Misionari idu u pohod
Predlažemo vam kratki istorijat misionarskih pohoda Sveto-Tihonovskog Bogoslovskog instituta i Sveto-Dimitrijevskog sestrinstva (Moskva).
Sve je počelo 1996 godine kada se vladika German Jakutski obratio Pravoslavnom Sveto-Tihonovskom Bogoslovskom institutu (PSTBI) sa molbom da pošalje sveštenike u ta mesta u koja on sam ne uspeva da stigne. U najudaljenijim mestima, koja su od Jakutska udaljena i po 2000 kilometara nema Crkava i čitave generacije su odrasle nekrštene.
Tako je grupa studenata sa instituta i sveštenika Nikolo-Kuznjecke Crkve, pod rukovodstvom rektora instituta protojereja Vladimira Vorobjeva uputila u najveću eparhiju na svetu, čija teritorija je veličine pet Francuski. “Druga zemlja, - pričali su misionari po povratku. - Sve je neobično: priroda, klima, ljudi”.
U Jakutiji trenutno živi oko 100 narodnosti. Od toga su više od 50% Rusi, oko 30% su Jakuti i veliki broj malih naroda Severa: jukagiri, zveni, čukči, zvenki i mnogi drugi. Oni se uglavnom bave lovom i ribolovom, a na Aldanu postoje veliki kopovi uglja. Odlaze u šumu za pečurke a ne radi odmora, jer treba nešto da pripreme kako bi imali za zimu. Povrće gaje u staklenim baštama, koje su izgradjene na toplovodnim trasama (cevi koje idu od TEC zagrevaju čak i ova udaljena mesta).
Severni narodi i dan-danas imaju veoma izražene paganske predstave i običaje - “hranjenje” vatre, prizivanje duhova. Ljudi koji žive u strašnoj hladnoći obožuju toplotu. “Razgovarali smo sa studentom Jakutskog državnog univerziteta, i on nam je rekao da kada se sprema da ide u tajgu obavezno prinosi žrtvu duhovima ognja, jer je bez toga prosto nemoguće, poginućeš, - priča otac Aleksandar Iljašenko. - Ljudi dolaze na ispovest i kaju se ne samo što “hrane” vatru u šumi, već i šporet na gas po kućama”.
Iza Polarnog kruga žive čukči, jukagiri i zveni koji se bave lovom jelena: u regionu postoje velika stada u kojima ima i po 10 000 ovih životinja. Život je ovde surov, i opšte rasulo u yemlji se posebno snažno oseća. Ranije je preko luke Zeleni rt išlo snabdevanje celog regiona. Sada je sistem morske transportne plovidbe uništen: u luku dolaze jedan ili dva broda godišnje. Misionari su 1996 godine ovde zatekli tužnu sliku: posla nema, a budućnost je neizvesna.
Nekad je cela Kolima bila prekrivena koncentracionim logorima. I do dan-danas su sačuvane razrušene, napuštene barake i osmatračnice. Misionari su čak videli deo železničke šine, na kojoj su bili časovnici. Bodljikava žica u pet redova, osmatračnica, puškarnica za automat, mesto za peći (osmatračnica je bila topla). Misionari su se više puta zaustavili u naselju Ambarčik - bivšem otpravnom mestu Kolmskih logora, - kako bi služili parastose: upravo je ovde mesto upokojenja mnogih ruskih novomučenika.
Bilo je ukupno jedanaest jakutskih ekspedicija.
Već u prvoj, 1996 godine (kolimska naselja Zirjanka, Nelimnoe, Verhnekolimsk, Srednjekolimsk, Čerski, Ambarčik) za tri nedelje se krstilo 1500 ljudi.
U svakom naseljenom mestu misionari su se zadržazali po četiri-šest dana. Za to vreme su uspevali da organizuju po nekoliko beseda kao pripremu za Krsštenje, da izvrše samu Tajnu, da održe mali koncert, da svrate u lokalnu školu i bolnicu i da osvete stanove.
Poslednjih godina je u Jakutiji formirano više od dvadeset pravoslavnih zajednica. Ovde ima svega nekoliko velikih gradova, a to su uglavnom naselja od po 4-10 hiljada stanovnika, i u mnogim takvim naseljima su već registrovane zajednice. “Ovde se željno očekuje formiranje crkvene parohije”,- smatra otac Andrej Bliznjuk, rukovodilac druge i treće ekspedicije instituta u Jakutiju. - Ako bi se kod njih našao iskusni sveštenik, on bi postao duhovni rukovodilac celog regiona”.
“Već je prošlo mnogo godina od tada kada smo prvi put na Kolimi krstili veliki broj ljudi, i dan-danas nam pišu odatle i sećaju nas se, - priča otac Vladimir Vorobjev. Čak i jedna prepiska može mnogo toga da učini. Ti koje smo tada krstili su počeli da idu u lokalnu Crkvu. Ljudi iz dečijeg vrtića su izgradili Crkvu, iako nemaju sveštenika, oni tamo odlaze da se mole. Povremeno im dolazi sveštenik iz Jakutska. Hrišćanski život se tamo ipak odvija na neki način”.
Mezenj i Pinega
Ideja za pohode u Mezenjski i Pinežski region Arhangelske oblasti takodje nije nastala u Moskvi: nastojatelj Sveto-Trojickog hrama Arhangelska protojerej Aleksandar Denisov je brinuo za primorce koji su živeli u regionima, gde nema ni jedne aktivne Crkve, i obratio se Sveto-Tihonovskom institutu sa predlogom da se organizuje misionarsko putovanje.
1998 i 2000-e godine misionari sa instituta su putovali po Pinegi, a 1999 godine su počeli pohodi PSTBI jednom godišnje i to po mestima naviše tokom reke Mezenj. Misionari se u zavisnosti od mogućnosti kretanja rekom trude da borave u svim većim selima. Dopisujući se tokom godine sa lokalnim stanovnicima, oni se spremaju da dodju u ta mesta u kojima su već bili: maršrutu počinju od “starih” mesta a zatim nastavljaju dalje.
Program se uglavnom formira na sledeći način: u svakom selu ostaju maksimalno dva dana. Naveče prvog dana se održava sastanak u klubu, gde misionari prikazuju slajd-film (o pripremi za Krštenje, o životu pravoslavne zajednice u Moskvi, o drugim pohodima), mali hor nastupa sa koncertom duhovnih i narodnih pesama, zatim odgovaraju na pitanja, pričaju o Hristu, o značaju Krštenja, o Crkvi. Sledećeg dana je Krštenje. Liturgija se služi ukoliko u selu postoji hram ili kapela.
2001 godine misionarska maršruta je uključivala deset mesta: grad Mezenj, sela Dorogorskoe, Pogorelec, Lešukonskoe, Cenogora, Belošćelje, Ust-Kima, i dva sela: Veliku Nisogoru i Selišće. Baseni reka Mezenj i Pinega su iskonska mesta stanovanja pomoraca, izbeglica iz Novgoroda i drugih mesta Rusije, koji su osvojili priobalje Belog mora i Čerske gube. Smeli, izdržljivi ljudi su se upućivali u Belo i Barencovo more na malu Zemlju, Špicbergen, daleka ostrva Ledenog okeana nabavljajući belog medveda, tuljana, ribu. Kuće pomoraca liče na tvrdjave. Gore u toploj prostoriji su živeli, a dole su im bile radionice, prostorije za živinu, senik, grnčarska radionica, kao i mesto na kome su izradjivali svoje čamce - karbasa.
Mesta su ovde neobično lepa. Prema rečima stare pinežanke Natalije Grigorjevne Vodjanikove, “samo da izadješ na obronak, i srce se trenutno zaustavlja od raznovrsne okoline! Pogledaj, uživaj i nasitićeš se. Reka izmedju smedjih obala, peščani rtovi na dnu obala, i šume koje se ogledaju u prozirnoj vodi. A odsvuda se razliva srebrna svetlost ... I šta sve tada ne dolazi u glavu! Ceo svoj život prebiraš koščicu po koščicu ...”
Većina kolhoza se raspala i zato seljaci vode “prirodno domaćinstvo”: dovoze na pijacu mleko, kajmak, mast sopstvene prozivodnje. Neki od njih drže po tri-četiri konja. Ranije su proizvode dovozili traktorima ili rekom, a otkako je gorivo poskupelo jeftinije je postalo držati stoku. Rade i u školama, bolnicama, na aerodromu. Po selima naravno ima više starih ljudi, ali u većim selima ima i omladine.
Misionari su posebno zavoleli poverljive pinežske dečake, koji su svako veče dolazili u goste, a potom pisali topla pisma. Za njih je Moskva nedostižno dalek grad: “A da li kod vas ima zime?.. Da li je kod vas zima kada je kod nas leto?”
Stari ljudi su potpuno neocrkovljeni. Neke starice su sa 70 godina morale da uče kako se krsti: bivše komsomolke uglavnom prilaze veri u starosti. Ne sve, naravno. “Jedna starica, - priča o.Andrej Bliznjuk, - je iz svešteničke porodice, i njen otac, i pradeda i svi dedovi su bili sveštenici, ali ona nije došla kada smo mi služili. Ali mnogi su ipak dolazili i često su službe dugo trajale zbog dugih ispovesti, kada su se ljudi ispovedali za ceo život. Ima tu strašnih sudbina, deportacija, logora”.
Jedna starica, koja je živela u ženskom psihoneurološkom internatu je pitala oca Andreja: “Kako da ja poštujem roditelje, kada su me oni ostavili kao bebu od sedam meseci, i kada je moj život posle toga bio prava muka? A?- I potom je dodala: -A zašto se svi boje da umru ako postoji Carstvo Nebesko?
Na Severu uopšte - po Pinegi, Mezeni - ima mnogo internata. Naprimer, psihoneurološki internat se nalazi u jednom od najlepših mesta u Pinegi - Crvenoj Gorki. Ovde se nalazio čuveni Krasnogorski manastir sa čudotvornom Gruzinskom ikonom Majke Božije, koja je dovezena iz Irana. Ikona je izgubljena u sovjetsko vreme, a manastir je srušen, i u njegovoj zgradi je formiran internat. Njegovi stanovnici su veoma toplo dočekivali misonare, koji su uspeli da krste sve koji nisu bili kršteni. Oni se mole onako kako mogu. Medicinske sestre su govorile da kada bi postojao parohijski sveštenik, onda bi on mogao da uradi veoma mnogo i da pomogne tim bolesnicima.
Misionari PSTBI su za svega tri i po godine krstili više od hiljadu ljudi u Arhagelskoj oblasti.
Mladi kapetani
Misionarski pohodi Sveto-Dimitrijevskog sestrinstva su bili tako zamišljeni da objedine omladinu iz parohije, da mladim hrišćanima predlože interesantno i odgovorno delo, kako ne bi napustili crkvenu ogradu u periodu “traganja za dogadjajima”. Pored toga, u zajednici je bilo mnogo ljubitelja pohoda sa čamcima, i nastojatelj hrama protojerej Arkadije šatov je predložio da se spoji lepo sa korisnim. I tako je u avgustu 1997 godine održan misionarski pohod rekom Jug, koja protiče severom Kirovske i Vologodske oblasti.
22 misionara (medju kojima su bili jedan sveštenik i dva predavača Bogoslovskog instituta) su se uputili na plovidbu sa devet čamaca. Svratili su u sela Donji Enangsk (pokušajte da izgovorite!), Ustinsko, Utmanovo i Podosinovec. U prvom selu misionari nisu dočekani previše toplo. Na službama nije bilo mnogo naroda, a na besedu je došlo samo petnaest devojaka. Kada su posle razgovora jednu od njih upitali da li bi ona želela da se u selu obnovi hram, kao odgovor su čuli: “A smokva?”
Ali već u narednim selima misionarski trud je bio nagradjen - to je bilo potrebno ljudima. U Utmanovu, gde su misionari zamolili da služe u razrušenoj Crkvi, lokalni stanovnici su sami počistili hram, a iz seoske potrošačke zadruge su doneli stolice da bi napravili svečanu klupu. Deca i omladina su pomagali da se Crkva ukrasi cvećem, i donosili su vodu za moleban. Svi su osećali neobičnu radost i svečanost na Liturgiji, koja je prvi put u toku desetina godina odslužena u oskrnavljenoj Crkvi. Sunce je sijalo kroz prozorska okna, a za vreme Evharistijskog kanona svetlost je obasjavala ceo oltar.
U pohodu je bilo i opasnosti - naprimer, sopstveni pas. Uzeli su opasnu kavkasku ovčarku radi odbrane. Ali se ona povremeno otkidala sa lanca i zbog nedostatka drugih objekata ujedala učesnike pohoda. Kao rezultat bila je postavljena ograda za nju samu.
Uopšteno govoreći, probna misija se dobro završila. Kršteno je 57 ljudi, venčana su četiri porodična para (venci su bili ispleteni od lepih poljskih cvetova). Misionari, nadahnuti ovim uspehom su odlučili da nastave započeto delo.
U avgustu 1998 godine misionarska grupa bolničkog hrama i Sveto-Tihonovskog Bogoslovskog instituta (21 čovek) su se uputili rekom Tavda (severo-istok Ekaterinburške oblasti). Putovanjem su rukovodili o.Aleksandar Dokolin i o.Aleksandar Iljašenko.
Prošli su 460km čamcem “Kostromič”. Zaustavili su se u pet naseljenih mesta: gradu Tavda, naselju Novoselovo, selu Tabori, Ozerki i Unže-Pavinski, izgradjenih početkom XX veka u vreme reforme za izbeglice iz Belorusije.
Jedan od najjačih misionarskih utisaka je svenoćna služba na čamcu koji je plovio širokom sibirskom rekom izmedju beskrajnih tajgi.
U toku misije je odsluženo osam Božanstvenih Liturgija, na kojima je prisustvovalo oko 350 ljudi, pričestilo se oko 200 ljudi (od njih 120 - prvi put). Dva para su venčana. Zajedničkim Krštenjem je kršteno 166 ljudi, a u selima Unže-Pavinska i Ozerki Krštenje je primilo oko 30% stanovnika.
U Unže-Pavinskoj je odmah posle Krštenja počelo venčanje. Venci su bili ispleteni od poljskog cveća. Odmah su venčana dva para koji već imaju decu. Vasilije Žučkov, rukovodilac lokalne administracije, je bio jedan od ljudi koji su se venčali. Toga dana su nad njim kao i na drugom venčanom paru odslužene tri Tajne: Krštenje, Pričešće i venčanje.
Šator od grubog platna
Leti 1999 godine misionari Sveto-Dimitrijevske zajednice su poneli sa sobom misionarski hram-šator Bogoslovskog instituta, osvećen u ime svih Svetih proslavljenih u Rusiji.
Parohijani Crkve carevića Dimitrija i studenti Bogoslovskog instituta i Sveto-Dimitrijevske škole milosrdnih sestara (srednji uzrast misionara je 22.5 godine) su se sa njim uputili autobusom u selo Sinegorje Nagorskog regiona Kirovske oblasti. Odatle su otišli u susedna naselja - Kruti Log i Prvomajsko. Sinegorje je veliko selo u kome živi oko 1800 stanovnika. Ovde je tek pre 15 godina izgradjen betonski put, a pre toga se veza u toku lošeg vremena ostvarivala avionima. Selo se nalazi na živopisnim brežuljcima obraslim šumama tajge na obalama reke Kobra i potpuno odgovara svom poetskom nazivu.
Misionari su dočekani toplo i radosno iako nisu bili očekivani. Broj novokrštenih je uoči odlaska iznosio 394, a poslednjeg dana je želelo da se krsti još petoro ljudi - što je ukupno 399 ljudi. Direktor lokalne muzičke škole je doveo ženu i ćerku da se krste, a sam je otišao da zagreje kadu. Ali se potom i sam vratio i odlučio da primi Sveto Krštenje. Slično vojniku koji je dopunio broj svetih Sevastijskih mučenika do 40, i ovaj rab Božiji je dopunio broj novokrštenih na 400.
Po Božijoj milosti se desilo i pravo čudo. 7 avgusta 1999 godine u Sinegorju se krstila žena koja je mnogo godina stradala od dermatitisa na nogama. Bolest je posle Krštenja nestala.
Kao rezultat ove misije nastala je i uskoro po blagoslovu arhiepiskopa Vjatskog i Slobodskog Hrisanfa registrovana pravoslavna zajednica sela Sinagorje.
Zimi 2000 godine misionari su ponovo boravili u Sinegorju. Kršteno je još 26 ljudi. U selu je otvorena aktivna nedeljna škola. Zajednici je kroz neko vreme predata zgrada, u kojem je danas već Crkva.
Te godine je sašiven sopstveni misionraski hram posvećen svetom Filaretu Moskovskom.
Seča šume
Na proleće 2000 godine mala grupa misionara rukovodjena ocem Vasilijem Sekačevim je letela u Habarovski kraj. Odredište je bilo naselje drvoseča Kenaj. Za razliku od starinskih sela i naselja, kuda su dosad misionari putovali, ovo naselje je sasvim novo - izgradjeno je 1971 godine. Ima oko 700 stanovnika. Situacija je očajna: šumska industrijska gazdinstva su zatvorena pre nekoliko godina, a polovina ljudi je izgubila posao. Neizvesno je kako živeti dalje, a u naselju caruje uninije i skoro opšte pijanstvo. Jedan od preduzimača koji vode šumska industrijska gazdinstva je i pozvao misionare da spasavaju narod.
Ta misija je bila zamišljena kao priprema za letenje - da se sondira teren - i trajala je svega četiri dana. Ali kako su se misionari začudili kada je prvi dan 100 ljudi poželelo da se krsti! Na predavanja u nedeljnoj školi je uvek dolazilo 40 ljudi. Misionari su se brinuli da li će ljudi koji su se u kratkom periodu spremali za Krštenje, zapamtiti šta su im oni pričali. Ali Kenajci su se u toku samog Krštenja tako vatreno i zajednički odricali od satane, da su sve sumnje misionara nestale. Pre Krštenja je trebalo da bude diskoteka - jedina zabava u naselju. Ali sami stanovnici su zamolili da se to promeni, tako da je omladina umesto u diskoteku pošla na ispovest, kao da je samo čekala da dodju misionari.
Trenutno u Kenaju postoji jezgro pravoslavne zajednice, oni se zajedno mole i uče decu veri. Misionari kažu da se u tim udaljenim mestima oseća prava glad za Pravoslavljem. Otac Vasilije priča: “Ide naša mala grupa ulicom Habarovska. Odjednom nam prilazi neki mladić i počinje da se raspituje o veri, pri čemu je očigledno da nije nikakv sektaš, već običan mladi čovek. S njim smo razgovarali ceo sat”.
Za svega četiri dana je kršteno 130 ljudi.
“Moskvo, mi smo za vas!”
Leti 2000 godine su organizovana dva putovanja - u Arhangelsku oblast i u Marijski kraj. U šenkurski region Arhangelske oblasti (sela Rovdino i šegovari) uputila se autobusom velika grupa (više od 60 ljudi) pod rukovodstvom dva sveštenika. Zadivljujuće je i tragično istovremeno to što je u Šenkursku početkom sovjetskih vremena bila razrušena prva Crkva. U gradu koji je izgradjen 50 godina pre Moskve, bilo je ukupno 12 Crkava i dva manastira.
Misionari su Crkvu u Rodvinu zatekli polurazrušenom. Pod je mestimično odvaljen, a svuda su iverice, komadi razbijene cigle. Od fresaka su sačuvani samo fragmenti ornamenata u oltaru. A na zidovima su ugljem naškrabane razne lobanje, rogata bića i glava krilatog zmaja, okrenuta prema Carskim vratima ...
U seoskoj bolnici Rodvino misionari su se upoznali sa čovekom koji je čvrsto odlučio da podigne ruku na sebe. On je preživeo nekoliko uzastopnih tragedija: raspad porodice, nesrećan slučaj - greda mu je prebila kičmu i posle toga su mu se paralisale noge. Posle svega mu se nešto desilo sa okom, i ono je moralo da se odstrani ... Saznavši da su došli misionari, zamolio ih je da dodju i razgovaraju s njim. Dok su misionari bili u selu, oni su ga svakodnevno savetovali, razgovarali s njim, tešili ga, a milosrdne sestre su mu lečile rane od ležanja. Kada su misionari otišli, taj čovek je odustao od misli o samoubistvu.
U Rodvinu i Šegovari je ukupno kršteno 433 ljudi.
Dve nedelje je trajala misija autobusom u republiku Marij El. Misionari su boravuli u mestima Arik, Veliki Satnur, Kaksinvaj. U Ariku živi 800 ljudi: muslimani, tatari (staroverci), pravoslavni. Veliki Satnur (po marijski “Ivov lug”) je čisto marijsko selo. Neke starice su dolazile na službu u nacionalnim kostimima. To su kratke haljine domaće izrade sa vezom na skutu, vratu i ručnom zglobu. Preko haljine se oblači nešto poput ogrtača (u krajnjoj meri od takvog materijala se danas šiju odela za rad), i on je nešto kraći kako bi se videle šare izvezene na skutu haljine. Ali najinteresantniji je “čurjuk” čiji vrh izviruje ispod marame u obliku malog trougla. On je prošiven perlama, školjkama i starinskim monetama.
Misionari su bili željeni gosti - pomagali su im, hranili ih. Učesnici putovanja se sećaju: “Vraćamo se sa večere i na našem prašnjavom autobusu vidimo natpise: “Moskvo, dodjite nam opet! Mi vas volimo! Mi smo uvek za vas!”
U celoj marijskoj parohiji je kršteno 222 ljudi. Mnogi su specijlano doputovali iz susednih sela - Male Šabanke, Kaksinši, Učastka, Kokuja, Kanamaša i Burteka.
Kargopolj, Njandoma i dalje svuda
Početkom leta 2001 godine u Kargopoljski region Arhangelske oblasti misionarskim autobusom se uputilo 14 ljudi: dva oltarnika, predavači nedeljne škole, lekar i drugi ljudi neophodni za parohiju. Oni su posetili šest sela: Pečnikovo, Ljadini, Poluborje, Tihmangu, Uhtu i Krečetovo.
Misionare je zadivio ogroman broj ljudi koji su želeli da se krste, ispovede i mole na službi. “Nas su bukvalno podelili u grupe kako bismo svuda stigli, - priča otac Aleksandar Dolkin, vodja grupe. - Morali smo da promenimo još u Moskvi napravljen plan, kako bismo uslišili sve molbe”.
U toku dve nedelje na misionarskom antiminsu je odsluženo 11 Liturgija, a Tajna Krštenja je izvršena 15 puta. Ukupan broj krštenih iznosi 897. Nedavno je u selu Pečinkovo formirana sopstvena pravoslavna zajednica.
Kao i u drugim mestima, bilo je mnogo susreta koji su doticali dušu. Jednom je jedna straija žena došla sa pitanjem za vreme ispovesti u Crkvi. Ona se nije spremila za ispovest već je počela da objašnjava da ona nema nekih posebnih grehova, već da je njoj život mnogo više kriv za sve. Ali kada ju je sveštenik ugledao i pozvao je ona je pošla. A posle toga je priredila carsku trpezu za misionare, a sama nije htela da jede: “Možda ja i ne treba danas da jedem - Gospod mi je oprostio sve moje grehe, a koliko sam ih samo imala”.
Poslednje odredište misije u Kargopolju 2001 godine je bilo selo Krečetovo. Stanovnici toga sela su zamolili misionare da odsluže moleban za kišu jer je bila suša već mesec dana. Ali da je kiša počela, misionari ne bi mogli da odu iz sela. Otac Aleksandar je rekao seljanima: “Strpite se dok odemo i pašće kiša”. Misionari nisu uspeli da predju ni 300 metara, a iza njihovih ledja su se nadvili oblaci i kiša je počela da pada dok je još sijalo sunce.
Nešto kasnije druga misionarska grupa se istim autobusom uputila u susedni Njandomski region - u sela Šalakuša, Stupino i Lepša.
Jednom su dve devojke iz misionarske grupe išle dolinom reke u Šalakuši, birajući mesto za Krštenje i odjednom su čule: “Sestre! A kako da se upišem za Krštenje?” Tako ih je pozdravio muškarac atletskog stasa, lokalni “autoritet” kako se posle pokazalo. On se kroz neko vreme pojavio u Crkvi i dugo razgovarao sa sveštenikom. Ali se nije krstio pošto nije bio odlučan da prekine svoja “razbojnička” dela. Opraštajući se, rekao je svešteniku: “Mi imamo nešto zajedničko. Mi nismo kao ostali, mi smo duhoviti ljudi”.
Svi su bili umorni posle mnogočasovnog krštenja u Šalakuši. I tada se pojavio mlad čovek sav u crnom: kosa, dugi lanci na vratu, mindjuše u ušima, čizme-grindersi na nogama, ruke ukrašene prstenjem i strašnim narukvicama. On se obratio svešteniku: “Krsti!” U vreme čina oglašenja na pitanje “Da li se odričeš satane?” usledilo je ćutanje. Svima je postalo mučno. Pokazalo se da lanci i narukvice nisu bili samo stvar mode: mladi čovek je bio satanista. On je sa velikim, pa čak i fizičkim trudom odgovorio: “Odričem se”.
U misionarskom hramu je za 14 dana osam puta služena Božanstvena Liturgija, a krštenje - 13. Ukupno je kršteno 527 ljudi.
Zajedno sa stanovnicima Stupino Krštenje je primila i rukovodilac lokalne administracije Valentina Stepanova. Na njenu inicijativu sastavljeno je pismo vladici Arhagelskom i Holmogorskom Tihonu s molbom da blagoslovi izgradnju kapele u selu. Misionari su ove godine dobili pismo s obaveštenjem o tome da je vladika blagoslovio izgradnju, a lokalno šumsko gazdinstvo je obećalo za to neophodnu šumsku gradju.
“Može se diskutovati o tome da li je samo jedan razgovor sa misionarima dovoljan za izvršenje prve i najvažnije crkvene Tajne. Možda je to beskorisna zamisao? Ali dobro, čovek se krstio. Gde je garancija da krštenje neće za njega postati samo povod za zdravicu? I da li će on voditi celomudreni i dobar život ili će nastaviti da krade od raspadnutog kolhoza ili suseda? Ima još mnogo pitanja koja uznemiravaju. Ali ona su nekako nestajala kada smo videli kako su se caklile dečije oči, kako su plakali oni koji su zakasnili na krštenje, bojeći se da će biti vraćeni. A koliko Božijeg straha ima u izjavama tih ljudi, koliko odlučne, ne lukavo mudre vere! Da li neko od nas ljudi može da izmeri Božiju blagodat koja se dobija Krštenjem?!
(Iz misionarskog dnevnika)
Ozbiljni ljudi
Pokazalo se da Nenecki okrug postoji i u Arhangelskoj obalsti a ne samo na Jamali. Ovde su u avgustu 2001 godine doletela 25 misionara na čelu sa protojerejem Arkadijem Šatovim. Oni su za deset dana posetili četiri naseljena mesta: sela Velikovisočnoe, Oksino i Krasnoe, kao i Labožskoe gde su putovali da krste malu grupu na motornom čamcu.
U Velikovisočnom se krstilo 109 ljudi; u Oksinu na reci - 86; u selu Labožsko - 39 ljudi, a u Krasnom - 171.
Iskonska narodnost tih krajeva su nenci, dobronameran i iskren narod, koji je sebe većinom smatrao pravoslavnim. Njihovo glavno zanimanje je odgajanje jelena, zbog čega veći deo svog života provode u nomadskim šatorima. Odgajivač jelena i njegova supruga (čija je zvanična dužnost - “čumradnica”) dobijaju malu platu u kolhozu za odgajanje jelena. Nenci se odnose ozbiljno prema pitanjima vere jer je nomadski život povezan sa velikim teškoćama i opasnostima, koje čoveka primoravaju da traži Božiju pomoć. Sveštenika u tim krajevima nije bilo desetinama godina, i nenecke starice su krštavale na mirski način. Misionari su nad tako krštenim ljudima vršili Tajnu Miropomazanja.
Jedino opelo koje je održano u misionarskom hramu je porazilo do dubine duše. Misionari su dugo čekali, a zatim su ugledali “ZIL” koji se sporo kretao. Iza automobila si išle starice, a za njima ljudi srednjih godina. U hramu se na početku opela okupilo do 100 nenaca tako da su se pojci jedva smestili.
Za deset dana je kršteno 405 ljudi, a Božanska Liturgija je služena osam puta u misionarskom hramu.
Na jesen 2001 godine organizovano je putovanje u Habarovski kraj. U njemu su učestvovala samo petorica misionara. Misionari su za pet dana boravili u dva sela - Kenaj i Uktur. Misionare su u Kenaju već dobro znali i veoma željno očekivali. U toku tog putovanja je kršteno 47 ljudi.
Krštenje u Oksinu. “Prema misionarima su se od sela približavali olujni oblaci. Videlo se kako iz njih pada kiša. Sevnula je munja i zagrmeo grom: otac nije pokazao da je nečim uznemiren, samo je malo brže počeo da čita molitve, djakon je pozivao na molitvu Gospodu, hor je odgovarao, oglašeni su stajali na svojim mestima, a udari groma su počeli da zaglušuju reči molitve. Pale su prve retke kišne kapi, ali su svi shvatili da nas oluja zaobilazi. Munje su sevale sa svih strana - posred plavog neba i malih belih oblaka. Veličanstven prizor oluje koja nas je zaobilazila je ispunio duše misionara neizrecivim uzbudjenjem. Osećala se Božija blizina, blagog u sili i velikog u milosti. Kada se krštenje završilo i sveštenik se kratko obraćao novokrštenim, reku je kroz olujne oblake obasjao jarki sunčev zrak”. (Iz sećanja misionara)
Parohijani Sveto-Dimitrijevske Crkve su organizovali 13 misija na kojima je ukupno kršteno 3 342 ljudi.
Nastavak sledi
Zimi 2002 godine misionari Sveto-Dimitrijevskog hrama su posetli stare prijatelje - u selu Uhta Kargopoljskog regiona Arhagelske oblasti (tamo je kršteno 32 ljudi) i u Sinegorju. U Sinegorju su putovali na Božićne praznike, išli u litijama, pozdravljali bolesne i same. U selu već postoji aktivna Crkva, a došao je i mladi sveštenik. Ali povod za posetu Kirovske oblasti nije uopšte bio praznični: u mladoj pravoslavnoj zajednici su se pojavili konflikti. Deo parohijana je prestao da dolazi na službe. Kada su oni jedne večeri počeli misionarima da dokazuju da su u pravu, nestalo je struje. Struja je došla kroz dva sata kada je razgovor dobio mirniji karakter i kada su članovi zajednice rekli da će se do sledećeg dolaska misionara postarati da “sve bude drugačije”.
A kada su misionari odlazili u Crkvu su došli i oni ljudi koji u nju nikad pre nisu ušli. U vreme službe jedan od pojaca u horu je obratio pažnju na jarki bljesak u oltaru. Otac je posle službe ispričao malo čudo: kandilo sa lošim fitiljem, koje se stalno gasilo i koje se moralo mnogo puta ponovo paliti se iznenada samo upalilo za vreme Evharistijskog kanona.
Misionari su se setili svih malih i velikih čuda koja su pratila njihov rad svih ovih godina: oluja koja je zaobilazila Oksino, duga posred čistog neba nad logorom u Sinegorju, predivne službe u zapuštenim i obnovljenim Crkvama, kao i ljudi koji su tako ozbiljno i u prostoti srca prilazili Bogu.
Slava Bogu za sve!
Preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=4§ion=9&article=23
| | |
Postao 06/02 u 06:03 AM
|
Komentari:
Post poslije: Manastirski život
Post prije: BOGOSLUŽENJE EPISKOPA RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U ATOMSKOJ PODMORNICI