Protojerej Artemije Vladimirov: O duhovnim iskušenjima novokrštenih hrišćana
ÄŒesto ljudi, koji su tek poverovali u Hrista, na “korenitâ€? naÄ?in menjaju odnos prema samima sebi. Umesto da se poprave, da se dovedu u red, da paze na svoju Ä?istoću, svoj izgled, novokrÅ¡teni se u mislima penju u onu drevnu “pećinuâ€?, gde su se, po njihovom miÅ¡ljenju, spasavali Božiji ljudi. NeoÄ?eÅ¡ljana glava, neoprane uÅ¡i, neuredna odeća, pogrbljenost, crno ispod noktiju - evo svima poznatog “portretaâ€? novokrÅ¡tenog revnitelja koji izlazeći na ljuti mraz, bez kape, filosofira: “Bog je milostivâ€? – na primećujući da nemilostivi simptomi meningitisa poÄ?inju da okivaju njegov mozak.
Tema ovog predavanja će zainteresovati one, koji pažljivo prate ono Å¡to se deÅ¡ava u njihovim sopstvenim duÅ¡ama i koji su uznemireni moralnim stradanjem naÅ¡ih savremenika. Apostol Pavle u jednoj od poslanica zapoveda svom uÄ?eniku da episkop ne treba da bude “novokrÅ¡ten, da se ne bi pogordio i upao u osudu Ä‘avoljuâ€?. Upravo ova gordost, ovo samoljublje, koje se u paganskoj sredini neguje, i izaziva sve greÅ¡nike, svojstvene novokrÅ¡tenima.
U BogopoÅ¡tovanju i Bogopoznanju novokrÅ¡tenih dolazi do razliÄ?itih duhovnih podmetanja: ono, Å¡to proistiÄ?e iz vidljivog sveta, pa Ä?ak i iz sveta zlih duhova, prenosi se na božanske stvari. Izvitoperuje se uloga ljudskog razuma, osećanja i volje: Bogopoznanje i BogoopÅ¡tenje izgledaju Ä?as suviÅ¡e dostupni, Ä?as suviÅ¡e onostrani. U odnosu prema bližnjima ljudsko zamenjuje Božansko; u pojedinim licima, naroÄ?ito duhovnog zvanja, novokrÅ¡teni poÄ?inju da vide “nadautoriteteâ€?.
Zbog nedostatka duhovnog iskustva, novokrÅ¡teni Ä?esto prenosi svoje iskustvo opÅ¡tenja sa svetom na nadsvetovnog Gospoda Boga. On Ä?esto ne primećuje skraćivanje distance izmeÄ‘u Svesvetoga Boga i palog srca svoga. Takva bliskost sa Bogom u umu ostavlja svojevrstan peÄ?at na stanje novokrÅ¡tenoga, ali ne svakog, već na onog koji pada u svoju sablazan. ÄŒovek se nehotice oseća, a zatim i poÄ?inje da shvata sebe kao osobu, blisku caru, i bavi se “duhovnimâ€? izmiÅ¡ljanjem : vidi projavu Božanskog Promisla, tamo gde ga i nema.
Ova bolest se Ä?esto ispoljava u lažnom misticizmu. Prema ovom su naroÄ?ito slabe predstavnice lepÅ¡eg pola, možda kao romantiÄ?nija bića; emotivno su obojena sva njihova preživljavanja, Ä?esto poÄ?inju da razliÄ?itim sitnicama, ponekad svakodnevnim , u svom životu, na dan kad ih preživljavaju, pripisuju izvesno duhovno znaÄ?enje:â€? A zaÅ¡to ovo, a Å¡ta ovo znaÄ?i? OÄ?igladno da mi Gospod sugeriÅ¡e da radim to i to.â€? PoÄ?inju da uporeÄ‘uju datume, dane, mesece, nedelje i godine: pojavljuje se svojevrsna mistika brojeva, koja ponekad bezmalo prelazi u okultizam.
PoÅ¡to je glavna potreba Hrišćanina molitva, onda kod novokrÅ¡tenih, iskrenih ljudi, koji revnuju po Bogu, veoma Ä?esto srećemo pojavu koja može da se nazove “prerevnovanje u molitviâ€? Sama po sebi molitva je sveto delo, ali nije sluÄ?ajno lik pobožne duÅ¡e laÄ‘a, snabdevena dvama veslima, jer Božija blagodat u nama ne deluje bez naÅ¡e volje. Ovakvo “prerevnovanje u molitviâ€? naruÅ¡ava tok dana, ravnotežu naÅ¡ih duhovnih i materijalnih zanimanja, dovodi do gubitka oÅ¡troumnosti, trezvenosti opažanja Ä?ovekovog sveta, dogaÄ‘aja, i Å¡to je Ä?udno, do gaÅ¡enja osećanja odgovornosti, dužnosti. Ponekad novokrÅ¡teni pada u neku vrstu duÅ¡evne bolesti, odvajajući za jutarnju molitvu sate, ne ceni vreme koje nam je Bog dao za razboritu i trezvenu upotrebu.
Druga strana , koja izvitoperava naÅ¡e Bogopoznanje, jeste težnja da ubrzamo ono na Å¡ta smo prizvani da Ä?inimo po volji Božijoj, tj. da dostignemo duhovno savrÅ¡enstvo. Najaktivniji od nas us navikli da u svetovnom životu sve postižu sopstvenim snagama. Da li se mnogi meÄ‘u vama sećaju takozvanih “meseÄ?nikaâ€? (meseca posvećenih odreÄ‘enim akcijama)? Mesec poÅ¡tovanja saobraćajnih propisa, “sustići ćemo i prestići ćemo…â€?, napravićemo uzoran grad u krajnje kratkom roku, itd. Na taj naÄ?in duhovna lestvica se pretvara …u eskalator. Ova težnja žirafe da svoju glavu protegne Å¡to je moguće viÅ¡e, sigurno prouzrokuje da Å¡iÅ¡arke padaju i savijaju je prema zemlji. Takvi su “progresistiâ€? – i to se može nazvati “boljÅ¡evizmom u Pravoslavljuâ€?-oni teÅ¡ko pate primoravajući i druge da pate. Ne videći u sebi ono Å¡to žele, Ä?esto su u nedoumici, proganjani duhom uninija, oÄ?ajanja, ponekad i potpuno skreću sa puta pobožnog života, uverivÅ¡i se da su izdavali za stvarnost ono Å¡to su u sebi želeli. Ovo je naroÄ?ito opasno u stvarima pedagogike i vaspitanja. Zbog toga postoji kompleks novokrÅ¡tenih u porodici, kad roditelji žele da od svakog deteta naprave prepodobnog Sergija ili Serafima Sarovskog- sve to je bremenito teÅ¡kim posledicama.
Neiskusno duhovno oko Hrišćanina vrlo teÅ¡ko gleda u ono Å¡to je Božansko, koje obitava u svetlosti. Palom srcu je daleko lakÅ¡e da sazrcava ono Å¡to se nalazi van Boga. Ponekad novokrÅ¡teni umesto Boga naroÄ?ito poÄ?inje da sazrcava palu silu, koja ga ometa da ugaÄ‘a Bogu. Lik Hrišćanina se pomraÄ?uje, njegova duhovnost gubi svetlost, iz duÅ¡e nestaju pozitivna osećanja: nada u Boga, radost, dobroduÅ¡nost, uzdanje u Njegovu volju, ali mu se zato ispod svake klupe priviÄ‘a demon. Ispostavlja se da je njegova vera u demone i sile zla jaÄ?a od vere u Boga i Njegov Promisao . Mi pravoslavni, viÅ¡e od bilo kog drugog osećamo i shvatamo tajnu istorijskog procesa, znamo da postoji tajna bezakonja, da se sile svetskog zla udružuju jedna sa drugom, ali kada se umesto svemoći Božije u pogled na svet novokrÅ¡tenog usele utvare, on zaboravlja da je sve u Božijim rukama.
Kada novokršteni izgubi osećanje distance između sebe i pastira, on se pribija uz sveštenika, i u njegovom pristustvu više “ne oseća� borbu s pomislima: “nestaju� sva pitanja i novokršeni pada u nekakvu duhovnu malaksalost. Posledice ove bolesti su poznate: gubitak duhovne slobode, duhovne samostalnosti ili suvišni kriticizam kao reakcija na obogotvorenje pastira.
U odnosu prema bližnjima kod nekih novokrÅ¡tenih se primećuje i sledeća greÅ¡ka. Oni teže da prsvete sve i svakog, koga sretnu na svom putu. OtpoÄ?inje svojevrsno duhovno “inkvizitorstvoâ€?. Ako savrÅ¡enog Hrišćanina karakteriÅ¡e opreznost, taktiÄ?nost, uviÄ‘avnost, trud da ni na koji naÄ?in ne naruÅ¡i slobodu drugog, novokrÅ¡teni podseća na tenk, koji prolazi i gazi sve pred sobom. Najbolja slika koja karakteriÅ¡e novokrÅ¡tenog, je sledeća: grabi Ä?oveka za kaput, koji stoji u redu u javnom toaletu, kida dugmad na njegovom kaputu, i poÄ?inje da mu propoveda, ignoriÅ¡ući njegovo ne toliko duhovno, koliko fiziÄ?ko stanje. Pritom Ä?ovek postaje suv i krut racionalista. TipiÄ?an primer: neželja da otprati na poslednji put, recimo , umrlog srodnika, koji nije bio crkveni Ä?ovek. NovokrÅ¡teni Ä?esto nazivaju bezbožnicima bliske ljude, prema njima su paradoksalno kruti, kratkovidi, egoistiÄ?ni. Oni Ä?esto grubo prekidaju roÄ‘aÄ?ke, prijateljske veze, ali ne zato Å¡to ih iz tih veza vreba sablazan, već neshvatanje i gorÄ?ina uvrede. Ovde su takt, blagost, radosno opÅ¡tenje sa Ä?ovekom daleko plodniji od krutosti.
Najzad, odnos prema samom sebi. Vrlo Ä?esto, nepravilno doživljavajući Boga i Njegov Promisao, novokrÅ¡teni ispunjava prvi deo poslovice:â€?U Boga se uzdajâ€?, ali “sam ne greÅ¡iâ€?- e to mu nije jasno.
ÄŒesto ljudi koji su tek poverovali u Hrista, na lažno korenit naÄ?in menjaju odnos prema samima sebi. Umesto da se poprave, da se dovedu u red, da paze na svoju Ä?istoću, svoj izgled, novokrÅ¡teni se u mislima penju u onu pećinu, gde su se spasavali i spasavaju se, po njihovom miÅ¡ljenju, Božiji ljudi. NeoÄ?eÅ¡ljana glava, neoprane uÅ¡i, neuredna odeća, pogrbljenost, crno ispod noktiju, odavno neumiveno lice – evo svima poznatog portreta novokrÅ¡teno revnitelja koji, izlazeći na ljuti mraz, i koji zaboravljajući kapu, “filosofiraâ€? : “Bog je milostivâ€?- ne primećujući , pritom, da nemilostivi simptomi meningitisa poÄ?inju da okivaju njegov mozak.
Odsustvo duhovne razboritosti, odsustvo zdravog odnosa prema svojoj prirodi je potpuno nepravoslavna stvar; to je pre eskapizam – bekstvo od stvarnosti, nekakav izopaÄ?eni budizam, nazovite to kako god hoćete – ali samo ne Pravoslavlje.
Isto se primećuje i u pogledu sopstvenih sposobnosti i talenata. ÄŒesto u težnji za duhovnom jednostvnošću, dolazimo do tolstojevskog pojednostavljivanja , gubimo žive iskre duÅ¡e, gubim znanja koja smo dugo prikupljali, a sami zatim poÄ?injemo da patimo, ne znajući gde i Å¡ta u Crkvi da Ä?inimo, i na Å¡ta da usmerimo svoje napore.
Sa ruskog: Ljudmila Joksimović
Crkveni život, br.3/2002., str. 28-29, Beogradska Arhiepiskopija
| | |
Postao 02/25 u 08:39 AM
|