METOHIJA MI JE OSTALA U SRCU
каже Прим. Др Даниела Кривокапић, која је недавно посетила место својих предака
"Недавно сам први пут била на Косову и Метохију и једноставно, Високи Дечани, природне лепоте Метохије су ме фасцинирали. Метохија је остала у мом срцу и вратићу јој се поново”, прича нам Др Даниела Кривокапић. “Кренула сам на путовање са пуно емоција, узбуђења, романтизма јер сам желела да посетим место одакле је мој прадеда и моји коренови. Из Пећке патријаршије до села Сврке ме је возио један таксиста који је по оцу Албанац, по мајци Црногорац. Била сам узбуђена али не и уплашена. Једва сам чекала да видим предео мојих предака а у мислима сам се враћала у период када је мој прадеда тамо живео, и моја бака је један део свога живота била у Метохији. Иако сам знала да у селу више нема Срба, нисам имала страх. Имала сам један осећај нелагодности кад смо дошли у град Пећ и кад сам таксисту замолила да купим батерије за фотографски апарат, питала сам га да ли ће он да оде до радње да купи а он је казао, не, идемо заједно. Отишли смо, али сам осећала нелагодност и непријатност. И оно што је за мене било изненађење, ја ипак нисам из те средине, први пут сам тамо, када смо пролазили аутобусом кроз град Пећ неки младићи су нам показивали да ће да нам прережу врат, то вам улива неспокојство, дакле, човек не може мирно и спокојно да шета улицом јер не знате на кога ћете да налетите и како ће тај неко да се понаша према вама. А онда се сетите и немилих догађаја паљења наших светиња, па немира 1999.године, па бурних 80.их и 68. године, а знам да је и моја бака 1916. године пролазила кроз нешто слично. Све ове године тај проблем се није решавао, већ је бивало све горе и горе.
Мој таксиста је, као што рекох, био врло љубазан, он је завршио српску школу, мислим да је нормалан, тако бих га назвала, био је љубазан, одвезао ме је до села Сврке одакле је мој прадеда. То је породица Дуганчић једна од аутохтоних метохијских породица, староседелаца који су познати по томе што су у турско доба гајили соколове и имали обавезу да сваке године једног сокола предају Турцима и због тога су и добили то презиме Дуганчић или Доганчић, али то је све једна породица. Одвезао ме је до села, провозао ме кроз село. Питала сам га да ли смем да изађем из кола а он ми рече да ништа не бринем јер сам са њим, могу да изађем, направила сам фотографије. У Свркама више нема ни једне српске породице. Видела сам само њихове спаљене куће. Затим сам га замолила да ме одвезе до манастира Будисавци који се налази у близини. Онда сам хтела да видим реку Бистрицу, јер је некада та река Бистрица пролазила кроз сред имања мога прадеде. Бака ми је причала о њој. После тога ме је одвезао у град Пећ јер сам хтела да видим парк Карагач, тај парк је пројектовао брат моје бабе. Кажу да је некада, у Краљевини Југославији то био најлепши парк на територији Краљевине, на жалост то је данас све запуштено. Мој утисак о Пећи, па прљавштина се види на сваком кораку, незавршене зграде на два три спрата, некако набацане, једна на другу, без неког урбанистичког плана, тезге, сиромаштво. Таксиста ми је показивао фабрике које су некада радиле а данас не функционишу, ништа не ради. Срба скоро да и нема. Срби су сиромашни, незадовољни, осећају се напуштено и безнадежно. Тужно је. Емоције не могу да се опишу. Урадила сам јако пуно фотографија, послала сам пријатељима преко интернета без неког пропратног коментара, а оно што човек тамо доживи, осети, види то се не може описати. Оно што сам осетила кад сам била у Пећкој Патријаршији и кад сам схватила да не могу слободно да изађем, да прошетам, да одем до продавнице, осећала сам се као да ме неко стрпао у затвор. Осећала сам тескобу. Зато треба отићи и мислим да је то моја порука свима, треба отићи на Косово и Метохији, обићи наше Србе, пружити им подршку, помоћи им, поразговарати, бити са њима.”
- А зашто сте тек сада, после толико година посетили Косово и Метохији?
- Не знам. Вероватно кад човек дође у одређене године креће да истражује своје корене. А конкретан повод је можда био тај, што сам пролетос кречила стан па сам сређивала и кутије са фотографијама и онда сам налетела на слике моје прабабе, прадеде, бабине породице и онда сам прокоментарисла за себе - па ја тамо никада нисам била. Указала се прилика сасвим случајно, отишла сам и ја хоћу да идем поново.
- Јесте ли нашли оно што сте тражили?
- Ја још увек имам тамо нешто да тражим. Метохија ми је остала у срцу, каже Прим. Др Даниела Кривокапић.
priredila Ljiljana Sindjelic-Nikolic
| | |
Postao 11/10 u 08:58 PM
|
Komentari:
Post poslije: VERA JE BUDUCNOST OVOG NARODA
Post prije: ISCELJENJE KROZ STRADANJE Sveštenik Vladimir Šmalij