"Nojev kovceg" oca Alekseja 16.01.2003.
U Jaroslavskoj oblasti, nedaleko od Pereslavlja-Zaleskog, nalazi se neobicno naselje. U toku jedanaest godina, ono je izgradjivano rukama najrazlicitijih ljudi: svestenosluzitelja, mirjana, naucnika, umetnika. Tu ima sve, sto je coveku potrebno za ispunjen zivot - duhovni, intelektualni, radni. O zivotu opstine u tom naselju i o tome kako je sve pocelo, prica nas dopisnik, koji je nedavno boravio u Sveto-Aleksejevskoj zajednici.
"Nojev kovceg” oca Alekseja 16.01.2003.
Sa svakog putovanja Fjodor Konjuhov se vraca u zajednicu
U Jaroslavskoj oblasti, nedaleko od Pereslavlja-Zaleskog, nalazi se neobicno naselje. U toku jedanaest godina, ono je izgradjivano rukama najrazlicitijih ljudi: svestenosluzitelja, mirjana, naucnika, umetnika. Tu ima sve, sto je coveku potrebno za ispunjen zivot - duhovni, intelektualni, radni. O zivotu opstine u tom naselju i o tome kako je sve pocelo, prica nas dopisnik, koji je nedavno boravio u Sveto-Aleksejevskoj zajednici.
Vrata su otvorena svima
1991. godine u selu Novom, Jaroslavske oblasti, se pocelo sa obnavljanjem starinskog hrama Gagarinskih knezova. Za nastojatelja su oderdili svestenika Alekseja Vaasilenko. Medjutim, za, mesto stanovanja njega i njegove porodice se
nisu pobrinuli. Kroz neko vreme, poslo mu je za rukom da iznajmi “kucicu-razvalinicu”, ali je njen domacin dovoljno brzo nasao kupca i ‘razvalinicu’, ne obaziruci se na sve ugovore, prodao. Jednom je jedna od parohijanki, Evdokija, ispricala da se u susedstvu nalazi razrusen zenski manastir: “Da odemo bacuska, da vidimo. Moze, idemo?” Prica se, da je do revolucije ta obitelj bila mnogbrojna, oko velikog hrama su se nalazile cvrste kamene kuce. Od tada se mnogo izmenilo. Pokalzalo se da doci do manstira uopste nije lako: gomile djubreta i zid od korova. Skoro da ne pozelite ni da se priblizite - u takvom je sve stanju. Hram je napola razrusen, od zvonika nista nije ostalo i iduci dalje, unutar jedine nekako ocuvane kuce, sumeo je brezov lug. Ali posto se nisu naslucivale neke druge varijante, otac Aleksej se uputio direktoru mesnog sovhoza radi dozvole da se naseli na toj zemlji. Bukvalno sledeceg dana se razjasnilo, da je manastir bio izgradjen u cast Svetog Alekseja Coveka Bozijeg - nebeskog pokrovitelja oca Alekseja. A kad je jedan mestanin - prica svestenik - doneo samo cudom ocuvanu ikonu Svetog Alekseja Coveka Bozijeg, tada je postalo potpuno jasno, da ja ovde nisam slucajno”.
Porodica je pocela da zivi na rusevinama. Odmah su zasadili povrtnjak, dovezli kravu, telad, ovce i petla. Zena nastojatelja, filolog po obrazovanju, nikada ranije nije ni pomisljala da ce morati da muze kravu. Domacinstvo je napredovalo, poceli su da dolaze poznanici i poznanici poznanika, pomazuci izgradnju. Radili su stari i beskucnici - za svakoga se nasao posao prema snazi. Tako se postepeno izgradila zajednica Sveto-Aleksejevske pustinje. Danas u njoj zivi oko 200 ljudi. Po recima nastojatelja “ovde zive i muskarci i zene, i belo duhovnistvo, i monasi, i porodicni ljudi, i mladici. Vrata su otvorena svima. Ne pustamo samo porocne ljude, nedostojnog ponasanja, koji ne zele da zive hriscanski. Eto, kao bratstvo u svetu. Razlika je samo u tome, sto obicno bratstvo zivi po kucama i skuplja se samo radi zajednickog posla, a mi jos i zivimo zajedno.”
Nemac Misa
Odakle samo ne dolaze ljudi u Novoaleksejevku! I iz Moskve, i sa Urala, i iz Sibira. Glas o zajednici je dosao cak do Kamcatke. Desava se da dolaze i stranci. Mihelj, sin zapdnonemackog biznismena, je bio nestasan momak. Te se povezuje sa pljackasima, te uzima drogu. Malo je falilo da dodje do suda. Pocetkom 90-ih je krenuo u Rusiju sa grupom humanitarne pomoci. Proputovao je celu Jaroslavsku oblast i jednog prelepog dana se obreo u zajednici. Vise nikuda nije zeleo da ide. Naucio je ruski, primio pravoslavlje, izgradio kucu, ozenio se - dete raste i trazi da ga zovu Misa. Po zanimanju je mesar, a po nemackim shvatanjima, neko ko ne samo, da barata satarom vec zna i stoku da uzgaja. On je glavni stocar u Novoaleksejevskoj obitelji. Misa je u svojoj kucici napravio dva velika akvarijuma, u kojima se ribe razmnozavaju. Ranije su kod njega zivele zabe, ali ih je sve pustio na slobodu: bilo mu je zao.
Stocni dvor i muzej
Nadnice ovde niko ne dobija. Svako radi za sebe - seje se, napasa stoka, grade kuce, restaurira hram. Trudoljubivi zitelji imaju dovoljno prostora: zajednica poseduje 380 hektara zemlje. Vremenom su uspeli da nabave traktore, kamione, autobuse, putnicke automobile, i cak kombajn za zitarice. Izgradjene se automehanicarska, stolarska, i krojacka radionica, kompleks za susenje zrna, zitni ambar sa mlinom, magacin premaznih materijala, pilana i prostorija za cuvanje povrca. Iz kucica na granicama teritorije proviruju rundavi kavkazki ovcarski psi. Domace ne diraju, dok strance docekuju neljubazno.
Mala kravska staja se postepeno pretvorila u ogromnu kucu sa ovcama, kozama, konjima, svinjama, i sto krava, od kojih su 32 dojilje. Zahvaljujuci zajednickim ‘naporima’ Maline, Kljukvi, Klubniki, i njihovih krupnih rogatih “prijatelja” pojavila se potreba za distribuciju mleka. Za snabdevanje same opstine nije potrebno toliko mleka, a otici na pijacu nije preporucljivo - s jedne strane, veliki porezi, a s druge – pijacna mafija. Jedina pomoc je od mesnog mlecnog instituta, odakle se u zamenu za mleko dobijaju mlecni proizvodi.
Medjutim , jedinstvenost Sveto-Aleksejevske zajednice nije niposto u privredjivanju, iako i ono izaziva divljenje i dusevljenost. Nekom slucajnom posetiocu moze pasti na pamet, da se usred pasnjaka, njiva, poljoprivrednih i seoskih kucica, u samom srcu zajednice se nalaze … muzeji.
Najsavremeniji muzeji, na cijim kolekcijama bi pozavidela svaka drzava. U odredjenim salama, kako je to vec uredjeno, nalaze se paleontoloski, zooloski, mineraloski i knjizevni muzeji, a takodje i istorijsko-arheoloski muzej, sa posebnim numizmatickim kabinetom, muzej narodne dekrativno-primenjene umetnosti i zanatstva, sa ogromnom kolekcijom preslica, i domaceg pribora, zatim slikarski muzej sa originalnim slikama velikih ruskih slikara. Pored toga u zajednici se nalazi i botanicki vrt, naucni arhiv i solidna biblioteka, u kojoj ima vise od 70 hiljada tomova. U predvorju nove zgrade je nedavno otvoren muzej crkvene istorije. Tu se nalaze suveniri napravljeni u Svetoj Zemlji u XIX veku, i drevni rukopis Jevandjelja, i antiminsi iz hramova, razorenih od strane boljsevika.
Takodje se u muzeju cuva i rukopis svestenika, koji je postradao za vreme progona Crkve, koji ce mozda jednom biti publikovan. Naravno, bez pomoci staratelja, sve ove krasote ne bi bilo. Jedan od njih je - svetski poznat putnik Fjodor Konjuhov. On pomaze i u organizaciji muzeja, i u izgradnji gimnazijskog kluba putnika, a u preuredjenoj kuci, koju mu je poklonio otac Aleksej, zivi za vreme odmora izmedju putovanja.
U Novoaleksejevsku zajednicu on cesto navraca - da se odmori, pomoli, pomogne ziteljima u izgradnji. Bez obzira na pomoc, opstinska sredstva nisu dovoljna. U malu domacu Crkvu vec nije moguce smestiti sve zitelje – dok se ne ukaze prilika, restauraciju velikog hrama nije moguce zavrsiti.
Gimnazijalski radni dani
U nastojateljskom bloku - obnovljenoj zgradi bivse manastirske skole – ne zivi samo nastojatelj. Na prva dva sprata zive nekoliko porodica. Na treci sprat vode, gotovo strme, uske stepenice. Njima se otac Aleksej, koji vec nije toliko mlad, dnevno nekoliko puta penje. Njegov kabinet, zakrcen policama za knjige koje je sam napravio, se vremenom pretvorio u pravi lavirint. Neocekivano iza ugla, ‘iznikne’ te pisaci sto, te neveliki divan za goste.
1996. godine pri zajednici je otvorena Pravoslavna klasicna gimnazija. Njeni prvi ucenici su bili vaspitanici jednog od moskovskih decijih domova, koji su dovezeni u Novoaleksejevsku obitelj na letnji raspust. Krajem leta, deca su odlucno odbila da se varte u Moskvu, a i odrasli zitelji zajednice nisu mogli da se rastanu sa njima. Trenutno u gimnaziji uce ne samo deca iz doma, vec i deca iz veoma srecnih porodica, ciji roditelji zele da im pruze punovredno obrazovanje i vaspitanje.
1999. godine, su od novcanih priloga izgradili cetvorospratnu seosku zgradu gimnazije, za 150 ucenika. Za svaki od 17 profilnih predmeta je obezbedjen poseban kabinet. Tu se nalaze muzicki salon, ucionica za ikonopisanje, radionica za rukodelje,kabinet za med, muzeji, kucni hram. Pozarna zastita je dobila da preuzme zgradu, objasnjavajuci to time, da je za seosku gradnju 4 sprata previse. I zato gimnazija ima akreditiv, ustupajuci pravo obrazovnoj delatnosti, ali dosad nije dobila pismenu dozvolu za izdavanje maturskih svedocanstava i organizovanja ispita. Ucenici moraju sve ispite da polazu u drugoj gimnaziji u prisustvu predstavnika obrazovnog departmenta. Predavace u zajednici to ne zbunjuje.
Prosle godine na ispitima niko od gimnazijalaca nije dobio ni jednu trojku. Sa izuzetkom cetiri “cetvorke”, svi ucenici su polozili sa odlicnim uspehom. Cetiri maturanta su se upisala u klasicno odeljenje filoloskog fakulteta Sveto-Tihonskog bogoslovskog instituta. A jedna od ucenica je, na primer, dosla u zajednicu krajem skolske godine. Njeno znanje iz nekih predmeta se cak ne bi moglo nazavti nepotpunim – njega jednostavno nije uopste bilo. Njoj je bilo dovoljno da bude dva meseca u gimnaziji i da postane ‘odlikas’.
Dva brata - Tolik i Stepa - su ljubimci cele zajednice. Njih su doveli iz internata za retardiranu decu. U Stepinom medicinskom kartonu stoji dijagnoza “oligofrenija”. Tacnije, stajala je, posto vec na drugoj godini VTEK nije imao nikakvih simptoma bolesti.
Ovde uce i deca zitelja zajednici. Pokazalo se da je sin nastojatelja zajednici - najstariji, i zato je on sam u razredu. Kako se sale u zajednici, 11a uvek sve radi u punom sastavu. Uostalom, i ostali razredi u gimnaziji, nisu veliki, sto daje mogucnost da se sa svakim ucenikom radi individualno. Nije moguce uciti sve po jednom programu - svi imaju razlicite sposobnosti i predznanja, i zato se od 1998-e godine predavanja vrse po nekoliko profila. Najobdarenija deca, kojih ima oko 20%, uce po sistemu klasicne gimnazije, u kojoj se podrobno predaju humanitarne discipline, kao sto su latinski, starogrcki, nekoliko savremenih jezika, pri cemu se engleski predaje po kembridzskim i oksfordskim udzbenicima. Druga grupa uci po sistemu gimnazije sa prirodno-naucnim usmerenjem. Takodje u gimnaziji postoji I prakticni, ili savremenim jezikom receno, profesionalno-tehnicki smer. To su razredi za autodelove, menahizaciju seoskog domacinstva, osnove agronomije i zootehnike. U buducnosti planiraju da pocnu sa kursevima za medicinske sestre. Osim skole opsteg obrazovanja i muzicke skole - postoje i kursevi slikarskog zanata i ikonopisanja.
Najzivahnija i najenergicnija deca cine osnovu kadetskog razreda, koji vremenom treba da postane samostalni kadetski korpus. Za krako vreme, bivsi “narusioci” mira su postali glavni zastitnici reda. U gimnaziji postoje i pomocna odeljenja za pedagoski zapostavljenu decu, sa umnim poremecajima.
“Kod nas je nivo visok”, - govori otac Aleksej. Naravno, postoji dosta veoma dobrih skola, postoje i bolje od nase, ali sve te skole su svetovne. Crkvenih skola, tog nivoa, trenutno, nazalost nema. Najglavnija vrednost nase gimnazije je u tome, sto je ona prakticna. Pedagoski ciljevi se ne smeju tek tako izmisliti. Rad sa decom mora pre svega da dolazi iz duse. Sve to kao “engleski jezik za tri dana” ili “naucimo za nedelju dana da mislimo na starokineskim” - to su izmisljeni ciljevi. Takvi eksperimenti se zavrsavaju “praznim zvukom”. Drugom vrednoscu gimnazije nastojatelj smatra odnos prema radu, kome se ovde pridaje ne manje paznje nego procesu ucenja:"Tragicno, pogubno svojstvo savremenog zivota je u tome, sto decu ne navikavaju na rad. To je nacin privodjenja duse u stanje mira s Bogom. I zato dete, liseno rada, lisava se smisla zivota. Postoji veoma vazan pedagoski princip, poznat iz davnina: dete ne sme da ima vremena za besposlicu. Mi smo sastavili takav raspored, da se deca sve vreme zanimaju necim razumnim i korisnim”.
Ocito, dnevni raspored gimnazijalaca, za nepripremljenog coveka, izaziva blagu zacudjenost. Dan pocinje u 6.30. Pola sata odlazi na jutarnju molitvu, gimnastiku i prvi (hladni) dorucak. Posle dva casa – vruc dorucak i jos pet casova. Pet minuta izmedju zavrsetka obaveza i rucka je jedva dovoljno da se stigne do trpezarije. Za vreme rucka, jedan od predavaca naglas cita deo iz Svetog Pisma, i zato svi jedu u apsolutnoj tisini. Posle rucka je sat odmora, koji je obavezan za sve. Oni, koji ne spavaju, mogu da citaju, ali retko ko koristi tu mogucnost: dnevne obaveze su suvise velike, da se ne odspava posle rucka. Zatim kruzok, fiskultura, ili jahanje, a od podneva do vecere, i od vecere do vecernje molitve - casovi. Casovi posle vecere se zovu - casovi samostalne pripreme. Oni se obavljaju u razredu u prisustvu ucitelja, koji pomaze da se urade domaci zadaci. Posle vecernje molitve, deca imaju jedan sat slobodnog vremena, kad mogu da odu u biblioteku, ili da gledaju video. Televizija se u zajednici ne gleda, ali su ucenicima na raspolaganju 2000 video kaseta sa najboljim slikarskim, muzickim, naucnim i prosvetnim filmovima. Signal se daje u 11 uvece.
Zapovesti profesora Zelinskog
Izreka profesora Zelinskog, krasi jedan od zidova ucenickoh blokova, i moze se u potpunosti smatrati devizom gimnazije:"Bog radi, ne trazite i ne uvodite laku skolu; laka skola je - drustveni prestup!” Cak i u najboljim skolama predavaci se suocavaju sa tim, da za vreme raspusta ucenici nacisto zaborave sva dobijena znanja. U Sveto-Aleksejevskoj gimnaziji je taj problem resen. Deca zive u zajednici cele godine, a za raspust im dolaze roditelji. Samo u najekstremnijim situacijama, ucenicima se dozvoljava da napuste zajednicu. Iako, za njihov zivot tesko da se moze reci da je
siromasan utiscima. Gimnazija regularno organizuje najrazlicitije arheoloske, botanicke, paleontoloske, zooloske ekspedicije ili na Crno more, ili na Daleki Istok, ili na Koljsko poluostrvo. Naravno, nemoguce je povesti sve, i da bi se islo u ekspediciju, potrebno je ucestvovati na konkursu referata. Dvaput godisnje stariji razredi odlaze na dvonedeljne pohode, najcesce vodene.
Marta te godine, kadeti su bili dve nedelje ucenici na brodu Crnomorske flote. I jos jedna izuzetnost o kojoj voli da govori otac Aleksej:"Nasa skola je - skola primera. U tom smislu, da decu treba vaspitavati ne na abstrakciji, ne na “prste”, vec na realnim stvarima, na originalnim delima umetnosti, slikarstva, arhitekture. Zbog toga smo i organizovali sve te muzeje. Zbog toga organizujemo i susrete sa istaknutim ljudima - naucnicima, muzicarima, slikarima, putnicima. Zbog toga decu vodimo u moskovska, jaroslavska, sent- peterburska pozorista i muzeje”. Najveci amfiteatar, gde se citaju zajednicke lekcije, prezentuju slajdovi i video-filmovi, nosi ime A.A.Ljapunova (1911-1973) - rodonacelnika ruske kibernetike, clana-dopisnika Akademije nauka SSSR-a, pedagoga i prosvetitelja, borca na frontu. Taj izbor nije slucajan. Nazalost, tesko je sebi predstaviti coveka, koji u velikom stepenu olicava duh Sveto-Aleksejevske gimnazije. Amfiteatar A.A.Ljapunova je takodje muzej svoje vrste. Tu su sakupljeni isecci iz novina, fotografije naucnika, njegove licne stvari, kao i fotelja i tablica od skriljaca iz njegovog kabineta. Posle smrti Ljapunova, njegova jedinstvena biblioteka se ‘raspala’, ali je cerkama Alekseja Andrejevica poslo za rukom da sacuvaju neke knjige, i naposletku ih predaju Sveto-Aleksejevskoj zajednici. Sam nastojatelj je nekada ucio u matematickoj skoli, u novosibirskom akademskom gradu. Tamo je, u Novosibirsku, zavrsio fiziku i matematiku. Zatim je vec u Sent-Petersburgu zavrsio fakultet istorije i uputio se na restauraciju gradjevina na severu. Iako otac Aleksej smatra, da on kao fizicar nista znacajno nije uradio, dva visoka svetska obrazovanja mu veoma pomazu u njegovoj nastavnickoj praksi: “Svaka prava nauka svedoci o Bogu. Veliki smisao istorije je u tome, da se na primeru proslih pokolenja vidi, sta se desavalo sa narodima koji su ziveli po Bozijim zapovestima, a sta s onima koji su ih zaboravljali. Bozija Promisao - je glavni smisao istorije. A svaka egzaktna nauka, narocito fizika - to je uospteno cista voda apologije Bozijeg prisustva” .…Vazduh nad zajednicom je tako cist, da se u vedrim nocima, zvezde vide bolje nego u moskovskom planetarijumu. Ziteljima, cini se, to nije dovoljno. Oni se spremaju da grade opservatoriju.
Сергей Шабуцкий,
“Ð?Г-Религии”, â„–1, 2003
| | |
Postao 01/02 u 04:22 PM
|