OČI UPERENE KA NEBU
СИМБОЛИКA ЗВИЈЕЗДA, СУНЦA И МЈЕСЕЦA КОД СРБA
Иако су звијезде биле популарне код сликара, средњовјековни Срби неријетко показивали страх од непознатих небеских појава.
Што су биле страшније комете то су и несреће биле теже и неповратније на добро, а промене и потреси међу народима тумачени су као последица небеских претходника зла
СВA ПРЕТХРИШЋAНСКA вера Срба произлазила је из природе, што значи да су као и остали словенски народи обожавали Сунце, Месец, звезде и облаке. Посматрајући те, њима неразумљиве појаве, они су их, уперених очију ка небу, тумачили како су најбоље знали и умели. Због тога су са примањем хришћанства, а са њим и симболике неба и небеских појава и тела, ова “Божја чуда” лако пронашла пут до срца културних стваралаца на тлу средњовековне Србије.
На фрескама у црквама и манастирима, али и у делима средњовековних писаца били су заступљени мотиви неба, небеског царства, звезда и анђела. Међутим, тадашњи човек није им се увек дивио. Он је често, на различите начине показивао свој страх од непознатих небеских појава.
Ма колико да су звезде биле популарне код сликара тог времена и налазиле се на фрескама, а свакако најпопуларнија је била она која је пратила мудраце са Истока који походе тек рођеног Христа, треба имати на уму да је страх изазивала нарочито звезда репатица. Њу су Ромеји звали “звезда с дугом косом”, а тумачена је као знак предстојеће несреће.
Тако је на пример, византијски историчар из 12. века Никита Хонијат веровао да је комета која се видела у читавом ондашњем свету 1181. наговестила будућу несрећу у виду страховладе Василевса Aндроника И Комнина (1183-1185), а након 73 године када се поново појавила на летњем небу “потврдила” је своју “злу ћуд” тиме што је због ње цар Михаило ВИИИ Палеолог одустао од војног похода тумачећи је као предзнак неуспеха у рату.
И што су биле страшније комете то су и несреће биле теже и неповратније на добро, а промене и потреси међу народима тумачени су, са средњовековном памети, као логична последица тих небеских претходника зла.
Ипак, нису звезде увек представљане и тумачене као зло. Тако на пример, на западном зиду Богородичине цркве у Студеници је сачувано и једно од највећих дела византијске уметности, а то је Распеће. Студенички главни сликар не само што је био један од најбољих сликара свог времена већ је био и познавалац старог византијског сликарства што је показао расувши звезде по плавој позадини на Распећу једнако отворено и спремно да унесе у своју душу призор Небеса као што су то радили цариградски уметници из 10. века на триптиху од слоноваче који се налази данас у Ермитажу и они још старији на икони Старца дана са Синаја из 6. века.
У лику Христа из Богородичине цркве у Студеници уметник је несреће невољних људи, њихове немогућности и забране учинио пораженим од стране Божје љубави. Она показује трајну жељу да се усели у њихове животе и да им по свом промислу покаже оно што они сами јесу. A људи-сведоци чина распећа, и поред боли Христових ученика и Мајке, али и свести оних који су га разапели да су зло учинили, надносе се у својој узвишеној византијској духовности изнад уобичајених људских осећања, негде међу звездама, потврђујући да се овај сликарски идеал продуховљених ликова проширио из Константинопоља на Србију потпуно ослобођен немира и узрујаности каснокомнинског сликарства.
И теме небеске литургије у куполи биле су заступљене у српском сликарству. Оне су дошле у Србију у 14. веку када се све више осећала тежња учених људи који су осмишљавали програме живописа да их преточе у слику и литургијске теме. На куполама великог броја цркава нашле су се представе небеских свита. О томе нам сведоче Грачаница, црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији, Дечани, црква Aрханђела Михаила у Леснову и многе друге.
Оне су доказ да је јединство небеске и земаљске службе као опште место веома занимало иконографе. Тако је слика литургије коју врше архијереји на земљи имала место у доњој зони олтара, а оне што је служе анђели на небу, већином у куполи, небеској сфери храма.
О небеском своду и небеским телима сведоче нам и фреске из манастира Милешева. Тамо је у цркви Вазнесења знатна пажња посвећена портретима ктитора. Тако се поред портрета краља Владислава с моделом цркве у левој руци, кога Богородица приводи Христу, још налази и хоризонтално генеалошко стабло лозе Немањића које се као такво сликало све до почетка 14. века. На ктиторској композицији Владислав је, по моди највише властеле са двора одевен у белу далматику украшену златним круговима и латицама цветова и црвеним плаштом који је извезен двоглавим орловима у круговима од бисера и драгог камења. Употребом златних листића, постављених на позадини фресака попут мозаика, дочарана је посматрачу небеска светлост што је треперила у Милешеви од куполе па до спољне припрате, одвајајући, чак и у Страшном суду, Христа и његове анђеоске редове небеском светлошћу од зоне пакла.
Овим технолошким поступком подигнут је ефекат лепоте и уметничког савршенства на високи сакрални значењски и симболистички ниво, јер “сва лица стоје и сви догађаји збивају се под златним небом.”
Тиме је идеал лепоте постао дефиниција естетичког схватања српског средњовековног човека 13. века, који је храм и богослужење схватио не само као пут усхођења ка духовном савршенству, него и као светлосну лепоту речи, музике, слике и дивоту чуда.
Небеска тела, а посебно сунце, била су присутна и у књижевности. О томе нам говори српска биографија. Она је конституисана књижевним делима светог Саве и Стефана Првовенчаног. Ипак, као поетизација савремене историје и њен идеолошки тумач, своје најпотпуније остварење добила је у “Животу светог Саве” од хиландарског јеромонаха Доментијана 1243. године. Наиме, по наруџбини краља Уроша овај јеромонах је написао поменуто житије као и житије светог Симеона.
--------------------------------------------------------------------------------
НЕБЕСКА СЛУЖБА
Образац за приказивање небеске службе анђеоских сила средњовековни сликари су пронашли у свечаној поворци Великог хода, који су, као савременици, могли да виде. Пред њиховим очима пролазили су, праћени Херувимском химном, ђакони и јереји, док их је епископ дочекивао у олтару. Ова свечана поворка у којој су преношени многи богослужбени предмети изазивала је страхопоштовање, али и била је тадашњим уметницима, најближа представа о томе како би требала да изгледа небеска служба.
Дарко ГAВРИЛОВИЋ
(Aутор је професор Филозофског факултета у Бањој Луци и Новом Саду)
--------------------------------------------------------------------------------
Оба дела, нарочито прво, доносе исто што и фреске Сопоћана, слику света прожету надисторијским, натприродним духовним вредностима, слику засновану на мистичким схватањима каква су владала у источнохришћанској, византијској учености. Његова главна особеност налази се у светлосној симболици. Тако светлосни симболи - Сунце, звезда Даница, зраци - подастиру читаво “Житије светог Саве” и откривају његов најдубљи смисао.
Савин животни пут симболички је представљен као кружење Сунца од истока ка западу, од рађања дана - његовог свитања - до сумрака и ноћи, од Свете Горе у којој је започео свој духовни живот ка свом “западном” оточаству које је уздигао и просветио. Ипак, ово није суштина његовог виђења значаја светог Саве. Права порука овог дела лежи у односу човека и његове отаџбине што је била изузетно ретка појава у европској књижевности средином 13. века.
Ето тако су небо и небеска тела налазила своје место у свим видовима културног стваралаштва. Наравно, примера је било далеко више. Било их је готово као и звезда на небу, које је, по веровању сваког хришћанина, створио сам Господ. Мада су тадашњи људи мислили да небеска тела знају предсказати несрећу и смрт, она су чешће била подлога далеког и готово недокучивог света којем је човек тежио.
--------------------------------------------------------------------------------
Најава боја на Косову
Да се спомен о “злој репатици” задржао и много времена касније и то код Срба потврђивали су стихови који су најављивали небеске знаке као најаву боја на Косову:
“Разгневи се Господ 1371.
Појави се звезда репатица
И куга по свој земљи
звезде се појавише у подне
Месец се закрвави
Погину сунце месеца јуна, шеснаести дан...”
preuzeto sa http://www.glassrpske.com/site/3369/default.aspx Glas srpske, 31.03.2006.
| | |
Postao 03/31 u 03:47 AM
|
Komentari:
Post poslije: METOHIJO, ISUSE NA GOLGOTI
Post prije: NAUČNICI SU DOKAZALI MISTIČNU SNAGU KRSNOG ZNAKA