PRAVOSLAVLJE U KALMIKIJI
TV program “Pravoslavna enciklopedija”
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Dobar dan. U direktnom etru je “Pravoslavna enciklopedija”. Danas vas pozivamo na putovanje u Kalmikiju. Kroz tri godine ova republika će proslavljati 400-ogodišnjicu svog dobrovoljnog ulaska u sastav Rusije.
Tema: Istorija Kalmikije
Preci savremenih Kalmika – Ojrati – su se pojavili u privoložskim stepama početkom XVII veka. Bio je to nomadski narod, čija otadzbina je bila Dzungrija na severo-zapadu Kine.
Oni su pre revolucije živeli u šatorima, gajili su kamile, konje i ovce, i štavili kožu. Za gradove nisu znali, a kalmicka sela su se nazivala ulusi. Njihov život je bio nomadski sa svojim normama i pravilima. Glava porodice je bio muškarac, a žena se bavila domaćim poslovima i vaspitanjem dece. Kalmiki su se poklanjali budi.
Sovjetska vlast je u prvom redu odlučila da ovaj narod postane zemljoradnički. Ovde je i kao u svuda u zemlji počelo nastajanje kolhoza. Evo kadrova iz hronike tih godina, kada predsednik skupa uručuje simbolički Akt o predaji zemlje kolhozu. Teško da je bilo ko od prisutnih uopšte shvatao smisao onoga što se dešavalo.
Najvažniji korak je bila izgradnja glavnog grada Eliste od 1927 godine. Grad je gradjen po tipičnim sovjetskim tradicijama s obaveznim administrativnim zgradama, Dvorcem kulture i centralnim trgom. Pošto je u njemu trebalo razvijati industriju, stanovništvo je bilo uglavnom rusko.
Na praznike su Kalmike specijalno dovozili u glavni grad iz raznih ulusa. Oni su začudjena lica posmatrali na neobičan način života, koji nikako nije bio u skladu sa zavetima predaka i nacionalnom tradicijom. Obavezni ritual tih praznika je nacionalna muzika, pesme i plesovi.
Sredinom 30-ih godina se masovno organizuju kružoci za likvidaciju nepismenosti, na kojima se nije vršilo samo opismenjavanje, već i elementarna načela sovjetskog društva. Karakteristično je da u tim filmskim kadrovima nećete naći nijedan, koji je zabeležio korene budističkih obreda Kalmika.
Za vreme rata Nemci su okupirali Kalmikiju u zimu 1942 godine. 1943 godine, smatrajući Kalmike izdajnicima, Staljin je naredio da se sav narod preseli u Sibir. Naziv grada Eliste je promenjen u Stepnoj. Ljudima je tek 1950 godine bilo dozvoljeno da se vrate u domovinu. Uspostavljena je republika Kalmikija, a gradu je vraćen njegov prvobitni naziv.
* * *
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Pravoslavlje je u kalmickoj stepi imalo dugi put. Prvi pismeni izvori o krštenju Kalmika potiču još iz XVII veka. Bez obzira na tako značajnu istoriju, Kalmicka eparhija je formirana sasvim nedavno. Formirana je naredbom Svjatijejšeg Patrijarha Moskovskog i cele Rusije u oktobru 1955 godine. Njom je rukovodio episkop Zosima. On je danas gost našeg programa. Ali recimo u početku nešto o tome kako su se Kalmiki upoznali sa Svetim Pravoslavljem.
U staro vreme je postojala izreka: manastir bez knjiga je isto što i tvrdjava bez oružja. Prepisivanje rukopisa i sastavljanje letopisa ne samo da se smatralo obaveznim, već i osnovnim delanjem duhovništva i monaštva, i zato su monasi-prepisivači imali sledeću izreku: “Pisanje svetih knjiga je čudno delo”.
Sveštenik Parmen Smirnov je počeo da prevodi te knjige na kalmicki jezik sredinom XIX veka. U kalmickom republičkom muzeju su sačuvani tekstovi, napisani rukom tog misionara.
Tema: Istorija Pravoslavlja u Kalmiki
Valentina Badmajeva, naučni saradnik Republičkog etnografskog muzeja: - Živeći medju Kalmicima, Parmen Smirnov je usvojio njihov jezik i pismo. U mojim rukama je sveta relikvija: tri molitvenika, kako kažu budisti, to jest tri sveta teksta, prevedena na todo bičik.
Todo bičik je starokalmicko vertikalno pismo, donešeno još iz Dzungrije. Na njega je sveštenik Parmen Smirnov preveo osnovne hrišćanske molitve, delove iz Jevandjelja koji se čitaju u nedeljne, praznične i svečane dane kao i Žitije Svetog Nikolaja Čudotvorca. Parmen Smirnov je takodje sastavio gramatiku kalmickog jezika, uredio rusko-kalmicki rečnik i ostavio svoje putopise o životu ovog stepskog naroda.
Valentina Badmajeva, naučni saradnik Republičkog etnografskog muzeja: - Mnogi Kalmiki su primili Krštenje. 1724 godine je unuk Ajuki Hana Bakdasaj Dordzi primio Hrišćanstvo. Njegov naslednik i kum je bio car Petar I.
O istoriji Pravoslavne misije u Kalmikiji možemo da saznamo ne samo iz sačuvanih dokumenata, već i iz porodičnih predanja. Antonina Vladimirovna je praunuka ruskog sveštenika Tihona Nikitina, a njen deda je bio Kalmik, koga je sveštenik Tihon spasao u stepi od smrti.
Antonina Kalačinova: - Slabašan dečak je sedeo na putu. Sveštenik ga je uzeo i doveo u svoju porodicu. Mogao je da se zarazi od tog deteta. Žena je vikala: “A jel on tifusar?”, a pradeda je odgovarao: “Ništa, Bog je s nama”.
Sveštenik Tihon Nikitin je izlečio dečaka, krstio ga, dao mu ime Egora, naučio ga da šije obuću (u to vreme je to bila veoma važna profesija) i čak mu je dao ruku svoje ćerke Jelisavete, baku Antonine Vladimirovne.
Antonina Kalačinova: - Napravio je od njega čoveka.
Ekaterina Jakovljeva Kijkova ima 85 godina. Ona svake nedelje odlazi na groblje Eliste. Ovde se nalazi više od 40 grobova njenih srodnika i o svima treba voditi brigu.
Ekaterina Kijkova: - Prošle nedelje sam oplevila 7 grobova, šest svojih rodjaka i jedan Polousova Grigorija Prokofjeviča.
A ovde je sahranjen Stjepan Prokofjevič Kijkov – pradeda Ekaterine Jakovljeve i osnivač Eliste. Uveče se porodica Kijkovih okupljala u kući Ekaterine Jakovljevne. Oni svi znaju istoriju svoga roda, ali su priču o Stjepanu Prokofjeviču ostavili najmladjoj – Ljubi. Nju od osnivača elistinskog roda Kijkovih deli 8 generacija.
Ljubov Lapšina: - 1861 godine je promenjeno spahijsko pravo, i 1862 godine su u te stepe došli prvi naseljenici. Moj praprapraded Kijkov Stjepan Prokofjevič je došao ovde iz Voronješke gubernije Bogučarskog okruga …
Stjepan Prokofjevič je u Voronjžskoj eparhiji bio kočijaš. On je bio vršnjak Aleksandra Sergejevča Puškina. Ekaterina Jakovljevna je ubedjena da su se oni sigurno susretali kada je pesnik putovao po jugu Rusije.
Ekaterina Jakovljevna Kijkova: - Nimalo ne sumnjam da je on vozio Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Ali ova priča je ipak iz oblasti porodičnih legendi i pretpostavki. A evo kako su u bogoboračke zle godine skidali zvona sa Krstovozdviženjskog hrama, koji se nalazio na mestu crkve koju su izgradili prvi ruski doseljenici, a što je Ekaterina Jakovljevna videla svojim očima.
