NEIZRECIVO ČUDO
Svake godine se na Moskovskom univerzitetu održava “okrugli sto”, koji organizuje ekspertna radna grupa za opisivanje čudesnih pojava koje su se desile u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ona funkcioniše pri Sinodalnoj bogoslovskoj komisiji Moskovske Patrijaršije. Već po tom pomalo dugom nazivu (obično je nazivaju jednostavnije – “komisijom za čuda”) može se shvatiti o čemu se tamo govori. Naš dopisnik je bio na “okruglom stolu” i zabeležio svoje utiske u vidu kratkih primedbi.
Četvrta ruka
Po mogućnosti se trudim da ne propuštam te sednice i za nekoliko godina sam primetio neku tendenciju. Da ne bih iznosio nešto neosnovano, navešću nazive jednogodišnjih izdanja komisije. Ona je 2001 godine izdala u velikom tiražu zbornik „Tihi glas“, koji je stigao u sve krajeve zemlje. Taj „tihi“ glas je dovoljno glasno propovedao javnosti o zadivljujućim pojavama u Crkvi. Prošle godine je izašao isti zbornik, ali je njegov naziv zvučao malo neutralnije – „Materijali za letopis čudesnih dešavanja...“On je izdat „za službeno korišćenje“ i to u tiražu od svega 100 primeraka. Jedan od njegovih sastavljača, sekretar komisije A.V.Moskovski, je pritom primetio: «Knjiga neće izaći u slobodnu prodaju, već će se deliti nesumnjivo imunim ljudima, sposobnim da sve shvate adekvatno. Cilj knjige je samo jedan – da se pokaže postojanje odredjenje vrste pojava. To je sve. Drugi cilj nemamo». A i ove godine planiramo da izdamo novi zbornik sa procenjenim nazivom – «Čuda istinita i prividna». Kao što vidimo, kako vreme protiče «komisija za čuda» je počela veoma kritički da pristupa predmetu istrage. I zbog toga su njeni zaključci o istinskim čudima još merodavniji.
Prema rečima predsednika ekspertne grupe profesora P.V.Florenskog (unuka bogoslova o.Pavla Florenskog), jedna trećina pojava, o kojima su komisiji saopštavali tokom pet godina (a to je oko 600 slučajeva), naučno nikako ne može da se objasni. A to je samo mali broj čuda, kojih je u našoj zemlji sve više. Porazna je sledeća činjenica: do 1991 godine se znalo za dve desetine slučajeva mirotočenja za celu istoriju Crkve, a sada se govori o hiljade slučajeva. Kako se odnositi prema tome? Da li je to na spasenje ili je to iskušenje? I kako razlikovati lažno čudo?
Sveštenik Vladimir Sokolov (on takodje pripada ekspertnoj grupi) je na to pitanje ovako odgovorio: “Mislim da kriterijum ne treba da budu fizičke karakteristike pojave, već duhovne. To jest ukoliko preko čuda čovek prilazi Bogu, znači tu je bio Sveti Duh”. Ali, pojasnio je sveštenik, mi znamo da Sveti Duh neprekidno prebiva u Crkvi, i kroz Tajnu Pričešća Sam Gospod obitava u čoveku. I da li je potrebno da tražimo neka druga čuda?
Za “okruglim stolom” je bilo mnogo mišljenja. Zapamtio sam jedno koje je bilo ilustracija reči o.Vladimira. Nastavnica iz grada Dolgoprudno je pokazala dve fotografije (jedna od njih je poklon Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja II), koje su izložene u “memorijalnoj” sobi gradske crkve. Na jednom snimku je zabeležen trenutak, kada istočni Patrijarh pričešćuje vernika u crkvi Groba Gospodnjeg, I na razvijenom snimku se pojavio Angel, koji je stajao pored Čaše. Na drugom snimku je ikona Majke Božije “Trojeručica”, na kojoj se na neznani način pojavila četrvta ruka. Komentari na ove snimke su za mene bili neočekivani. Pripremivši se na “blagočestivo ushićenje”, čuo sam od žene iz Dolgoprudnog jednostavne i trezvene reči:
- Može se izvesti sledeći zaključak: Sveto Pričešće je najveće čudo koje može da postoji. Milost Boga i Presvete Bogorodice prema nama je neizmerna. Presvetoj Bogorodici nisu bile dovoljne dve ruke da bi nam pružila pomoć, već nam se javila Svojom “Trojeručicom”. Ali i to je nama grešnima bilo malo i evo, pogledajte već nam je pružila i četrvtu ruku. A mi ne primećujemo, već sve tražimo nešto drugo, posebno…
Šta je to čudo?
Ovo pitanje je iz sale postavljeno Pavlu Vasiljeviču Florenskom. “Šta je to čudo? Nije li to nešto što predstavlja odstupanje od našeg uobičajenog svakodnevnog života? Nije li to nešto na šta se nismo navikli? Ali ukoliko se na čudo naviknemo, ono prestaje da bude čudo…”
- Ah, prestaje, - uzdahnuo je profesor. – Rećiću nešto za sebe: ja ne treba ni da se navikavam. Bio sam svedok nekoliko apsolutno očiglednih i neobjašnjivih čuda – i to je verovatno moj nedostatak, - koje sam posmatrao potpuno mirno i racionalno. Reklo bi se da srce treba da se pokida na komade od udivljenja …Možda je to prosto odbrambena reakcija. Znam da se mnogi veoma brzo zadive čudu. Čuda često nisu ni potrebna čoveku i čak su i štetna, a posebno u slučajevima kada za njega nemaju duhovnog smisla, već predstavljaju neke anomalne pojave.
Uopšteno govoreći svako od nas doživljava čudo na svoj način. Kod katolika, koje Gospod kao i nas, pokušava da ukrepi u veri, ima takodje mnogo neobičnih pojava. Naprimer, kod njih se desila zadivljujuća stvar – zgrušavanje krvi Pantelejmona Iscelitelja. Ona je stavljena u staklenu ampulu i nalazi se u polutvrdom stanju. Ali u tačno odredjeni dan se iz nekog razloga razredjuje, dospevajući u prvobitno stanje. Jedan moj prijatelj, katolik, je specijalno išao na bogosluženje i video sve to svojim očima. To obično pokazuju i na televozoru u direktnom prenosu. Tamo, na Zapadu, se prema tome veoma ozbiljno odnose, i formiran je čitav institut koji se bavi čuvanjem te krvi, njenim izučavanjem i ekspertizom čistote eksperimenta. Kod njih je sve naučno. A mi se za razliku od njih mirno odnosimo prema takvim stvarima i prihvatamo ih onakve kakve su. Čak i naša komisija, koju sačinjavaju naučnici, često ne odlučuje da sprovodi neke eksperimente sa čudotvornim predmetima, pošto je najbolje da svete mošti dodiruje samo jerej. Naprimer, mi nismo nijednom primenjivali ugljenični metod analize, iako mi je on kao geologu blizak. A kod katolika postoji red. To očigledno zahteva njihova vera.
- A kako se vi bez opita uveravate u čudo, recimo, mirotočenja? – postavili su pitanje.
- To se obično radi veoma jednostavno: ikona se obriše nasuvo i stavi na stolnjak. Ukoliko se pojavi vlaga, ikonu odnose u jednu od sudsko-kriminalističkih laboratorija u Moskvi, u kojoj se odredjuje sastav tečnosti. Miro je po sastavu najčešće blisko suncokretovom ili maslinovom ulju. A šta ste vi očekivali? Neovozemaljsku ambroziju? Kako je neko rekao, Gospod Bog nije madjioničar da izvlači zečeve iz šešira. Ne treba tražiti nešto van religije i baviti se čudomanijom. “Iznad svega” je već i ta činjenica da je Bog stvorio svet i da mi postojimo. A čuda su već krajnja, veoma daleka periferija, dostupna svim konfesijama pa čak i šamanizmu. Pagansko kamenje takodje predivno mirotoči.
Na pauzi sam prišao Florenskom s pitanjem o kamenju:
- Pavle Vasiljeviču, u jednom od članaka našeg časopisa (Svetlost nad Sinajem, No.507) objavili smo snimak kamena, kakvi se nalaze na Sinaju na mestu na kome se Bog javio u vidu nesagorive kupine. Taj kamen je sav opleten risunkom, koji podseća na grančice trnovog žbuna, te iste Neopalime Kupine. O tome da je to čudo, mi zbog opreza nismo pisali, ali …
- Da, znam. To su dendriti, prirodne šare na kamenu, koje liče na drvce, - u hodu je odgovorio stari geolog. – Oni se svuda obrazuju.
- Što znači da to nije čudo?
- Šta to znači nije čudo? Čini mi se da je to u potpunosti blagočestiva tradicija da se uzima kamenje koje podseća na Tvorca, Koji se lično javio čoveku. Takvo kamenje se može naći i na drugom mestu, ali su na Sinaju oni posebni, i možda ih je Bog doticao. Da li shvatate da se pravo čudo ne sastoji u natprirodnosti tog dogadjaja, već u podudaranju sa okolnostima, koje mu pridaju značaj. Zar nije čudo to što su Rusi odbili Nemce od Moskve? Kažu, pomogli su mrazevi. Ali primetite, ti mrazevi su se desili upravo na praznik svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, i upravo je na njegov praznik bila odlučujuća bitka. Ili slučaj s vrbom, koja se rascvetala u zimu. Moji prijatelji iz ekspertne grupe sumnjaju da li je to bilo čudo, ali ako se zamislimo…
Kada su nabubrili pupoljci
Na “okruglom stolu” se mnogo govorilo o slučaju sa vrbom. Na Internetu je javljeno da u noći izmedju trećeg i četvrtog decembra – uoči praznika Vavedenja Presvete Bogorodice u hram - “svake godine, nezavisno od vremenskih prilika i uprkos jakim mrazevima, cveta vrba. Tu “činjenicu” su preuzela neka pravoslavna izdanja, i ona je ušla čak i u knjigu. U vezi sa tim vernici su želeli da se obrate Patrijarhu sa molbom da se uvede novi običaj dočekivanja praznika Vavedenja sa vrbinim grančicama.
Prošle godine je “komisija za čuda” odlučila da proveri da li se to zaista i dešava. Eksperti su deset dana pre praznika počeli da posmatraju vrbe u blizini četiri crkve u raznim regionima Moskve i Podmoskovlja. Kako to često biva u to vreme, došlo je do otopljenja i nekoliko pupoljaka na grančicama se otvorilo. U noći izmedju trećeg i četvrtog decembra nije došlo ni do kakve promene sa pupoljcima u poredjenju sa rezultatom koji su bili stari nedelju dana. Vernici koji su došli u crkvu radi polunoćne molitve su prilazili vrbama, i videvši pupoljke koji su se rascvetali još pre nedelju dana, bili potpuno uzbudjeni.
- Postali smo svedoci jedinstvene pojave – radjanja “blagočestive legende”, - podelio je s nama svoje utiske A.V.Moskovski. – Služba u hramu je išla svojim tokom, veliki broj ispovednika je stajao u redu i kako se bližila ponoć deo vernika je počeo da napušta crkvu, kako bi posmatrali vrbu. Uzevši blagoslov od sveštenika (njega, čak štaviše uopšte nije interesovalo šta se tamo dešava s vrbom), i mi smo pošli. I šta smo videli? Ljudi samo što nisu trčali pored žbunja, jer je tobože bilo ono, ja sam prvi video! Verovatno tako nastaju lažna čuda iz želje da se neizostavno nešto vidi prvi. Potom je neko doneo fotografiju mirotočive ikone i pažnja ljudi se preusmerila na nju. Izgledalo je kao da je svejedno šta se gleda samo da je čudesno.
Aleksandar Viktorovič je o tom slučaju govorio dovoljno strogo. A profesor Florenski, je s njemu svojstvenom dobrodušnošću, izneo posebno mišljenje. Tobože, šta u tome ima loše ako se ljudi raduju neobičnim projavama Božijeg sveta? Nevolja je bila u tome što se u pravoslavnim novinama pronela glasina o čudu, ali su činjenice bile izvrnute tako da je došlo do diskreditacije Crkve. A nju je veoma lako izazvati. I Florenski je naveo interesantan primer:
- Jednom su me pitali kako je prepodobni Serafim mogao da dopusti da na teritoriji Sarovske pustinje sovjetski fizičari ispituju atomsku bombu. Odgovorio sam: da, to se desilo, ali primetite da Serafim Sarovski nije dozvolio da to oružje bude primenjeno. Njime niko nije ubijan za razliku od američkog ljudožderstva, koje je odnelo hiljade života. Naprotiv, ta bomba je zaustavila Treći svetski rat. Ja sam to rekao, a kroz neko vreme je jedan vladika pomenuo tu misao u svojoj propovedi. I šta se desilo? Prijatelji su mi saopštili da je radio “Sloboda” nedavno objavio da sveštenici u Rusiji i Serafim Sarovski zastupaju izradu atomske bombe … u Iranu. To je kao “gluvi” telefon.
A što se tiče vrbe: da li je bilo čuda ili ne – to svaka verujuća duša treba da odluči sama. Što je došlo do otopljenja? Njime objašnjavaju rascvetale pupoljke, a ko će da objasni zbog čega je do tog otopljenja došlo uoči Bogorodičinog praznika? S druge strane, treba li tome pridavati opštecrkveno značenje i uvesti običaj prinošenja vrbinih grančica uoči praznika Vavedenja? Pre tri godine je na sam mraz u Optina pustinji procvetala vrba pored grobova monaha-mučenika. Monasi su se radovali, ali nikome od njih nije palo na pamet da o tome šire glasine.
Ikona
Jedan od nastupa, koji je povezan sa optinskim mučenikom – monahom Ferapontom, je na “okruglom stolu” izazvalo živu diskusiju. Autor izveštaja je bio generalni director Moskovske ikonopisne radionice. On je u Sali postavio dve neobične ikone Presvete Bogorodice – u viteškom šlemu i panciru. Očigledno je da to nije bilo dogovoreno, pošto je Florovski rekao da se “unapred treba dogovoriti”. Ja sam doslovno zapisao nastup ikonopisca:
- Bio sam svedok velikog broja čuda – nesagorevanja ikona, njihovog obnavljanja, mirotočenja, krvotočenja i drugih pojava. Shvatio sam da čuda uvek govore o jednom te istom. Postoji Strašni Sud i ona pozivaju na pokajanje. Ona su ponekad upućena lično nekom čoveku, a ponekad celom narodu. Jedna od tih pojava je kada se optinski monah Ferapont pošto je ubijen na Vaskrs javio u toku nekoliko časova dovoljno velikom broju ljudi, koji su na dan njegovog praznika došli u Optina pustinju (to su bili poklonici iz Tule – ured.). Njegovo obraćanje ljudima je bilo usmereno na njihovo pokajanje za grehe, zbog odstupanja od Božije volje, i izdaje Cara. Rekao je da pravoslavni ljudi, da bi približili taj dan, kada će se Sama Presveta Bogorodica javiti da spase Rusiju od strašnog jarma, pod kojim se trenutno nalazimo, treba svaki dan u deset sati uveče da čitaju pokajnu molitvu pred ikonom Presvete Bogorodice. Kada su ga pitali pred kojom ikonom konkretno je najbolje da se mole, on je rekao pred bilo kojom, ali je najbolje pred “Deržavnom”.
Po Božijoj volji se u našoj radionici našla baš takva ikona, velika, oko dva metra. i kada sam saznao za posmrtne reči monaha Feraponta, srce mi je govorilo da je to ta ista ikona pred kojom celo bratstvo treba da se moli. I kada smo se molili – u 10 sati uveče i 10 sati ujutru – desili su se mnogi dogadjaji, koji su nas uverili u neophodnost pokajanja. Medju njima je bilo i krstoobrazno pomeranje kandila pred ikonom Presvete Bogorodice … To ne govorim radi toga da bih vas začudio, već da bih skrenuo pažnju na poziv na pokajanje. Nedaleko od tog mesta gde smo se zajedno molili, istovremeno se desilo mirotočenje ikone Strašnog Suda. Ona je dovoljno velika 1,4 sa 1,2 metra, bila je na mnogim izložbama i to je ikona veroučitelja. Najpre je zamirotočila ikona Jovana Preteče – njegove ruke i noge, a zatim Angeli i apostol Matej, a kroz dva meseca je zamirotočio ceo registar.
Posle molitvenog pokajanja pred “Deržavnom” ikonom, odlučili smo da naslikamo ikonu “Izabranoj Vojvotkinji”, kako bi se molili za spasenje Rusije. I ta ikona je uz teškoće i iskušenja bila naslikana, a potom i još jedna. I mi smo ih pažljivo svakodnevno posmatrali. I jedna mala je zamirotočila odmah pošto je naslikana i postavljena u molitveni ugao. A zatim se miro pojavilo i na velikoj ikoni. I mi smo to smatrali znakom da ikona u sebi nosi Božiju blagonaklonost. Hvala za pažnju.
Posle kratkog nastupa ikonopisca usledila je replika urednika jednog od pravoslavnih izdanja:
- Takozvano “javljanje monaha Feraponta” …To je najbolji primer duhovnog neposlušanja. U Optina pustinji se zaista rukama može dotaći Božija volja, i prisustvo mučenika se tamo oseća. Ali što se tiče tog slučaja celo optinsko bratstvo i nastojatelj, i monasi – svi odriču činjenicu posmrtnog javljanja. To je ili prelest ili prosto lažna informacija. Drugo. Ta ikona je apsolutno nekanonska, kad čak i ja koji nisam ikonopisac to vidim …
Neko je kao odgovor pozvao da se bude oprezan i da se ne “vredja nova ikona”, sačuvavši “luft izmedju tužilačkih cenzurnih odluka i duhovne ozarenosti ikonopisca”, a neko je odlučno bio protiv. Ja sam takodje imao neprijatan utisak od te ikone. Ta činjenica, da se “Izabrana Vojvotkinja” javila u snu Tamerlanu i uplašila ga svojim vojničkim izgledom, i primorala da napusti moskovske predele, ništa ne rešava. Da, Presveta Bogorodica je izgledala strašno, ali samo za mnogobošca. A mi smo pravoslavni! Zar mi treba da se molimo za to što je video mnogobožac? I pored toga Ona se nije javila Tamerlanu u viteškom šlemu, već u liku Carice, Koju su okruživali ognjeni vojnici. Presveta Majka se čak i pred neprijateljima ne bi nikada oblačila u uvredljivu odeždu.
Medjutim upravo tako su je videli ikonopisci – ljudi sa iskustvom, autori mnogih divnih ikona. Kako se to desilo, jer su oni morali na nešto da se pozovu? Možda je u tom uzročno-posledičnom lancu zaista postojalo neko gore pomenuto “neposlušanje”? Ne znam … Ali jedna fraza ikonopisca me je začudila: naslikavši ikone, “mi smo ih pažljivo svakodnevno posmatrali” u očekivanju mirotočenja. Da li su ih zbog toga i slikali?
Dva detalja
Ta mirotočiva, ali nekanonska ikona me je podsetila na drugu ikonu, koja nije davala povod ni za šta strašno. Pre tri godine je ovde na «okrugli sto» došao pukovnik u penziji Aleksandar Viktorovič Golovkov, kod koga se nalazi ikona «Rusija koja vaskrsava». Pojava te ikone je bila veoma neobična, i ona je, prirodno, mirotočila. Bez obzira na to Golovkovu na konferenciji uopšte nisu dali reč (kako se pokazalo članovi komisije ga uopšte nisu pozivali i čak su ga izbegavali) i ja grešni sam bio jedini slušalac penzionisanog pukovnika. Ikona mi se nije svidela na prvi pogled: Presveta Bogorodica je bila naslikana u plavoj, poluprozračnoj odeždi, i u tome je bilo nečeg romantično-ezoteričnog.
O svojim utiscima sam tada napisao u novinama (Krstići na pokrovu, No 434, “Vera”) i bio podvrgnut opstrukciji neki čitalaca: “Neka je plavo, tako je čak i lepše”. “A dole, ispod Presvete Bogorodice su naslikani mali ljudi, kao neko neumesno uniženje …”- nisam se predavao. “To su grešnici nasliakni, setite se “Strašnog Suda””.
“E-e-e, ne, - pomislio sam u sebi, - jedno s drugim se ne sme mešati – “Strašni Sud” i Zastupnica naša Bogorodica!” Zašto? Ne znam, prosto tako osećam … Još su mi u ušima odzvanjale reči penzionisanog pukovnika koji se brinuo o ikoni “Rusija koja vaskrsava”, koji mi je s nekim osvetoljubivim zadovoljstvom ovako objasnio ikonu: “Evo pogledajte, krstići padaju sa pokrova Presvete Bogorodice, neko ih prihvata, a ostali beže dole kao bubašvabe, skrivaju se od krstića, smanjuju … A kada se bude slikala treća ikona “Rusija koja vaskrsava”, Presveta Bogorodica će imati plave oči, biće bosonoga, a dole će bežati stotine tih bubašvaba!”
Danas sam na “okruglom stolu” slučajno čuo, da je ta treća ikona već odavno naslikana, a da je pukovnik Golovkov proizveden da li u episkopa ili u arhimandrita neke nove egzotične sekte. Kasnije sam počeo da razjašnjavam stvari i našao sam časopis “Hram svetlosti” – koji zvanično pripada manastiru posvećenom ikoni “Rusija koja vaskrsava”. To izdanje se po svojoj spoljašnosti ni po čemu ne razlikuje od ostalih pravoslavnih izdanja – u njemu se nalaze članci o Božanskoj Liturgiji, postovima, crkvenim praznicima, svetiteljima. Ali tu se još mogu videti i anatomske šeme “sedam energetskih kanala za primanje energetskih potoka od Oca Nebeskog, pentagrami i slične ezoterične slike. U njemu se nalazi i Otvoreno pismo Patrijarhu Alekseju II, u kome se kaže: “Molim Vas da odbacite sve dogme i posvetite mati Fotiniju u prvu u svetu ženu-sveštenika (tako stoji u tekstu – ured.). u drugom broju je već stavljena fotografija te lučezarne “mati” koja se osmehuje već u kompletnoj svešteničkoj odeždi, kako stoji pored Carskih vrata sa Jevandjeljem. Sama se “posvetila”. Najviše od svega me je porazio ciklus članaka o reinkarnaciji apostola Pavla, koji je danas …Predsednik RF Putin, i druge gluposti, kao što su “sedam sinova Božijih”, koji su sišli na zemlju.
U tom časopisu nisam ništa saznao o pukovniku Golovkovu, a već sam video treću (ili je to već i četvrta) ikonu «Rusija koja vaskrsava»: žena, koja predstavlja Presvetu Bogorodicu, stoji u kokošniku (stari ruski ženski pokrivač za glavu – prim.prev.) u velikom čamcu, koji plovi ispred hrbata ogromnog talasa. Ikonpisni «uslovi» su već potpuno odbačeni, i od predjašnje ikone su ostala samo dva detalja: poluprozračna vazdušasta odežda i bubašvabe, koje se ovoga puta koprcaju u vodi i tonu, prekrivene talasima. Kao što vidimo, stvaralačke «sitnice» su se pokazale veoma suštinske.
Gedeonova molitva
Isrtorija ikone “Rusija koja vaskrsava” (o kojoj se gore govorilo) je počela 1988 godine od vidjenja Olge Pavlenko, stanovnice grada Pjatigorska. Moguće je da je to vidjenje bilo spasonosno, ali samo za jednog konkretnog čoveka, kome je ono i bilo upućeno. Ali evo naslikana je ikona, akatist su da tako kažem uopštili i sve je nekako počelo.
Na “okruglom stolu” se mnogo govorilo o tome da je čudo najčešće upućeno konkretnim ljudima, i samo oni mogu pravilno da ga prime. Protojerej Aleksandar Trušin, nastojatelj Nikoljske crkve u selu Ljamcino Domodedovskog regiona Moskve i aktivni učesnik ekspertne grupe, je naveo sledeći primer:
- Jednom se jedna moja parohijanka probudila noću svesna da je neko u sobi. Ona je iz nekog razloga odmah shvatila ko je to. I vodjen je sledeći dijalog koji je ona prepričala:
“Ja ga pitam:
- Ti si došao po mene?
- Po tebe, - odgovorio je glas.
- Znači došlo je moje vreme?
- Vreme je.
I tada sam se setila da je bukvalno za dan Gospodnji praznik. Zar ću umreti na praznik? Rekla sam:
- Slušaj, ostavi me da se malo pomolim …”
Dalje doslovno navodim njene reči: “Glas je malo zaćutao i rekao: “Pomoli se – molim te”. Ta vernica je opet zaspala, zatim je došla u crkvu, odstojala praznično Bogosluženje, i kroz neko vreme je doživela kap. Ona je već bila stara, prošla je ceo rat, i niko se nije začudio njenoj bolesti. Ali kap je preživela, i počela je čak polako i da hoda. Pritom je potpuno izgubila sećanje – nikoga se nije sećala, pa čak ni bliska lica nije prepoznavala. U sećanju joj je ostalo samo jedno – to što joj je rekao Angel. Svako jutro je ustajala sa jednim te istim rečima: “Vreme je za molitvu, vreme je za Bogosluženje”. Drugog životnog smisla na zemlji već nije bilo, jer ju je Angel ostavio samo da se moli. Ono čega se napamet sećala su bile reči molebana i velikog broja pojedinih molitvi, pa tako i molitvenih pravila. Eto to je po mom mišljenju individualno čudo, upućeno samo jednom čoveku, koje je zbog toga doprlo do samog srca.
Ista je situacija i sa mirotočenjem svetih ikona. Iako se ono pominje u opštecrkvenim akatistima, naprimer, u prvim kondacima Presvetoj Bogorodici “Brzoposlušnici”, to čudo se ne doživljava saborno, već samo od strane pojedinačne osetljive duše. A kod nas od toga prave neki kolektivni kult. Odatle proističe druga strašna pojava – poštovanje ljudi koji čuvaju ikone, tobože kod nje ikona mirotoči, i ona je to rekla i blagoslovila na to i to … kao da joj je ikona dala blagodat i pravo na starčestvo. Nažalost, skoro u svim slučajevima mirotočenja u pojedinačnim stanovima, domaćini su postajali prekomerno gordi. U poslednje vreme sam se susreo samo sa jednim izuzetkom – u selu Lokot Brjanske oblasti, gde smo nedavno boravili sa ekspertnom grupom. Tamo već nekoliko godina mirotoči nekoliko desetina ikona, i domaćini te kuće su se od samog početka odnosili prema tome ne samo sa strahopoštovanjem, već i sa strahom Božijim. Oni su se obratili za blagoslov trenutno rukovodećem arhijereju, i saglasili da u svojoj kući izgrade kapelu, u koju su stavili svetinje.
Tamo, u toj kapeli sam se susreo i sa svojim ličnim čudom.
- Ušli smo u kapelu, - nastavlja svoju priču o.Aleksandar, - i tamo se osetilo takvo blagouhanje, i svuda po ikonama su bile kapi mira. Kada su naši poštovani članovi komisije počeli da razmeštaju male ikone, koje sam doneo iz crkve, kako bi i one takodje zamirotočile, upao sam u tako da kazem mislenu zamku, jer sam takodje bio član komisije i mogao sam i sam da proverim. Izabrao sam ikonicu Svetog Nikolaja Čudotvorca i smelo, po primeru starozavetnog Gedeona, pomislio sledeće: “Gospode, ako je to Tvoja volja, onda neka jedino moja ikona ostane suva”. To je ostalo kao pomisao i počeo sam da čitam akatist. Okolne ikone su još jače zamirotočile, a sa ikone svetog pravednog Jovana Kronštatskog je isteklo toliko mira da je sud morao da se postavi. Završio se moleban i sve naše ikone su bile vlazne, orošene. Pogledao sam na ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca, i ona je jedna-jedina ostala “suva”! Samo se na ivici pojavila mala kap. Eto kakav sam ja dobio znak, i to samo ja i niko drugi.
Krst koji je oživeo
O zadivljujućim dogadjajima u selu Lokot smo objavili pre tri godine (Čudo je milost prema grešnicima, No. 437). Od tada čuda tamo nisu prestajala. Mirom se prekrivaju hleb i voda koji se tu postave. Ponekad se kao kišicom koja rominja pokropljavaju i oni koji se mole. Stare ikone se u toj kući obnavljaju, polomljene postaju cele, a ramovi od belog metala se na naše oči prekrivaju zlatom. Istina, komentarišući ovu činjenicu, domaćin “čudesne kuće”, Viktor Vladimirovič Rezimov (prisustvovao je na sednici “okruglog stola”) je pojasnio da niko nije uradio hemijsku analizu, i da se radi samo o boji. Eksperti su sve to zabeležili na video traku.
Bilo je i slučajeva čudesnog isceljenja teško bolesnih posle molitve ispred te ikone. Tako je stanovnici Brjanska, koja se spremala za ozbiljnu onkološku operaciju, posle odlaska u Lokot tumor potpuno nestao. Remizova žena Natalija Nikolajevna, je budući i sama lekar, uporno savetovala tu ženu da se ipak operiše. I na mestu bivšeg tumora, koji je zabeležen pomoću snimaka i analiza, u procesu operacije je bio pronadjen mali čir, a metastaze su bile bukvalno očšćene.
Smisao ovoga što se dešava postaje jasan, kada se sazna istorijat ovoga sela. U lokalnoj Plošćanskoj pustinji je od davnina čudotvorila Kazanjska ikona Majke Božije. A u naše vreme se u Lokotu naselio Hristov ispovednik jeromonah Meletije, koji je samo čudom izbegao nekoliko streljanja. Njegov duhovni otac, sveti Jovan Kronštatski je još u mladosti prorekao da će Meletije živeti više od sto godina, što se i obistinilo – on je umro 1982 godine u 102-oj godini života. Uskoro je zamirotočio Krst na njegovom grobu. , i poklonici i dan-danas sa njega sakupljaju blagouhaonu vlagu. Mirotoče takodje i krstovi pored svetog izvora pored sela. Starac je pred smrt rekao devojci Nataši, koja se o njemu brinula, da če u Lokotu “izaći sunce” i da će ona “o tome saznati”. I evo posle nekoliko godina u kući Natalije Nikolajevne Remizove (te iste Nataše) su počele neobične pojave – mirom se prekrila papirna ikonica Presvete Bogorodice “Umiljenje”, izrezana iz običnog kalendara. A zatim su se čuda nastavila…
U današnje vreme se sakuplja materijal za proslavljenje o.Meletija (Demina). Time se bavi lokalni stanovnik, novinar Jurij Šiškov, koji je prvi saznao za mirotočenje ikona. Sakupljeno je već mnogo činjenica, sproveden je rad u arhivima FSB, i svoja otkrića o čudima J.Šiškov je izneo na “okruglom stolu”.
Bogorodičina suza
Posle sednice sam razgovarao sa još jednim sveštenikom, koji je više puta bio u Lokotu. On je nastoajtelj crkve posvećene ikoni Majke Božije „Svih tužnih Radost“, i služi u Orlovskoj eparhiji sasvim nedaleko od sela – 180 kilometara. Zove se skoro isto kao i moskovski sveštenik, učesnik ekspertne gruzpe – protojerej Aleksandar Mitrušin.
- Kada bi se čak i nazivi naših parohija podudarali, onda bi to bilo čudo. A ovako, ovo je uobičajena podudarnost, - nasmejao se otac.
U novinarskom stilu sam počeo da ispitujem oca kakve neobičnosti on zna u vezi sa dogadjajima u Lokotu. Otac je napomenuo da biljke neobično reaguju na ikonu “Umiljenje” – onu, koja je prva zamirotočila. Jedan od njegovih parohijana je od Remizovih zamolio da mu daju ružu, koja je nekada ukrašavala tu ikonu, ali je pala iza kiota i vremenom se osušila. On ju je kao poklon odneo kući, ali je na putu nazad morao da zaustavi automobil jer se odjednom ispunio jakim blagouhanjem, a staklo je prekrila rosa.
- A bio je i drugi slučaj sa glumcem iz nekog pozorišta, - prisećao se otac. – ne znam o čemu je on razmišljao za vreme molebana, i s kakvom molbom se Bogu obraćao, ali kada mu je kap mira pala direktno na glavu, on se tako uzbudio …Shvatate li da je čudo uvek lično, i da o njemu ne treba govoriti.
- A da li ste vi lično nešto slično preživeli?
- Ne znam da li je umesno da se tako nešto objavljuje u novinama. Kako neko drugi to može da shvati? Neko može i da se nasmeje … Došao sam u kapelu, i poneo sa sobom male suvenir-flašice. Flašice su imale uske grliće i bile veoma pogodne za miro. Oprao sam ih, osušio, kao što obično i radim sa posudama za saborovanje. Čvrsto sam ih zatvorio. Došao sam u Lokot, i posle molebana skidam otvarač kako bi nasuo miro, i ugledam u flašici neku uljanu tečnost. Nije mi bilo jasno otkuda se ona pojavila. Liznuo sam je jezikom i bila je slana, isto kao ljudska suza. I tada sam shvatio … Flašica nije bila odgovarajuća jer je u njoj ranije bio alkohol. I Presveta Bogorodica je prolila te suze, koje proliva za pijanu Rusiju. Kako drukčije to može da se objasni? Ko ima uobrazilju, neka tumači drugačije.
Eto to su slučajevi …ali samo za verujućeg čoveka. To možete da ispričate u svom krugu prijatelja, a ostalima … Iz kojih ste vi novina?
Odgovorio sam mu.
- Da, čitao sam, - osmehnuo se otac, - dobre novine. Samo što ih čitaju razni ljudi, pa tako i oni koji nemaju vere. A ako neko ima skeptičan odnos, onda je to protivno milosti Majke Božije prema nama stradalnima. Malovernik ima granicu, preko koje ništa ne dozvoljava i vest o čudu može dam u našteti, i to je malo opasno.
A ima već i onih kojima je to naštetilo. Naguraju se u autobus i dolaze u Lokot, - donose flašice i pitaju: “Kada će nam dati miro?” I formiraju “kobasičast” red (sveštenik se smeje). A drugi, koji vole Majku Božiju prosto dolaze da Joj se obrate. I to je uvek neponovljivo i neizrecivo …
Otac me tako dobrodušno gleda, i takva topla vaskršnja svetlost dolazi iz njegovih očiju, da se ja sa svojim diktafonom osećam kao prestupnik. Jer zaista, istinsko čudo je neizrecivo i ne može se zabeležiti na video snimak. I susret sa Bogom nije na javi, već u duhovnim dubinama duše.
M.Sizov
preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/514/4.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 04/28 u 03:36 AM
|
Komentari:
Post poslije: KAKO JE FIZIČAR PRONAŠAO VEZU IZEĐU SVETE VODE, REČI I TAVORSKE SVETLOSTI
Post prije: VASKRS U SELU LOKOT