O CRKVENIM SUJEVERICAMA I PREDRASUDAMA
Zadivljujuće je, ali je činjenica sledeće: za Crkvu, koja treba da se bori sa predrasudama, te iste prerasude predstavljaju jedan od najozbiljnijih problema, i nisu povezane ni sa čim drugim sem sa crkvenim predanjem.
Od vremena kneza Vladimira Crkva razobličava sujeverje, pišu se knjige, ali nažalost, mnogim našim vernicima se više svidja da veruju usmenim izvorima informacija – našim nezaboravnim «babuškama», i što je začudjujuće: «duhovna čeda» tih «babuški» postaju obrazovani, inteligentni ljudi. Znači, ljubav naših ljudi prema sujevericama se ne može prosto objasniti nepismenošću, već se ovde radi o nečem mnogo složenijem. Šta je kod nas u Crkvi religija, a šta mit? I po čemu se religija i mit razlikuju jedno od drugog? Za čoveka je karakteristična težnja ka duhovnom životu, i žedj za bogoopštenjem postoji kod svakoga, nezavisno od nacionalnosti, uzrasta ili profesije. Ali ukoliko je čovek lišen znanja o Bogom otkrivenoj veri, onda njegov duh počinje da radi u «autonomnom režimu», prirodni osećaj za veru počinje da sintetizuje svoju sopstvenu veru. Nekada to biva masovno, nekad individualno, dugotrajno ili kratkotrajno. Bog ne sputava ničiju slobodu. Ali istinska vera se ne može izmisliti – nju Bog daje neposredno u otkrovenju. U prehrišćanskom periodu takva vera je bila starozavetno judejstvo, ali su se sujeverja i predrasude mogle sresti i tamo: to je neprekidno stremljenje da se upadne u idolopoklonstvo, i druga krajnost koju je Hristos često osudjivao a to je predanje staraca (Mk. 7:3, Mt. 15:3).
Ukoliko je čovek lišen vere u Istinitog Boga, onda bez obzira u šta on veruje – ako je mnogobožac, onda mnogoboštvo prožima sve sfere njegovog života, njegov pogled na svet, posebno na štetu svakidašnjice. Lišeno religiozne suštine, mnogoboštvo se transformiše u ideološke i socijalne forme, i setimo se samo sovjetskog vremena: religije, u običnom shvatanju te reči nije bilo, a kult se zadržao: vera u «svetlu budućnost» je zamenila očekivanje života budućeg veka. Mnogoboštvo je – psihologija, to je kada se duhovnost zamenjuje duševnošću, a to i jeste stanje duše bez Boga. Tako nešto se često može videti u okviru crkve.
Rodjena sestra mnogoboštva je – magija, to jest čovekova težnja da sebi potčini duhovni svet, to jest da bude kao Bog (Post. 3:5). Evo šta o tome piše o.Aleksandar Menj: «Za maga je radost mističnog bogoopštenja – prazan zvuk. On želi da poseduje moć samo u svakodnevnom životu – u lovu, zemljoradnji, i u borbi sa neprijateljima se taj antagonizam zadržavao čak i tada kada je magija počela da se prepliće sa religijom. Magizam očekuje od Neba samo darove, prirodu želi da iskoristi, a u ljudskom društvu zacaruje nasilje. Narod i vlast su tada iznad duha. Čovek, utapajući se u masu, potpada pod hipnozu kolektivnih predstava». Na taj način, u osnovi magije leži princip: «ti – meni, ja – tebi».
Takav odnos prema Bogu se često može videti kod naših savremenika, i setite se poslovice: «da grom ne zagrmi, seljak se ne bi prekrstio». Oh, kako se često ponašamo upravo tako, a u katoličkoj crkvi je to čak i norma. Ljudi «trče» u crkvu da upale najdeblje sveće, kao da Bog od njih traži potpunu ubedjenost da sui svi njihovi problemi prouzrokovani time što ih je «urekla» lokalna vračara. Takvi ljudi se obraćaju i ka svemogućim «babama» i ekstrasensima. Druga krajnost je kada obred nije verski, već čisto psihološki pojam, bez duboke duhovne sadržine.
Takvi ljudi dolaze u crkvu da «otplaču». Imao sam prilike da vidim kako neka dama posle suzne «molitve» i podizanja ruku gore nije mogla da kaže ništa na ispovesti, argumentujući to time, da ona «nema grehova». A kada sam odbio da je pričestim, sva njena «blagočestivost» je nestala, i na mene se obrušila čitava reka negodovanja. Za nju su sveštenik i crkvena pravila – ništa. Ona je došla u crkvu da «upotrebi» blagodat, ne dajući ništa u zamenu.
Vraćajući se na temu «svečane blagočestivosti», ne mogu a da ne primetim, da je za mnoge ljude najelementarniji čin paljenja sveća skoro ako ne i sama osnova njihovog duhovnog života. (To bi bilo u redu, kada bi se čovek koji želi da kupi juvelirski proizvod ograničio samo na to da uhvati kvaku na juvelirskoj radnji, i da čak i ne ulazeći u radnju, ode kući, gordeći se zadobijenim). Ne daj Bože da neko preda sveću levom rukom ili premesti sveće koje je neko prethodno upalio. To će momentalno izazvati buru gneva, i onaj koji je posegao za tudjom svećom može čak da bude okrivljen i za vračanje.
Mnoge vernike treba prosto «okupati» u vreme molebana za vodoosvećenje, reči «kap osvećuje more» ne važe za njih, jer ako su tobože poliveni vodom onda će biti i zdravi i gresi će im biti oprošteni.
Nažalost, i neki predstavnici duhovništva nisu oslobodjeni od sujeverja i predrasudi. Tako je poznato da u nekim selima postoji običaj: kada dodje vreme da se neka seljanka porodi – sveštenik trči u crkvu da otvori Carska Vrata, bogohulno ih asocirajući sa ženskim krilom, kako bi porodjaj bio srećan. To je takozvana homeopatska (podražajna) magija. Kao što i Vudu magovi imaju krpenu ili glinenu lutku, koja se asocira sa samim čovekom i šteta koja se nanosi njoj se u stvari nanosi samom čoveku.
Ima sveštenika, koji zabranjuju vernicima da se pričešćuju na velike praznike bez posebne motivacije – jer ste svi vi tobože nedostojni danas, zaboravljajući na to da je Evharistija – centar hrišćanskog života.
Na spisku crkvenih sujeverica posebno mesto zauzima gerontomanija – potraga za starcima, ili da budemo precizniji – za prozorljivcima i vračevima, koji bi zadovoljili njihovu žedj za duhovnim ropstvom, uzevši na sebe brigu o tudjem spasenju. Tim pre, što danas živimo u vreme prave eshatološke psihoze u vidu INNenizma i javlja se autoritet takozvanih «staraca», koji se sami i svojom doktrinom suprotstavljaju Crkvi i njenom učenju. Ovde ne možemo a da ne pomenemo i tehnofobiju – strah pred progresom. Prema mišljenju tehnofoba suština kompjutera, bankomata, celularnih telefona i tome slično je djavolija. «Starac», strah od tehnike i poistovećivanje INN-a sa antihristovim «pečatom» obično idu ruku pod ruku.
Treba pomenuti još i takozvani crkveni nacionalizam. Naprimer, neki smatraju da ne treba čitati knjige nekih pravoslavnih bogoslova zato što oni nemaju ruska prezimena (Kern, Mejendorf, Šmeman, Blum), u svemu nerazumljivom se vide projave neprijatelja pravoslavlja, gonjenog u okvire jedne pomesne crkve. Na taj način psihologija «sitnog trgovca» zamenjuje sabornu svest. Ne priznaju se čak ni ništavne razlike u tradicijama izmedju raznih parohija: «...a evo u našoj crkvi uvek iznose cedulje za moleban!»
Ja, kao sveštenik, moram veoma često da se susrećem sa čitavim kompleksom sujeverica, koje se mogu objediniti pod nazivom nekrofobija - strah od pokojnika i svega što je s njima povezano. Ovaj iskonski magijski strah nema ništa zajedničko sa hrišćanskim odnosom prema smrti. Ljudi, koji se bave vračanjem, se trude da dodju do vode kojom je pokojnik okupan, ili do krpa kojima su mu vezivali noge i ruke, sa uzaludnom nadom da će im te stvari pomoći za bogoprotivna dela. Posle podizanja kovčega, oni prevrću taburete na kojima je isti stajao, kako niko od živih ne bio seo na njih. Ogledala i druge površine sa osobinom refleksije prekrivaju, ali ne radi toga da se u dan tuge ne bi doterivali, već da u ogledalu ne bi ugledali pokojnikovu dušu, a zemlju sa vanrednog opela se boje da ponesu kući. Ali zato se niko ne boji da pretvori daću u bakanaliju.
Naravno da nisam nabrojao sve sujeverice i predrasude koje su se pojavile u crkvenoj svakodnevnici. Nisam pomenuo još sujeverja povezana sa Pričešćem, da je ono tobože najbolje sredstvo za lečenje želuca i da povećava hemoglobin. A to kako se «treba» pričešćivati i šta treba raditi pre i posle toga je – posebna tema.
Važno je nešto drugo: ljudi traže u hrišćanstvu magiju, životni interes, ne težeći da očiste svoju dušu i da posvete svoj život Bogu, kako to zahteva Pravoslavna Crkva. Naravno, tu ima i pastirske krivice. Sami sveštenici često nedovoljno dobro objašnjavaju vernicima osnove Pravoslavne vere. Ali ja sam uveren, da ukoliko čovek veruje u Hrista, onda on teži da što je moguće dublje i podrobnije sazna o svojoj veri, kao što čovek koji istinski voli želi da zna sve o predmetu svoje ljubavi.
I zbog toga je najbolji lek protiv laži i zabluda – ljubav prema Bogu, prema Njegovom svetom zakonu i prema Crkvi kao mestu Božanske blagodati, a ta ljubav se dostiže kroz pokajanje i svest o sopstvenoj grehovnosti. Svaki verujući čovek treba da shvati da on sam na osnovu svoje grehovnosti predstavlja uzrok svojih duhovnih i životnih problema, a ne vračara, koja živi u susedstvu. Svest o svojoj grehovnosti je najneprijatnija, ali i najneophodnija u hrišćanskom životu. Upravo od te neprijatnosti mnogi beže kao od ognja. Nesumnjivo je veliko iskušenje pretvoriti hrišćanstvo u mistični svakodnevni dodatak, jer ono predstavlja – religiju spasenja. To se ne sme zaboraviti. Uspavanost duha može da izrodi još veća čudovišta, nego uspavanost razuma.
Aleksandar Pikalev, sveštenik
preuzeto sa http://www.prosvetitel.info/content/view/37/202/
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 10/27 u 11:08 AM
|
Komentari:
Post poslije: KONSTATINOPOLJSKI PATRIJARH JE FORMIRAO NA SVETOJ GORI ATON ...
Post prije: TAMO GDE BOG HOCE POBEDJUJE SE PRIRODE CIN