Ekaterina Jakovljevna Kijkova: - Jedni su govorili: “Oj, šta to radite, dušu uzimate!..”. A drugi koji su sve vreme stajali napred su vikali: “Šta ih slušate? Skidajte zvona!”. Toga se dobro sećam.
Ali buknuo je Veliki Otadzbinski rat, i uskoro je hram u Elisti ponovo oživeo. Gde je ako ne u hramu moguće oplakivati poginule, moliti se za njih i za one koji su preživeli. 1946 godine se u Krstovozdviženjskom hramu desilo čudo: za vreme čitanja akatista Jovanu Krstitelju sveštenik i vernici su u snažnoj svetlosti ugledali Gospoda našega Isusa Hrista. On je bio u svešteničkoj odeždi, sa epitrahiljem. Kao uspomenu na taj dogadjaj te godine je naslikana ikona “Javljanje Gospoda Isusa Hrista onima koji se mole”.
Glavni hram Kalmicke eparhije Kazanjska crkva je bila izgradejna pored Vozdviženjske crkve već u naše vreme 1997 godine.
Potomci elistinskog prvodoseljenika Stjepana Prokofjeviča Kijkova su njeni aktivni parohijani. A Ljuba čak peva i u crkvenom horu.
* * *
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Nedavno je u Moskvi boravio arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima. Razgovarali smo s njim u emisiji “Pravoslavna enciklopedija”.
Pomaže Bog, Vladiko, blagoslovite!
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Bog Vam pomogao, oče Alekseje. Božiji blagoslov na sve vas, i na one koji nas gledaju i koji nas slušaju.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Vladiko, Vi već 20 godina služite u Kalmikiji, od kojih ste 10 godina arhijerej. Primili ste arhijerejsku hirotoniju u najtežim godina radjanja Pravoslavlja u našoj zemlji. Šta Vam je bilo najteže u tom periodu?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Najteže mi je praktično bilo potpuno odsustvo crkvenog života, - to sam uvideo tek kad sam došao na Kalmicku zemlju. Nije bilo hora, niti psalmopojca, niti odeždi, već više od sto godina staro drveno zdanje, produvano svim vetrovima, u kojem nije bilo čak ni osvetljenja i nekoliko desetina starica. Tih godina je bilo veoma teško zamisliti da će se tu izgraditi čitava eparhija kao i da će Njegova Svetost doći ovde. Ali trebalo je raditi, i slava Bogu, danas već postoji aktivna živa eparhija i sve što je neophodno za normalno Bogosluženje.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Služili ste ne samo u Kalmikiji, već i u Dagestanu, Čečenskoj republici. Recite nam da li ste morali da uzimate u obzir osobenosti nacionalnog karaktera?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - To bezuslovno treba uvek uzimati u obzir jer živimo pored naroda druge vere, i pre svega treba da naučimo da ih uvažavamo, da se potrudimo da naučimo njihov jezik, običaje, religiju, mentalitet. Što je uspešnije usvajanje tih informacija, to će lakše proći integracija u to društvo. Tada će vas prihvatiti kao normalnog čoveka bez nerpijateljstva i odbacivanja.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Vladiko, a šta možete da kažete o kalmickom Pravoslavlju? Da li se uopšte može govoriti o takvoj pojavi?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Naravno da je moguće. Kalmicka stepa je odavno upoznata sa Svetim Pravoslavljem. Još pre revolucije je bilo kršteno veoma mnogo Kalmika, i oni su sačuvali svoju veru, ali su se u godinama progona bojali da otvoreno ispovedaju Hrišćanstvo. Danas oni imaju mogućnost da žive punim crkvenim životom. U našem arhijerejskom horu ima dosta Kalmika, a medju sveštenicima i monasima takodje ima predstavnika te nacionalnosti. Pravoslavlje u Kalmikiji postaje sve snažnije, i kalmicki narod se prema tom procesu odnosi sa dobronamernim interesovanjem.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Na kom jeziku se služi u Kalmickoj eparhiji?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Uglavnom na crkvenoslovenskom. Pre nekoliko godina smo u eparhijskom domu počeli na Vaskrs da čitamo Sveto Jevandjelje na kalmickom jeziku. To je naravno imalo veliki uticaj na Kalmike. A danas, u skladu sa jubilejem ulaska Kalmikije u sastav Rusije, pokušavamo da celu Liturgiju služimo na kalmickom jeziku. Pomozi nam Gospode da ostvarimo tu zamisao! To je veoma teško, ali ćemo se potruditi.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Koga Kalmiki posebno poštuju? Koji Svetitelj se može nazvati Nebeskim Zaštitnikom Kalmikije?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Kalmiki poštuju sve Svetitelje, ali tradicionalno izdvajaju Svetog Nikolaja Ugodnika i Georgija Pobedonosca, a u poslednje vreme i Velikomučenika Pantelejmona. U noć izmedju 15 i 16 maja 2005 godine je kod nas pred ikonom Velikomučenika na čudan način upaljeno kandilo. To sam mogu da posvedočim, jer sam bio na monaškom večernjem pravilu i stajao sam pred tom ikonom, i lepo sam video da kandilo nije gorelo. U ponoć smo svi videli jaku svetlost. Ušli smo u crkvu, a ona je bila osvetljena kao Tavorskom svetlošću, nije bilo senki. Potom je svetlost postepeno nestajala, a ostalo je da gori samo jedno kandilo pred ikonom. Nisam znao zbog čega se to desilo, i kada sam u julu te iste godine došao u Lavru, vladika Smolenski i Kaliningradski me je uputio na Svetu Goru. Naravno to putovanje je za mene imalo veoma posebno značenje i ja sam tamo pored ikone Velikomučenika ostavio svoju panagiju. A potom je Kirsan Nikolajevič Iljumžinov bio na Svetoj Gori i u njemu se razgorela želja da u centru Eliste izgradi novu sabornu Crkvu u čast Velikomučenika Pantelejmona. To je pravo čudo!
* * *
Tema: Budizam i Pravoslavlje
Danas se u Kalmikiji, pored pravoslavnih parohija, burno razvijaju i budističke religiozne zajednice. A još pre 20 godina na teritoriji republike nije bilo nijednog molitvenog doma za budiste. 1940 godine su svi huruli u Kalmikiji bili zatvoreni, a duhoništvo je bilo pod represijom.
Kulminacija aktivizacije religiozne delatnosti se desila 1993 godine. Na televiziji su počeli da se prikazuju redovni programi na religiozne teme. Svuda su se po selima i gradovima, a uz aktivno učešće vlasti gradili huruli. Mladići iz Kalmikije su upućivani na učenje u budističke manastire Burjatije i Indije. 1995 godine se u Elisti otvaraju filijale budističkog instituta Karmape.
Lama Lobsang Togbe, služitelj Zlatne Obitelji bude Šakja-Muni: - Budizam se razvija. Izgradjen je novi hurul. I ljudi su zainteresovani za budizam.
U osnovi budinog učenja leže četiri blagorodne istine. Sve okolo je stradanje – kaže prva istina. Izvor stradanja je – želja, kaže druga. Treća blagorodna istina tvrdi da se uništavanjem želje, poništava i stradanje. A četvrta ukazuje na put, koji vodi ka pobedi nad željom. U budizmu se takodje veliki značaj pridaje stradanju. Osnovna budina zapovest kaže “čuvajte sve živo”.
Lama Lobsang Togbe, služitelj Zlatne Obitelji bude Šakja-Muni: - Ne nanosite štetu već korist drugima: ljudima, životinjama, i ostalim živim bićima.
U spoljašnjem izgledu Kalmickog glavnog grada se sve više primećuju elementi istočnog kolorita. A vizit karta grada je postao Zlatni hram, koji je izgradjen sasvim nedavno, 2005 godine. To je najveći budistički hram u Rusiji i Evropi.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - U Kalmikiji se obnavlja duhovni život: i Pravoslavlja i budizma. Da li jedan smeta drugom?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Već sam govorio o iskustvu opštenja sa ljudima drugih nacionalnosti. Kada sam došao u Kalmikiju, tamo ne samo da nije bilo vidljivih znakova prisutnosti Pravoslavlja, već ni budizma: ni jedne hurule, ni jednog dacana, i uopšte nijednog budističkog hrama. Farisejski stav bi ovde bio nerazuman i beskoristan. Čim su prve lame počele da dolaze iz Buratije na Kalmicku zemlju, shvatio sam da treba otvoriti svoje srce i sa hrišćanskom ljubavlju početi sa njima prijateljski dijalog. Budisti su mi odgovorili na isti način. Medju nama nema neprijateljstva i nepoverenja. Oni dolaze da nam čestitaju Vaskrs, Božić a naša pastva ih pozdravlja. Takodje nijedan budistički praznik ne prolazi bez naših pozdrava. Obavezno posećujem njihove praznične službe na Cagan Sar (kao naš Vaskrs) i Zul (kao naš Božić), i budsitčki vernici veoma pozdravljaju moje prisustvo. Kada je Dalaj-Lama dolazio u Kalmikiju, dva puta je boravio kod mene u gostima. I za vreme svoje posete Indiji dva puta sam se susreo sa Dalaj-Lamom. Razgovarali smo prijateljski i to veoma korisno. Zamislite kakav utisak imaju na budiste Dalaj-Lamine reči: “Moj brat Zosima!”. Mi se trudimo da sa budistima razvijamo dobre odnose. Naravno, ne može se reči da mi jedni druge gladimo po glavi. I mi i budisti vodimo svoj misionarski rad u SMI-a, održavamo predavanja, ali i pored svega medju nama nema neprijateljstva.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Kakav ćete zadatak staviti pred sebe kao pred rukovodećeg arhijereja eparhije?
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Želim da naša pravoslavna vera bude veoma poštovana i uvažavana na visokom duhovnom i moralnom nivou. Mi ćemo u tome uspeti, ali ja želim da plan bude postavljen još i više, kako bi se Pravoslavlje učvrstilo na Kalmickoj zemlji, bilo plodotvorno i bilo još više poštovano i uvažavano.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Hvala Vam vladiko za veoma sadržajan i veoma interesantan razgovor.
Arhiepiskop Elistinski i Kalmicki Zosima: - Hvala i Vama.
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Rusija je mnogonacionalna zemlja. To je i velika čast i ozbiljno iskušenje. Iskušenje istrajnosti. I u Kalmikiji se kao u kapi vode odslikava cela Rusija. Kakva će biti naša budućnost? To umnogome zavisi od toga kakvo će seme danas biti posejano.
* *
Tema: Parohijski život u Kalmikiji
Učitelj nižih razreda, Valentina Prohorovna Kornjejeva je postala prvi učitelj u Kalmikiji koji predaje osnove pravoslavne kulture. Ona vodi ovaj predmet još od 1991 godine.
Valentina Kornjejeva, učitelj škole No.20 grada Eliste: - Osnova ovog predmeta je i istorija i kultura, i likovna umetnost. To je integralni predmet, najbogatija riznica, koja u detetu razvija osećanja dobrosusedstva, razumevanja, prijateljstva, ljubavi.
Razred se naziva slovenskim, ali u klupama sede deca raznih nacionalnosti. Poznavanje osnova pravoslavne kulture im pomaže da bolje upoznaju zemlju u kojoj su se rodili.
Otac Georgije je imao sreće da se veoma rano opredeli za izbor svog životnog puta.
Sveštenik Georgije Kotinov: - Klica pravoslavne vere je u meni bila još u detinjstvu.
Jurij Kotinov je postao jerej Georgije. Vladika Zosima ga je pre tri godine blagoslovio da rukovodi ljudima, koji se nalaze na lečenju u bolnicama. Upravo tada je pri Republičkoj bolnici otvorena prva soba za molitvu. Od tada je otac Georgije imao posla. Soba za molitvu pri bolnicama ima već šest, i sve se nalaze u raznim delovima grada.
Sveštenik Georgije Kotinov: - Ja sam vaspitanik dečijeg doma, i morao sam da preživim mnogo toga od dečijih tuga i lišavanja. Kada sam preživiš čak i mali deo tih tuga, onda lakše gledaš na bolesnog čoveka sa saosećanjem i sastradanjem.
Sveštenik koji služi u lekarskim ustanovama mora da služi sve crkvene Tajne, sem venčanja. Ali često i samo dobra reč sveštenika, i njegova pouka veoma mnogo znače stradalnima i bolesnima.
Jedna od najstarijih pravoslavnih zajednica u republici je parohija u selu Prijutno.
Valentina Pšenična, učitelj: - Ranije se ovde nalazio predivan hram, ali su od njega napravili klub. U desetom razredu smo ovde dolazili na ples. Bojili smo freske na zidovima, ali su sveti likovi sve vreme izlazili na površinu.
Vernicima su umesto oduzete i oskrnavljene crkve dali malu kuću nedaleko. Oni su tu doneli ikone i nastavili da se mole. Krajem 80-ih seljani su počeli da skupljaju novac za obnovu crkve. Uz pomoć predsednika Kalmikije Kirsana Iljumžinova crkva je 1995 godine ponovo obnovljena.
Sergej Krivcov, psalmopojac: - Naša crkva se slavi po okrugu. Mnogi dolaze ovde da bi se baš u njoj venčali, krstili decu.
Nastojatelj crkve otac Aleksandar je u prijutnenskoj srednjoj školi uvek poželjan gost. Ovde je pre 4 godine formiran Kozački kadetski razred. On je strukturni podrazred kozačke vojske Kalmikije. Razred čak ima i svog duhovnika.
Crkva Prepodobnog Sergeja Radonješkog u centru Eliste je izgradjena u sećanje na one, koji su sačuvali svoju čast i hrabrost do kraja. Crkva je osvećena u čast 60-ogodišnjice pobede u Velikom Otadzbinskom ratu. Unutra na zidovima su napisana imena 44 hiljade vojnika Kalmikije, koji su prolili svoju krv za Rusiju, počevši od rata 1812 godine i završno sa poslednjom antiterorističkom operacijom u Čečeniji.
Medju poštovanim svetinjama Kalmikije posebno mesto zauzima ikona Majke Božije “Neopalima kupina”. Ikona se na praznik 17 septembra svečano iznosi iz Kazanjske crkve, vrši se litija. Mnogi vernici se sećaju kako je u jesen 1994 godine ikona neočekivano počela da proizvodi tihi zvuk, koji je ličio na drveno klepalo ili tiho zveckanje stakla.
Igumanija Olimpijada (Batišćeva): - Mislili smo čak da je tu nekako dospeo stršljen, ali nikoga nismo videli. Tada smo pred njom počeli da služimo molebane, i dešavala su se čuda: svi vojnici koji su se molili ispred ikone su se vraćali živi iz Čečenije.
Od tog momenta mnogi stanovnici Kalmikije (ne samo pravoslavni, već i budisti) dolaze k ikoni i mole Presvetu Bogorodicu za pomoć.
Igumanija Olimpijada (Batišćeva): - Ljudi kažu da je to velika radost, jer je Sama Majka Božija pored njih.
* * *
Voditelj – sveštenik Aleksej Uminski: - Evo naš program privodimo kraju. Opraštam se s vama i vidimo se kroz nedelju dana. Svako dobro i neka Vas Gospod čuva!
preuzeto sa http://www.sedmitza.ru
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 12/02 u 07:58 PM
|
Komentari:
Post poslije: REC PASTIRA
Post prije: GOSPOD MI JE DAO DAR DA ZAPISUJEM