da slavimo Boga i ovde na zemlji i u vecnosti. Amin.
| | |
Postao 01/04 u 02:48 PM
|
Komentari:
Post poslije: OTAC SERAFIM ROUZ
Post prije: POUKE STARCA KLEOPE