MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Име оснивача манастира Светог-Успења у селу Никољско у Донецкој области је отац Зосима, име које је драго многим православним хришћанима Украјине и Русије за чије се јединство он тако пламено молио.

Као добри пастир, трудбеник на њиви Христовој, отац Зосима је сејао плодне речи Божије у срца верника парохије, у срца многобројних духовних чеда и у срца посетилаца – његову «возљубљену паству». Поучним проповедима које је увек говорио из боли својега срца и примером свог подвиижничког живота, он нас је учио да живимо у Христу.

У свету се схиархимандрит Зосима звао Иван Алексејевич Сокур. Рођен је 3. септембра 1944. године у селу Косолманка (у Верхотурском рејону Свердловске области) у којем се његова мајка налазила у изгнанству ради учествовања у ноћним богослужењима. Отац му се звао Алексеј Иванович Сокур. Познато је да је био донски козак и да је погинуо на фронту 1944. године. Његова мајка, Марија Ивановна (у постригу схимонахиња Маријамна) упокојила се 1981. године.

Од раног детињства Вања је прислуживао у олтару. У школи је ради вере претрпео многе поруге и подсмејавања од стране ученика и учитеља. Али, како је он сам говорио, помогло му је то што је био јако добар ученик. Већ од детињства желео је да буде монах и свештеник. Ипак, после завршетка школе, од 1961. до 1964. године учио се у средњој пољопривредној школи, а после је једно време радио као ветеринар. А онда је дошао дуго очекивани дан, када му је његов духовник прота Димитрије Песков рекао: «Е, то је све, Вања, време је да за Бога радиш». И Иван је отишао за искушеника у Кијево-Печерску Лавру. Тамо му је духовник постао схиигуман Валентин. Отац је причао да је то био старац, који му је унапред испричао цео његов живот.

После неуспешног покушаја да упише Московску духовну семинарију – КГБ је тада на разне начине спречавао младе образоване људе да се упишу у духовне школе – Иван је једну годину био као ђакон код архиепископа Павла у Новосибирску.

Године 1068. Иван Сокур је ступио у Лењинградску духовну семинарију, где су га примили одмах у други разред. У семинарији, а касније и у академији Иван је учио приљежно, као спужва је упијао знање. Сво слободно време је проводио у библиотеци, затрпан књигама. Једно време је као ђакон био код Лењинградског митрополита Никодима (Ротова). Завршио је академију као кандидат богословља, написавши рад о историји Руске Цркве на тему «Валаамски манастир и његов црквено-историјски значај».

Митрополит Лењинградски и Новгородски Никодим је 1975. године постригао студента четврте године академије Ивана Сокура у монахе са именом Саватије. Постриг је обављен у Велику Среду, на дан помена преподобног Зосиме Соловецког, чије име је отац Зосима добио приликом пострига у велику схиму. Владика га је рукоположио у ђакона и у јеромонаха.

После студија упутили су га у Свето-Успенски мушски манастир у граду Одеса, а децембра 1975. године почела је десетогодишња служба јеромонаха Саватија као настојника Свето-Александро-Невског храма сеоцета Александровке (у Маринском рејону Донецке области), и тамо су људи одмах почели да долазе старцу, видевши у њему пламеног молитвеника, правог пастира.

Јеромонах Саватије је 1980. године добио чин игумана, а 1983 године награђен је орденом Преподобног Сергија Радоњежског III степена.

У то време кад је примећен од стране КГБ-а као «сувише активан» сеоски свештеник - 1982, 1985. године – постале су периоди највећег гоњења оца Саватија од стране власти. Претили су му, чак га и тукли, а он се све више духовно утврђивао. После тога његово здравље се нагло погоршало. Под притиском КГБ премештали су га често из једне парохије у другу да би сломили непоколебљиву вољу овог монаха.

За настојника Свето-Васиљевске цркве у селу Никољско (у Волновахском рејону) отац Саватије је одређен 22. новембра 1986. године. Црква је била у ужасном стању, али и овде се отац није дао сломити - није престајао да проповеда, да гради, да духовно бодри људе.

Игуман Саватије је 1990. године добио чин архимандрита. Документом од 4. новембра 1990. године он је постао духовник Макејевског округа, а од 20. марта 1001. године – духовником Волновахског округа.

Године 1992. Отац Саватију се погоршава здравље услед хроничних болести, а 21 августа 1992 године епископ Донецки и Словенски Алипије постригава оца у велику схиму под именом Зосима.

Схиархимандрит Зосима је 1. фебруара 1998. године постављен за духовника Донецке епархије.

Од 1998. године отац Зосинма је преживео 4 клиничке смрти. За то време су саграђени конаци, зграде за пољопривреду и болничка здања са укупном површином већом од 8.000 кв/м. Црквена заједница је постала монашка обитељ. Отац је био силно активан човек, у све се удубљивао до танчина, све до последњег дана својега земаљског живота он је сам руководио манастиром.

Са посебно великим страхопоштовањем отац Зосима се односио према богослужењу, веома много је поштовао Мајку Божију. У част њеног пречасног Успења назвао је обитељ коју је основао.

Другога дана од Успења Пресвете Богородице, 29. августа 2002. године схиархимандрит Зосима је уснуо у Господу. Сахрањен је у капели олтара Свето-Васиљевске цркве. Овде се свакога дана служе панихиде и литије. Становнице обитељи и поклоници обраћају се старцу као живоме, молећи га за благослове и молитвену помоћ.

Једноставне, добре, срдачне речи поука о. Зосиме отварају пред нама свет истинских хришћанских духовних дела – покајања, молитве, срдачног плача, милосрђа и љубави к ближњем. Истовремено ми можемо чути и страшно обличавање порока и страсти нашег времена. Као гром одзвањају његове речи са амвона док се обраћа својим праведним гневом ка онима који цепају хитон Христов, ка расколницима – аутокефалцима.

Надамо се да ће објављене проповеди схиархимандрита Зосиме донети корист свим читаоцима, а онима који су га познавали у животу и духовну радост коју је отац Зосима својом љубављу увек усељавао у сваког ко би му се обратио.

Komentari: