O POHADJANJU BOGOSLUŽENJA
Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša
nego u književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.
(Jevandjelje sv. Mateja 5:20)
Kao što mnogi od nas pamte, u zemljama pod komunističkom vlašću država je činila sve što je mogla da iskoreni veru. Razna sredstva, od propagande do otvorenog gonjenja, bila su upotrebljavana da se vernicima spreči praktikovanje religije i pohadjanje crkve. Pa ipak, bilo je mnogo pojedinaca koji su se odupirali ateističkim, antireligioznim naporima totalitarnih režima, te su odlazili u crkvu i praktikovali svoju veru, rizikujući da budu uhapšeni, prognani u koncentracione logore, ili čak i pogubljeni. U tim zemljama odlazak u crkvu nije bila i nije i sada neka formalnost, već akt lične hrabrosti i potvrda istinske i iskrene vere u Boga i crkvu.
U našoj zemlji, gde je sloboda ispovedanja zagarantovana našim Ustavom, niko ne stavlja sebe ni u kakvu opasnost time što pohadja crkvu i praktikuje svoju veru. Naravno, kako suptilni tako i dosta otvoreni napori se čine da nas odvoje od Boga i naše vere, ali bar nema masovnog i svirepog gonjenja. I pored toga, ima mnogo osoba koje nemaju veze sa svojom crkvom i verom. Ne govorim o onima koji pošteno i otvoreno kažu da ne veruju u Boga i crkvu, jer oni rade u saglasnosti sa svojim izjavljenim neverovanjem. Govorim o vernicima, o onima koji tvrde da veruju u Boga i da pripadaju crkvi, jer takvi, slično farisejima i sadukejima, delima svojim opovrgavaju ono što tvrde da veruju i ispovedaju.
Istina, oni mogu imati neke ozbiljne razloge za nedolazak u crkvu, i ti razlozi moraju biti veoma jaki ako su važniji od Gospodnjih zapovesti i crkvenog učenja. Medjutim, umesto da rasudjujem o važnosti njihovih razloga, koje će Gospod rasuditi, ja ću radije ukazati na razloge zašto treba pohadjati crkvu i praktikovati svoju veru. To je ne samo dužnost, već i potreba, pravo i privilegija svakog iskrenog vernika.
Ako neko ne upotrebljava svoje ruke u toku od nekoliko meseci, sposobnost upotrebe ruku može biti delimično ili totalno izgubljena. Tako je i sa našom verom: ne praktikuj je nekoliko meseci ‡ a u nekim slučajevima i nekoliko godina ‡ i ko zna da li ćeš je ikada posle toga moći praktikovati.
Crkva postoji za one koji je stvarno žele. Dobro je da imamo slobodu odlučivanja da li ćemo je pohadjati ili ne, jer upravo ta sloboda je deonica izmedju onih koji stvarno žele crkvu i onih koji to samo govore. Tako, ako ne pohadjate crkvu, niko vas ne može naterati da je pohadjate, ali, to moram otvoreno reći, nije pravo ni pošteno ni pred Bogom ni pred ljudima nazivati sebe pravoslavnim hrišćaninom ili hrišćankom, članom ili članicom jedne pravoslavne parohije, a nemati niakakve veze ni sa parohijom, ni sa crkvom, ni sa verom. Oni koji govore da je crkva potrebna za njihovu decu, a sami smatraju da je u redu da je oni ne pohadjaju, ne čine dobro ni sebi ni svojoj deci. Deca će se pitati zašto je njima crkva potrebna ako nije potrebna njihovim roditeljima.
Svako ko očekuje da mu vera bude samo izvor zadovoljstva, razonode, zabave, nije shvatio osnovnu istinu o prirodi i svrhi religije. Ona je pre svega i iznad svega lični napor, način života, a tek posle toga i izvor radosti. Za razliku od atletskih takmičenjima, gde u takmičenjima može uživati i publika isto toliko kao i takmičari, u crkvi samo aktivni učesnici nalaze radost i inspiraciju, ali i tegobe duhovnog uzrastanja.
Lakše je biti nevernik nego vernik. Neverovanje ne obavezuje ni na šta. Možda je to glavni razlog onih koji ne dolaze u crkvu i ne prakti kuju svoju veru.
Cleveland, Ohio Dr. Mateja Matejic
protojerej-stavrofor
1993. godine
| | |
Postao 08/30 u 09:36 AM
|
Komentari:
Post poslije: PRAVOSLAVNA HRIŠĆANSKA NASTAVA
Post prije: ŽIVOT I DELA svetoga sveštenomučenika TEODORA Episkopa vršačkog