O SUPROTSTAVLJANJU GREHU
A kako se mi služimo našim jezikom? Jezik je naš bič. Jezikom hvalimo Boga ali i ružimo bližnjega. Jezikom, usnama pojemo: «Aliluja!» - i tog istog dana govorimo nepotrebne reči.
Vladimir Solovjev je pisao:»Ad ima svoj očaravajući cvetić i svoje obmanjujuće sijanje». Kada ne bi bilo tog «očaravajućeg adskog cvetića» i tog «obmanjujućeg sijanja», onda greh verovatno ne bi bio toliko sablažnjujući. I često, posebno kada se govori o estetici, koja može biti istinita i lažna, treba biti veoma trezven: da li je to taj cvetić – adski, koji nas uvodi u greh i pad, i odvodi od Boga ili je to pak istinski cvetić, mirišljav, koji nas poziva u gornju obitelj?
«Raduj se, postom, poklonima, stajanjem na molitvi, bdenijem umrtvivsi svoje telo. Raduj se umrtvivši onu prirodu koja je živa bila strastima...» - A mi se često varamo i pokušavamo «sve da spoznamo», «sve da ispitamo» i predajemo se telesnim zabavama. I koliko odatle dolazi nevolja kad biste samo znali! Eto kada ideš i slušaš ispovesti po zatvorima, onda uvidjaš tu strašnu scenu predavanja telu i njegovom veličanju ...
I šta rade danas! Danas telesne strasti proglašavaju za heroizam, za dobro, stavljaju u centar života. A prepodobni Sergej se tome suprotstavljao od mladosti. Pogledajte se, - koliko se predajemo telesnoj pohoti, pri čemu ne prirodnoj, već protivprirodnoj, i pokušavaju da nas sablazne telesnim strastima, telesnim gresima sve te slike koje vidimo po novinama, knjigama i na televiziji i tome slično.
«Raduj se jer umrtvi prirodu koja bi živa strastima. Raduj se jer si umrtvio usta protiv primanja slasti. Raduj se jer si umrtvio jezik protiv reči skvernih, klevetnih i lažnih»...
A kako se mi služimo našim jezikom? Jezik je naš bič. Jezikom hvalimo Boga ali i ružimo bližnjega. Jezikom, usnama pojemo: «Aliluja!» - i tog istog dana govorimo nepotrebne reči. A koliko mi izogovorimo svakakvih «skvernih, klevetnih i lažnih» reči!
«Raduj se ti koji umrtvi uši od po dušu štetnog slušanja». A mi slušamo svakakve nedolične pesme, razgovore i razvraćamo se tako. Da, mi često slušamo to što ne treba da slušamo i često vidimo to što ne treba gledati, ali to još nije greh. To je ono što je prepodobni Nil Sorski nazvao povodom za greh. Prošli smo pored i naše oko je skliznulo na neku fotografiju ili neku nepotrebnu sliku – i mi smo otišli dalje i nismo ništa zapamtili.
Ali ako svoju pažnju zaustavimo na tome onda nam se već javlja pomisao. U povodu ne grešimo, ali u pomisli već grešimo, kada se zadržavamo na njoj, jer nam je slatka ...A koliko često ne želimo da napustimo neku pomisao, jer nam je slatka, kao taj «adski cvetić». I već ne želimo ni da je se oslobodimo. I tada pomisao počinje da vlada nad nama i ulazimo u treću fazu – fazu zarobljenosti. I tu nam već postaje strašno teško, pošto je nemoguće izbaviti se od dušepogubnih misli, od želja opasnih i za sebe i za bližnjega, jer u samom začetku puštamo tu pomisao, nasladjujemo se njome, a potom se pojavljuju i reči, i dela, i teški gresi.
«Raduj se koji si umrtvio ruku protiv grabeži i činjenja svakog zla. Raduj se koji si umrtvio stomak protiv prejedanja i pijanstva. Raduj se koji si umrtvio noge da ne idu na put grešnički i na sabor nečastivih». A hajde da mi te hvale prepodbnom Sergeju uporedimo sa samim sobom – tada će se pred nama obnažiti naša grehovna nečistota. I molimo prepodobnog Sergeja da bude naš primer, i postane naš duhovni vodja.
«Prepodobni oče naš Sergeje, moli Boga o nas!»
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3589.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 12/27 u 10:15 AM
|
Komentari:
Post poslije: ZBOG ČEGA TREBA IĆI U CRKVU?
Post prije: NA SVAKOM MESTU MOŽEŠ POSTATI PREPODOBAN ...