MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Paralimpijski pokret je nastao kao metod rehabilitacije paralizovanih, ali potpuno samostalnih ljudi. U početku su to bila takmičenja iz streljaštva. 1952 godine je u Londonu održan prvo medjunarodno takmičenje invalida. Počevši od 1988 godine Paralimpijske igre se održavaju leti i zimi u istom gradu gde i Olimpijske igre. Paralimpijada ima sopstvenu simboliku – to su crvena, plava i zelena polulopta koje simbolišu um, telo i slobodan duh. Sportisti nastupaju po raznim grupama zavisno od vrste invalidnosti.

Ruska ekipa je prvi put otišla na Paralimpijadu u Atlantu 1996. godine i zauzela 16. mesto. U Sidneju 2000-e godine naši paralimpijci su bili 14 (12 zlatnih medalja), a u Atini 2004 su se popeli na 11. mesto (16 viših nagrada).
Te godine su se od 9 do 17 septembra u Pekingu održavale XIII Paralimpijske igre. Našu zemlju je predstavljalo 155 sportista. Zauzeli smo 8. mesto po broju osvojenih medalja (18 zlatnih, 23 srebrne, i 22 bronzane). Naši sportisti – paralimpijci su nastupali u 13 od 20 vrsta sporta. Najviše nagrada je osvojeno u lakoj atletici i plivanju. Takodje je postavljeno 18 svetskih rekorda.
Predsednik Dmitrij Medvedev je lično pozdravio sportiste-paralimpijce u Kremljskom dvorcu, gde je održan banket i razmena autograma izmedju predsednika i sportista.

Sve ti detalji su bili objavljeni u štampi i na Internetu. Istina, u malobrojnoj štampi. Daleko od toga da su svi sportski časopisi imali svoje dopisnike u Pekingu na Paralimpijadi. Prenosa samih takmičenja nije bilo uopšte. I ta poslednja činjenica je često stavljana kao zamerka ruskom Olimpijskom i Paralimpijskom komitetu, kao i rukovodstvu naše zemlje.
Treba reći da je organizovanje takvih manifestacija kao što je Olimpijada posao koji zahteva velika sredstva, dok organizovanje Paralimpijade zahteva još mnogo više. To umnogome objašnjava neophodnost kupovine skupe specijalne tehnike. Naša zemlja ne proizvodi takvu tehniku i sve su to uvozna specijalna sredstva. Dosta sredstava se troši na dopisnike, operatere, komentatore itd. Ali na šta se stavlja akcenat? Na predanost! Naša zemlja voli sport, voli da saoseća i emocionalno se projavljuje na sve načine.

I hajde da se pozabavimo sledećim pitanjem: hoće li mnogi od nas gledati Paralimpijadu? Da li će mnogi od nas moći da je gledaju? Tu ne uzimam u obzir zle i surove ljude koji apriori ne smatraju invalide ljudima. Uzimam sebe kao primer. Iskreno priznajem da je ja ne bih gledala. Prosto ne bih mogla, kao što ne bih mogla da gledam kratki 10-minutni balet gde je baletan bez jedne noge, a balerina bez ruke.
“…slučajno sam na televizoru gledala ceremoniju otvaranja Paralimpijade. Prodrlo je do dubine duše! Prvo je slepu devojku pas-vodič doveo na vrh brda gde je trebalo da preda baklju, a potom je čovek u kolicima, učvrstivši je, na rukama se popeo i zapalio vatru! Igre ne mogu da gledam, ne želim, ali najvažnije je da u njima učestvuju malobrojni ljudi koji su sačuvali volju za životom. Čak i mi sami imamo tako malo te volje, a oni igraju kako mogu iako je to specifično i neestetski”.

Čija je tu krivica? Paralimpijaca? Mislim da je to naš problem. Problem izazvan objektivnim uzrocima. Mi smo izolovani od invalida veoma jakim zidom. On tek počinje da pokazuje prve pukotine. Ali kao i svaku drugu kvalitetnu gradjevinu, i nju će biti teško demontirati.

Mi ne možemo (veoma dugo ne možemo) prosto mirno da se radujemo uspesima ljudi, koji uprkos sudbini postižu reklo bi se za njih nepostižne visine. Ne, gledajući na njih, bićemo pritisnuti osećajem bespomoćnosti i beskrajne žalosti prema njima. A njima takva osećanja ne trebaju jer su ih siti do guše. Njima je potrebna iskrena podrška, iskreno saosećanje. Pored toga navikli smo na potpuni fizički sastav ljudi koje svakodnevno srećemo to jest glava + uobičajeno telo + 2 obične ruke + 2 obične noge. Pritom savršeno lako možemo da se naviknemo na čoveka bez noge ili ruke u kolektivu. To za nas neće biti jaka psihološka trauma. Ali potpuno nismo navikli da srećemo ljude sa ovim ili onim fizičkim nedostacima i to u velikom broju. I zato ta takmičenja paralimpijaca će kod nas izazvati estetsku krizu.
Šta da se radi? Treba li prikazivati Paralimpijadu i slična dešavanja? I hoće li ih ljudi gledati? Mislim da ipak treba da se prikazuju inače nećemo moći tako brzo da shvatimo taj sličan i istovremeno različit svet od našeg. A gledati ili ne gledati … To svako od nas neka odluči sam. I nadajmo se da će se iz godine u godinu povećavati ne samo broj osvojenih paralimpijskih medalja već i broj njihovih iskrenih navijača!

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3352.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Komentari: