MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ово поклоничко путовање организовала је сестра Александра и, као и увек кренусмо око поноћи. У аутобусу су се видела озарена лица поклоника са пуно неке чудесне братске љубави и среће. Путовање у манастир Лепавину јесте за нас увек велики празник. Прочитасмо молитве за пут и уз свечано молитвено појање Пресветој Богородици “Достојно јест” кренусмо пут светиње.

Многи су зору дочекали будни и у молитви, многе су први јутарњи зраци сунца пробудили, али сви смо знали да се приближавамо нашој великој светињи, где нас отац Гаврило са својим братством дочекује са неизмерном очинском љубављу.

Аутобус се најзад зауставља. Излазимо у тишини а уз појање молитве Царици Небеској улазимо у светињу. Свако стрпљиво и у молитви чека у реду за поклоњење. Ја осећам како сам се чћућурила под покровом Пресвете. Кад год бих дошла код Ње тако сам осећала. Никада не заборављам Њене руке на мојој коси када сам се први пут поклонила пред Њеном иконом овде у манастиру Лепавини. Била сам тада у жалости за братом и отац Гаврило сазнавши за то благослови да прво дођем код њега. Његово добро срце знало је колико ми је била потребна Њена утеха.

Сада сам, Богу хвала, поново под Њеним покровом. Сузе саме теку. Молим се за све ближње своје и за цео народ наш напаћени. Молим се и за оне који тако много желе да се поклоне икони Пресвете Богородице Лепавинске, али им се из разних разлога пут не отвара. Молим се Пресветој да нам буде заступница пред Господом и да нас управи на прави пут спасења. Молим се Пресветој да нам чува оца Гаврила и његово братаство и бладарим Јој за све што ми је пружила. У једном тренутку дође отац Гаврило и са радосним осмехом све нас благослови. Братија се размилела по цркви. Све се спрема за Свету Литургију.

Одједном снажно зазвонише црквена звона. У цркву свечано уђе Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије господин Јован. Благослови присутни народ и уђе у олтар. Поче Света Архијерејска Литургија. Радост озари наша лица. Нико не осећа умор “свеноћног бденија”, како отац Гаврило назива наш поклоночки пут из Београда.

У току Свете Литургије рукоположише ипођакона Далибора Петковића у чин ђакона.  Многи од нас су први пут чули како су моћне заклетве пастира Божијих пред Живим Богом. Сада већ ђакон Далибор положи заклетву Богу пред Светим Јеванђељем:
“Заклињем се Свемогућим Богом пред Светим Јеванђељем да верујем и да ћу веровати тврдо и несумњиво у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва Њена правила која су прописали Сабори, и ни у чему нећу другачије умовати, него само онако како учи Света Саборна Источна једна Православна Црква. Заклињем се да ћу по рукоположењу у свештенички чин своју свештеничку дужност вршити часно и поштено, да ћу поверни ми народ учити закону Божијем марљиво и ревносно и да ћу се и сам исто тако усавршавати у читању и разумевању Светог писма и Суда Његова. Заклињем се Живим Богом и Божанским Духом Његовим да ћу се на сваки начин чувати порока који савлађују вршиоца Тајни Свемогућег Духа, да се нећу опијати, исмејавати светињу, нити се владати непристојно, него да ћу свеколиком пристојношћу у понашању и одевању чувати важност свог чина...На завршетку своје заклетве целивам Свето Јеванђеље, и крст Спаситеља мога Господа Исуса Христа”.

Његово Високопреосвештенство Митрополит господин Јован видно радостан честита рукоположеном ђакону свештенички чин рекавши да је Свету Тајну Свештенства установио Господ Исус Христос где ја на Дан Педесетнице на 12 својих ученика, својих светих Апостола, послао Духа Свога Светога у виду огњених језика. Тада их Господ обогати и умудри и уведе у сваку истину јеванђељску и упути их на пут истине. Обећа им Господ такође да ће приликом силаска Светога Духа на њих, у будуће разумети сваку јеванђељску проповед и да ће проповедајући свето Јеванђеље сваком створењу, свему народу и њих учити да проповедају свето Јеванђеље “У име Оса и Сина и Светога Духа” и да ће тако раширити Реч Божију по целом свету и по целој васиони.

“Свата Тајна Крштења је улазак у Цркву Христову. Света Тајна Миропомазања је печаћење наше душе благодатним даровима Светога Духа да лакше извршимо заповест Божију и Јеванђеље Христово и да тако хришћански живимо”, - рече Митрополит Јован у својој дивној беседи тражећи од нас да чинимо добра дела и да духовно стражимо над душом својом као “војник који стоји на стражи”, да љубимо ближњега свога као самога себе, јер је у томе испуњење Христовог закона. Онда је Његово Преосвештенство господин Јован објаснио шта представља чин ђакона рекавши да су за време Апостола, када је било потребно да се угости велики број хришћана, изабрали седам ђакона. Међу њима је први био архиђакон Стефан, који је служио око трпезе. То је данас у историјском смислу најсадржајније служење, односно служење око Часне Трпезе приликом припремања свете Тајне Причешћа, свете Евахристије, за хришћане који се одлуче да се исповеде и причесте. Ђакони такође томе присуствују у својој ђаконској служби. Свети Апостол још каже да су сви хришћани и свештенство род изабрани. Ипак једном, када су се Апостоли враћали са проповеди, хвалили су се Господу како су им се и нечисте силе покоравале и како су многи људи оздрављали, а Господ им на то каже да се не радују толико због тога што су им се покоравали нечисти духови, него да се радују што ће име њихово бити записано у Књигу на небесима. Морамо да будемо достојни да будемо у Небеској Цркви, да будемо за Небеском Трпезом, да се причешћујемо благодатним даровима које имају пуноћу живота, пуноћу онога што је највредније.

“Ова данас Света Тајна Рукоположења јесте предавање благодати Светога Духа од руке до руке, од Господа Исуса Христа преко светих Апостола до данашњег дана. Зашто у нашим хришћанским круговима многи хришћани који су се у наше новије време организовали као посебне цркве немају присуство благодати Светога Духа и они су нешто слично као електрична централа и сијалица. Бадава је сијалица која није спојена са централом, она не може да светли јер нема струје. Тако и овде, нема те благодатне силе. Зато и у савременим такозваним екуменским разговорима, хришћани су, верују у Исуса Христа, али немају пуноћу благодати која се даје ево на овакав начин, ево као што смо видели данас са каквим поштовањем уводимо лица у свештеничку службу, јер духовник је већ испитао душу и срце кандидата који ће се рукоположити у свештенички чин да сведочи пред Црквом у име Свете Тројице. Кандидат мора да буде достојан свештеничке службе да би примио такву благодат”.

Након ове поучне беседе поче Свето Причешће. Дивно је било видети како се готово сви поклоници причестише. Осећала се нека посебна благодат. У воду, коју смо наточили на светом извору, отац Василије насу освећене водице из олтара. Након кратког освежења отац Гаврило уз моћне молитве за здравље испред икона Пресвете Богородице Лепавинске и Иверске, освешта со, уље и мед, које поклоници враћају својим кућама и употребљавају са вером, побожношћу и молитвом.

Отац Гаврило нам у својој беседи рече да живот и постојање света и човека зависи искључиво од Бога и Његове милости. Да морамо да се молимо Богу, али да наша молитва треба да буде искрена и упорна. Потребно је за оно што се молимо прво да верујемо да Бог то може да учини, а друго да то искрено желимо и тражимо. Али, отац каже да пре свега треба да се молимо да дође Царство Његово да буде “како на небу, тако и на земљи”, што значи да се молимо да нам дође Исус Христос у сили и слави и да свима нама и свој творевини донесе васкрсење мртвих и живот вечни.
“Зато наша молитва треба да буде и молитва за другог човека и за цео свет, а никако на штету других људи и природе, јер Господ када нам даје дарове на нашу молитву, даје нам да они буду на добро и нама и другима. Колико нас Господ воли види се по томе да се Он људима откри преко Сина Свога, који је постао човек и страдао и био погребен. На тај начин Исус Христос је једини посредник између људи и Бога. Међутим, Господ Исус преко својих свештенослужитеља присуствује и на земљи и то у Светој Литургији садејством Светога Духа. Зато наше молитве Богу прво треба да се упућују преко пастира Божијих, али и преко осталих људи, јер смо сви иконе Божије на земљи, односно изасланици Божији у свету. Зато наше личне и породичне молитве треба увек да буду припрема за заједничку литургијску молитву, јер Бог Отац увек услишује молитве које се преносе за време литургијског сабрања, јер се преносе кроз уста Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа”.

Онда је отац Гаврило, да би уверио присутне у моћ и потребу за молитвом, испричао како су Господ и Пресвета Богородица по милости својој њему лично послали помоћ преко “добрих људи”. Како му је под немогућим условима екипа лекара из Београда спасила ногу, која три пуна дана није имала напајање крваљу и која је била хладна као лед. Отац се много захваљивао свима који су му се нашли на путу ка оздрављењу и испричао нам нека своја запажања у току свог лечења. По доброти свога срца отац је у људима видео само добро. Захваљивао се отац Господу и Пресветој Богородици а онда и доктору Давидовићу који је већ преко телефонске информације схватио хитност интервенције на нози и просто наредио да отац одмах допутује, затим доктору Јаковљевићу, чије су руке учиниле чудо и спасиле мо ногу, па сестри Светлани, која је цео тај ланац повезала. Први пут је отац Гаврило видео како фунционише једна врхунска здравствена установа. Запазио је како медицинске сестрице несебично и професионално помажу тешким болесницима. Сетио се како многа данашња деца ни своје родитеље неће да погледају, а сестрице, без обзира на професију, раде то са чистом “Христовом љубављу”, што је болесницима понекад важније и од самих лекова.

“Оне ће право у Царство Небеско”, каже отац Гаврило са пуно љубави према сестрицама које види као голубице које стално нешто раде, дежурају и дању и ноћу, подижу болеснике, пресвлаче, купају, хране...

“Многи који овде дођу очекују чудо. Не очекујте чудо. Молите се Богу и верујте. Богу је све могуће. Чудо је милост Божија према нама грешнима. Ко од нас заслужује да му се догоди чудо? Нико! А ако се помолимо искрено и од срца, дарови Божији неће изостати. Богу је све могуће”, - завршава отац своју беседу.

Схватили смо колико је оцу Гаврилу Хиландарцу стало да народ почне да живи по Божијим заповестима, колико пати што се омладина одметнула и кренула низбрдицом, “јер не живи по спасоносним Божијим заповестима, не моли се, не пости, не прима Свету Тајну Причешћа, а без тога је мртва, а лукави само чека и радује се”, - рече отац Гаврило и позва нас на трпезу љубави, која је увек наставак Свете Литургије. Ласте, које су за све време Свете Литургије и беседе летеле испод куполе и гласно певале, као у оркестру зацвркуташе још јаче. Очигледно је да нас и оне поздрављају и преносе на нас Божију благодат којом смо ионако већ били испуњени.

Познато је да братство манастира Лепавине за своје поклонике увек спреми богату и укусну трпезу. Уз читање Житија светих сви смо ћутке ручали а онда се митрополит Јован у својој беседи захвали оцу Гаврилу и братији као и свима који помажу братији, како би угостили поклонике, који су пре свега дошли на Свету Литургију, а затим на поклоњење икони Пресвете Богородице Лепавинске, да им Господ услиши њихове молитве пред иконом Пресвете Богородице.

“Ако пођемо од чињенице да је воља Божија да се сви људи спасе, да сви дођу до познања истине, да буду сви деца Божија, морамо имати љубави и разумевања према сваком човеку па и према непријатељима својим. Велика је то одговорност и велика жртва. Имамо случајева где родитељи проклињу своју децу. То је недопустиво. А Свето Јеванђеље наглашава “Благосиљајте и непријатеље своје”. То је јако тешко, али то је велики идеал хришћанског морала. “Благо онима који мир граде, јер ће се синовима Божијим назвати”. То је велика жртва, велика свест. Такође не смемо бити разнежени и млитави, попут Енглеза, где се само виде стари и оронули, где нема младости. А где нема малдости, нема ни будућности. То ће бити и са нама ако наши млади не буду имали свест о томе да у породици мора да буде најмање троје деце. Схаватите то као највећу и најозбиљнију бригу српскога народа и Српске Православне Цркве за наше постојање и нашу будућност. У нашем народу се одувек певало “Није богат ко има волова, већ је богат ко има синова”. Шта ће нам овај живот ако нема дечијег смеха и дечијег плача?  Молим вас, то је вечита брига наше Цркве. Наши калуђери су се одрекли породице и свога живота ради интереса и будућности свога народа. Нису биле залудне литије око цркве и саборне молитве народне. Међутим, ми можемо да се молимо да нам Бог помогне, али Бог неће да помогне без нашег учешћа, без нашег напора, без наше жртве. Када сам као млад монах крштавао децу, увек је било или четврто или пето или чак и шесто дете. Након само десет година, када постадосмо комунисти, када наш народ поче да одлази у туђину, када му мало порасте станадард, куће у отаџбини опустеше, душе опустеше, а на крштење ни оно једно дете које роде, не доносе. Живот без Бога није живот”, - рече Митрополит и позва народ да долази на службу Божију, да активно учествује у служби, јер је Литургија и молитва и песма. У току службе Божије народ доноси дарове ради освећења, преко којих се освећује и спасава читава природа.

Дошло је време да крећемо на пут, али никоме се није одмицало од иконе Пресвете Богородице. Сви смо се још једном поклонили и сви смо још једном завапили “Пресвета Богородице, моли Бога за нас! Пресвета Богородице, спаси нас!”
Поздрависмо се са братством манастира Лепавине. Отац Гаврило као да није осећао умор, испрати нас до аутобуса, благослови и ми кренусмо. Све време путовања смо певали славећи Господа и Пресвету Богородицу.

Слава Богу за све и хвала Му!

Komentari: