MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sve se to dešava kao u „najboljim“ porodicama javno. S obzirom na javnu atmosferu, pojavljuje se osećaj obaveze i odgovornosti da se iskaže i svoje mišljenje, jer verni narod u našoj Crkvi ne bi trebao biti pasivno pokorna masa kao što ne bi trebao biti ni svojevoljna gomila koju je lako povesti u raskolničke i sektaške poduhvate.

Nakon nekoliko zadnjih desetljeća veoma tegobnih i sumornih po naš pravoslavni narod i dosta prolivene krvi nevinih ljudi, žena i djece velikim delom krivicom neodgovornih velikodostojnika sa političke scene dobro bi bilo da se ne dogodi makar na Kosovom Polju naših svetih poredaka, predanja i ustava slična greška na crkveno-političkom planu zbog koje će buduća pokoljenja da budu porobljena tuđim, u najmanju ruku drugim ustavima i verskim zakonopravilima za koje se niko nije borio i niko nije ginuo i niko nije mučenički postradao i niko nije svjedočio…

Podrazumeva se da zakonodavac poštuje zakon. Nadajmo se da će u našoj zajedničkoj Pomesnoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, a svaki vernik je dio tog velikog crkvenog organizma, onaj koji nosi najvišu funkciju, najviše pravila crkvena poštovati i ponašati se u skladu sa hrišćanskim moralom i u skladu sa minimumom dobrog odgoja i poštovanja protokola, u najmanju ruku da se opravda ona narodna umotvorina kako su Srbi u doba svetorodne loze Nemanjića jeli viljuškama i kašikama a to znači indirektno da su imali svoj izgrađen dvorski ceremonijal poput današnje engleske kraljevske porodice Vindzora kao što je i nekadašnji srpski domaćin iako neuk znao poredak i kućni red zbog duboke ukorenjenosti u crkvenu kulturu, a danas možda ni sveštenik sam nekad iako rukopoložen i sa završenim bogoslovskim studijama nije istinski crkveno dovoljno kultivisan, možda pre bi se moglo reći turbo-kultivisan.

Vaseljenski sabor ikona

Takođe bilo bi korisno u ovo vrijeme specijalizacije da pored korišćenja noževa, viljušaka i kašika blagočestivi narod da poznaje izvesne procedure protoka informacija putem crkvenih hijerarhijskih stepenica . Sveti Jovan Zlatousti je jednom prilikom rekao da bosiljak što se češće trlja, bolje miriše. Budemo li mi mirjani više trljali na ovoj hijerahrijskoj liniji, možda će se i sve ovo gromoglasje oko liturgijskih i drugih današnjih problema malo utišati i način rasprave poprimiti dostojanstveniji karakter kakav ove ozbiljne teme iziskuju.

Za buduće revnitelje čistote i poretka važno je najpre podsetiti da najveći merodavni autoritet u našoj Crkvi je Sveti Arhijerejski Sabor gde se iznose najvažniji crkveni problemi na dnevni red. Putem tajnog glasanja arhijereja tj. episkopa i većinskim brojem glasova donose se odluke koje treba da se poštuju, jer u suprotnom izaziva se smutnja, nered i raskol što ne ostaje bez posljedica po celokupnu zajednicu, pa ni državu.

U svojim eparhijama nakon saborskih odluka episkop igumanima manastira i arhijerejskim namesnicima izlaže saborske odluke, a nakon toga bratiji po manastirima preko igumana, a vernom narodu po parohijama preko parohijskog sveštenstva se dalje prenose odluke i zaključci.

Sam narod ima u stvari ovde potvrđujuću ulogu. Šta znači konkretno potvrđujuća uloga. Uzmimo primer da iako savršavanje Svetih Tajni mogu da izvršavaju samo sveštenici, ipak narod potvrđuje prilikom rukopolaganja sveštenika. usklicima: „Dostojan!“, a ako ne potvrdi, onda rukopolaganje je mrtvo slovo na papiru.
Ili drugi primer da uzmemo: Savršavanje Liturgije vrši sveštenik, ali bar jedan svetovnjak mora biti prisutan i da se pričesti. Ako se niko ne pričešćuje, onda ni liturgija takva nema svrhe.

Sabor SPC

To nam govori da je pravoslavni narod ubrojan među slovesne ovce, a ne beslovesne. Sabor bi trebao da sluša i glas naroda kao glas Božiji.  Kako taj glas naroda može da odjekne u Saboru?
Usklikom „Dostojan!!!“. Na prvoj stepenici je znači vernik koji živi crkvenim životom u svojoj parohiji, posećuje bogosluženja, posti postove, ispoveda se, pričešćuje i ima molitveno pravilo. 
Nekad se desi da vernik primeti neke nepravilnosti u životu Crkve ili možda u razmjeni mišljenja sa drugom braćom i sestrama u parohiji dođe do zaključka da neki problem postoji koji ima i svoj širi značaj ili čak da postoje pojave koje se duboko kose sa pravoslavnim moralom i crkvenim poretkom i oseća deo i svoje odgovornosti za stanje u svojoj Crkvi. Kako u tom slučaju poštujući poredak da se čuje glas vernika? 

Sledeća stepenica kojom bi vernik trebao da krene je naš parohijski sveštenik s kojim bi se trebalo posavetovati i tražiti podršku, sve dok ne nađe vremena i da sasluša svog vernika, možda u toku subotnje večeri, utorkom ili nekim drugim pogodnim danom kad se vrati sa seminara ili odmora. Nekad vernik izgubi strpljenje, pa se mane svega toga i javi se novinarima i oglasi se tamo ghde ga čuju, a to budu javna glasila…

Uzmimo da vernik napiše pismo i ne objavi sve u medijima, uzmimo da ima strpljenja, da je crkven, a ne neofit i da njegovo pismo ima značaj takav da čak i crkvena vlada tj.  Sveti Sinod treba da se pozabavi time. Pitanje je da li zaista svako pisanije ima takav značaj, ali uzećemo da ima. U tom slučaju pismo preuzima parohijski sveštenik i prosleđuje nadležnom episkopu direktno , a on opet prosljeđuje Svetom Sinodu koji stavlja na razmatranje problem i dostavlja ga Svetom Arhijerejskom Saboru.

Celi proces ide u drugom smeru sad. Episkop bi trebao zatim da procenjujući težinu problema da iznese ovaj problem u Saboru ili Sinodu gde se donosi odluka zavisno od značaja i težine slučaja, ili pak da sam da odgovor. Naravno reakcija i odgovor episkopa je za očekivati zaista samo kod tako primerenih pitanja da odgovaraju episkopskom vidokrugu i delokrugu.
Vernik ne može mimo ove hijerarhije odmah da zakuca na vrata episkopska. Toliko strpljenja bi trebao imati da se ispoštuje ovaj proces. Inače vernik pravi grešku u startu i sam uvodi nered i disharmoniju na koju upravo možda želi da se požali .

Mirjanin treba takođe da zna da definisanje vjere, pa i definisanje odnosa Crkve prema jereticima i raskolnicima nije domen gde on kao mirjanin ima glavnu ulogu. Ipak odluke Sabora ako su odbačene od naroda, svoju snagu gube. Znači glas mirjanina imaće svoj eho.

Crkva živi od naroda i oglušenje na glas naroda nikada se nije završilo dobro. Međutim danas postoji stav nepisani da glas javnog mnenja se poistovjećuje po nekom automatizmu sa glasom naroda i cjeli ovaj gore pomenuti proces pada u vodu, jer ako nešto izađe u novinama ili televiziji, brzinom munje je prešlo sve hijerarhijske linije i taj odjek odzvanja mnogo jače u glavama ljudi.
Mediji su ipak takođe ujedno i preduzeća i obično novinar ne mora biti član Crkve niti njegova etika je zaista etika hrišćanska po svaku cijenu, može biti jednostavno poslovna etika i želja za senzacijom koja ga vodi da piše o crkvenim problemima, a to onda se ne sme pomješati sa glasom naroda. Glas javnog mnjenja pogotovo tamo gdje je medijsko jednoglasje tj. jedan program tj. gdje je jedan vlasnik većine medijskog prostora ni u kom slučaju nije glas naroda.

Kako god uzeli, podsetimo se da Crkva nije ničije vlasništvo tj. nije firma i ne treba zaboraviti da ako jedna duša pati da pati cijeli organizam. I da crkvene nužnosti su sasvim drugačije. Da bi ih do kraja shvatili, postoji potreba za produhovljavanjem što nije isto što i učenje racionalno teološko kao što ni glas naroda nije isti kao glas javnog mnenja.
Mi danas imamo veoma komplikovanu crkvenu administraciju, ali vjerujemo ipak u jedinstvo u Svetom Duhu. A Duh ovog vremena je doneo sa sobom i moderne medije. To je važno da se ima u vidu kad znamo da neki problemi u našoj Crkvi odmah mimo svih procedura izađu u medije pre nego što i dopru do sinodske kancelarije ili stignu u medije pre nego i stignu do parohijskog sveštenika. Ovaj fenomen današnjice i ujedno iskušenje modernog vremena kroz medije trebalo bi dublje pojmiti. Problem slavoljublja i iskušenja kroz medije gde čak i sveštenstvo postaje deo medijskog sazvežđa je novijeg datuma. U tursko vreme bila su druga iskušenja, ili u vreme oslobođenja Srbije,…danas slavoljublje u kombinaciji sa vlastoljubljem, pa čak i kod sveštenstva je zaista predivna ponuda za moderne medije. Ali vratimo se mi na crkveni poredak i na naš hipotetički problem na koji treba da se žalimo. Uzmimo da je postojeći problem zaista važan i da se ne uspe izdejstvovati nikakva reakcija niti preko sveštenika, niti preko arhijerejskog namesnika, niti preko episkopa i da je nemoguće oglasiti se vapajem niti je moguće da se ispita odakle zaista taj glas potiče, tad može nastati neki raskol ili se zametnuti klica budućeg raskola, sukoba u najmanju ruku.

Ipak ima dosta primera u istoriji kada je narod bio u stanju da neka pomeranja u Crkvi zaustavi. Uzmimo primer posta, i recimo da neko od arhijereja u ime Svetog Arhijerejskog .Sabora razmatra skraćenje posta u našoj Crkvi. Narod bi se Svetom Sinodu i Svetom Arhijerejskom. Saboru mogao žaliti protiv toga i teško da bi se mimo glasa naroda post skratio.
Bitno je imati takt s vernim narodom i trezveno i zdravo razmišljati. Niti crkvena hijerarhija može bez naroda, niti narod bez episkopa i sveštenstva. Pogotovo je važno da oni koji su najodgovorniji,i sami prave red i budu svesni današnjih iskušenja. U Svetom Pismu imamo dosta primera nepoštovanja poretka i čistote, setimo se samo potopa i Noja koji sam ostaje sa svojom porodicom da se spase ili Lota koji se spašava, a Sodom i Gomor bivaju uništeni.

U našoj novijoj istoriji setimo se nimalo slučajne otpadije komunista ili preveravanja kad čovjek žedan reči Božije zbog gluhoće odgovornih prilazi sektama i hvata se u mreže nekih drugih ribara. Da li je uopšte moguće zastupati bilo šta danas, bilo koju ideju bez moralnog integriteta. Ni Beograd nije moguće danas braniti bez čistog i doslednog etičkog stava i neophodne snage u borbi protiv iskušenja današnjeg vremena, a kamo li zemlju pradedova i čistotu vere i crkveni poredak.

Jedan od vladika jednom prilikom je pomenuo da je svega 2% vernika u našim crkvama zaista onih koji crkveno žive, dok su 98% običajni tj. obredni vernici.

Sagledavajući iz perspektive vernika iskušenja koje dolaze od medijskog sistema, iskušenja kroz sve komplikovaniju administraciju u okviru crkvene hijerarhije, iskušenja zbog crkvene nediscipline, slavoljublja i vlastoljublja koja vode u javne rasprave, mi vidimo da baš sad treba mnogo revnosnije stražiti na tim poljima, biti skromniji, umereniji, tiši, a ujedno se okrenuti istinskoj misiji Crkve: produhovljavanju naroda i uspostavljanju jedinstva u Svetom Duhu, ne samo u formuli, nego i u praktičnom životu.

AUTORI: Arhimandrit Gavrilo (Vučković), Radomir Vučić,
u Manastiru Lepavina, 08.10.2008.

______

Draga braćo i sestre,

ko oseća potrebu, može da prosledi e-mailom, primeren i dobronameran komentar koji ćemo u nastavku teksta objaviti kao vid glasa naroda na aktuelna dešavanja u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
Sve komentare koji su u skladu i okviru ustava Srpske Pravoslavne Crkve, objavićemo.

Svaki komentar koji bude pisan da bude i potpisan pravim imenom i prezimenom onoga ko piše jer će to biti verodostojan i objavljen nikakve nadimke niti inicijale.
o. Gavrilo

__________

KOMENTAR 1, Sestra Slavica, Sarajevo

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Mojim javljanjem i ovaj put zelim neizmjerno zahvaliti Oce Vama, za sve sto cinite da svi mi koji posjecujemo Manastir Lepavinu i kontaktiramo s Vama licno ili putem Manastirske web stranice, ljepotu nase pravoslavne vjere bolje upoznamo. ..Svakako neizmjerno sam zahvalna Gospodu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj sto su premudroscu svojom i brata Radomira uvrstili u Vase stado da svojim strucnim znanjem i duhovnoscu a uz Vasu susgestiju i neophodnu pomoc obradi vise tema te prezentacijom istih na Manastirskoj web stranici svima nama budu na duhovnu korist, a sto je najbitnije da neibjezna zivotna iskusenja i nedoumice lakse i sa sto manje posledica prevazilazimo, kao pojedinci a i nas narod u cjelini.

Razlog za moje javljanje ovaj put je tekst “OD VERNIKA,PREKO MEDIJA DO SV.ARHIJEREJSKOG SABORA”, ciji ste autor Vi Oce Gavrilo i brat u Hristu Radomir, vas zajednicki tekst sa mudro odabranim naslovom, gdje se zaista mogu naci svi koji istinski vec pripadaju nasoj CRKVI ili se trude da na tom putu ustraju i budu iskreni sledbenici Rijeci Bozije, a da to zaista bude Bogu ugodna zajednica u DUHU SVETOM.

Vjernik sam na zalost pocela biti u svojim kasnim 40-tim godinama, laganim koracima vodjena premudroscu Bozijom, trudila sam se prema svojim intelektualnim i drugim mocima i meni dostupne nacine da nasu (svoju) pravoslavnu vjeru sto bolje upoznam i s njom idem kroz ostatak zivota, svijesna da jos mnogo toga treba da naucim. Do sada sam to uspijevala svojim sto redovnijim prisustovanjem Bogosluzenjima, molitvom, postom, citanjem duhovne litrerature, posjecujuci nase svetinje, a mozda najvise uceci preko javnog medija kao sto je Internet. tj. posjecujuci mnoge web stranice nase SPC (a najvise web stranicu Manastira Lepavina), prateci i citajuci u manjoj mjeri i svjetovne medije (TV i stampu) u kojima je zadnjih decenijuipo najgledanija i najcitanija “senzacija” sto crnja to bolja.... a za duse gledaoca ili citaoca ubitacna i pogubna.Svakako kao sto ste u datom tekstu naveli takve “senzacije” nisu mogle nekad opravdano a nekad i sa losom namjerom zaobici ni nasu CRKVU. Kao vjernik sa solidinim duhovnim i svjetovnim znanjem cesto puta sam osjetila potrebu da “nekome"postavim i neka pitanja jer odogovore bar ja nisam nalazila u nekim nazovimo to informacijama ili tekstovima, ali nisam znala kome uputiti ta svoja pitanja? te sam ostajala zbunjena i u nedoumici gdje je prava istina? A ISTINA moze biti samo jedna, zato iskreno zelim da ovaj vas tekst “OD VERNIKA, PREKO MEDIJA DO SV.ARHIJEREJSKOG SABORA” procitaju svi u samom naslovu i tekstu navedeni te uvazavajuci Vas ii Vasih skoro pet decenija zivota i delanja na njivi GOSPODNJOJ koja se zove SPC, a Vas zivotopis sigurna sam nema potreba da iznosim jer smatram da ga vise ili manje svi u nasoj SPC znaju i uvazavaju, a da vidjenje naseg brata u Hristu Radomira bude glas “naroda” koji se eto po premudoristi Bozijoj i Presvete Bogorodice Lepavinske nasao tu pored Vas u pravom trenutku da zajednicki osmislite i prezentirate trenutno opste i medijsko stanje u nasoj SPC, sa zajednickom zeljom da sve probleme i nedoumice ubuduce prevazilazimo mudro i u zajednistvu sa to manje posledica na nasu CRKVU i narod u cjelini.

Dragi o.Gavrilo, prastajte na mom nestrpljenju da svoj licni komentar na tekst uputim odmah nakon postavljanja istog na web stranicu, prastajte i na mojoj opsirnosti, s iskrenom zahvalnoscu i zeljom da postavljeni tekst bude plodonosan u SLAVU BOGA, u zajednickoj Hriscanskoj ljubavi, razumjevanju, dobroti i slozi koja nam je u danasnje smutno vrijeme najneophodnija.

Vasa sestra u Hristu Slavica!
09.10.08.

__________

KOMENTAR 2, Sestra Tankosava, Beograd

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

Praštajte, oče, za ovaj stih, prosto je u njemu sadržano sve što sam želela na Vaše javljenje u članku „Od vernika, preko medija...“. da napišem.

Sada je jasno zašto ljudi u tolikom broju hodočaste i prelaze toliki put iz svih krajeva sveta, sa svih kontinenata i dolaze na poklonjenje Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i po blagoslov Vaš, oče, molitvu Vašu ,oče, savet, pouku, nadu za ozdravljenje, mir u porodici…

Mnogo sam puta cvilela, zbog lutanja braće i sestara, koji tragaju za putevima Gospodnjim, a spotaknu se često upravo u Crkvi, upravo kod sveštenstva, odustanu od Bogosluženja, prestanu da čitaju molitve. Ja znam da je to po slabosti njihovoj, ja znam da je to zato što nepomjanik zna tačno kako i kuda da tuče, sve je to jasno, ali opet je Crkva naša Pravoslavna ta koja preko svojih prezvitera mora da nas diže, učvršćuje u veri, bodri, ne dozvoljava da se naši umovi prepuste razmišljanjima o dvojnim aršinima, o podvojenosti u Srcu Hristove Crkve, jer mi smo svojim krštenjem već Hristova vojska.

Teško je danas sveštenstvu. Period bezbožništva je uništio veru u Boga, odjednom je postalo sve dozvoljeno, stida više nije bilo ni pred Bogom, ni pred roditeljima, ni pred kumovima, a kamo li na ulici ili diskoteci. Ali danas, kada je slobodna volja veroispovedanja oslobodjena svih stega, Bogu hvala, izgleda da je naša divna Vera Pravoslavna u dubini crca naših šćućurena čekala, kao da se skrivala od jeretika u tom teškom periodu života našeg pravoslavnog čoveka, a izgleda da su se i naši preci mnogo molili za nas u ovom periodu bezbožništva i otpadništva, i sada imamo pojavu buđenja, otrežnjenja i sve većeg broja Bogotražitelja u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Medjutim, čak i kada iskreno kreneš za Hristom, čak i kada iskreno poveruješ da je to jedini put za spasenje tvoje duše, često počinje spoticanje baš tu gde jedino očekuješ jevandjeljske bisere, tu gde nikako ne želiš da ih izgubiš, baš tu u okrilju Srpske Pravoslavne Crkve.

Oče, meni se dogodilo prošlog vikenda da u Slavu Gospoda posetim manastir Ravanicu, Manasiju i Koporin. Putovala sam autobusom punom poklonika. Svi smo samo želeli da se napojimo na Izvoru Vode Žive Hristove. To jeste bila prava Hristova vojska. Stižemo na Svetu Liturgiju u manastir Ravanicu. Puno dečice, andjelčića Božijih, stoje u redu za pričest, lepota jedna. Roditelji mladi, pobožni, dečica ručice prekrstili na grudima, vidi se naučena kako se stoji pred Svetom Čašom. Lepota… lepota… Svetinja velika, gradili je naši pobožni preci. Teče liturgija, ja u molitvi, osećam to parče neba koje se spušta od Gospoda na n a r o d, koji Gospoda u molitvi priziva, i odjednom kao grom iz vedra neba,...nakon svešteničke molitve iz oltara „Da zablagodarimo Gospodu!“, pojci i narod otpevavaju „Dostojno i pravedno jest poklanjati se...“, i tu se moj stub svetlosti, koji je do tada spajao NEBO i mene, preseca se kao mačem...!!!???

Ja više ne čujem kome je „dostojno i pravedno poklanjati se“ , više niko ne peva „Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu...“ niti najsvetije pravoslavno „Trojicje jedinisuščnjej i nerazdjeljnjej“... A to je kruna Pravoslavlja! Samo u Pravoslavlju SU TROJICA JEDINOŠUNA I NERAZDELJNA“. Oče, kažite da li je to tako? Zašto su iz Liturgije bez Odluke Arhijerejskog Sabora, grubo izbačena Pravoslavna i Svetosavska Tri Lica Božija jednaka po suštini? Bog da mi oprosti, ali ja sam osetila veliku tugu? U sebi sam nastavila da se molim i da se od srca poklanjam Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, Trojicje Jedinosuščnjej i Nrazdeljnjej, ali, plakalo mi se. Mnogi su se uskomešali, a mnogi to nisu ni osetili? A ja to doživljavam kao obmanu vernika, svog naroda, koji je upravo došao da se pokloni Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Trojici Jednosušnoj i Nerazdeljnoj. Možda neki crkveni velikodostojnici misle da je narod molitveno neobrazovan pa im se može i ovo plasirati. Šta ćemo sa obrazovanim molitvenicima, mislim na svesnost o značaju i o značenju Liturgije? A i neobrazovani liturgijski i ne moraju da budu obrazovani, ali oni imaju ljubavi za Gospoda, i samo zbog toga ne sme im se prekrajati Liturgija ni u jednom delu, ni u jednom zarezu, jer to nije radio ni Sveti Sava a ni sveti vladika Nikolaj Velimirović.

Molim Vas, oče, molim Vas, oprostite, ja moram da Vam napišem ovo, jer je meni baš tako teško na Liturgiji bilo. Sveštenici, pa i episkopi su epizoda, posle njih dolazi neki drugi sveštenik i episkop, a njegova dela ostaju, dobra ili loša, ali naša Sveta Pravoslavna Crkva ostaje vo vjeki vjekov. Da li su svesni k r o j a č i bez blagoslova Svetog Arhijerejskog Sabora, ne znam kako „obrazovani“ bili, i oni su samo ljudi i njih nepomjanik može da zanese, da niko bez blagoslova Srpske Pravoslavne Crkva ne sme makazama seći Svetu Liturgiju i ne smeju dirati svetosavlje?

Oče, mogo još primera ima smućivanja naroda, mi Vas, molimo, i Vas i celo sveštenstvo i monaštvo, čuvajte nas od nas samih, a i saslušajte glas naroda svoga, možemo mi dosta i da pogrešimo, ali možda ponekad i da na vreme ukažemo na neku neobičnu pojavu, koja bi polako mogla da se otme kontroli čak i najvećim revniteljima, a nepomjanik samo čeka...Oče, ako blagoslovite, ja ću se još oglašavati!

Oče, blagoslovite!
Svako dobro od Gospoda!
Tankosava Damjanović

________________

KOMENTAR 2a, Sestra Tankosava, Beograd

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

Bogu hvala, oče, što ste u okviru svog kolosalnog revniteljskog i pastirskog rada osetili i č u l i g l a s n a r o d a, i pokrenuli mnoge teme, izmedju kojih i veoma bolnu temu kao što je smućivanje verujućih, koji zbog teškog perioda bezbožništva, pri ionako krhkom poimanju Vere naše Pravoslavne i još uvek bojažljivom pristupanju vojsci Gospoda Isusa Hrista, naizbežno trpe velike posledice, jer nije lako želeti a ne znati kud ni kamo…

Bogu hvala i slava Mu, nemam prosto reči koliko ohrabruje i uliva poverenje u Crkvu našu Srpsku obraćanje Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Zagrebačko-ljubljanskog i cele Italije Gospodina Jovana. Ovo obraćanje je direktna odbrana Crkve, kojoj se Njegovo Visokopreosveštenstvo Gospodin Jovan, kao i sav sveštenički i monaški klir, zavetovao pred Krstom Časnim i Jevandjeljem, jer smućivanjem pastve, napadnuta je upravo Crkva, Nevesta Hristova, a Crkvu čini narod sa svojim prezviterima od Boga darovanim.  A šta je to srpskom narodu darovano?! naravno, nikada ne smemo da zaboravimo veliki broj pravih episkopa, velikih revnitelja i služitelja SPC.

Njegovo Visokopreosveštenstvo Gospodin Jovan svojim obraćanjem, jednostavno, veoma jednostavno, kao otac porodice, kao roditelj, želi da se u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi utvrdi jedan r e d, da se ništa ne čini mimo propisanog poretka, da sva crkvena problematika bude usaglašena i ujednačena, da se važeće odluke Svetog Arhijerejskog Sabora bezrezervno poštuju u svim eparhijama podjednako.

Naravno, samo tako bi se uveo red u našoj Crkvi i sankcionisala samovolja pojedinaca, koji ne znam koliko da su negde u pravu, ali ako se to kosi sa trenutnim odlukama Svetog Sabora i još unosi razdor i nered u Crkvu, to samo može da nanese veliku štetu narodu, koji se teško, teško, pa ipak budi iz grehovnog sna.

Oče Gavrilo, želim Vama da prenesem oduševljenje vernih čitalaca Lepavinskog sajta iz Beograda, koji su pročitali kako Vaše, tako i obraćanje Mitropolita Gospodina Jovana. Kažu da su Njegovo Preosveštenstvo i Vas doživeli kao snažne stubove Srpske Pravoslavne Crkve, da su željni reda i poretka u Crkvi i na Svetoj Liturgiji, da je mnogo teško i zbunjujuće, jer, upravo u Crkvi se neoprezno unosi nered od strane pojedinog sveštenstva, negde služe na jedan, a negde na drugi način, jedni otvaraju Carske dveri, jedni zatvaraju, episkop pred narodom isteruje pojce, jer pevaju ne kako je on ustrojio, već Sveti Arhijerejski Sabor, jedni ne naplaćuju krštenje, venčanje, opela i ostale crkvene obrede, drugi debelo naplaćuju, pri čemu je svuda različito, jedni imaju blagoslov da se pričešćuju svake subote i nedelje i praznika, drugi ni slučajno to ne blagoslove, neki episkopi nose mitru, a neki umesto mitre nose neke čudnog oblika „kapice“ za vreme bogoskuženja koje, u našoj Crkvi nikada nisu nošene, neki nose fanariotske kamilavke, kojih se jedva oslobodila SPC. Da li znamo da su ne tako davno po Crkvenom Ustavu monasi nosili jednoobrazne kamilavke, a sveštenici svešteničke šešire? A gde je sada jednoobrazje i kakva je to gimnastika, pitaju se vernici? Sa čijim to blagoslovom vlada takvo šarenilo? Kako su ruski episkopi, kada izadju iz oltara pred narod, svi kao jedan? Milina jedna.

Valjda zbog svega toga, sve je manje ljubavi po našim manastirima..., a napada na Crkvu svakim danom sve više.  To je samo deo potpuno nepotrebnih različitosti, koje unose nemalu smutnju i nanose veliku štetu našoj Crkvi, jer možda mnogo toga i nije istina, ali svaka laž koja se nekoliko puta ponovi, a niko to ne odbrani, postaje istina i teško se onda izboriti sa njom.

Da li je problem početi sa pripremama eventualnih izmena Tipika, Crkvenog Ustava, Služebnika, ukoliko je to nužno, usaglasiti i ujednačiti sva pravila u Crkvi, a dotle obavezujuće služiti po postojećim, odobrenim od strane Svetog Arhijerejskog Sabora Crkvenim Ustavom i ostalim „knjigama starostavnim“, koji će važiti za sve Časne Prestole Srpske Pravoslavne Crkve, ma gde da se služi Sveta Liturgija, i tako pomoći svome verujućem narodu, makar onom malom broju koji posti i pričešćuje se i traga za spasenjem duše svoje, a i onom delu, koji je ušao u Crkvu, pa zbog „nereda“ izašao. Verujte, njih nije malo, zbunjeni su i ne znaju kome da veruju, jer jedino još u Crkvi kažu trebalo bi makar da se nadje mir i red, gde kada bi bilo reda, rado bi prišli svojoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.

Bogu hvala, nedavno sam sa grupom poklonika iz Beograda istog dana posetila i manastir Manasiju i manastir Koporin. Na zaprepašćenje svih poklonika monahinja manastira Manasije saopštava da se u kivotu nalaze mošti svetitelja despota Stefana Lazarevića, a samo 3 sata ranije od monahinje iz manastira Koporina u obraćanju poklonicima upoznati smo da se u kivotu u manastiru Koporinu nalaze mošti svetog Stefana Lazarevića, da je svetitelj nekoliko puta vidjen kako čuva svoj manastir, da se na desetine dece rodilo kod do tada bezdetnih roditelja po molitvama nad moštima svetog Stefana Lazarevića, sina svetog cara Lazara, da je mnogo isceljenja bilo u manastiru Koporinu. Zbunjeni, samo smo pitali kako glasi odluka Svetog Arhijerejskog Sabora? Rekli su nam da Sveti Arhijerejski Sabor potvrdjuje da se mošti svetog despota Stefana Lazarevića nalaze u Koporinu. Dakle, tvrdnju da se mošti nalaze u manastiru Manasiji iznosi samo episkop Ignjatije i monahinja verovatno mora po poslušanju tako da priča poklonicima i time se bezobzirno obmanjuje svoj narod.
Medjutim, to nikako nije dobro. Ne sme se narod tako zbunjivati. Zar nam nije dovoljno napada sa svih strana, raskola, podvojenosti?

Hvala Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu Gospodinu Jovanu i Vama, oče Gavrilo, što očigledno želite da se u našu napaćenu, decenijama zabranjivanu, Crkvu uvede red i poredak, a time mnogo pomogne upravo Srpskoj Svetosavskoj Pravoslavnoj Crkvi i verujućem narodu, koji za te čudne pojave ništa nije kriv, ali može da pretrpi velike posledice.
Svako dobro od Gospoda!

Sestra Tankosava Damjanović
20.10.2008.
_______________

KOMENTAR 2b, Sestra Tankosava, Beograd

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

„ZNAMO DA SI TI PRAVEDAN! BUDI NAŠOM PRAVDOM, GOSPODE! ZNAMO DA SI TI NAŠ SPASITELJ! SPASI I IZBAVI NAS OD LUKAVOGA“

Oprostite, oče, i danas Vam se, eto, obraćam, jer kada mi je teško oko srca, lakše mi je kada sa Vama podelim moje nedoumice. Naime, danas sam na sajtu NOVINAR.de pročitala i odgledala snimak dela Svete Liturgije u Jasenovu kog Smedereva. Oče, molim vas, pogledajte tugu naroda srpskog verujućeg. Narod je došao u crkvu kako na Svetu Liturgiju, tako i da svom parohijskom svešteniku preda njihov dopis kako bi ga sveštenik predao nadležnom episkopu. Na sajtu se čak vidi i šta se u dopisu traži. Medjutim, parohijski sveštenik je odbio da primi dopis od vernika. Oče, on na to nije imao pravo. Narod je počeo da negoduje, baš je bilo neprijatno. Odbijajući da primi dopis sveštenik ih pita iz koje su parohije, na šta jedna vernica odgovara: - „Kada smo davali prilog, niste nas pitali iz koje smo parohije“.

Vidite, sve je to jedna velika tuga. Zar nikoga nema da primi i sasluša glas naroda? Zar Crkva može bez naroda? Ko je gradio naše današnje crkve i manastire. Ktitori i priložnici! Ko su oni? Naši dedovi i pradedovi. Zar sada unuci i praunuci njihovi nemaju kome da se obrate? Kome će taj sveštenik sutra da sveti vodicu, kome da krsti dete, koga da venča, koga da opoje ako vrati narod iz crkve? I zar nije dovoljno učen ili nema ljubavi da porazgovara sa svojim narodom, da ih sasluša, da razreši njihove muke, ili ako on ne može, da pozove starijeg sveštenika sa ljubavlju ili nadležnog episkopa, da umiri parohijane svoje od kojih konačno živi i on i njegova cela porodica.

A Sveta Liturgija je odslužena tako što su ti isti parohijani za sve vreme Liturgije, osim za vreme čitanja Jevandjelja i Apostola pevali bogomoljačke pesme, i to je bilo u znak protesta za unošenje u Liturgiju novih elemenata, koji su u suprotnosti sa važećim odlukama Svetog Arhijerejskog Sabora, na šta su se i pozivali sve vreme.

Oče, Njegovo Preosveštenstvo Mitropolit Gospodin Jovan, kao da je proročki predvideo ovakve pojave u našoj Crkvi, pa je pre nekoliko dana pozvao na jedinstvo u SPC i na konačno definisanje svih novina i odstupanja, koje su se pojedinačno i neoprezno pojavile, ni manje ni više već čak i u toku služenja Svete Liturgije. To nejedinstvo nikome ne donosi dobro i Sveti Arhijerejski Sabor treba hitno da se oglasi kako se ne bi produbio razdor u redovima Srpske Pravoslavne Crkve.

Tebi, Gospode, naša hvala, a nama grešnima milost Tvoja! Amin, Bože daj!

U Beogradu, 21. oktobra 2008.,
na dan slave svete Taise i svete Pelagije

Sestra Tankosava Damjanović
______________

KOMENTAR 3, Sestra Spomenka, Bjelovar

KOMENTAR O PRAVNIM PRINCIPIMA U DRŽAVI S OSVRTOM NA CRKVU

Ustav je najviši i najvažniji pravni akt svake države. Njime se propisuje opseg prava i dužnosti svakog građanina te način funkcionisanja države kao cjeline. On garantuje pravnu, ličnu i imovinsku sigurnost i dostojanstvo svakog svog državljanina, ali ga i obavezuje da poštuje pravni poredak države u kojoj živi. Nisam poznavaoc crkvenog Ustava SPC, ali pretpostavljam analogne odnose na relaciji Sveti arhijerejski sabor SPC i svakog pojedinačnog vjernika. Pravnim rječnikom rečeno -sve je jasno propisano, no život često stvari okrene u drugom smjeru. Gledajući sa istorijskog stanovišta uprkos mnogih dobrih ustava pojedinih zemalja dogodili su se i strašni krvavi prevrati i ratovi svaki put kad su se stvorili paralelni sistemi moći koji su na djelu zatirali ustavima zagarantovana prava ljudi.U takvim okolnostima razne institucije su se udaljavale od onih koji su im dali pravni legitimitet postojanja – svojih državljana. 

Na planu unutar ckrvenih odnosa kad bi se sveštenstvo odvajalo od svog stada i postajalo samo sebi dovoljno, događali su se crveni raskoli. Slijedeći ovu logiku postavlja se pitanje kad se gleda i na odnos vjernik – crkvena vlast- gdje je mjesto vjerniku mirjaninu?  Da li da bude nijema većina koja bez pogovora i uvijek sa razumijevanjem prihvata različite nove izmjene, ili da na legitiman način jasno damo do znanja onima koji odlučuju i u ime vjernika gdje je krajnja granica preko koje se ne može preći bez posljedica. Da biste došli u poziciju da raspravljate o tome šta je u crkvi dogmatski i u skladu sa poretkom, a šta nije, morate prvenstveno biti vjernik i morate poznavati crkveni poredak da bi stekli predstavu o tome koji su crkveno-pravni putevi održavanja vjekovnog poretka. Morat ćete se pri tome pomiriti s injenicom da je Crkva prilično u „jurističkom“ smislu zatvorena institucija i da regule koje ima, ima i radi vlastitog institucionalnog funkcionisanja, a ne zbog mogućnosti vašeg demokratskog bitisanja u njoj.

Svi smo mi u zadnje vrijeme svjedoci nekih novina koje se uvode i koje se događaju različito od eparhije do eparhije po onoj narodnoj da je svako gazda u svom dvorištu i da se s tim drugi može samo složiti, a ne i raspravljati.  Zaboravlja se pri tom na jedinstvo i jednoobraznost Crkve u cjelini i ljubav generacija naših blagočestivih predaka koji su čuvali Njeno predanje često puta i po cijenu vlastitog života. Pitam se ko je sebi prisvojio pravo da pređe preko te činjenice i kojim razlozima je vođen.

Ako dođete u situaciju u kakvoj se nedavno našla sestra Tankosava, kada je bila u crkvi gdje je drugačije bogosluženje doživjela od do sada praktikovanog , možete se isto tako iznenaditi i osjećati, naime kao da svojim ključem otvarate tuđu kuću. Ta kuća onda odjednom kao da više nije vaša! Da je kojim slučajem nakon prvobitne nelagodnosti, mjerodavnu osobu upoznala sa svojom nedoumicom, vjerovatno bi je samo učtivo upozorila na nedovoljno poznavanje crkvenog poretka i liturgike da bi se o tome raspravljalo.  Po principu legaliteta dok je neki zakon na snazi imaju ga svi bez izuzetka poštovati. Sveti arherejski sabor SPC još uvijek nije donio odluku o izmjenu liturgije, stoga nema nikakvog pravnog osnova da nam se događa, to što nam se događa. Kao što često kaže otac Gavrilo: „Svi smo mi kršteni ljudi i pozvani na apostolstvo.“ Dakle,pozvani smo svojim životima svjedočiti svoju vjeru i svojim molitvama učvršćivati legitimitet patrijarha,episkopa,sveštenika. Mi ćemo kao mirjani teško imati vezu sa svojom crkvom kao institucijom,ako se za njih svakodnevno ne molimo da im Gospod da vjeru čistu,trpljenje i ljubav pravu.Ako je neko i krenuo krivim putem vjerni narod ga svojom molitvom može vratiti. Ovaj put je doduše duži, no mnogo je ispravniji i časniji,nikoga ne vrijeđa,ni na koga prstom ne pokazuje,nikoga ne sramoti.A onaj za koga se molite to će sigurno znati. SVE JE MOGUĆE ONOME KOJI SE MOLI! Koju smo mi žrtvu kao vjernici prinjeli za naše sveštenst vo zaokupljeno svojim životnim brigama?Jesmo li zapostili u neposne dane, jesmo li davali milostinju?

Ako nismo - što čekamo,krajnji je čas! Kao vjernici prvi način koji imamo da utičemo na našu crkvenu vlast je da molitveno i liturgijski učestvujemo u crkvenom životu, a paralelno s tim dobijamo i mi dio legitimiteta i prava da učestvujemo na jedan konkretan i dostojan i svjetovno rečeno kompetentan način u raspravi kao istinski članovi Crkve, a ne pasivni koji samo traže pravo, ali ne primaju i ne ispunjavaju dužnosti.

Sestra Spomenka
______________

KOMENTAR 4. Brat Stefan Ibrišinović, učenik VIII razreda, osnovne škole (14 godina)

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

Evo, navodeći Vaš tekst, mislim da narod Božiji (grčki - laos), učestvuje aktivno najviše u Svetoj Liturgiji, ali i u svim sveštenodejstvima i Tajnama Crkve. Narod je taj koji uz sveštenike i episkope čini Crkvu. Međutim, samo svi zajedno sa svojim prezviterima i episkopima (grčki episkopos -nadgledatelj), činimo Crkvu u hramu, na bogosluženju. Od ove polazne činjenice jasno je da narod treba da aktivno učestvuje u svemu i u svakoj aktuelnoj situaciji, koja se u Crkvi dešava. Zato imamo Sveti Arhijerejski Sinod i Sveti Arhijerejski Sabor od kojih preko sredstava informisanja dobijamo obaveštenja o odlukama, koje su naši arhijereji (znači prvi jereji, odnosno oni koji su veći od jereja, dakle episkopi), u jedinstvu vere i Duha Svetoga doneli, a koje se imaju sprovoditi. Treba ovde da naglasimo da su prave informacije one koje su donete od strane Crkve i koje su objavljene sa potpisom crkvenih institucija. Sve ostalo su zlonamerne informacije ili vešto smišljene dezinformacije.
Ovo bi trebalo da je svima jasno. Medjutim, naglasak treba da stavimo na aktuelno stanje u našoj Crkvi. Danas je sa raznih strana prosto nametnuto liturgijsko - reformsko pitanje. Međutim, dolazimo do sinteze sa Svetim Pismom, koje treba da nam je jedini rukovoditelj, gde se kaže (parafraziramo): Ko doda ili oduzme bilo šta (od Zakona Božijeg) neće mu biti dobro ni na ovom, ni na onom svetu.
Upravo je to rukovoditelj, i, liturgijska svest verujućeg polazi od toga. Onako kako su naši sveti Oci dali temelje Svetoj Liturgiji, kako su obrazovali liturgijski tekst (sv. Jovan Zlatousti, sv. Vasilije Veliki i oci pre svetog Grigorija i on sam Pređeosvećenu Liturgiju), koji se danas nalaze u Služebnicima, tako valja služiti. A sve ostalo potiče iz prelesti, koje se treba kloniti i na koju treba da obrati pažnju upravo Sveti Arhijerejski Sabor.

Međutim, ovo se najviše tiče sveštenstva. Ja ovde želim da stavim naglasak na vernike, na narod Božiji, jer sam svoj stav počeo da iznosim upravo polazeći od naroda. Narod u Crkvi ima veliki udeo jer je on primalac Tajni Crkve. Narod je poslušan svojim sveštenicima. Sveštenici su vršioci, i moraju da budu poslušni svojim episkopima.

Crkva je, a to je jako bitno, „nevjesta Hristova“, i ona je kao Hristos, uvek mlada, i nikada zastarela, kao „što je On uvijek mlad, a nikada zastareo“. Tu polazimo od činjenice da je Hristos punoća Crkve i da se mi, primajući Boga u sebe, lično spasavamo, ali, opet kroz zajednicu i jedinstvo Crkve. Veoma je važno da se zapamti, kako zbori naš otac Gavrilo, da na hirotoniji (rukopoloženju) episkopa i sveštenika, i narod izgovara „Aksios“ (grč. dostojan), i vidimo da tu stepenicu, polaznu činjenicu života Crkve posle Hrista, upravo ima narod. Međutim, tu ne treba ići u krajnji ugao pa doći po paralele sa raskolničkim jerarhijama, gde narod govori pre Sinoda. Dakle, da rezimiramo, narod ima bitno mesto u Crkvi, jer bez naroda nema ni Crkve, niti Svete Liturgije, na kojoj se temelji Crkva. Znači, narod zaslužuje da bude informisan o svim dešavanjima u Crkvi i da preko svojih sveštenika i episkopa ima pravo na svoj glas, jer smo „svi jedno u Hristu Isusu“.

2./15.10.2008. na dan slave svetog Tita Čudotvorca
Mnogogrešni brat Stefan Ibrišimović
______________

KOMENTAR 5. Brat Stamenko, Banja Luka.

Pomaže Bog Oče, razmišljam danima ustvari od kada ste postavili temu “OD VERNIKA, PREKO MEDIJA DO SV. ARHIJEREJSKOG SABORA” da li da komentarišem temu, pošto nepoznajem dovoljno sam tok Liturgije da bih se upuštao u rasprave bilo dobre ili loše. Samo mi jedna stvar nije jasna, a to je nepoštivanje Crkvene hijerarhije. Prvi put sam se sreo sa tim čitajući događaje vezane za Svađu između Vladike Artemija i igumana Teodosija iz Visokih Dečana, tuča između monaha , rasprave itd… Običan vjernik kao ja može samo da se moli Bogu da to prestane, ali sve su to iskušenja, ili početak iskušenja ne samo za učesnike svađe već za cijeli naš narod. Kao posmatrač znam samo jedno a to je da Vladika ne treba da ima lične nekretnine, lični novac i da Iguman i monasi MORAJU da poštuju svog Vladiku sve ostalo van toga vodi daljoj podjeli unutar naše Crkve i čitanje Crkvenog Ustava kao da su advokati tj. nalaze neke “rupe"i “ali” u Crkvenom Ustavu.

Ne znam Oče ,ali nepoštivanje odluka kao što i samo ime kaže SVETOG ARHIJEREJSKOG SABORA donosi velika iskušenja za sve, i vjerovatno ni taj sveštenik nije sam došao na tu ideju možda on samo sluša svog Vladiku , pa sa druge strane onda je on u pravu jer je u poslušanju. Praštajte Oče meni grešnom što se usudih da komentarišem. Episkop Valjevski g.Milutin lijepo reče “NE KLONIMO U VJERI I NE GAZIMO PO KRVI HRISTOVOJ”

brat Stamenko, 21.10.2008.
______________

KOMENTAR 6. Sestra Vladislava, Banja Luka.

Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite.

Javljam Vam se u želji da Vam se zahvalim i podržim Vaš trud koji ulažete da nas grešne izvedete na pravi put, a našu Srpsku Pravoslavnu Crkvu i one koji je predstavljaju i vode pomognete da nas vode ispravno tim putem.Ja lično ne mogu da dajem bilo kakve kritike ili zamjerke jer nisam dorasla tom zadatku.Za Pravoslalje sam,tek od skora, počela svjesno da se vezujem i proučavam i ako sam krštena još u ranom djetinjstvu.

To što osjećam u srcu nije dovoljno da bih davala bilo kakve primjedbe, pa zato želim samo da dam makar mali doprinos ovoj temi i zadatku koji ste, Vi oče, otvorili svima nama na korist.I sama sam
ponekad zbunjena nekim nedoumicama i nesuglasicama ali to pripisujem prvenstveno svom neznanju.Vjerujem da ovakvih kao ja na žalost ima mnogo pa još ako počnemo ,ne daj Bože,pogrešno da učimo i da nas pogrešno vode pitam se gdje će mo stiće.Zato je zaista potrebno da danonoćno stražarimo nad smima sobom a oni koji znaju više imaju i veću odgovornost.

Zato mislim da je jako korisno da svi učestvujemo u očuvanju i pravilnom radu Crkve i Sveštenstva i da na taj način pomažemo i našem Sveštenstvu a i sami sebi.Bitno je da svoje primjedbe pravilno
predočimo a ovo je pravo mjesto.Šta vrijedi i naša kritika ako služi da se napravi spektakularna mediska vijest, a zlobnici samo na to čekaju.Naš komentar treba da bude potaknut iskrenom željom da činimo dobro a ne da stvaramo senzacije kojih u današnjem vremenu ima svakako dovoljno.

Za ovo kratko vrijeme od kada posjećujem stranice Manstira Lepavina, koje Vi uređujete i vodite,mnogo toga sam naučila i nadam se uznapredovala. Makar je to samo jedna mala trunka svjetlosti u mraku mog neznanja, zahvalna sam Svevišnjem i Presvetojkoj našoj Bogorodici i Vama oče Gavrilo.Zato i ako nisam dostojna davati komentare o tome koliko je naše sveštenstvo pravi greške, usuđujem se odgovoriti na Vaš poziv i svojim javljanjem se zahvaliti na trudu koji ulažete, a narod kaže ni jedan trud nije uzaludan.

Da da Bog da što manje griješimo i što više se kajemo.Praštajte ako napisah nešto nedostojno.
Svako dobro od Gospoda i Presvete Bogorodce Lepavinske Vama oče i svima u manastiru.

Sestra Vladislava Vasić Thiel
22.10.2008.

Komentari: