MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OTMICA “ZA SVA VREMENA"

Hrišćani i njihova vera su u prvim stolećima znamo surovo gonjeni. Na istorijski poznate i dokumentovane načine. U četvrtom stoleću postalo je očigledno da se mučenjem i ubijanjem samo pomaže širenju hrišćanstva. Zato se umnožiše razne jeresi. Nikako nov fenomen, dobio je za protivnika u značaju nakon priznavanja hrišćanstva. Poče široko rasturanje „iznutra“. Učestaše vaseljenski sabori.
Konačno, među jeresima ustâli se najveća, brojem i materijalnim bogatstvom uveliko nadvladavši jednu Svetu sabornu i apostolsku crkvu. Pa ipak ta najveća crkva na čudan način – mada srozanog duha i u novom, konfekcijskom odelu – i dalje čuva svetinju Krsta i većinu Hristovih ideala.

Ni ovaj rastur, već manje vidljiv golom oku od one seče u prvim vekovima, pa stoga perfidniji, nije bio dovoljan da se unište ni čovjek ni Sveta saborna i apostolska Crkva pravoslavna. Krajem osamnaestog stoleća pronađen je djelotvorniji mač: građanska demokratija. Da bi izjednačila ono što je nejednako, i tako sebi privukla „mase“, primenjena je istorijska obmana: uništenjem starih vladara, vi ćete, narodi, među sobom sami „izabrati“ nove vladare, koji će onda biti mnogo bolji!

Ova demokratija često bi prekidana diktaturama pa onda neizbežno i sa dva svetska rata. U oba svoja vida počivaše na ekonomijama i materijalnim interesima. A ispod materije… trusno područje!
Negde gutajući monarhije, negde ih škopeći, građanske i proleterske revolucije pobiše mnogo naroda da bi na vlast dovele – mnogo manje narodnih vođa… Na tom putu crkve biše deportovane: ili u oblast slobodnog vremena – da kao privatna zanimacija, charity, dobrotvorna aktivnost trajno izgube svoje poslanstvo, ili u muzejski „mrak srednjeg veka“ – gde zbog isključenog svetla posetioci nisu poželjni.

U zemlji gdje sam žive praktični ljudi. Ovdje je stambeni prostor dostigao astronomske cene. A stare, istorijske crkve prodaju se za budzašto. Ponekad ih adaptiraju kao stanove, nekad kao kancelarije. A kad ih niko neće, onda ih iznajmljuju za poslovne sastanke, privatne zabave, kafiće, disko-klubove…
Uništenje starog i ovenčavanje novog završilo se prvo pravim oružjem. A kasnije? Za smeo preokret, koji je i najneukujem seljaku bio krajnje sumnjiv, bilo je potrebno moćno oružje u duhu. I francuski jakobinac 18. veka i ruski boljševik 20. veka, isukavši mač, „blagoslov“ potražiše u naučnom opravdanju svog krvavog pohoda. Kada su revolucije završavane, mač je vraćan u korice ali je radi zavođenja duhovnog reda „humanistički“ ideal revolucije morao biti dodatno ojačan i ovenčan. Sami revolucionarni nazori dobijali su ruho nove nauke. Prirodne nauke pri tom kidnapovane su „za sva vremena“; one su postale i ostale glavno sredstvo očuvanja novih poredaka.

Do skora mnogohvaljeni dvadeseti vek, najveći ubica ljudi u istoriji, rušilac je i ruina koje njemu ostaviše buržoaske revolucije i romantičarska utopija devetnaestog veka. Među ruinama za rušenje, negde bolje - negde lošije očuvanim – zavisno od stepena civilizacijskog „napretka“ – našli su se i suživot i sadejstvo nauke i religije. Nekada normalan, podrazumevajući spoj! Starom čovjeku bilo je nemoguće zamisliti jedno, bez drugog; svako razdvajanje ove suštinske simbioze – bilo je jasno starom čovjeku – neizbežno je uništavalo oba člana. Onako isto kao što sijamski blizanci umiru posle operacije razdvajanja. Posebno je ova simbioza važila za medicinu i religiju.

Nauka, pa tako i primenjena nauka, iskorišćena je kao najmoćnije, intelektualno oružje u borbi protiv čovjeka. Preko nje se na dva načina hrani gordost novog čovjeka. S jedne strane treba da bude vidljivo kako nauka unapređuje život čovjeka u novim uslovima. Apologijom sredstva tiho i zaobilazno se promoviše cilj. Onda, sam čovjek će sebi graditi boljitak, i u tome mu ne trebaju neki nevidljivi saveznici… To je prepušteno „zaostalima“. Nova „nauka“ se potrudila da pokaže apsurdnost vjerovanja u nevidljive sile. Da bi se čovjek za to pridobio, bila je potrebna ubrzana produkcija izuma, sprava i naprava. Koje će ga izgledom, snagom i svojim funkcionisanjem zabaviti i zaslepiti. S druge strane će naučnik, ni sam često ne znajući kako dolazi do neobjašnjivih novih saznanja, vjerovati kako su ona došla iz njega, iz njegove „glave“, i kako su on i njegova branša isključivi ekskluzivni vlasnik formula i znanja.
Gde je tu mesto medicine?

STARIJA I MLAĐA SESTRA

Nauka i vera nekada su bile u nerazdvojivoj simbiozi. Ovo je bilo jasno i urođenicima. Posebna simbioza vladala je između medicine i hrišćana. Najhumanija primenjena nauka, i najhumanija vera, lako su našle zajedničku reč. Ta reč je u Reči; u izvorištu. U pobedonosnom Hristovom pohodu tridesete godine od njegovog prvog dolaska, u tri najpresudnije godine u istoriji sveta, sam Spasitelj je svoju misiju sprovodio uglavnom lečeći. Lek, koji je preobraćao a ponekad čak i vraćao u život, bili su kako Njegova Reč, tako i dodir, ali i voda, pljuvačka, pa i prašina, blato. Pri tom, uvjek je bilo jasno od koga izlečenje dolazi. A Lekar nije krio ni odakle On sam dolažaše: ne od zemlje, nego sa neba; ne od čovjeka oca, nego od Boga Oca; ne od volje mesa, nego od volje Duha. Ne od zemaljske strasti, nego od Nebeske ljubavi; ne kroz bračnu ženu, nego kroz Djevu Prečistu.

Duh dakle nije krio ko mu je bio mio. A Lekar je jasno i uporno stavljao na znanje gde su koreni bolesti. I kao lekar dušâ, i kao lekar telâ, izlečenima je uporno stavljao na znanje: „Idi sad, i ne greši više...“ i: „Vjera te je tvoja izlečila...“

Ovu simbiozu medicine i duha, dokazujući harmoniju zdravlja i vere, nastavili su da pronose i veliki misionari Lekareve crkve. Posle apostola, usledili su i drugi. Među upisanima primeri su mnogi: Sveti vrači Kozma i Damjan, Sveti Pantelejmon, Sveti Sava… svi iscelitelji i obnovitelji, svi duhovni prvaci a poznati lekari!
U nasrtaju na čovjeka u prošlih par surovih vekova, u pokušaju da se on otme od njegovog Tvorca, pribeglo se nauci pa i medicini. Medicini je dato da kao primenjena nauka dokaže podmuklo došaptavanje Đavla: kako život prestaje onda kada umire tijelo. I pri tom medicina, izvevši sve konsekvence iz takvog razvoja, ostade nedorečena u svojoj egzaktnoj definiciji života… Nikada, ni do današnjeg dana moderni lekari i teoretičari ove nauke nisu se složili u svojoj definiciji života. Na protiv. Pitanje je zaoštreno! Upravo savremena medicina, osvojiviši tehnologije, stavlja lekara u situaciju da produžava život do granica kada će on sam sebi neizbežno postaviti pitanje: da li je etički držati ovu osobu u „životu“? Ne shvatajući da ovo zapravo i nije „etičko“ pitanje, nego nemogućnost da se na njegov način, isključivo naučno, odredi šta je to život, pa time i čovjek, i gde i kada i da li uopšte on prestaje.
Pa kad je nauci bez vjere tako teško da objasni i definiše smrt tijela, kako joj je onda tek nedostižno da objasni ishod duše! Ima, naravno, onih koji ne vjeruju u postojanje duše – za njih je život „u se, na se i poda se“. Ima ih koji vjeruju, ali priznaju da ne razumeju, ili neće da razumeju; ima ih, koji bi neopipljivi deo čovjekove ličnosti da svedu na osećaje, mikrovolte, osećanja, grafikone, kategorije, mozak na veliki mikročip; pa onda na: psihu, svest, podsvest, nadsvest, razum, um… Samo da bude merljivo, izvodivo, opisivo i dokazivo.
Jasno, ovom umu – pretnja je u Tajni!

I kada je, pod jarkim svetlima operativnih sala i osetljivim elektrodama svakojakih instrumenata, tako teško odrediti prestanak života, kraj čovjeka, kako li je onda tek nedostižno teško objasniti tajnu ljudskog začeća? Koja se svakako ne bez razloga odvija u tamnoj, toploj nutrini; u utrobi, tako nedostupnoj oku. U svom poletu da i time ovlada, moderni čovjek je doduše došao do nekih spermatozoida i jajnih ćelija, pa i do hromozoma, dezoksiribonukleinske kiseline i genskih matrica. U igri sa epruvetama nekad i nastane novi život. Ali smisao? Izmiče. Uzalud!  Iskra nastanka života ostaje nedostižno nedostupna… Kao i u nuklearnoj fizici, kao i u astronomiji, svako mukotrpno novo otkriće neznatno produbljuje znanje ali i, avaj! – pomera veo tajne samo za još jedan nivo dalje, jedan nivo niže ili jedan nivo više.

GDE STANUJE LJUBAV?

Oplodnja je put ka nastanku života. Ali čak je i laiku jasno da… mu suština nastanka naučno nije jasna. Jedno su okolnosti. Dobro, sastanu se jedan punoglavac i jedno jajašce; dobro, desi se i ukrštanje hromozoma; pa i neko „kalemljenje“ gena; ali gde je tu stvarni početak? U kom mikrodeliću sekunde? U kom činu? U kom trenutku strela koja leti u stvari stane?
I gde je tu nastanak ličnosti, najvažnijeg dela bića? Onog dela novog stvora gde će se smestiti jedinstveni identitet i činiti ga nešto drugačijim od jednog inteligentnog majmuna ili praseta? Nauci je teško, tj. nemoguće da objasni fizički razvoj i jednog običnog drveta iz one sićušne semenkice, beskraj varijacija snežnih pahuljica ili nastanak vrsta, a kamoli jednog tako kompleksnog organizma kao što je čovječiji. Naučna svest sputana robovanjem tehnologiji, koristi algoritme da proizvede i dokaže; gordost joj ne dozvoljava da prizna, da za beskrajni niz različnosti u prirodi nema drugog algoritma koji bi ih proizveo od volje Ličnosti koja je van vremena, i ima moć da stvara, i svet i vreme i život.

Čak i najtvrdokorniji negatori postojanja duše zamisliće se kod, recimo, transplatacije nekih organa… Ili svađati oko nevažnih sitnica… Ili dokazivati da su u pravu… Ili voleti i mrzeti… Strahovati, ljutiti i radovati se… Umešaće se duša!

Pokušavaju da svedu ličnost na razum i običaje. Jadnog li umovanja! Ne svedoči li upravo razum bolje nego išta drugo o zajedništvu ljudskog roda? Pa time neizbežno i o njegovom zajedničkom poreklu…

KUDA SA ZNANJEM?

Možda više od svih drugih nauka, upravo je medicina upućena na duhovnost, pa tako i bliska vjeri. Medicina počinje da se bavi čovjekom još pre nego što on nastane. Nekad radi protiv njega (kontracepcija, farmakološki eksperimenti), nekad za (savjetovalište za buduće roditelje, prednatalna priprema, zdrav život, lečenje steriliteta...). Neki roditelji se odupiru tome da to postanu, pripremajući sopstvenu propast koja će im tek u budućnosti postati jasna, kad ostare, ili posle smrti.  Neki drugi piju tablete folijumske kiseline ili računaju plodne dane. I jedni i drugi koriste medicinu i lekare.

Srodnost medicine i vere vidi se i na još jedan upadljiv način. Tamo gde se fenomen čovjeka, dakle života, najviše i najtajanstvenije ispoljava – na njegovom početku i kraju, medicina se meša na najdelikatniji način. Ona olakšava i pomaže – kao akušeri, pedijatri i gerijatri. Ali i ubija – kao kod abortusa i eutanazije, ili u pripremi i primeni farmakoloških noviteta.
Posebno očigledna je srodnost sa vjerom kod medicinskih grana koje se bave psihom. Kako u njihovoj u moći, tako i u nemoći! Psihologija danas uspješno pomaže; psihijatrija leči vrlo ozbiljne bolesti; ali i jedna i druga redovno naleću na zid kada bi da posao završe kako valja – do kraja! Tamo gde obezboženost nije daleko otišla – za razliku od (nekada hrišćanskog) Zapada ili bliske komunističke prošlosti slovenskih zemalja – povratak je lak i logičan: lekar i duhovnik zajedno na istom poslu! Svaki od njih koji niječe onog drugog, u velikoj je prelesti. U pravoslavnim zemljama i sredinama čak i psihijatri koji nisu vernici, zatražiće danas sve lakše podršku i pomoć duhovnika. Mnogi su i vernici koji to uopšte ne kriju, kao dr. Biljana Anđelković, neuropsihijatar, specijalista psihoterapije. Jedan od naših psihologa od autoriteta pričala nam je u jednom razgovoru nedavno o dr. Vladeti Jerotiću i njegovom pristupu kao nečemu sa čime se ne slaže, ali sa puno uvažavanja i poštovanja, pominjući nesumnjive rezultate koje taj pristup postiže.

Postoji jedan pogled na život s kojim bi se skoro svi mi složili: hrišćani i ateisti, verni i inoverni. A to je, da, u krajnjoj liniji, samo dva prava problema haraju našim životima:  bolest, i smrt.
I jedno i drugo redovni su razlozi obraćanja ljudi lekarima i sveštenicima. Bez potpisa lekara, država ne vjeruje u smrt preminulog; bez opela, potomak preminulog se sa smrću ne miri. Uzdanje u odlaganje smrti puni i bolnice i crkve, svaku na svoj način.

A i šta je bolest, nego propadanje, put ka smrti?

Naša vera je „luda“ (sveti apostol Pavle). Mi vjerujemo da je rešenje za sve probleme – a svi se dakle mogu svesti na ona dva – u doslednom svetotajinskom životu, Svetoj Liturgiji. Zaista mora nekom izgledati ludo vjerovanje da se sa nekoliko opojanih i okađenih mrva hleba u par kapi vina može pobediti smrt. Ali, onaj ko ovako misli, ne zna šta sve stoji iza Svetog Putira. Koliki milenijumi pripreme za dolazak Pomazanika!  Koliko jasni dokazi njegovog dolaska i prolaska prije dve tisuće godina! Koliko duboka, priča svih vremena! Koliko jasna uputstva za život koji bi da nadjača smrt! Koliko nemerljiva i besprimerna žrtva Ustanovitelja svete tajne Pričešća! Kolike generacije podvižnika čije mošti svetle i zrače blagouhanom istinom! Koliko znoja i suza nad užasom sopstvenog greha kod onog ko pristupa? Koliki rad na samom sebi da bi se pokajanjem i ispovešću došlo do Njega? Koliko molitvi pre i posle da se ne doživi osuda i spreči novi pad?

Malo li je onda sve ono što našu vjeru razlikuje i odlikuje od sujevjerja? Milost osvećenih darova, od placeba apotekarskih pilula? Tajnu nad tajnama od organskih polimera u tabletama?
Ali čak i protivnicima i sumnjalima je jasno da se našom „ludom“ vjerom zadobija zdravlje, kako sebe, tako i okoline, drugih oko nas. I tako je već dvadeset vekova. U to vjeruju čak i onda kad ne priznaju.  I kad ne vjeruju u ono što i mi, oni od nas očekuju (s pravom!) da budemo bolji od drugih… i time nam samo potvrđuju da na neki zaobilazni i stidljivi način, ipak i oni sami – vjeruju.

MOSTOVI POČINJU NA OBALAMA

Konačno je neko shvatio da nama, vjerskim i medicinskim laicima današnjice, koji bi da i duhovno shvate i pobijede bolest, ili se nose s njom, nije dovoljno samo reći „bolest je posledica greha“ ili „bolest – Božija poseta“. Laik nema isti duhovni uvid kao duhovnik. Njemu treba jasnije i slikovitije. Njemu treba most između duhovnog i svetovnog.
Sveti Teofan zatvornik upozoravao je svoje dopisnike da se ne zavaravaju! Da su i lekari od Boga, da ih ne izbegavaju. Ovo je bila jasna poruka upućena nama pre jedan i po vek. Ali tada je stigla samo onome na koga je glasilo pismo, i u knjizi objavljenoj tek mnogo kasnije.

Jeromonaha Ilariona Đuricu poznajemo. Njega je, kao i mnoge druge naše duhovnike, moguće sresti i pitati u ovom, našem vremenu. Do skora se i sam nosio sa opakom, neočekivanom bolešću i sada se oporavlja. Pre svoje bolesti napisao je knjigu „Pedesetnica“, u kojoj je rehabilitovao brigu vernika za tijelo i duh koja se sprovodi sportom. Tom knjigom sport je dobio svoje dostojno mesto u našem pravoslavlju. Ali i takva, pečatovana, knjigom uvezana poruka, do čitaoca stiže sporadično (i ponekad presporo...). A da bi se do razgovora s našim duhovnicima stiglo, treba dobro putovanje; recimo do Zemuna, gdje otac Ilarion katkad služi.

Internet nije međutim samo brza vest; on je podesan i za Blagu vijest. On je i mogućnost da se komunicira, razmenjuje. Da vernik „inter-aktivno“ opšti sa savetodavcem. Ova mogućnost je do skora bila neiskorišćena. A sada, tako reći odjednom, dobismo i mesto za postavljanje pitanja duhovniku iz svog stana, no ne bez filtera pisane reči. Pa i za otvaranje teme koja je goreća, i čija aktuelnost nikad neće proći: put od zdravlja do bolesti i obrnuto.

Bolest našeg dragog lepavinskog igumana, arhimandrita Gavrila na Vidovdan 2006. godine Gospodnje, kod njega je podstakla veliku promenu. U njegovim godinama – a nekad i mnogo pre – ljudi su skloni da se »prepuste«, i svoje zdravlje više ne vide kao svoju obavezu. Iguman Gavrilo Lepavinski ne spada u takve. Sama bolest, oštrina kojom je nastupila, promena života, a posle dramatične hospitalizacije i pažnja koju su mu drugi pružili; zatim širina i uspeh terapije; i konačno: radost nad malim čudom kojim terapija uzvrati za zalaganje, sve su to iskustva koja otac Gavrilo ne bi prošao da nije bilo prijetnje te bolesti.

Kao i svaki istinski duhovnik i misionar, lekar duše i tijela, otac Gavrilo trudi se da spreči bolest svoje duhovne dece. On zna da je liječiti uvjek teže nego sprečiti. Njegova nova životna iskustva rodila su i nove životne izbore. U žarkoj želji da zdravima saopšti opasnosti i preventivu, a bolesnima ojača vjeru u ozdravljenje, arhimandrit se odlučio na nešto što nema presedana u našoj crkvi. Kompletnu svoju medicinsku dokumentaciju stavio je internet-javnosti na raspolaganje, a uz nju i svoje fotografije i tok terapije.

Površni i nedobronamerni prolaznik tu bi možda našao određenu reklamu, stavljanje sebe u prvi plan – što na izgled ne ide uz monaško smirenje. Ovakvo viđenje bi, međutim, bilo znak potpune neupućenosti. Mi koji oca Gavrila znamo shvatili smo presedan i obradovali se. Ovaj duhovnik koji zna kakva je i inače moć njegovog uticaja a kolika potreba pastve, usudio se da načini presedan radi nas. Sopstveni primer načinio je pristupačnim na način koji većina njegovih „kolega“ ignoriše ili ga se čak kloni jer u kompjuteru i internetu vide samo negativno. Otac Gavrilo se „spustio“ u taj svet greha na kojem mnogi od nas obitavaju, i tu nas duhovno sastavlja. I pojedinačno i međusobno. On je shvatio potencijal novog medija i koristi ga; ne odlaže.  Ako je jedan manastir otvoren svakome, svakog dana, zašto to onda ne bi u određenoj formi moglo biti i preko interneta?

Na ovome sajtu sada svako može da se uvjeri kakav je bio tok bolesti, a kako izlečenje daleko prevazilati čak i „zdravo“ stanje pre bolesti. To je poruka za nas. Iskoristimo svoj pad da se podignemo i popnemo stepenicu više nego tamo gdje smo bili! U vrhu stoji jasan naziv rubrike, „... SVOJOJ DUHOVNOJ DJECI“. To smo svi mi koji čitamo. Ako nam jedan svetogorski monah i iguman manastira, posle bezmalo pola veka svog podviga, poruči da je uz vjeru, molitvu i odanost Hristovoj crkvi, bolesniku zaista važan i trud, vera i odanost medicinskoj terapiji, te da se u izlečenju i sami moramo potruditi, onda se to mora prihvatiti kao izuzetno značajan duhovni savet.

U rastu sajta Lepavine i njegovih rubrika, u jačanju njegove životnosti veoma je važna aktuelnost. To nije samo oglasna tabla na koju se nešto okači i onda joj se okrenu leđa. Ovo susretište se brižljivo nadgleda i sada vidimo ima i važno medicinsko zborište… Jer kao što smo u poseti manastiru svesni, da se to što gledamo dešava u tom trenutku, pred našim očima, pa to ostavi na nas utisak koji posle dugo nosimo, tako je i ovde, sa Lepavinom na internetu. Ono što se vidi na sajtu zaista se svakodnevno i dešava i dopunjuje. On nam osim nepatvorenih ličnih sudbina nudi i prozor u „veliki“ svet; recimo preko Radmilinih prevoda relevantnih intervjua mladog ruskog episkopa. Mitropolit Jovan još nije stigao svojoj kući posle sabornog okupljanja u manastirskom hramu, a slike i izvještaj sa te arhijerejske Liturgije već se mogu vidjeti i čitati u Holandiji, na Tajlandu ili Novom Zelandu… To dragi čitaoče nije nikakva virtuelna zamena, već sušta realnost, samo u medijskoj prezentaciji.
A ako naša crkva, pa utoliko manje jedno skromno manastirsko opštežiće, nemaju sredstava i mogućnosti za pristup na medije koliko bismo mi to želeli, sa internetom stvari stoje drugačije! Trebalo je samo imati hrabrost za put tamo gde ga još nije bilo, pa biti vredan, i – krenuti.

Otac Gavrilo se otisnuo u takvu, mi bi rekli avanturu. Ali on je sigurno dobro znao kuda to vodi! Reakcije svedoče za sebe. A da stvar nije bila ni u kakvom slučaju svjedoči i postojani rast koji ova rubrika ima. Formiran je svojevrsni mali „forum“. Dobivši impuls, stručnjaci i posetioci pišu i grade na igumanovom početku. Pisma se dopunjuju, čitaju, komentarišu… „Virtualni“ sadržaji proizvedu i prâve ljudske suze, čuli smo, poneki uzdah, zdrav smeh, duhovno i emotivno olakšanje, nadu, akciju i – promenu.
Već to je lek nama razdvojenim kontinentima, granicama, vizama, cenama avionskih karata, čudnim jezicima koji se govore oko nas i svetom koji nas razume ali ne shvata. A gdje je tek smeštanje
dostignuća medicine na pravo duhovno mesto u našim životima? U svetu gde su medicinske usluge velika industrija, način da ne postanemo nemoćna živina na beskrajnoj traci je da „’vatamo sudbinu u svoje ruke“, kako mi upravo napisa sestra Zorica sa Voždovca. Otac Gavrilo nije mogao da zaobiđe medicinu kada je primenio odgovoran odnos prema sebi. Ne može ni sada kada pristupa savjetima svojoj duhovnoj djeci putem interneta. Ne možemo to ni mi na svom putu ispravljanja života. Jer smo opomenuti!

MIHAILO HADŽI-CENIĆ

u Gorinchemu, Nizozemska
na Svetog Jovana Bogoslova 2008. godine Gospodnje
čijim molitvama pomiluj nas i spasi, Gospode,
a lepavinskoj obitelji podaj
zdravlje, slogu i napredak!

____________

Poštovani Oče Gavrilo!

Pročitala sam osvrt Hadži Mihaila Cenića na temu medicina i duhovnost. Jako dobra sinteza istorijskih činjenica, savremenog pristupa medicini i duhovnosti. Na primjeru vaše bolesti kao Božije posjete koju je zaokružio na vrlo vješt način je data kompletna slika vašeg truda i vizije zašto ste svojoj duhovnoj djeci toliko detaljno opisivali svoje faze bolesti i put izlječenja.

Kompletna sinteza i za one koje su bili skeptični i sa negodovanjem gledali na medicinsku dokumentaciju i fotografije savladanih tjelovježbi. Mislim da su sad sve kockice složene i da bi svima trebalo biti jasno zašto ste bili toliko uporni, hrabri i što niste odustali.Moram priznati da sam i ja u nekim momentima bila zabrinuta u kom pravcu će otići tumačenja ljudi koji to budu gledali i čitali, naravno samo iz ljubavi prema vama kao pacijentu i sopstvene slabosti da izdržim sva ta iskušenja.

Puno pozdrava bratiji i bratu Radomiru vama naš dragi Oče Gavrilo!
dr Tamara,
10.10.08.

_____________

Bog blagoslovio!

Moja bolest je meni došla kao nagrada. Zato nisam ni skrivao da sam bolestan. Tako sam je doživeo i primio sa radošću.  U mom zaletu ozdravljenja želeo sam da podelim sa svim ljudima moju bolest i moju radost. To želim da shvate svi koji čitaju ove redove i tekstove.  U bolesti sam osetio sopstvenu nemoć, a u nemoći ljubav.  Ljubav ljudi me je okruživala sve više. Upoznao sam mnoge blagorodne ljude za vreme lečenja i upravo njihova pažnja i njihova podrška ukrepila me je i iscelila. I još sam ja bolestan, ali mnogo sam bolje. Nagrađen sam bolešću i kroz nju okruženjem ljudi koji su me lečili: za vreme operacije, tokom rehabilitacije pa sve do današnjeg dana.  Sa svima njima sam ostao povezan trajno, u duši. To je veliki dar.

Mnogo sam naučio za vreme bolesti i mnogo sam putovao. Bio sam u Gamzigradskoj Banji, Banji Mlječanici, u Beogradu. Voleo bih i da svi razume da je bitno telesno zdravlje, jer zdrav duh i zdrava duhovnost su povezani i sa telesnim zdravljem. Svakome preporučujem na osnovu svojih iskustava i svog oporavka da ne zanemaruju fizičko zdravlje da ne bi bili jednog dana na teret sebi i drugima oko sebe.

Ja sam doživeo ponovno rođenje i preokret posle moje bolesti. Moj život se deli na period od rođenja do bolesti, i od bolesti pa nadalje. Svaki period je obogaćenje. Radujem se onome što me očekuje u ovom narednom periodu.

Ne zaboravite da je telo hram Duha Svetoga. Kao što se trudimo da dušu ukrasimo dobrim delima, tako treba i telo ukrasiti kao što ukrašavamo naše hramove zemaljske, naše domove i stanove i da bi se u Radosti preselili u Dom Gospodnji gde prebivaju anđeli Božiji i Svi Sveti na Nebu.

Čuvajmo se od greha, ali ako padnemo, ustanimo i krenimo dalje, jer smo samo privremeno ovde na zemlji i ne znamo kada će kucnuti taj čas da ne bi bili kao 5 ludih devojaka, već kao 5 mudrih iz priče Jevanđelske neuspavani i orni da dočekamo Nebeskog Ženika.

Arhimandrit Gavrilo (Vučković)
10.10.2008.

Оče Gavrilo ....!!! Pa sad mi je jasno koja je bila svrha mog teksta… VAŠ DODATAK… Zaista ste samo u prvom pasusu dali više lepote i života nego ja u celom tekstu. Mnogo lepo ste to napisali: prava mera dužinski, i svaka rečenica teče kao muzika: (mislim, literarno - duhovno mi ne pada na pamet da komentarišem!).

Vaš POGOVOR je opravdao moj trud.
Mnogo Vam hvala.
Мihailo Hadži-Cenić
10.10.2008.
_______________________

USPEH PUTEM FIZIKALNIH VEŽBI

Prije nego što sam počeo da radim svakodnevno ove fizikalne vežbe, nalazio sam se skoro u stanju nepokretnosti. To je bilo neposredno posle operacije tromba noge. Oporavak u najboljem slučaju poslije takvih operacija traje oko dve godine. Preporuka od ljekara u ovakvim slučajevima je rehabilitacija u fazama. Fizikalne vežbe kao što se vidi na slikama pojavljuju se u fazi veće pokretljivosti, zavisno od pacijenta, to može biti kao kod mene negde posle nepune dve godine.  Za svo to vreme bio sam pod nadzorom kardiovaskularnog hirurga, lekara fizijatra i fizioterapeuta i imao sam redovne lekarske preglede. Ceo ciklus pregleda od jednog specijaliste do drugog na kraju dovodi do određenja na osnovu stanja nogu koje vežbe u saradnji sa fizioterapeutom se trebaju raditi, a koje se samostalno rade. Uloga fizioterapeuta je bila pre svega na početku da osposobi telo i noge motorički. Kako se moje stanje poboljšavalo, pokušavao sam i sve više i sam da vežbam. Uvek kada bih radio neke nove vežbe, slike sam slao fiziojatru ( Dr, Tamari Popović u Banji Mlječanici) da bi ocenila da li sam na pravom putu, a ujedno ja sam se zdrastveno sve bolje osećao i dobijao sve veću pokretljivost. Pojedine vežbe su bile delotvornije. Primetio sam da kada ih ne radim, da mi cirkulacija slabi, noge se hlade i da zbog toga ne mogu da zaspem. Zaključivši to počeo sam te najdelotvornije vežbe da radim.

Jedna od njih je vežba „sveća” koja je meni izuzetno pomaže Kada sam počeo raditi tu vežbu samo mi je 15 sekundi po uputi lekarskoj bilo dozvoljeno da „stojim u sveći”. Pretpostavljam da je to zbog početnog prilagođavanja tela i cirkulacije krvi.  I sada tri puta uradim tu vežbu u jednoj seriji. ( 3 X 45 sek.).

Slike: Sveća sa loptom, 1. i 2. faza vežbe

Pored vežbi na gornjim fotografijama, postoje još 30 drugih raznih vežbi koje zavise od mog ličnog programa. Te vežbe održavaju i poboljšavaju moje zdrastveno stanje. Da ne praktikujem te vežbe, ja bih se našao u situaciji nepokretnosti koja je bila posle operacije, a možda bi se našao u još gorem stanju od pre operacije Moje stanje iziskuje ovu praksu i ovo je pre svega moje lično iskustvo. Kada se vide ove vežbe, vidi se pacijent koji se bori po uputi stručnjaka za svoje zdravlje. Ja se obraćam svakome u ovom slučaju kao pacijent, a ne kao duhovnik. Ne treba se čuditi da duhovnik recimo pravi ovakve vežbe, jer ne postoji pravilo kako se izlečiti. Važno je u krajnjoj liniji da su ove vežbe funkcionalne za poboljšavanje zdrastvenog stanja i time ne potpadaju pod etički sud. Mogu samo podvući kao pacijent ja se pridržavam ovih vežbi, a time ujedno dobijam mogućnost da svoje duhovničke i sveštenomonaške obaveze ispunjavam.

Otac Gavrilo u Manastiru Lepavinu, 13.10.2008.
_______________________

Manastir Lepavina - 12.oktobar 2008.god. - na dan Sv. Kiriaka Otšelnika, Miholjdan.
Prvi put dolazimo u Manastir Lepavinu i upoznajemo se sa o.Gavrilom. Zadivljena sam ovim duhovnim gorostasom koji je u saglasju tela i duha, kao tvrđava za stanište duše.
Ljubav i blagost mu ozaruju lice i pleni i privlači sebi i u ovu svetinju. Preporučujemo se njegovim molitvama pred Gospodom i Prevsetom Bogorodicom Lepavinskom.

dr Radmila Popović - Valjevo

_______________________

Poštovani Oče Gavrilo!

Pročitala sam Vaše iskustvo primjene vježbi u periodu nakon operacije i tokom vaše rehabilitacije. Zaista ste išli korak po korak i vrlo oprezno savladavali nove vježbe. Vrlo uredno ste me kontaktirali i
pokazivali novosavladane vježbe. Vaša čuvena “svijeća” je nedostižna i za mene jer ne vježbam dovoljno.Naravno u položaju “svijeća” ne ostajete satima kao jogi, već je izvodite vrlo kratko koliko je
korisno za vaš organizam. Za razliku od većine pacijenata zaista ste poslušni i vrlo ozbiljno pristupate sebi i svom zdravlju. Vi ste u svakom momentu bili svjesni da ste odgovorni za sebe, ali ste osjećali i veliku odgovornost prema svojoj duhovnoj djeci i svim ljudima koji su iz raznih razloga trebali vašu pomoć kao duhovnika. Taj motiv, odnosno ljubav prema svima nama je bio dodatni podsticaj koji vam je davao snagu da izdržite i da budete istrajni u liječenju. Disciplina je potrebna i kod uzimanja lijekova, pridržavanja propisane dijete, svakodnevnog vježbanja. Vi jeste u poboljšanom stanju, ali i dalje svaki dan nastavljate sa propisanim terapijama, jer znate da ako to ne da biste radili da bi se vrlo brzo pogoršalo vaše stanje i da ne biste mogli obavljati svoje
poslove u manastiru.

Ne treba zanemariti činjenicu da vaša duhovnost i monaško poslušanje, kao i boravak u velikoj Lepavinskoj svetinji daju posebno nadahnuće i blagoslov na putu ka izlječenju.

Puno pozdrava bratiji , bratu Radomiru i vama naš dragi Oče Gavrilo od dr Tamare.
Pokrov Presvete Bogorodice, 14.oktobra 2008. godine, Banjaluka.
_______________________

«Ljubite Hrista i budite sretni!» - poručuje Otac Gavrilo u svome konciznom Pogovoru na odlican presek brata Mihaila o isprepletanosti vere, nauke i medicine. One zvuče tako kada olovka piše srcem koje se raduje zbog ljubavi koju obilno daje i prima, zbog čudesnog ali jedinog mogućeg i pravilnog spoja vere i medicine u svom izlečenju i Božijih čuda i Njegove milosti koja ga nikad ne napušta. Jer medicina najbolje leči onda kada je tu prisutna ruka ljubveobilnog, verujućeg lekara. Isceljenje i čudo Božije tu ne izostaje! U suprotnom, sve nekako ostaje u magli i nedorečeno, iako Gospod po Svojoj milosti uvek pomaže. Medicina se bez vere «muči» kako lepo objasni brat da samo dotakne suštinke stvari koje potom otvaraju niz novih nepoznanica. Nema tih instrumenata koji mogu da «izmere» snagu molitve jer je njihova skala suviše mala i nije baždarena za te «signale» već se skazaljka samo nemoćno zakucava na samom kraju ostajući nema prema snazi «signala» koji je pokušala da meri, kako jednom ispriča neki naučnik.

Ispričala bih ovde i jednu kratku crticu kao potvrdu toga iz svoje naučne prakse: eksperiment je trebalo da pokaže povezanost ljudskih pokreta i moždanih tananih (rekla bih paučinastih) EEG signala. Kolega me zamolio da mu i ja budem «zamorče» i odlučih da prvi put dozvolim da mi stave elekrode na glavu. Kako je snimanje signala počelo ja sam neprekidno ponavljala molitvu: «Sveta Blažena Mati Ksenija moli Hrista Boga da se spasu duše naše» (ovu Svetitetljku neobicno cenim i volim a njene molitve su veoma ugodne Gospodu zbog njenog velikog podviga jurodivosti) i mirno pratila šta se dešava. Kakvo je njegovo iznenadjenje bilo posle završenog eksperimenta! Rekao je sledeće: «Nikada nisam video tako lepe signale, ali oni ne mogu da se modeluju! Ne znam o čemu si ti razmišljala u toku eksperimenta, samo ja ove tvoje signale ne mogu da uvrstim ni u jednu grupu koje sam dosad snimio te ih neću koristiti». Da, nema te formule koja bi «modelirala» molitvu i nema te bolesti koja se ne može savladati i izlečiti verom u Sladčajšeg Gospoda i istinskom, iskrenom pažnjom i ljubavlju lekara, poručuje naš dragi Otac Gavrilo.

Preporučila bih i ove tekstove ranije objavljene na stranicama lepavinskog sajta koji potvrdjuju povezanost vere i psihologije i psihijatrije: http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/zlatna_nit_vere_mentalna_bolest_i_dua_zlatna_nit_vere_mentalna_bolest_i_dua/
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/onaj_koji_ne_poznaje_boga_ne_moze_poznavati_ni_dusu/.

Sestra Radmila, na dan Svetog Haritona Ispovednika, 10.10.2008.leta Gospodnjeg, London
___________________________
Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Vasa odluka da svoje zdravstveno stanje tj. bolest prezentirate putem Manastirske web stranice kao sto napisa Vasa dr.Tamara zasigurno je bila mnoge najblaze receno “iznenadila”, jer do sada to nismo navikli da cini jedna nazovimo “javna licnost” a pogotovo ne iz redova nase Crkve, ako opravdano izuzmemo Njegovu svetost patrijarha Pavla. Vasa zelja da svi koji posjecuju Manastirsku web stranicu dobiju izvorno tacne informacije imala je mnogostruko pozitivene efekte, mnogi su na Vasem primjeru mogli da se po licnom ubjedjenju mijenjaju i ohrabre da sama bolest i nije uvijek potpuno tragicna i bezizlazna, a kako ste Vi Iguman naseg Manastira Lepavina i mnogi znaju za Vas, postojala je mogucnost da Vasa bolest i dijagnoza bude prezentirana netacno u nekim sredinama gdje bi se o tome vodili dobronamjerni razgovori, kao sto znamo to se vrlo cesto desava kad informacija ide “rekla - kazala”. Za ovako po mom licnom ubjedjenju: ispravan, mudar i mnogostruko pozitivan nacin prezentacije vase bolesti , operacije i rehabilitacije zasluzuje blago receno POHVALU.

Svako dobro zeli Vam Vasa sestra u Hristu Slavica!
10.10.2008.
______________________

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Upravo sam procitala pismo brata Mihaila, u pravu je kad kaze da ste POGOVOR napisali kao da se svira najljepsa muzika, ali to je za Vas i normalno jer citav zivot SLAVITE, HVALITE i MOLITE GOSPODA, Vasim najljepsim instrumentima: srcem,dusom i razumom, a sve to pretoceno u rijeci i Vas umilni i blagi glas, gdje od Vaseg ranog djetinjstva obitava istinska ljubav prema Bogu. Kada covjek tako u srcu nosi Gospoda bilo kakav muzicki instrument je suvisan dovoljne su rijeci ....vjerovatno zbog toga u nasoj CRKVI i nema niti jednog muzickog instrumenta .

Dace Bog i Presveta Bogorodica da brat Mihailo ubrzo dodje u Manastir i cuje svetu Liturgiju koju budete Vi sluzili tek onda ima da se jos vise s hriscanskom ljubavi veze za Manastir Lepavinu i Vas kao velikog Bozijeg ugodnika. Od srca zelim da brat Mihajlo sto prije dodje u Lepavinu.
Za sada toliko pisacu jos par reda prije nego danas podjemo za Bjeljinu.
Vasa sestra u Hristu Slavica!

Komentari: