MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Dakle, braćo i sestre, završavamo još jednu kalendarsku godinu, još jednu godinu našeg života i ulazimo u novu godinu Gospodnje dobrote, sa mnogim možda i protivurečnim osećanjima. Teška je bila protekla godina, i novu godinu očekujemo nekako sa uznemirenošću – iako i sa uverenošću i sa rezervom, - ali i sa radošću i nadasve sa nadom da će za nas biti godina Božije blagosti.

Ali zajedno s tim, pre svega očekujemo je sa verom u Božije milosrdje, koje je neodstupno od nas. Nisu svi uspeli da dočekaju ovaj dan. Prošle godine u najneočekivanijim situacijama oprostio sam se od svojih predjašnjih najbližih saradnika – njih je postigla reklo bi se prevremena smrt. Mnogo drugih žrtava odnela je smrt ove godine. A mi smo po Božijoj milosti ostavljeni još za neku drugu, Bogom predodredjenu našu misiju.

Šta mi treba da radimo ove godine? I evo braćo i sestre, želim da pre čitanja Jevandjelja koje ćete čuti u našem molebnom služenju da vas podsetim na priču o tome kako je Gospod došao u taj grad, gde je odrastao, gde je živeo u svojim mladalačkim godinama – grad Nazaret. Do danas je taj grad pre svega hrišćanski, okružen islamom i judejstvom. I danas u tom gradu praznik Blagovesti slavi sav narod, i umilno je, i radosno i dirljivo gledati kako roditelji oblače svoju decu kao andjelčiće, nose ih po ulicama u roza, plavim i belim odelcima, sa krlicima, i svi likuju i raduju se. Gradu Nazaretu je dat poseban Božiji blagoslov – da bude dom mladalačkih godina i početka propovedi Gospoda našega Isusa Hrista.

I evo u Jevandjelju se govori kako Hristos dolazi u taj grad posle dugog putovanja po drugim gradovima Svete Zemlje, u ulazi u njega u subotu, u praznični dan za Jevreje ulazi u sinagogu i tamo Mu predlažu da ih pouči nečemu. I On uzima knjigu, svitak, i otvara ga na potrebnom mestu i čita iz proroka Isaije: «Duh je Gospodnji na Meni. Zato me pomaza da javim Jevandjelje siromasima; posla Me da iscelim skrušene u srcu; da propovjedam zarobljenima da će se otpustiti, i slijepima da će progledati, da otpustim sužnje i da propovjedam prijatnu godinu Gospodnju» (Lk. 4, 18-19). 

I ljudi, koji su čuli te drevne proročke reči, koje je pročitao Gospod Isus Hristos, pažljivo su slušali i niko nije prigovarao, jer su svi, poznavajući Ga od mladalačkih godina, istinski verovali u to da je On pomazan, poslan na to što je pročitao. I svi su se divili blagodatnim rečima koje su dolazile iz Njegovih usta. Gospod je rekao: «Evo vidite! Dešava se sada ono što su drevni proroci propovedali». I niko nije prigovarao. A potom posle kratkog vremena, kada je On Svojim sugradjanima rekao gorke reči o tome da oni ne prihvataju Njegovu propoved, oni su u jarosti hteli da Ga kamenuju. Ali ovde su reči Gospodnje dotakle njihovo tvrdo srce i oni su Ga primali.

Prošlo je skoro dve hiljade godina kako u novoj godini čitamo ove reči. Kako se one odnose na nas? Šta, mi samo spominjemo to što je rečeno tako davno, i tako daleko od nas? Ne, braćo i sestre! Te reči su pre svega upućene meni i vama. Naravno, one su u prvom redu upućene sveštenicima i propovednicima reči Gospodnje. Ali i svi vi, pomazani, prizvani Duhom Svetim, ponovo rodjeni krštenjem, imate obavezu pred Bogom, pred Otadzbinom i pred svojom savešću da činite ono što je Gospod zapovedao. A On je rekao: «Čašu dakle koju Ja pijem ispićete i krštenjem kojijem se Ja krstim krstićete se» (pogl. Mk. 10,39), «i evo dajem vam vlast da stajete na zmije i skorpije i na svaku silu neprijateljsku i ništa vam neće nauditi» (pogl. Lk.10, 19). Šta mi treba da radimo? Pogledajte – ponavljam još jednom: javljati Jevandjelje siromašnima ..., isceljivati skrušene u srcu..., propovedati zarobljenima otpuštanje i slepima progledavanje, otpustiti tužne u radost, - to jest ukazati skrušenim duhom put u – radost; - propovedati prijatnu godinu Gospodnju.

Ko su ti ljudi «siromašni» kojima blagovesti Gospod? To su svi, braćo i sestre, pa samim tim i mi, koji smo oslabili duhom i ne želimo da shvatimo da smo mi – učenici Hristovi, da stajemo na silu neprijateljsku i ništa nam neće nauditi. Mi i treba da ukrepljujemo duše svoje i «propovedamo prijatnu godinu Gospodnju».

«Propovedati zarobljenim otpuštanje»...Da, svet je zarobljen grehom. Da svet je – u ropstvu svojih strasti, svojih slabosti i pre svega neverja u svoje sopstvene snage.
«Isceliti skrušene srcem»...Koliko u našem svetu ima onih koji su u uniniju, koliko ima siromašnih i onih koji razmišljaju kako će proživeti nastupajući dan. I njima treba ukrepiti duše. Ko će to da učini? Samo oni, koji čvrsto veruju u silu Pravoslavne Crkve i u nepokolebljivost našeg pravoslavnog duha.

«Otpustiti skrušene (tužne) u radost»...Ukažite put onima koji su skrušeni «u radost». Gde je ona, ta radost? – U crkvi Božijoj, u našem pravoslavnom životu!
I – «propovedati prijatnu godinu Gospodnju». Da, danas je dan spasenja, jer verujemo da Pravoslavna Crkva nepokolebljivo vekovima stoji u našoj Otadzbini, da smo svi pozvani u Crkvu i da Bog nikoga neće zaboraviti. I ako neko ode u večni život pri reklo bi se neočekivanim okolnostima – ima u tome poseban Božiji Promisao. Jer Gospod uzima čoveka u najboljem trenutku. Gospodu Bogu nisu potrebne loše stvari, grešne duše Mu nisu potrebne, i tada kada duša cveta radošću, kada je spremna za susret sa Bogom kao sa svojim najvažnijim, voljenim, izabranim predmetom života – tada ona i odlazi u drugi svet.

I zato braćo i sestre, počnimo novu godinu od toga što ćemo sami sebi, svojim bližnjima, onima koji nas okružuju, tvrditi da je i nastupajće leto Gospodnje – blagoprijatno za spasenje. Danas je dan spasenja! Jer «što je noć tamnija, to su svetlije zvezde..» - kažu pesnici, a mi kažemo: što su teža iskušenja, to je vera jača.

Neka Gospod blagoslovi nastupajuću godinu Svojom blagošću, ukrepljenjem našeg duha, da bismo mi sami čvrsto i krepko verovali i držali se za svetu Pravoslavnu Crkvu, i neumorno govorili o tome svima i svakome, i svojim primerom pokazali odlučnost našeg ispovedanja. Amin.
31. decembar 1994. godine

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3633.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Komentari: