MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Hrišćanski zivot je hodjenje po svetlosti. Zbog sivila našeg zivota mi ne vidimo i nismo svesni punoće nase misije na zemlji, punoće darova koji su nam od Boga dati, i nismo svesni cak ni samih sebe. Darovi našoj duši ostaju u nama neiskorišćeni. Mi se sami sebi cinimo ništavni i druge takodje smatramo takvima, poredeći ih u odnosu na sebe, i kažemo: “Mi smo mali, obicni ljudi. Šta mi možemo da ucinimo, sem da zaradimo koricu hleba. To potcenjivanje cesto oslabljuje našu volju za delatnost - međutim, mi nismo nimalo slabi i svako od nas ima svoju misiju. Svaki covek na svetu ima svoje naznacenje, i predstavlja Božijeg poslanika na zemlji. Gospodu je važna svaka duša, i svako je odgovoran za svoj život i nije oslobođen odgovornosti za druge. Prebacujuci odgovornost na drugoga, mi kao da samim tim prebacujemo i krivicu na drugoga, zbog cega se rađa osuđivanje, koji vodi razdvajanju. Uzmimo naprimer to što se desilo sa našom Otadzbinom. Mi sve ne želimo da priznamo da smo sami krivi, već kažemo da su u našoj nesreći krivi te ovi, te oni. A međutim, ako bi svako priznao svoju krivicu u uništavanju Rusije i pokajao se zbog nje, onda bi Gospod darovao spasenje našoj Otadzbini. Spoljašnji život umnogome zavisi od nas samih. Svako na osnovu svog poslaništva na zemlji ima uticaj na okolinu i samim tim i na svetski život. Ako loša volja neutrališe snagu dobra, tim pre volja, koja je oslobođena od greha ima ogroman znacaj.

Mi živimo svaki dan i svaki dan opštimo sa ovim ili onim ljudima. Opšteći međusobno, mi možemo da se prikažemo ili u lošoj ili u dobroj svetlosti. Nažalost, mi obicno ne razotkrivamo svetlost i dobrotu koje su u nama. Naši darovi se neutrališu sivilom našeg života. Mi sami cesto ne znamo vrednosti naše duše, i zbog toga se na duši taloži neko pomracenje. Jer da bismo mi sami ispunili svoje naznacenje, i da bismo se razotkrili potrebno je da nam se otvore unutrašnje oci: samo tada ćemo u duši uvideti te vrednosti, koje su skrivene od našeg unutrašnjeg oka. Sami treba u sebi da otkrivamo te vrednosti kao i da pomažemo drugima da ih otkrivaju. Posebno treba podvući znacaj poslednjeg: pomažuci drugima da otkriju sebe, mi i sami duboko otkrivamo sebe. Upravo zbog toga je korisno opštenje sa drugim ljudima: ono za nas predstavlja školu našeg spasenja, školu našeg duhovnog napredovanja, dok izbegavanje opštenja sa ljudima nije uvek korisno za hrišćanina.

Čovek u samoći skoro uvek postaje neserećan. I što se više bude udaljavao od ljudi, tim će više biti nesrećniji. Živeći usamljeno, mi se nekako odvajamo od zajednickog života, od života celog organizma i sahnemo u toj samoći, pošto se ne napajamo sokovima zajednickog života. Kroz opštenje sa ljudima, covek projavljuje svoje nepoznate snage; ujedinjenje srodnih snaga dovodi do pokreta. Na taj nacin opštenje sa ljudima obogaćuje našu dušu, i ona se rascvetava kroz punoću našeg zbližavanja za drugim ljudima. Svaki covek je individua, ali svaki covek može da popuni svoje nedostatke opštenjem sa celim organizmom covecanstva. Ljudi su Boziji cvetovi: treba kao pcela umeti sakupiti med sa tih cvetova, obogaćujući sebe individualnosću drugih i svoju individualnost razotkrivanjem sebe drugima.

