MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

“Била је то љубав на први поглед, а у ствари никад нисам помисла да ће он мене гледати, тамо су биле Италијанке, Американке, Шпањолке а он је нон стоп певао италијанске песме и мислила сам да се удвара једној Италијанки, и мислила сам, па сигурно ту има нешто, кад оно мене позива да се шетамо по подне кад смо завршили обавезе, и рекла сам, хоћу, како да не и тако је почело пријатељство. И требало је у још неки камп да идем, али кад сам се заљубила рекла сам, идем ја у Београд. Јавила сам родитељима да не идем у Берлин него у Београд, њима је то слично, питају, јел` то у Европи, јесте у Европи је, све је то близу, у Европи је све близу, мама ништа се не брини. Долазим у Београд а мама ми каже, Лори па зар си ти у Београду, тамо је рат, нешто има проблема, чујем у вестима. Ништа не брини мама, добро сам. Борис је рекао да могу да дођем, да нема проблема и ја му верујем. Било је лето, јако вруће, ништа друго нисам гледала, све ми је било лепо поред њега. И после кад смо се венчали 1994. године, три године смо путовали тамо-овамо, дошла сам баш кад је било тешко време, ембарго, проблеми. Али опет мени то ништа није било битно, ја сам била срећна и даље сам срећна, колико смо већ у браку, четрнаест, тринаест година, брзо ми је прошло. Шта могу да кажем, да је воља Божија и то добра воља Божија. Ја сам прешла у Православље, а кад смо се упознали Борис није био крштен и кад је био у Мексику, моји су верници, римокатолички, моја мајка посебно је била верник, молила се пред спавање, молила се ујутру, чак је понекад и плакала пред иконом, молили смо се пре јела. Гледао је то и није могао да схвати, питао се, па коме се то захваљујете кад се крстите пре ручка, кад се твоја мајка моли пред спавање, нон стоп је био напоран. А кад смо били близу венчања, он је питао, па није ваљда кад будемо имали децу да ћеш их научити да буду католици, па не могу да верујем да ће моја деца да буду католици. Наравно, одговорим му, ако ти ништа не знаш о својој вери. Ајде причај ми шта знаш о својој вери, каква је, па ћемо да видимо која је боља. Није знао шта да каже, било му је незгодно. И мало по мало, он је кренуо да упознаје Православље, ја сам ишла са њим. Ја сам се некако опустила и кад уђем у цркву видим да је све слично, има иконе, па кад чујем “Оче наш”, све ми је било слично. Било ми је лепо, нисам имала осећај да хоћу да бежим, јер сам тај осећај увек имала када сам била у контакту рецимо са Јеховиним сведоцима или мормонима. У Мексику има пуно секти, посебно их је пуно последњих година, али и раније када сам имала контакт са њима осећала сам да ту нешто није у реду, нека одбојност се рађала у мени. А кад сам ушла у православне цркве, све ми је било лепо и мало по мало сам сазнавала да има пуно сличности, па слушам о српској историји, видим да је и то лепо и чак кад смо посећивали манастире видела сам тела светитеља, њихове мошти е то нисам могла да верујем. То нисам у Мексику видела, нити знала да постоји. Знала сам да има светитеља, али нисам знала да су њихова тела сачувана и то ме одушевило. Онда је Борис хтео да се крсти и ја сам пристала да се крстим заједно са њим, да будемо заједно у вери, да нема неких проблема и да не расправљамо која је боља. Тако смо ушли у православну веру, а мало по мало, моја мајка је долазила и тата, њима је било као да су ушли у своју цркву, мајка кад види иконе одмах би прилазила да их пољуби, крсти се. Ја нисам одмах смела да кажем да сам се крстила у Православљу, да их не повредим, да не испадне да сам заборавила на оно што су ми они дали и то одбацила ради нечег другог. Кад су сазнали нису имали ништа против, никада нису коментарисали, били су срећни што је Борис почео да верује. Моја мајка је иначе, тешко прихватила што ћу живети тако далеко, шта ако ћу имати проблема, ако ми брак не буде добар, овде немам никог, немам пријатеље, немам где да побегнем, с ким да причам. Брзо је дошла она, кад сам се венчала одмах је хтела да види где сам и видела је да све функционише лепо, да је нормално све и кад је отишла, рекла ми је, сад могу и да умрем, сада знам где си дошла. И заиста после пола године моја мајка је умрла и те њене речи су ми остале у глави”, прича Лорена.

У МЕКСИКУ НЕМА АТЕИСТА

Борис потврђује да је кроз Лорену и њену породицу у Мексику упознао веру и почео о њој да размишља. “Ја сам покушао да им објасним да то не раде, да не губе време, јер су они благодарили увек пред јело, спавање, и нисам видео смисао у томе и ја сам им то и рекао. Они су мене трпели, слушали су то што кажем, понешто одговорили и мислио сам да им не могу помоћи, тако сам ја то тада осећао. Било је занимљивих ситуација, рецимо, дође Лоренина пријатељица па се помоли тихо, сагне главу, е онда ја почнем да питам онако баш непријатно, незгодно, типично за нас Србе. А када сам пожелео да сазнам нешто о својој вери, о Православљу, пријатељи у Београду упутили су ме на цркву Александра Невског. И Лори и ја почели смо да идемо на часове веронауке код о. Ваје. Било је то увече, у малој просторији, слушали смо пажљиво предавања о. Ваја, Лоре је нешто разумела, нешто није, мало јој клоне глава, понекад заспи, све је то било онако у једној пријатној атмосфери, о. Вајо је то дозвољавао знајући да она понешто и не разуме, али да ће то уродити плодом ако Бог да. Касније смо упознали многе људе који су нам понешто рекли о вери, онда видели старе познанике да долазе, да певају, па смо и ми почели да долазимо и да певамо, пар пријатеља које смо консултовали од почетка били су увек ту као помоћници да нам објасне, неки су сада монаси, неки свештеници. Родитељи моји су се чудили свему томе, али како је прошло десетак година полако се навикавају”, преноси своје искуство Борис.

Лорена нам прича да у Мексику нема неверујућих, атеиста. Људи не сумњају да Бог постоји. Тамо Бога има, људи верују. Бог постоји и свако то прихвата. Углавном су то верници римокатоличке вероисповести али су се последњих година прошириле бројне секте. “Католичка црква у задње време не улаже много труда у свој народ, па има пуно секти, то сам осетила сада када смо недавно били а раније већина људи је била римокатоличке вероисповести. А сада кад питам људе, таксисте, обичне људи, углавном, већина су у неким протестантским групацијама којих има пуно. Нема тамо Православља, заправо има врло мало православних, рецимо Либанци имају своју цркву, Руси имају своју као и Грци. У Мексику деца не уче веронауку у школама, нема ТВ и радио емисија, о Православљу се мало зна,” прича Лорена.

“Мојој браћи су се веома допале српске православне цркве. Када би дошли у посету водили смо их по црквама и манастирима и они су се дивили. Тако је мој брат Фернандо, он је млађи од мене, пожелео да се крсти у Православљу и да иде у монаштво, јер су му се допали ваши манастири. Онда је у Мексику упознао православног монаха, Грка, о. Нектарија и полако је напредовао у вери, кад се крстио добио је име Василије а после се замонашио и добио име Арсеније. Сада је у православном манастиру у Мексику, недавно су се припојили Руској заграничној цркви, а иначе су били припадали Јерусалимском патријарху због о. Нектарија. Они су у граду Мексику, у манастиру их је само тројица, игуман о. Нектарије, о. Христофорос и мој брат о. Арсеније. Као што рекох, нема много православних људи у Мексику, а нико се до недавно и није трудио да рашири православну веру у Мексику”, констатује Лорена.

На питање како је реаговала породица када је њен брат одлучио да се замонаши одговара: “Моја мајка није тада више била жива, мојима је све то било непознато. Тамо у Мексику не постоји монаштво, већ стотинак година нема монаха и било им је чудно. Мислили су да је то исто, свештенство, монаштво. Браћа и тата су прихватили, тата је рекао ако је то твоја воља да се слаже. А ја сам се више противила, нисам била сигурна да ли је он сигуран у то што жели, да ли он заиста зна шта значи бити монах, да не може после да каже нећу. Кад ми је јавио учинило ми се да је то тако брзо, молила сам га да сачека мало, разговарала сам са његовим духовним оцем, и молила плачући да не буде то пребрзо, да причека мало, да се радујем наравно. И одлучио је, и сада је монах. Већина мојих данас су крштени у Православљу а има и пуно дечице која су исто крштена у православној вери, па онда има венчаних, читаве породице су сада у православној вери, мој најближи род и заиста видим да је то воља Божија.”

Прича нам и о манастиру Свете Тројице у коме је њен брат. “Они немају парохију, немају приходе, морају да раде, игуман предаје на разним универзитетима у Мексику, мој брат се бави посластичарством, пошто се моја породица тиме бави па и он наставља, сваки дан иде на посао, а трећи монах обавља све у манастиру, кување, све што има да се ради у манастиру, он је као домаћин. Морају, морају нешто да зараде. То је мало чудно овде, јер овде нема тога, али тако је у Мексику. Тек су се припојили руској цркви, и кад смо недавно били тамо почели су да долазе Руси, али треба мало времена, имам жељу да почну да проповедају Православље у Мексику, да говоре људима, јер мислим да за тим има велике потребе. Њихов манастир је у ствари једна кућа, циљ им је да саграде храм, да створе парохију, да доведу свештеника који би могао да настави парохијски рад а они као монаси да се повуку, јер у ствари манстир је за монаха а парохија за рукоположеног свештеника”, говори нам Лорена.

МЕКСИЧКИ МОНАСИ У СРБИЈИ

Борис веома воли да путује у Мексико, да буде на молитвеном сабрању у мексичком манастиру. Прича нам о о.Нектарију, који је монах преко двадесет пет година а и сам његов живот је веома занимвљив, говори нам Борис, додајући да се нада да му о. Нектарије неће замерити што ће нам испричати неке детаље из његовог живота. “Његова мајка је била у шестом месецу трудноће и они су путовали из Мексика за Цариград, требало је да се виде његови родитељи са својим духовником, патријархом, и како су ушли у авион порођај је кренуо, авион се вратио у Мексико и ту се родише близанци. Брат о. Нектарија се упокојио у шестој години, а сам о. Нектарије је био болешљив читавог живота. Млади су му се упокојили и родитељи, па су о њему бринули његов духовник и бака. Рано је постао монах, школовао се доста, имао је могућности и пуно тога је сазнао и сада ради у Мексику на пар универзитета предајући и тако зарађује за манастир. Њихов манастир нема других прихода и нормално је да сва тројица морају да раде. Посетили су нас пре неколико година. Желели су да упознају Србију а и ми смо желели да они дођу. Обишли смо преко двадесет манастира, “Југић” је добро служио, сместили смо се сви у тај стари ауто, њих тројица позади, син са њима а напред супруга и ја. Понекад би се људи чудили где смо сви стали кад почнемо да излазимо. Били смо веома лепо примљени у свим нашим манастирима и дан данас наши монаси питају за мексичке монахе, моле се за њих, неки су у контаку са њима преко телефона или електронском поштом. А ми би желели да они опет дођу и замишљамо шта би све организовали и вероватно нека предавања на разне теме, можда и неке интервјуе, можда и негде да служе ако добију дозволу. Много им је значило што су упозанли Србију, јер путујући по свету, нарочито по САД наилазе често на Србе и онда осећају тај наш народ дубље, искреније. Грци нас пуно воле, нисмо ни свесни колико се моле за нас и помажу нам. За тих месец дана колико су могли сагледали су како Срби живе. Негде је било и занимљивих догађаја, кад би нешто испричао неко би могао да схвати то и као Божије чудо. Поменућу само неке, рецимо, о. Нектарије се враћа таксијем из града сам, каже возачу да иде на Нови Београд, он га вози, о. Нектарије се слабо оријентише и не прати где га вози, а онда у једном тренутку каже, овде излазим, и иде право, право, право и наилази на нашу зграду, о.Христофорос и о.Арсеније га питају, оче како сте нашли ово а не знате ни адресу, а он каже, како нисте разумели, Дух Свети ме водио. То делује као наивна дечија прича, али ми смо схватили то веома озбиљно. Тог дана када је требало да путује, седа у такси, желео је да буде сам, да мало одмори, после двадесет дана у заједници са свима нама, са нашом децом, сигурно је његов свакодневни монашки живот мало поремећен и хтео је да се мало осами, да тихује.

Желео је да оде у храм Св. Саве и прво је рекао таксисти да га тамо вози, али се на пола пута предомислио и решио да иде у саборни храм. Одвезао га је таксиста до Саборне цркве где је остао на молитви. Дан раније ми смо били у Саборној цркви и он је имао жељу да купи једну бројаницу али није имао новца. А онда, када је поново отишао, прилази му једна верница, даје му листу са именима и новац и то баш онолико колико кошта та бројаница, он је купује. У том моменту улази наш патријарх Павле и тада о. Нектарије од радости, баш је био испуњен радошћу јер је желео да упозна патријарха тражи благослов, држећи ону бројаницу у руци. Благосиља га наш патријарх и пита одакле је, а он му каже да је из Мексика, и тако му се испуњава више жеља у једном моменту. Било је сличних ситуација, рецимо ми смо у једном манастиру а ни наши гости из Мексика, ни ми домаћини немамо више новца и баш кад одлазимо из манастира, игуман тог манастира ми даје благосов за пут и у шаку спушта новац. Одлазимо у други где има и књижара, они бирају књиге, хтели би да купе, али немају новац, а ја им кажем да смо добили од игумана и то тачно онолико колико су коштале књиге. Ево још једног догађаја, била им је жеља да посете и манастир Манасију али више нисмо имали за гориво и опет се деси, по мени чудо. У једном београдском храму старешина ми даје коверту са именима свештеника и каже, Борисе причувај да се коверта не изгуби не због имена него имамо мали прилог за мексичке монахе. Отварам коверту и у шали кажем, па, Оче Нектарије молите ли се ви само за паре, ево оче имамо таман толико пара да сутра посетимо Манасију. Одосмо у Манасију и тамо наилазимо на диван пријем, и могло би још много тога интересантног да се исприча. Радовали би се да опет дођу”, каже Борис и додаје да увек када оду у Мексико од о. Нектарија могу пуно да науче о Православљу. “Замислите у једној неправославној земљи, ми се учимо Православљу. Они би волели када би им дошао један монах из Србије, имају места за једну особу и надам се да ће им се жеља испунити”, закључује Борис. Прича нам и о традиционалном начину живота Мексиканаца, који му се јако допада.

“Породица је јача него код нас а свака прослава која је иола значајна везана је за породицу. Они ће прославити Божић у породици, ми га прослављамо у породици још увек, они ће се радовати Новој Години само у породици а ми се делимо на генерације, и не прослављамо је заједно, било коју другу свечаност прослављају у породици и подразумева се у целој породици, има ту и беба и старијих, до бака и прабака. То се подразумева. Додуше, некада су им породице биле бројније, Лоренин деда је имао 13.оро деце. Лоренин отац је смањио на шесторо, али његов брат није. Лоренин стриц има 13оро деце и још је двоје усвојио, ишколовао их је све. Кад је Лорена била мала и када оде код стрица а оно на чивилуку виси петнаест мајица, капутића и све мирише на омекшивач који је користила тетка, и данас где год оде и осети омекшивач сети се тетке Марине”, прича Борис.

ВОЉА БОЖИЈА

Лорена га допуњава и каже да је у Мексику добро то што већина жена не ради, па може да се посвети деци и породици. “Кад сам дошла овде видим да све жене раде и кад ја не радим сви се чуде, питају ме, зашто ти не радиш? Као да је то грешка што не радим, кад мора да се ради због новца и бољег живота морала бих, али у суштини мислим да би било боље да маме не раде или мање раде, било би лепо да постоји радно време за маме, свима би било боље и деци и породици. Овде је велики велики проблем, што деца расту сама. Родитељи немају времена за децу и деца се не васпитавају у кући, у породици што је веома важно”, констатује Лорена.

“Мало по мало овде сам све добила, далеко од својих људи, од родитеља, браће, пријатеља, обичаја, хране, али све је то вредело. То је све била воља Божија. Кад све то сагледам кажем, велика је мудрост Божија кад ме тако далеко довео. Није тешко кад све иде добро, кад имам љубав пријатеља, и брзо сам овде нашла добре пријатеље, и сви његови пријатељи су и моји, и некако све то ми је помогло и нисам се ни у једном тренутку осетила усамљено, увек сам била окружена љубављу и пажњом моје нове породице, родитељи његови су фини, то ми је много помогло. А тешко је одвајати се од породице али мало по мало све дође на своје место, кад дођу деца, поготово. То прође, али јој, тешко српски језик, колко година овде а никако да говорим како треба. Али, лепо ми је, задовољна сам, осећам да су око мене људи који знају да воле, вероватно имам срећу да овде имам такве пријатеље, а све које знам увек су спремни да помогну и кад не кажемо увек су ту. Кад одемо у Мексику осећамо колико њима значимо и то је лепо, осећамо се лепо и кад се враћамо. Ја сад не би знала да кажем где би волела више да живим, кад год идем у Мексико радујем се да видим све оне које познајем, родбину, пријатеље, али опет ја сам се већ навикла на Београд а у односу на Мексико то је мало место, некако мирније, тамо је доста велика гужва, саобраћај, гужва увек, опасности много веће него овде. Заволела сам овде да живим, лакше ми је и са децом када идемо у парк, или у шетњу, лакше је него тамо, тамо је велики град, треба пола сата да би се стигло до парка, све је компликованије. Е храна, то ми је велика мука, прође неко време и не знам шта да радим, хоћу да једем, само сањам нашу типичну храну коју не могу да правим овде јер је базирано на кукурузу, немамо ми хлеб него тортиљу, овде могу да направим нешто слично, увек је слично никад није право, а онда ту су и сосови, увек иде неко месо и сосови а ти сосови се праве од паприка, и свака паприка има свој укус. Овде не могу да правим мексичку храну и баш се пожелим,” вајка се на крају разговора Лорена Вучковић.

Komentari: