MITROPOLIT AMFILOHIJE, BESEDA U CEROVU 2004.G.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Све што кажемо у храму Божијем, свака пјесма коју пјевамо, сваки чин који вршимо, свака радња коју чинимо, све то има велики и дубоки смисао. Има свети смисао и свето значење, управо зато што је све то принос, наш принос, принос нашег срца и наше душе, живоме и вјечноме Богу.Ми приносимо сами себе, једни друге и своје дарове Христу Богу нашему...
Приносимо себе и своје дарове Њему, на начин на који је он принио себе на дар. Од Њега смо се научили, од Њега се учимо како и ми сами да приносимо себе Богу на дар. Он је нас даривао творевином у којој живимо, даривао нас је животом и украсио изнад свих створења земаљских. Он нас је даривао вјечним смислом нашега живота, радошћу постојања и свим оним безбројним, видљивим и невидљивим, знаним и незнаним даровима, и тиме нас призвао да на Његово човјекољубље и ми треба да одговоримо својим богољубљем.
Он је сишао међу нас и постао као један од нас, да би се ми преко Њега и кроз Њега, као преко свете љествице, пењали према Њему. Пењали према небесима, према вјечности, према бесмртном животу. Да би себе преображавали у храмове Духа Светога, да би се сви ми, који смо у Његово име крштени, облачили у њега. Нема дакле ничега у Цркви Божијој што није освештано, што није свето, што није призвано на светост. Јеванђеље које цјеливамо и читамо, није ништа друго, него живо и опипљиво свједочанство живога Христовога присуства међу нама. Свето платно, на коме служимо свету Литургију и које се зове Антимис, на коме је насликано скидање Христа са Крста и у кога је уграђен дио светих моштију, и то је знак Његовог присуства и нашег ућешћа у тајни Његовог Распећа и Његовог скидања са крста, ради нас и ради нашега спасења. Свете мошти, које су уграђене, које су ушивене у свети Антимис, су свједочанство да Црква Христова почива на Његовој Голготској жртви и на жртви оних, који су Њега посвједочили, који су њему послужили и тако редом. Сам храм, у коме се сабирамо и кога градимо у славу имена Његовога, није ништа друго, него символ тијела Христовога. У храму, који је код нас православних, увијек грађен у виду неба, Христос је сишао међу нас. Не само што борави под овим небом и под овим храмом, него уводећи нас у Светињу над светињама, он нас просвећује. Открива нам тајну, да широка небеса око нас проповједају славу Његову, и даје нам дар да примамо Њега кроз тајну небеса, кроз тајну храма, као символа Његовог присуства међу нама.Даје нам дар да примамо Тијело Његово, да примамо Крв Његову, преко наших непца. Имамо ми у својим устима непца, небо храма, васионско небо и небеса, велике су и свете тајне, у којима Бог обитава. Све чудесније, од чудеснијег неба.
Најчудесније небо су управо непца, под која долази Господ и ми га примамо. Примамо Тијело Његово и Крв Његову. И тако редом, све што читамо, све што пјевамо у храму Божијем-све је живо свједочанство о Њему. Светиња над светињама, то је свети олтар, и свети жртвеник који је символ Његове Голготе и мјесто приноса наших светих дарова, који је такође мјесто Његовог приноса на Голготи у светоме граду Јерусалиму. Наше призивање Духа Светога, да сиђе на нас и на наше дарове, то је наш доживљај и наша партиципација у тајни Свете Горе Сионске, на коју је дошао Дух Свети, сишавши на апостоле. Ми, Његови апостоли, Његови посланици, Његови свједоци у нашем времену, и ми овдје пјесмом призивајући Га, доживљавамо ту Гору Сионску, наш Духовдан, нашу дивну гору на којој се преображавамо. И оно што читамо у Цркви, што смо данас читали, и то је све живо свједочанство о Њему.
Многе ријечи смо пјевали,многе смо читали, па ево само да се посјетимо на неке од њих. Каже нам апостол Павле: „Ријеч Христова да обитава у вама” . Ријеч Христова, то је ријеч, која је као огањ, ријеч која је прошла кроз огањ. Ријеч Христова је седам пута претопљена ријеч, испуњена снагом Божијом и Божијом мудрошћу. То је ријеч Јеванђеља, ријеч пророка, ријеч апостола, ријеч богонадахнута. Не обична људска ријеч, него ријеч Божија. Та ријеч, порочује нам апостол, треба да обитава у нама, да се ми хранимо том ријечу Његовом, да Њоме нахранимо свој ум и своје срце и своју душу, да се њоме просвијетлимо, јер она је свјетлост ногама нашим у овом мрачном свијету. Једина чиста свјетлост која обасјава наш ум и наше путеве, јесте управо ријеч Христова. Само онда, када та ријеч Христова у нама обитава, онда ми знамо ко смо и шта смо. Ми знамо свој пут, пут Богочовјека, знамо како да живимо, како да се односимо према Богу, према творевини, једни према другима, према времену, према вјечности, према смрти и према животу. Ријеч Божија нас томе учи и зато је веома битно да сваку празну ријеч, сваку нечисту, прљаву ријеч избришемо из нашега срца и ума, да би Божија ријеч могла да се усели у нас и обасја нас свјетлошћу богопознања.
| | |
Postao 01/23 u 02:13 PM
|