Ponekad nam opštenje biva naporno, ali smo mi prizvani na zajednicki zivot, pa je opštenje sa ljudima hrišćanska obaveza. Čovek koji opšti sa drugima i kreativno savlađuje podele, otkriva svoje vrednosti, obogaćuje se, a samim tim obogaćuje i druge. Svaki susret može da nam pruži veoma mnogo. Ako budeš pažljiv prema ljudima koji te okružuju, bezuslovno ćeš uneti bogatstvo, i pronaći vrednosti: svetlost i dobrotu. U svakom coveku ima nešto predivno, ali nam naša grehovnost ne dozvoljava da to uocimo. Mi obicno samo površno upoznamo jedni druge i ne trudimo se da dopremo do istinske covekove suštine. Mi ne upoznajemo coveka sa duševne strane u svoj njegovoj punoći. Mi se srećemo sa Ivanom, Petrom, Marijom, Darjom i u većini slucajeva ih nepravilno procenjujemo, posmatrajući ih samo površno. Kažemo: “Ovaj je simpatican, a ovaj nijec. Mi se cesto, uvidevši necije nedostatke, klonimo takvog coveka, prihavatajući ono što nije njegova suština za njegovu istinsku suštinu ne pokušavajući cak ni da dopremo do suštine, osuđujemo ga, razdvajamo se međusobno, ne pokušavajući da savladamo to što nas razdvaja. Navikli smo da opštimo sa ljudima koji su nam prijatni, i kada imamo prirodno nastrojenje jedni prema drugima. Nailazeći na najmanje prepreke u opštenju, mi ne ulažemo volju da ih savladamo. Nama je veoma teško da porazgovaramo sa covekom prema kome imamo predrasude, ali upravo tu teskoću i treba da savladamo. Gospod želi da nas sve sjedini, a lukavi se trudi da nas odvoji jedne od drugih. Savlađivanjem tih podela mi jedni u drugima spoznajemo to jedinstvo koje je od Boga, koje ujedinjuje naše snage i pruža nam životna dobra. Greh je razdvojio sav ljudski rod. Ljudi se pobedom nad grehom u sebi međusobno zbližavaju, vraćajući se prvobitnom svom stanju svrsishodnosti ljudske prirode - jedinstvenog organizma. Greh potkrada coveka. Ne savlađujući to što nas razdvaja, mi ne vidimo istinski život svakog coveka, već masku koju nepravilno prihvatamo kao stvarnost! Naša razdvojenost i naša samoća kvare naš život.
Često smo radi opštenja sa ljudima primorani da prevaziđemo i neko neprijatno osećanje, da se primoramo, da ucinimo neki podvig, da savladamo svoju neprijatnost, sto predstavlja ili dobro delo ili vrlinu. U stvari, to i jeste zadatak svakoga dana za svakog od nas. Druželjubivost je Božiji dar, i ako mi budući nedruželjubivi postanemo druželjubivi radi popunjavanja svojih nedostataka onda to predstavlja podvig.

Ponekad uocavamo da se u obicnim ljudima otrkivaju neobicne vrednosti u nekim strašnim događajima, kao naprimer u ratu ili nekim drugim nevoljama. Zašto cekati na takve strašne događaje da bi spoznali dobro u nekom coveku? Imajući kreativan odnos prema životu, mi ga možemo uvek otkriti, i treba samo da se potrudimo da izađemo iz inertnosti i da savladamo podele. Savlađujući te međusobne podele, ljudi pocinju da osećaju jedinstvo života, koji im pruža dobro, donosi radost, i blaženstvo. Savlađivanjem podela mi kao da ulazimo unutar jedni drugih, za šta je primer prijateljstvo. Za takve ljude kažu: “Oni žive kao duša u duši. Samo savlađivanjem toga što nas razdvaja se pred nama projavljuje punoća življenja.

Nama se obicno cini da su naši susreti sa ljudima slucajni. Naravno da to nije tako! Gospod nas stavlja jedne pored drugih u porodici, u društvu, kako bi se mi obogaćivali jedni od drugih, i da bi zbližujući se jedni s drugima, kao trenjem stvarali svetlosne iskre. Gospod kaže: “Evo ti zadatak. Postavio sam te sa ovim ili onim covekom. U tvom srcu postoji talant, kojim sam te Ja nagradio, otkrij ga. Gospod kada šalje svaku dušu u život, daje joj neke određene talante i arenu za dejstvo, i za procvat duhovnog života. I kako je svaki covek duhovno neponovljiv, onda ukoliko njegovo duhovno bogatstvo ne bude projavljeno, to će biti duhovna smrt, nestajanje Božije svetlosti u datoj tacki postojanja. I zato svako treba da se pobrine o svom duhovnom svetu, kako bi omogucio da Božija svetlost zasija u njemu, a ne da nestane. Zbog cega ne želimo ili kao da usporavamo korišćenje sopstevnih snaga koje se nalaze u nama? Mi kroz borbu sa grehom u nama samima oslobađamo dobro u sebi i time možemo sami kreirati novi život, smanjujući zlo na zemlji, a pre svega u samima sebi. Najmanji napor s naše strane će prekinuti našu inertnost, probuditi nađu uspavanu dobrotu i projaviti je.

Svakom coveku su dati određeni talanti. Svakoga će Gospod pitati: “Zašto nisi uradio to što si trebalo da uradiš? Zadatak svakog coveka je da u svom životu otkrije i umnoži talante koje mu je Bog dao. Obicno ljudi kažu: “Ja nemam nikakvih talenata, imajući u vidu talant naucnika, slikara, društvenih radnika ... Ali mnogo su važniji talanti srca, kojima je Gospod obdario svakog coveka i to su naprimer gostoprimstvo, osećajnost, sastradanje. Otkrivanje tih talanata kao prirodnih osobina naše duše je u našim rukama: ti naši talanti se naravno otkrivaju kroz živo opštenje sa ljudima. Mi zato i treba da se naucimo da izvlacimo vrednosti svoje duše preko zbližavanja sa tim ljudima, s kojima nas je Gospod postavio u životu. Mi smo uopšteno govoreći sjedinjeni razlicitim nitima jedni s drugima - i mi treba da preko tih niti gradimo zajednicu i jedinstvo u našem životu.  Naš životni zadatak može da bude formulisan kao traganje za zajednicom u životu sa ljudima s kojima samo povezani. Bolno je cuti da se veliki broj ljudi žali na samoću. Odvojenost od drugih zaista coveka ugnjetava, a sjedinjenje nasuprot tome daje bodrost, tako da se covek oseća da nije izgubljen negde u svetu. Sjedinjenost među ljudima je nit, koja vodi od zemlje ka nebu, ka Bogu, ka Jedinstvenom centru. Jedinstvo, koje proistice iz srca jednog ka srcu drugog coveka, ima pravac ka jednom centru - ka Bogu, jer sjedinjenost ljudi i jeste život, a podela je smrt. Sjedinjenost među ljudima nam donosi dobro, koje nam daje životnu radost. To je životni zakon, i ako ljudi odstupaju od njega onda neminovno stradaju. Mi smo svi stvoreni po Božijem liku - i to znaci da je Božiji lik taj koji nas sjedinjuje. Zbližavanjem je moguće postepeno dostići jednomislije, jednodušnost ... to jedinstvo, za koje je Hristos rekao: “Da svi budu jedno, kao Ti, Oce, sto si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu (Jn.17, 21). A mi cak u sivilu ljudskog života ne smatramo svojom obavezom da tražimo u sebi ono što nam je od Boga dato, i što bi u stvari moglo da nas zbliži. Razdvojenost prihvatamo kao istinsko postojanje i ne ulažemo napore da ga savladamo. A stanje razdvojnosti nas lišava mogućnosti da nalazimo radost u svakodnevnom životu, i smeta nam da otkrijemo i projavimo svoje vrednosti.
Mi svi ocekujemo radost spolja, a to što je u nama samima ne primećujemo. I zbog toga smo okruženi tamom - i spolja i iznutra. U našim srcima se nalazi grehovna tama, i mi stvarima ne pridajemo onakav znacaj kakav bi trebalo da im pridajemo. Gubimo se u sitnicama, gordimo u sujeti, ne cinimo dela, i međusobno se svađamo. Tako prolazi dan za danom, i dati životni trenutak prolazi bez tog sadržaja kojim smo mogli da ispunimo nas život ukoliko bismo pre svega jedni u drugima tražili ono zajednicko, božansko. Mi ne razlikujemo znacaj minuta, dana, casova, stvari ... Kao da smo oslepeli. U našem svakodnevnom životu, koji zahteva savlađivanje prepreka svakog minuta, kako bi se bilo u opštenju, mi ih ne savlađujemo jer nismo ni svesni važnosti toga. Hodimo u tami, i spoticemo se svakog minuta zbog cega veoma stradamo. Ako bismo pokušali da savladamo tamu u nama samima, onda bi samim tim postalo svetlije i oko nas, ali se mi ne trudimo da razbijemo tamu. Ako se dostigne trenutak svetlosti, sve se menja i ljudi koji nas okružuju nam se cine drukcijima. Stalno slušamo: “Nema dobrih ljudi. Kako nema ljudi? Među nama ima i obrazovanih, i pametnih, i onih sa duševnih blagom, i samo zbog spoljnjeg, sivog oblaka mi to ne vidimo, cime zakopavamo i svoje i tuđe talante. Mi smo lenje i zle sluge. Kažemo da ne možemo da umnožimo svoje talante, iako je receno: “Kucajte, i otvoriće vam se.

Treba tražiti blago u svakom srcu. Često traže blaga, ali ne duševna, a njih upravo treba tražiti. Mogu da upitaju: a zašto? Odgovaramo: da bi se obogatili. Mi u ljudima vidimo samo spoljašnje i uzimamo spoljašnje, i ne primećujemo blago koje se nalazi u svakom coveku, niti ga tražimo. Treba tražiti talant srca: to blago i jeste izvor svih blaga. Ali kako to uraditi? Za to je potreban napor i trud. Bez truda kažu se ne može uloviti ni riba iz ribnjaka. Ako neko ima i velike talante koje je dobio na dar od Boga, treba da se trudi kako bi doneo odgovarajući plod, a tim pre to važi za obicne ljude.

Prilazeći coveku, zagledajmo se u njegovo srce koje i jeste centar ljudskog bića. Hristos je rekao da sve dolazi is ljudskog srca: “Dobar covjek iz dobre riznice srca svojega iznosi dobro, a zao covjek iz zle riznice srca svojega iznosi zlo (Lk. 6, 45). Dobrota srca je dar Božiji, i ona se može udesetostruciti: na dobroti srca je lako izgraditi vrlinu. Jovan Zlatoust kaže: “Nije cudo kada cinimo velika dela, vec je cudo to kada zao covek postaje dobar, jer se tada pobeđuju prirodne ustave, i svlaci se stari covek, i stvara se nova tvar kroz borbu sa grehom. Boreći se sa grehom, covek se usavršava, to jest postaje onakav cime se zbližava sa Bogom. Čovek, pobeđujuci greh u sebi, otrkiva dobre strane svoje duše, a istovremeno otkriva i u drugom coveku blago za koje ni sam nije mislio da postoji. Čineći greh covek živi kao da se boji drugog coveka, i ne koraca radosno po zemlji. On u sebi razmišlja, ne želeći da se sretne sa ovim ili onim covekom ... Pobeđujući greh, covek lako prilazi drugom coveku i prenosi na njega dobrotu. Naš zadatak nije da obraćamo pažnju na spoljasnje, već da i u sebi i u drugima tražimo ono što nam je dato od Boga. Prava covekova suština se može spoznati samo ukoliko se on posmatra iznutra. To nije lako uciniti, ali se treba primoravati na to.

Pristupimo tome s druge strane. Naša duša je složena i ne otkriva se odmah u potpunosti. Razlicite duševne sile sazrevaju zahvaljujući dejstvu naše volje, a još više pod uticajem našeg opita, i celokupnog života. Koliko cesto stremeći ka dobru, dajemo prostor besmislienim pokretima, koji nisu povezani sa tim dobrom; tako u duši raste novi korov. Mi snagom volje možemo da pocupamo taj korov, i tada talant duše može da se otkrije u atmosferi, vec ocišćen. Gospod nas upućuje jedne na druge, kao naprimer u izgnanstvu, ali se mi ne zbližavamo, ne tražimo ono božansko jedni u drugima, već se samo svađamo i udaljavamo jedni od drugih. Mi ne otkrivamo svoj kapital, tada kada taj kapital otkriven preko opštenja, može svojim jedinstvom dovesti do jedinstva volje i osećanja. To je duševno blago, ciji pronalazak bi prekratio našu razdvojenost. Našavaši to blago, mi ćemo iz njega crpeti snagu za život. Ako to ne ucinimo, Gospod će nas poseći kao neplodnu smokvu.

Kada prebivamo u dobrom opštenju sa ljudima, mi se osvetljavamo svetlošću, nosimo sa sobom nesto nevidljivo cime i živimo. Gospod nas šalje u svet da bi projavio Svoja bogatstva. Ako mrvu po mrvu skupimo orktiveno nam dobro i svetlost, onda će i to već biti mnogo. Ako budemo skupljali mrvice svetlosti, onda ćemo u toj atmosferi i sami biti prožeti svetlošću, i doćiće do omekšanja našeg okamenjenog srca. Pronalaženje te svetlosti i jeste proces traganja, tada kada je to već trenutak duhovnog prosvetljenja: lepota traženog tada ispunjava lepotom našu dušu. Došla nam je dobra misao da tražimo blago u svojoj duši, i mi ćemo u tom traganju neminovno cupati korov iz svoga srca. Trenutak izbacivanja grehovnog trnja iz našeg srca i njegovo ocišćenje nam daje osećaj istinskog dobra, i životnu radost. To dobro je stepenik ka sozercanju Boga, trenutak našeg duhovnog rasta - blaženstvo. Receno je: “Čisti srcem će Boga videti (Mt. 5, 8). U tim trenucima covek kao da se podiže u vecnost, kao da se utvrdjuje u vecnosti, pripremajući sebi kutak u obitelji, koja jeste svetlost, koja potice od Svetlosti nad svetlostima.
Podvig ocišćenja srca zahteva od nas hodjenje u svetlosti, a mi hodimo u tami i ne tražimo svetlost. Tama u nama samima prelazi i na druge, i mi svoja dejstva određujemo nerealnim odnosima prema drugima. Mracna stanja zaklanjaju istinsku životnu perspektivu, njegov istinski opažaj. Treba zapamtiti da je jedino ono božansko u coveku istinsko, i ono daje dobro i radost, dok tama boji sve u tamne tonove. Gospod je rekao: “Ja u svijet dođoh kao svjetlost, da svako ko vjeruje u Mene ne ostane u tamic (Jn. 12, 46). Ono što mi u svetu prihvatamo kao relanost nije istinska realnost, koja je samo Božanska svetlost, ali ta svetlost može zasijati i u nama samo kroz borbu sa grehom, kroz savlađivanje tame naporom naše volje i Božijom blagodaću.

Božanska svetlost koju otkrivamo u sebi, nam omogućava da progledamo, a kada nam je otvoren vid, onda nećemo svu snagu naše duše ulagati u beznacajne stvari. Kada se ta svetlost s Božijom pomoci projavi u nama, ona će nam sve osvetljavati Božanskom svetlošću, kao i kada covek ide sa fenjerom i osvetljava sebi put, i tada svuda i u drugim ljudima vidi tu istu svetlost. Ta svetlost postoji u svakom coveku ali je ona toliko zaklonjena tamom, tako da je mi neko vreme ne osećamo i ne vidimo u drugima. Osetivši tu svetlost, mi kao da se budimo, i oko nas se sve menja, težina mracnih sila i osećanja gubi svoju snagu. Pri Božijoj svetlosti mi tom unutrašnjem obraćenošću ka Bogu sakupljamo iz haosa svetlosti i tame razbacane svetlosne tacke u jedan fokus, i time ne samo da sami svetlimo, vec izazivamo svetlost i kod drugih ljudi.

Kada u opštenju sa ljudima nastaju teškoće, kada lukavi stvara buru u našem srcu i tamo se zacaruje tama, treba se obraćati Bogu za pomoć, prizivajući Njegovo Ime u mislima. To je duhovni trenutak. Čovek koji je opsednut nekom strašću se kreće kao mehanicki, i može nalazeći se u mraku da izgovori mnogo gluposti, koje će neminovno uneti razdvajanje. Treba se brzo obratiti Gospodu Koji će uneti svetlost u tamu. Obraćanjem Bogu, tim stvaralackim aktom covek priziva svetlost, i ta svetlost od Boga ide u njegovo srce, to jest Sam Gospod silazi, ide u njegovo srce, i Svojim prisustvom sve tamo osvećuje, i pocinje da caruje. Tim obraćanjem Bogu, stvaralackom recju upućenoj Ovaploćenoj Reci se skuplja svetlost, i pocinje Carstvo Božije, koje uništava sve podele. Tada u srcu obitava Bog. Tada se tama pobedjuje, i ta pobeda nas uvodi u drugu oblast postojanja - novi, radosni život. Taj novi život je posledica našeg ozarenja Božanskom svetlošću, koja nam otkriva prisustvo Gospoda u našem srcu, u koje se useljava mir i radost, i tada pocinjemo da osećamo to jedinstvo za kojim naša duša toliko žudi.
Treba znati osvetljavati naše međusobne odnose svetlošću Hristove istine, kako bi nam oni donosili dobro. Pronalazeći u sebi ono božansko mi postajemo Božiji saradnici na zemlji. Služeći Gospodu, mi kao da se preobražavamo, ulazimo u oblast gde vlada svetlost, i u našoj preobraženosti se oslikava Božija svetlost i slava, i Sam Gospod se utvrđuje u nama: “Jer, gde je dvoje ili troje sabrano u Ime Moje, tamo sam i Ja među njimac (Mt. 18, 20). Amin.

preuzeto sa http://www.kiev-orthodox.org/site/spiritual/651/

Komentari: