Manastir Vaznesenje
Manastir Vaznesenje nalazi se u podnožju OvÄ?ara na jednoj uzviÅ¡ici sa jugoistoÄ?ne strane. Na suprotnoj, levoj strani Morave nalazi se Novo Jovanje ( a iznad njega Uspenije). Do Vaznesenja se dolazi obiÄ?nim putem sa ceste uz brdo kroz sitno gustu Å¡umu ostavljajući udesno potok koji se iznad manastira postepeno spuÅ¡ta dole u Moravu.
Do 1937. godine ovaj manastir bio je u potpunim ruÅ¡evinama. Pretpostavlja se da je bio jedan od najznaÄ?ajnijih manastira u OvaÄ?ru i da potiÄ?e iz 12-13. veka. Ulaz u crkvu nije, kao obiÄ?no, sa zapadne strane, već sa severne, sliÄ?no nikoljskoj crkvi, u koju se ulazi sa južne strane. U priprati i u naosu nalaze se na podu dve rozete ukraÅ¡ene ornamentima iz biljnog sveta. Po njima bi se moglo zakljuÄ?iti da pripadaju 16. veku.
Ko je podigao ovaj manastir, ne zna se, kao Å¡to se taÄ?no ne zna ni kada je podignut. Verovatno da su ga Turci razruÅ¡ili kad i Jovanje i druge ovÄ?arske manastire.
Kad je Vuk Karadžić dolazio 1820. godine u OvÄ?ar, Vaznesenje je bilo razruÅ¡eno i pusto. Samo su se dugo mogle videti delimiÄ?ne zidine od crkve i konaka, kao i proÄ?elje gde je bilo ognjiÅ¡te.(1) Crkva je bila jednobrodna i možda je imala iznad srednjeg traveja kube.(2)
OvÄ?arsko-kablarski manastiri Ä?esto su u tursko vreme pljaÄ?kani i ruÅ¡eni. Tako oÅ¡tećeni neki su delimiÄ?no obnovljeni, a neki su, kao preobraženje i Vaznesenje , sasvim zapusteli. Preobraženje je obnovio sretenjski iguman Nikifor Maksimović. U Vaznesenju je takoÄ‘e zapoÄ?eta obnova, pa je prestala, jer ministar sam nije imao tih sredstava, a ostali ovÄ?arski ovÄ?arski manastiri nisu imali mogućnosti da ga pomognu, jer su morali sebe obnavljati i zbrinjavati.
Istina, sretenjski jeromonah Makarije pokuÅ¡ao je da Vaznesenje obnovi, verovatno kao njihov u to vreme metoh, ali mu nije dozvolio užiÄ?ki episkop Janićije.(3) Iz kojih razloga, nije poznato.
I u manastiru Vaznesenju izgleda da su monasi prepisivali knjige, kao Å¡to su to Ä?inili monasi i u susednom manastiru Jovanju. Poznato je da je u manastiru Vaznesenju 1570. godine, prepisano i jedno iluminatorski bogato Ä?etvorojevanÄ‘elje “trudom i usrdnošću oca igumana Silvestra jeromonaha i celog bratstva”.(4)
Iz toga se vidi da je Vaznesenje u to vreme imalo viÅ¡e monaha, koji su verovatno pomagali svom igumanu u prepisivaÄ?koj delatnosti. Å teta je Å¡to nije saÄ?uvano viÅ¡e tih rukopisnih knjiga, jer teÅ¡ko je verovati da je u tom manastiru, sa tako darovitim prepisivaÄ?em, prepisana samo jedna knjiga.
Posle obnavljanja manastira Jovanja i naseljavanja u njega sestara iz KaliÅ¡ta, vladika Nikolaj poÄ?eo je već 1937. godine, sa obnavljanjem i manastira Vaznesenja.(5) Za taj posao on je doveo majstore iz Ohridsko-bitoljske eparhije.
Jednom prilikom, na poÄ?etku jeseni, vladika Nikolaj poseti Vaznesenje da vidi kako napreduju radovi. Okolni seljaci, koji su pomagali obnovu Vaznesenja, radosno i sredaÄ?no doÄ?ekaju Vladiku i na proÄ?elju (ognjiÅ¡tu) u ruÅ¡evinama starog konaka, po VladiÄ?inoj želji, založe vatru, stanu se grejati i peći zelenjake (purenjake) uz razgovor. Tada je vladika sa narodom i iskusnim majstorima iz Makedonije uÄ?vrstio dogovor da se odmah ozida crkva i da se stari konak obnovi. Glavni izvor za finansiranje tih radova bili su narodni prilozi koje je prikupljao brat BoÅ¡ko i ostali bogomoljci i ovÄ?arsko-kablarski monasi.
Te godine crkva je, sa centralnim kubetom, bila već gotova. ZapoÄ?eta je i obnova konaka, ali je varovatno zbog nedostatka novca, u polovini gradnje obustavljena.
Tada je, po blagoslovu VladiÄ?inom, u Vaznesenje doÅ¡la stara monahinja Paraskeva, rodom iz Bosne, koja se zamonaÅ¡ila joÅ¡ 1914. godine. Ona je u Vaznesenju malo bila pa se upokojila. Posle njene smrti, doÅ¡la je iz Jovanja monahinja Sara, koja tek Å¡to je stigla sa pet svojih sestara iz Makedonije, gde je u obdaniÅ¡tu “Bogdaju” u Bitolju radila sa sestrom Nadom Adžić. Nova nastojateljica Sara imala je Ä?etiri svoje sestre, Antoniju (Stojku Ä?uketić), Agripinu (Stanu Jakovljević), iskuÅ¡enicu Ranku i Kosanu (kasnije monahinju Karolinu) a uskoro ih je bilo osam sestara. To malo sestrinstvo, na Ä?elu sa energiÄ?nom i snalažljivom igumanijom Sarom, veoma brzo je dovrÅ¡ilo obnavljanje i manastira i konaka i omogućilo sebi, istina, skroman, ali pristojan, monaÅ¡ki život. U želji da pomogne manastiru Sara je s blagoslovom VladiÄ?inim poÅ¡la u Bosnu 1939. godine. U Bosni je pomogla narodu u misionarenju i vrÅ¡enju hrišćanske jevanÄ‘eljske delatnosti nekoliko meseci, a narod je, opet pomogao preko nje manastir Vaznesenje svojim prilozima.
Videći viÅ¡estruke sposobnosti mati-Sare, vladika Nikolaj poverava njoj i njenoj sestri Antoniji deÄ?je hraniliÅ¡te u ÄŒaÄ?ku. U jesen 1938. on će to hraniliÅ¡te prepustiti jovanjskoj monahinji Varvari i Ani, a mati-Sari poveriti da 1939. godine osnuje sestrinstvo u manastiru Ljubostinji. Tako ona postaje možda prva igumanija tog uglednog ženskog manastira i sestrinstva posle carice Milice i Jefimije. Ona će za vreme rata 1943. godine podneti velika stradanja.(6) Ceneći njen rad u manastiru, episkop Nikolaj napisao je u Ljubostinji pored većeg broja knjiga, i knjigu “Mudra igumanija ljubostinjska”.
Sledeće 1940. godine u Vaznesenje dolazi iz Makedonije igumanija Ilina. Te godine vladika Platon zatvara ženski manastir Capare, a igumanija Ilina sa sestrama iz manastira, monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i svojom bratanicom iskuÅ¡enicom Leposavom dolazi u ŽiÄ?ku eparhiju, gde ih vladika Nikolaj dodeljuje manastiru Vaznesenju. Tu docnije dolazi iz Jovanja u sestrinstvo i druga Ilinina bratanica Dara (monahinja Darija). Otac njen, shimonah Sofronije, zadržao se nekoliko meseci u ŽiÄ?i, a kada su ŽiÄ?u 1941. godine Nemci bombardovali i zapalili, on kao i joÅ¡ neki monasi iz ŽiÄ?e dolazi u Vaznesenje, gde ostaje sve do svoje smrti 1951. godine.
Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Tad su se sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom, zbog pretnji i Ä?estih sasluÅ¡anja od partizanskih vlasti, ponovo vratile u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - Kosovo, u manastir Draginac 1949. godine. Iz Draginca prelaze u BraniÄ?evsku epahiju, prinuÄ‘ene i na dalju selidbu.
Po odlasku igumanije Iline iz Vaznesenja, u manastiru je ostao jedno vreme žiÄ?ki stari monah otac Tihon Ä?urić. On odlazi u manastir Ćelije i Pustinju u Å abaÄ?kokraljevskoj eparhiji, a u Vaznesenje će doći odmah posle rata iz Vujna žiÄ?ki Ä‘akon Timotej Knežević, brat arhimandrita studeniÄ?kog Julijana Kneževića. On je oboleo u ŽiÄ?i na plućima i umro u Vaznesenju 17. januara 1950. godine.
U to vreme bio je u Vaznesenju i roÄ‘eni brat oca Kalista monah Mihailo Milunović, koji je posle Vaznesenja bio jedno vreme u manastiru RaÄ?i, kao i u viÅ¡e drugih manastira. Grob mu se nalazi u manastiru Sićevu, u NiÅ¡koj eparhiji. Posle Mihaila, u Vaznesenje dolazi Mihailo Filipović, koji jedno kratko vreme provodi tu kao iskuÅ¡enik, a zatim postaje rasoforni monah s monaÅ¡kim imenom Apolonije. Imao je pesniÄ?kog dara i lepo je propovedao i misionario u narodu na saborima i bogomoljaÄ?kim skupovima. Sazidao je u Vaznesenju nesrazmerno veliku za taj manastir zvonaru, koju je poÄ?eo graditi 1956. godine, a zavrÅ¡io 1960. godine. Te godine patrijarh German osvetio je i crkvu i zvonaru 25. septembra 1960. godine. Vladika Nikolaj u pismu sveÅ¡teniku Milivoju MariÄ?iću od 22. juna 1955. godine veli za njega da hoće da ispiÅ¡e crkvu vaznesenjsku za koji posao mu je potrebno oko dva miliona dinara.(7) Svakako da je monah Apolonije tražio otuda iz amerike pomoć u tu svrhu, pa Vladika ocenjuje da je za to vreme opÅ¡te krize ta koliÄ?ina novca mnogo velika i da bi on pre taj novac utroÅ¡io na žiÄ?ke tada ruÅ¡evine. Vladika žiÄ?ki Vasilije Kostić smenio je ovog stareÅ¡inu sa te dužnosti i uklonio iz eparhije, iz nepoznatih razloga. Posle Apolonija Vaznesenje je bilo pod upravom Jovanja. Jedno kratko vreme 1968. ili 1969. godine bila je u Vaznesenju i monahinja Agnija sa tri sestre iz beogradskog (na TopÄ?ideru) manastira Vavedenja.
Sada se već duže vreme u Vaznesenju nalazi jeromonah Sava Ä?urović, koji je iz Å umadijske eparhije doÅ¡ao u Vaznesenje u septembru 1973. godine. U isto vreme doÅ¡la je u Vaznesenje iz manastira Raletinca u Å umadijskoj eparhiji monahinja Jelena Ä?urić iz Donjeg Vakufa sa 4-5 sestara. Tako je Vaznesenje i sada ženski manastir a duhovnik mu je jeromonah otac Sava. On je najviÅ¡e od svih doprineo da ovaj mali manastir sad ima veliku portu i veliku baÅ¡tu. Zakopao je iza crkve brdo i svukao ogromne koliÄ?ine zemlje oko crkve. Tako se Vaznesenje sad nalazi na jednoj lepoj i velikoj terasi, ali neuobliÄ?enoj. Sada je potreban isto tako veliki trud da se formira i ogradi lepa porta, a okolina uredi. Otac Sava ima oÄ?igladno mnogo energije i ljubavi prema svom manastiru, i to je veoma pohvalno, samo mu nedostaje struÄ?no lice, struÄ?an saradnik, koji bi mu dao plan i nacrt da se lepo sve dovede u red. Bogosluženje je svakodnevno po Tipiku.
MIHAILO FILIPOVIĆ
Mihailo Filipović roÄ‘en je 1924. godine u okolini KruÅ¡evca. Bio je kao mladić u nekoliko manastira od 1940. do 1951. godine. To je, kako sam veli, morao Ä?initi da bi se sklonio od komunista, a verovatno i zbog punoletstva, u koje je tada dorastao, da ga ne bi koja vojska mobilisala, a imao je i kiÄ?mu povreÄ‘eno.
Prvo je doÅ¡ao u manastir Naupare 1940. godine. Zatim je, sa kraćim prekidima, proveo nekoliko meseci u manastiru Svetom Romanu kod Ä?unisa. Potom se, zbog komunista, kako veli, ponovo vraća u Naupare, gde ostaje sve do kraja septembra 1944. godine. Tad se, sticajem okolnosti, sklanja u manastir Divljane (posvećen Sevtom Dimitriju), Å¡to donekle pokazuje i njegovu nestalnost, odnosno nespremnost da ostane u jednom manastiru. Posle neÅ¡to viÅ¡e od godinu dana dolazi u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostaje. Svi Mihailovi podaci koje daje o sebi, kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakÅ¡e odrede dogaÄ‘aji vezani za oca Justina i oca Jelisija. Mihailo je imao nameru da se odmah vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije deviÄ?ka igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca Justina, koji je, izgleda, tek doÅ¡ao u Sukovo, u jesen te 1945. ili poÄ?etkom 1946. godine.
Mihailo je kao iskušenik radio tu u manastiru i poslušavao oca Justina sve do njegovog hapšenja u poznu jesen 1946. godine. U Sukovu je ostao do leta 1947. godine, kad ga je posle hirotonije oca Vasilija Kostića za episkopa, pozvao otac Justin Popović u Beograd. Tamo se po Avinoj preporuci prihvatio te ode u hrvatsku, u jedno selo iznad Bjelovara, da pomogne ocu Jeliseju Popoviću, koji se posle Avinog hapšenja morao preseliti iz sela Zvonca, nedaleko od Sukova. Kad je, međutim, otac Jelisej posle dvadesetak dana uhapšen, on se vratio u Beograd.
Po blagoslovu oca Justina, Mihailo odlazi u Pećku patrijarÅ¡iju. Posle godinu dana, 1948. ponovo posećuje oca Justina, a zatim odlazi u ŽiÄ?u, te iste 1948. godine. Otuda posle dva-tri meseca prelazi u OvÄ?ar, u manastir Preobraženje. Polovinom oktobra 1949. godine, UDBA ga u Preobraženju hapsi i posle kratkog sasluÅ¡anja sprovodi u Kragujevac, gde je proveo u zatvoru mesec dana radi isleÄ‘enja. Tamo će, ili joÅ¡ u OvÄ?aru, doživeti da ga Srdan BeloÅ¡ević, komandir milicije i drugi udbaÅ¡i, pod pretnjom ga isleÄ‘ujući, podignu do lustera i namaknu mu omÄ?u na vrat govoreći: “Priznaj, sad si gotov!” Zatim ga zatvore u samicu do drugog isleÄ‘enja…
Sedamnaestog novembra te 1949. godine, osvanuo je Mihailo na Golom otoku, gde ih je to jutro sa ostrva Bakra prevezao brod “Punat”. Tamo je mnogo muÄ?en i isleÄ‘ivan. Pod maltretiranjem i terorom, koji teÅ¡ko može da se iskaže, proveo je godinu dana. Zatim je otpuÅ¡ten sa karakteristikom: “GreÅ¡kom uhapÅ¡en”.
Sa Golog otoka Mihailo ponovo dolazi u OvÄ?ar, u Preobraženje. U tom meÄ‘uvremenu otac Vasijan primio je upravu manastira Studenice, a otac Evstatije, koji ga je zamenio i primio upravu manastira Preobraženja, nije smeo Mihaila da primi u manastir. Zato Mihailo odlazi u manastir Vujan, igumanu ocu Julijanu Kneževiću, i tamo ostaje neÅ¡to viÅ¡e od godinu dana (od maja ili juna 1950. , kad je puÅ¡ten sa Golog otoka, pa do leta 1951. godine). Tada se otac Julijan vratio u RaÄ?u, a Mihailo odlazi u Studenicu, ocu Vasijanu.
U leto 1952. godine, Mihailo bude u Studenici zamonaÅ¡en u rasu, sa monaÅ¡kim imenom Apolonije. Posle samo nekoliko dana mitropolit Josif Cvijanić premesti monaha Apolonija u OvÄ?ar, u manastir Vaznesenje, gde mu iste 1952. godine, poverava upravu manastira. Okretan i snalažljiv, Apolonije nastavi obnovu tog manastira i za tri-Ä?etiri godine podigne lepu zvonaru, a od staze kojom se dolazilo sa ceste u manastir, proÅ¡irivÅ¡i je, napravi dobar kolski put.
Posle hapÅ¡enja oca Jeliseja u Hrvatskoj, o njemu se viÅ¡e niÅ¡ta nije znalo. Apolonije (Mihailo) je živeo u strahu od UDBE i u neizvesnosti. Zato nikome o njemu nije smeo niÅ¡ta da priÄ?a, a nije imao ni blagoslov za to od Ave, pogotovo posle boravka na Golom otoku. Tek 1957. godine, kad je bila gotovo ozidana zvonara, doÅ¡ao je iz manastira Trojice iguman Irinej Vasiljević da je vidi, i tom prilikom, kao i joÅ¡ jednom, kad je Apolonije bio kod njega u Svetoj Trojici, otkrije mu tajnu nestanka oca Jeliseja, o Ä?emu se govori u njegovoj biografiji kao stareÅ¡ine manastira Trojice.
Posle zavrÅ¡etka novog manastira Jovanja, u Ä?ijoj je izgradnji monah Apolonije bio predsednik graÄ‘evinskog odbora, kao i po zavrÅ¡etku zvonare u Vaznesenju, on se povlaÄ?i iz iz OvÄ?ara i, budući nestalnog duha, napuÅ¡ta manastir i zasniva u PanÄ?evu porodicu. MeÄ‘utim, iako je imao trgiÄ?nu proÅ¡lost, on do kraja svog života ostaje tesno vezan za crkvu. PiÅ¡e lepe, ponekad i dirljive, duhovne pesme, pogotovo o ovÄ?arskim manastirima i nekim monasima. Poznata mu je irado pevana pesma: “Poslednje zbogom”, o vladici Nikolaju Velimiroviću. Gotovo redovno posećuje bogomoljaÄ?ke skupove i sabore u ŽiÄ?i i u OvÄ?aru, na kojima kao pokajnik propoveda. Umro je iznenada, Å¡logiran, u leto 1996. godine.
IGUMANIJA SARA
Pronicljiva, mudra i snalažljiva igumanija Sara, budući na raznim dužnostima u Crkvi, pokazala se kao izvanredan pedagog u radu s omladinom, a u manastiru je bila uvek stroga, ali i veoma sposobna kao organizator i duhovna majka. Zato je svuda pokazivala vidljiv uspeh,zbog Ä?ega je potrebno neÅ¡to viÅ¡e reći o ovoj velikoj monahinji i mudroj igumaniji.
Igumanija Sara Ä?uketić roÄ‘ena je 13. decembra 1904. godine, od roditelja Aleksandra i Savke Ä?uketić, u selu Å uÅ¡njaru, srez lazarevaÄ?ki. Na krÅ¡tenju dobila je ime Leposava. Hrišćanski lepo vaspitana u domu roditelja, a pod uticajem BogomoljaÄ?kog pokreta, koji je predvodio vladika Nikolaj, mlada dvadesetpetogodiÅ¡nja devojka Leposava umesto udaje 1929. godine odlazi sa dve svoje mlaÄ‘e sestre, Stojkom i Radojkom, u ženski manastir Petkovicu kod Å apca, gde su živele ruske monahinje emigrantkinje sa svojom igumanijom Sidonijom. Tamo su ove tri roÄ‘ene sestre primljene kao iskuÅ¡enice. Pod rukovodstvom tih dobrih i opitnih ruskih monahinja, Leposava je brzo uznapredovala u manastirskom, duhovnom životu i pokazala se u svemu zrelom i sposobnom sestrom.
Posle dve godine, 1931. igumanija Sidonija, po blagoslovu nadležnog episkopa i patrijarha Varnave, poverava novu dužnost iskuÅ¡enici Leposavi i njenoj sestri Stojki i Å¡alje ih sa jednom starijom i iskusnijom monahinjom u Beograd na rad u ženskom, hrišćanskom pokretu. Tamo im se poverava veoma delikatna i odgovorna dužnost: vaspitavanje dece i omladine u tek osnovanim deÄ?jim hraniliÅ¡tima, obdaniÅ¡tima, prihvatiliÅ¡tima i domovima. Jer, u to vreme u naÅ¡oj zemlji bilo je mnogo siromaÅ¡ne, napuÅ¡tene i nezbrinute dece, pa se tim problemom morala i crkva pozabaviti. Pored patrijarha Varnave, u tom pogledu najviÅ¡e je uÄ?inio vladika Nikolaj Velimirović.
Leposava se sva svesno predala toj Ä?asnoj i odgovornoj dužnosti staranja i hrišćanskog vaspitanja naÅ¡e nezbrinute omladine. Radeći u Beogradu na vaspitanju dece, ona i njena sestra Stojka radile su u isto vreme i na svom duhovnom i kulturnom uzdizanju. Pored ruskog crkvenog pojanja, koje su uÄ?ile sa Ruskinjama u manastiru Petkovici, one su u Beogradu nauÄ?ile lepo srpsko crkveno pojanje i zavrÅ¡ile žensku zanatsku Å¡kolu, Å¡to će im docnije biti od velike koristi jer će biti u mogućnosti da nauÄ?e i sestre raznovrsnim, lepim ženskim radovima.
Kada je 1934. godine, ruska igumanija otiÅ¡la iz manastira Petkovice u Makedoniju, u Skopsku eparhiju, iskuÅ¡enica Leposava je napustila svoju, već svima poznatu, plemenitu dužnost u Beogradu i, na poziv vladike Nikolaja, preÅ¡la je u manastir KaliÅ¡te na Ohridskom jezeru. Te iste godine na Lazarevu subotu, po blagoslovu vladike Nikolaja, arhimandrit Rafailo Holandarac zamonaÅ¡io je u manastiru KaliÅ¡tu nekoliko sestara, meÄ‘u njima i Leposavu i Danicu. Leposava Ä?uketić, primivÅ¡i monaÅ¡ki Ä?in, dobila je ime Sara, a Danica Milenović dobila je monaÅ¡ko ime Varvara. Obe ove tada mlade monahinje postaće neÅ¡to docnije igumanije ugladnih ženskih manastira u Srbiji, sa isto tako uglednim sestrinstvom.
Monahinja Sara, posle monaÅ¡enja, premeÅ¡tena je u Bitolj, u deÄ?je obdaniÅ¡te “Bogdaj”, gde je, zajedno sa uÄ?iteljicom Nadom Hadžić, BeograÄ‘ankom, radila sve do 1937. godine.
Uskoro, posle dolaska 12 sestara iz manastira KaliÅ¡ta u ovÄ?arski manastir Jovanje, u ŽiÄ?koj eparhiji, sa ocem arhimandritom Rafailom, preÅ¡la je tamo i monahinja Sara. Jovanjski duhovnik arhimandrit Serafim upisuje njeno ime u Letopis jovanjskih sestara. Vladika Nikolaj, znajući njene sposobnosti, poverava joj, odmah po njenom dolasku u OvÄ?ar, obnovu manastira Vaznesenja. Monahinja Sara je posle smrti stare monahinje Paraskeve, kao kaliÅ¡ka a sada jovanjska sestra, primila upravu manastira Vaznesenja 1937. godine. PoÄ?ela je život i obnovu manastira sa sestrama koje je sa sobom dovela, a to su njena roÄ‘ena sestra Antonija (tada iskuÅ¡enica Stojka), Agripina (Stana Jakovljević) - obe su u Vaznesenju zamonaÅ¡ene, zatim iskuÅ¡enica Ranka i iskuÅ¡enica Kosana, koja je kao monahinja dobila ime Kaliopa. Uskoro je mati Sara imala u tom manastiru osam dobrih sestara. Budući energiÄ?na , otresita i snalažljiva, sa takvim sestrinstvom ona je brzo dovrÅ¡ila obnovu manastira Vaznesenja, u kojem se normalizovao skroman manastirski život. S blagoslvom vladiÄ?inim, Sara je nekoliko meseci provela u Bosni radi misionarske delatnosti u narodu.
Po dolasku iz Makedonije u ŽiÄ?ku eparhiju, vladika Nikolaj osnovao je u ÄŒaÄ?ku deÄ?je hraniliÅ¡te i poverio ga protojereju Radomiru KreÄ?koviću i monahinji Sari, kao i njenoj sestri monahinji Antoniji, na staranje i rukovoÄ‘enje. Tu dužnost one su obavljale do jeseni 1938. godine, kada je Vladika poverio hraniliÅ¡te jovanjskim sestrama monahinji Varvari Milanović i monahinji Ani Mihailović. Monahinji Sari i njenim sestrama Vladika povrava otvaranje novog ženskog manastira u Ljubostinji, a ljubostinjskog tadaÅ¡njeg igumana sinÄ‘ela Platona Milojevića postavlja za stareÅ¡inu manastira RaÄ?e.
Nastojeteljica Sara, primivÅ¡i upravu manastira Ljubostinje, brzo je sakupila 10 do 15 sestara, Ä?iji se broj stalno povećavao. Zahvaljujući tome bila je u mogućnosti da organizuje u manastiru život, red i bogosluženje sa punim monaÅ¡kim, svetogorskim pravilom i svakodnevnom svetom Liturgijom. Sa tako zdravom i Ä?vrstom duhovnom disciplinom i pravilom, ovo je sestrinstvo iz dana u dan u svemu napredovalo. Srećna je okolnost za njih bila i ta Å¡to je manastir Ljubostinja imao tih godina dovrÅ¡en jedan od najlepÅ¡ih manastirskih konaka, koji je zajedno sa inženjerima porjektovao mudri i energiÄ?ni arhimandrit ljubostinjski Nikon Lazarević, Dalmatinac, u to vreme veoma poznat i kraljevom dvoru i celoj naÅ¡oj Crkvi. Ljubostinja je tada bila jedan od najbogatijih manastira u Srbiji, a Nikon je bio dugo godina stareÅ¡ina i Ljubostinje i manastira Kalenića.
PoÄ?etkom II svetskog rata deÄ?je hraniliÅ¡te i u ÄŒaÄ?ku i u Kraljevu prestalo je da radi. Monahinja Varvara i Ana preÅ¡le su u manastir Ljubostinju. Monahinja Julijana Bajić preÅ¡la je iz kraljevaÄ?kog hraniliÅ¡ta takoÄ‘e u manastir Ljubostinju. Neka od te dece iz hraniliÅ¡ta doÅ¡la su u Trstenik, gde je za njih osnovan dom. DevojÄ?ice su smeÅ¡tene u Ljubostinju. Po priÄ?anju bivÅ¡e bogovaćske igumanije Efrosinije, koja je i sama bila jedno od te siromaÅ¡ne dece u Ljubostinji, u Trsteniku je bilo oko dvadeset siromaÅ¡nih deÄ?aka, a u Ljubostinji sa sestrama 12 siromaÅ¡nih devojÄ?ica, koje su sestre u manastiru negovale. Tamo je poÄ?etkom rata doÅ¡la i sestra Nada Adžić iz deÄ?jeg obdaniÅ¡ta “Bogdaja” u Bitolju, koja je sa igumanijom Sarom i drugim sestrama mnogo doprinela u staranju oko te siromaÅ¡ne dece.
Na Petrovdan 1941. godine vladika žiÄ?ki Nikolaj konfiniran je od Nemaca i prisilno doteran iz Kraljeva u Ljubostinju sa DR Vasilijem Kostićem i njegovim sinovcem Jovanom Velimirovićem, profesorom Bitoljske Bogoslovije. Tamo se vladika nalazio do 5. decembra 1942. godine u kućnom pritvoru. Mnogo puta bio je tamo i u krizi i u brizi, i od Gordićevih Ä?etnika i od partizana i njihovih Å¡pijuna, kao Å¡to je bio MiÅ¡a BraÅ¡ić zvani “Džin”, a najviÅ¡e od Nemaca, koji su Ä?esto pretresali manastir Ljubostinju i okolicu, najverovatnije prema izveÅ¡taju MiÅ¡e BraÅ¡ića. ÄŒetniÄ?ka radio stanica, za kojom su tragali i Nemci i partizani, nije bila u Ljubostinji niti je ona dopremljena od Engleza radi veze s vladikom Nikolajem, kao je ovaj Ä?etvorostruki Å¡pijun rodom iz BeluÅ¡ića, izveÅ¡tavao svoje poslodavce. Kad je saznao da se ta Ä?etniÄ?ka radio stanica nalazi na 10 kilometara iznad Ljubostinje u selu Loboderu, MiÅ¡a je, prema kazivanju njegovih prijatelja i svedoka, otiÅ¡ao u to selo. Dva dana po njegovom povratku Nemci su doÅ¡li u Loboder, spalili ga i nekoliko ljudi uhapsili i ubili. Kako je MiÅ¡a saraÄ‘ivao ne samo sa Kominternom i partizanima, već i sa Nemcima i Ä?etnicima, to se sumnjalo da je on doveo Nemce u Loboder. Vladika je zbog njega viÅ¡e puta sasluÅ¡avan i voÄ‘en iz Ljubostinje u KruÅ¡evac u zatvor.(8)
Posle VladiÄ?inog interniranja u Banat, u manastir Vojlovicu, igumanija Sara, kao nastojateljica manastira Ljubostinje, imala je velikih teÅ¡koća, jer su je sve vojske za poneÅ¡to Ä?inile krivom. Tako biva u ratnom periodu. Dok je vladika Nikolaj bio kod njih u manastiru, sestre su se osećale viÅ¡e zaÅ¡tićene, jer je on svojim autoritetom stajao ispred njih. A kad su vladiku, zajedno sa njegovim sinovcem Jovom i sinÄ‘elom dr Vasilijem Kostićem, nemaÄ?ki oficiri 5. decembra 1942. godine, sproveli džipom u manastir Vojlovicu kod PanÄ?eva u stroži kućni zatvor, igumanija Sara sa sestrama bila je u većem ratnom strahu.
U to vreme, pored dece iz obdaniÅ¡ta, u Ljubostinji je bilo i dosta izbeglica. Samo iz poruÅ¡ene i zapaljene ŽiÄ?e bilo je nekoliko monaha: monah Jakov Arsović, jeromonah Sava Maksimović od Ljubovije, Ä?redni jeromonah i manastirski duhovnik Tadija sa svojom majkom monahinjom Darijom, jeroÄ‘akon Kasijan, jeroÄ‘akon Valerijan Lekić iz MrÄ?ajevaca, iskuÅ¡enik Živorad Vasić, rodom iz Ljubovije, sinÄ‘el otac Jovan Rapajić, koji je Ä?esto boravio u Ljubostinji za vreme vladike Nikolaja, zatim jeromonah otac Vasilije MiÅ¡ić, koji je 1942. kao duhovnik zamenio oca Tadeja, i drugi.
Po odlasku VladiÄ?inom u Vojlovicu, Gordićevi Ä?etnici ubili su jeromonaha Savu Maksimovića iako ih je otac Jakov Arsović savetovao da to nipoÅ¡to ne Ä?ine. Nemci su u mukama umorili jeroÄ‘akona Valerijana u kruÅ¡evaÄ?kom zatvoru. Kažu da je od batina bio poludeo.(9) Sa njim je muÄ?en i streljan Jovo Gordić, sin Ä?etniÄ?kog komandanta Nikole Gordića.(10)
Nemci su manastir Ljubostinju Ä?esto pretresali zbog oružja i Ä?etniÄ?ke radio stanice, za koju se prenosila lažna vest da se u manastiru nalazi dar Engleza vladici Nikolaju.
U manastir su Ä?esto dolazili cetnici, a ponekad i partizani, radi hrane i drugih potreba, Å¡to je sve stvaralo strah i trepet sestrama u manastiru. U to vreme igumanija Sara okrivljavana je za sve i svaÅ¡ta, pa Ä?ak i za hapÅ¡enje Ä‘akona Valerijana i Jova Gordića kao i za zaostavÅ¡tinu vladike Nikolaja, koju su, po priÄ?anju igumanije Varvare, tražili Ä?etnici. U manastiru se u to vreme nalazila, krijući se, i neka Olga, Ä?etnik. ÄŒesto su tada dolazili iz Beograda u Ljubostinju već poznati Ä?ika-Aleksa Trajković u to vreme i prota Sava Petrović, sudija ŽiÄ?kog crkvenog suda.
U to vreme, posle odlaska vladike Nikolaja iz Ljubostinje, s mati-Sarom i njenim sestrama koje su bile u upravi manastira nisu se slagali prota Sava Petrović i neke sestre. Da li su sestre bile toliko naivne i nepromiÅ¡ljene da za svoje unutraÅ¡nje stvari i probleme, da bi ih reÅ¡ile, traže posrednike i prijatelje meÄ‘u oružanim ljudima ili su tu umeÅ¡ali svoje prste agenti kao Å¡to je MiÅ¡a BraÅ¡ić, koji je ne tako retko navraÄ?ao u manastir Ljubostinju i koji je preko Nemaca gledao da uniÅ¡ti vladiku Nikolaja, taÄ?no se ne zna. Ono Å¡to je bilo jasno, to je da su stvorene takve intrige da su se u njihov unutraÅ¡ni život umeÅ¡ali Gordićevi Ä?etnici. Za igumaniju Saru stvorena je opasna situacija. ÄŒika Aleksa Trajković savetovao je Sari i njenim roÄ‘enim sestrama da se odmah, na vreme, sklone. BivÅ¡a ljubostinjska sestra , sada igumanija Mitrodora Jovanović, nastojateljica manastira Svetog Romana i manastira Naupare kazuje da joj je jednom prilikom u razgovoru episkop Vasilije žiÄ?ki, koji je dugo bio u Ljubostinji s vladikom Nikolajem, rekao da mu je Vladika priÄ?ao da je opomenuo igumaniju Saru da se odmah ukloni sa svojim sestrama iz manastira Ljubostinje, jer tu predstoje tri sestrinska groba. Da li je to sveti Vladika proroÄ?ki predvideo, ne znamo, ali to se uskoro sve dogodilo.
Tih dana, na poÄ?etku 1943. godine, jedan Ä?etnik iz odreda Bogdana Gordića ubacio je kroz prozor u manastirsku kancelariju cedulju na kojoj je pisalo:” Odmah se sklonite jer ćete biti pobijene”. Ovo se odnosilo na igumaniju Saru, Antoniju, Radojku i Milku. Od nekih drugih “Ä?etnika” ove sestre dobijale su pisma sa opomenom da ne beže, jer će u svakom sluÄ?aju biti pobijene. Kad su prvom prilikom doÅ¡li da uhvate i ubiju Saru, spasao ju je, vele, Jovo, sin Nikole Gordića. Drugom prilikom, uoÄ?i Bogojavljenja te 1943. godine, po svedoÄ?enju Milice Stevanović, sada stare monahinje iz manastira BogovaÄ‘e Jefimije, spasla ju je sestra Milanka, sada igumanija Irina Sarić iz manastira Kamenice, u trenutku kada je neko rekao: “Ä?akon je gotov, sad možemo Saru”, a spasla ju je tako Å¡to ju je sakupila u crkvu pod Sveti Presto.(11)
U manastiru Ljubostinji radili su dva momka, dva stalna radnika, Radomir i Ä?orÄ‘e, otac sestre Olimpijade. Radomir rano ujutru na Bogojavljenje 1943. godine upregne konja u sanke i, po odluci sestara da hitno sklone igumaniju Saru iz Ljubostinje, stavi je zajedno s posluÅ¡nicom Milankom u sanke, jer je bio sneg, i maskirane senom i Å¡arovinom (kukuruzovinom) prevezu ih do Trstenika, a odatle vozom otputuju u Beograd Ä?ika-Aleksi Trajkoviću i gospoÄ‘i Mari Ostojić, gde ostanu oko dve godine.
Osim manastirskog momka Ä?orÄ‘a, oca sestre Olimpijade, koja se sada nalazi u DeviÄ?u, u manastir Ljubostinju Ä?esto je dolazio i jedan drugi visoki Ä?orÄ‘e od Trstenika, koji je, onako krupan i siledžijski namrgoÄ‘en, tražio od Ä‘akona Valerijana da mu preda svoje oružje. Kad mu ga ovaj nije predao, prisiljavao je sestru Kosu (sada monahiju Kaliopu) da mu ga ona nekako uzme i preda njemu. No, ona se u to nije htela meÅ¡ati, jer nije ni znala da Ä‘akon ima ikakvo oružje. Taj Ä?orÄ‘e, vele, posle Sarinog odlaska dolazio je u Beograd da traži Saru da je ubije, preteći da treba da bude ubijeno pet ljubostinjskih sestara i Sara kako bi se zauvek spreÄ?io njen povratak u Ljubostinju. Zato se smatra da je i on jedan od ubica ljubostinjskih sestara. U kojoj meri je Ä?orÄ‘e uÄ?estvovao u njihovom ubistvu, ne zna se, ali se zna da su i taj Ä?orÄ‘e i joÅ¡ neki posle ubistva tih sestara, u kojem su uÄ?estvovali, otiÅ¡li iz Ä?etnike u partizane, no nisu preživeli rat, o Ä?emu će joÅ¡ biti reÄ?i.
Po Sarinom odlasku iz Ljubostinje, na bogojavljenje 1943. godine, manastir je izgledao kao razgraÄ‘ena baÅ¡ta, po kojoj stoka i zverinje nanosi Å¡tetu. Već po Savindanu doÅ¡lo je do ubistva ljubostinjskih sestara, o kojima ćemo ovde, koliko nam je poznato, govoriti. Gordićevi Ä?etnici koji su vrebali da ubiju igumaniju Saru, videći da im je izmakla iz ruku , okomili su se na njene sestre Antoniju i Radojku, kao i na njenu posluÅ¡nicu Milku. O tome svedoÄ?i viÅ¡e tadaÅ¡njih ljubostinjskih sestara, kao i g. Mileta Trnavac i drugi.(12) Prvo su bile na udaru roÄ‘ene Sarine sestre, monahinja Antonija i iskuÅ¡enica Radojka. Po priÄ?anju stare monahinje Jefimije Stevanović, iz manastira BogovaÄ‘e, koja je tada bila u Ljubostinji kao iskuÅ¡enica Milica, rodom iz Trstenika, a koja joÅ¡ uvke dobro pamti i sreÄ‘eno kazuje dogaÄ‘aje i godine, kao i po kazivanju igumanije Mitrodore Jovanović, to je bilo ovako:
Ono veÄ?e kada će sestre Antonina i Radojka stradati, živeći pod psihozom pretnji i straha, one su doÅ¡le malo ranije u veÄ?ernjim Ä?asovima u svoju sobu sa sestrom Kosom (Kaliopom), koliko da nisu same i hrabrile su se razgovorom. Sestra Milka je neopaženo neÅ¡to ranije uÅ¡la u sobu i sakrila se pod krevet. Nije jasno da li iz straha ili iz nestaÅ¡luka deÄ?jeg da uplaÅ¡i Antoninu i Radojku, jer joj joÅ¡ nije bilo ni 20 godina, a sa sestrom najlepÅ¡e je pevala u manastiru. Kad se iznenada pojavila, izazvala je strah i vrisak kod prisutnih sestara. OÄ?igledno da nije ni slutila Å¡ta će ih uskoro snaći.
Kad su se uveÄ?e sestre sakupile u manastirsku kapelu na akatist, sestra Milka ostala je, ipak, skrivena u sobi pod krevetom. U tom trenutku upali su u kapelu Gordićevi iz Bogdanja riljaÄ?ki Ä?etnici i odveli monahiju Antoninu i njenu sestru Radojku, kao i joÅ¡ jednu sestru, misleći da je to sestra Milka. To veÄ?e bio je u Ljubostinji prota DuÅ¡an iz Veluća. Prve dve sestre Ä?etnici su svezali i poveli preko potoka, po velikom snegu, uz reku. Za njima su iÅ¡li gotovo kilometar monahinja Jefimija iz Stragara, otac Tadej, manastirski duhovnik, i monah dr Jakov Arsović. Otac Tadej zapitao ih je:” ZaÅ¡to vodite ovu treću sestru Olimpijadu?” Tada oni rekoÅ¡e toj sestri: “Zar ti nisi Milka?” kad im je odgovorila da je ona Olimpijada, a ne Milka, oni su je odmah vratili sa pretnjom, stavljajući prst na usta da nikome u manastiru niÅ¡ta ne govori. Tad se i otac Jakov sa sestrom Olimpijadom vrati u manastir.
Otac Tadej i mati Jefimija joÅ¡ malo poÄ‘u sa njima, ali i njih ubede Ä?etnici da se vrate, obećavajući da će ih odmah pustiti, samo da ih neÅ¡to sasluÅ¡aju. ÄŒim su se oni vratili, Ä?etnici su ih odmah obe usmrtili. Prvo su ih noževima (kamama) izboli, zatim su sestru Antoniju udarili kundakom u glavu tako snažno, da je odmah mrtva pala u sneg. Radojku je u mraku okrznuo jedan metak preko lica, a drugi joj je proÅ¡ao kroz lakat, te je i ona pala onesvešćena, budući kao i Antonina izbodena.
Misleći da su obe mrtve, Ä?etnici su ih ostvili u snegu na putu i produžili dalje prema Riljcu. Kad se sestra Radojka osvestila i videla da joj je sestra mrtva, poÅ¡la je sama u manastir teturajući se onako izbodena i ranjena. Tako se nekako dovukla do prvih kuća pored puta.(13) Jedan seljak natovari je na sanke i doveze odmah u manastir, a zatim u Trstenik, gde joj sestra Nada Adžić iz deÄ?jeg obdaniÅ¡ta ukaže prvu pomoć, a onda je odvezu u KruÅ¡evac u bolnicu.
Mileta Trnavac veli da su Ä?etnici prvo izboli i zaklali sestru Antoniju, pa posle neki dan uveÄ?e odveli sa akatista sestru Radojku i, posle 200 do 300 metara, kad su se vratili u manastir duhovnici Roman (14), odnosno Tadej, Jakov i stragarska monahinja Jefimija, Ä?etnici su izboli noževima sestru Radojku i ostavili je onesvešćenu u snegu. Kad je doÅ¡la k sebi, pokuÅ¡ala je da poÄ‘e u manastir, ali nije bila u mogućnosti iscrpljena od uboda noževima, pa su je u toku noći, negde pred zoru, otac Tadej i dve sestre, koji su krenuli iz manastira putem prema Riljcu, sreli na oko 500 metara od manastira svu krvavu i izbodenu, kako se tetura i pokuÅ¡ava da ide prema manastiru, ali ne može, jer nema moći. Odmah su je, vele sestre, preneli do Trstenika, a zatim u KruÅ¡evac u bolnicu. Tamo je, u bolnici, ležala dugo i prezdravela. Doktor Erić ukazao joj je pomoć i, kad je prezdravela i malo se oporavila, rekla je da zan ko je kriv za sve to Å¡to je od njih uÄ?injeno i da će ih prokazati. Erić je, izgleda, to sve znao i delimiÄ?no bio u to ukljuÄ?en, jer je poznavao ljubostinjske sestre. bojeći se, verovatno, revanÅ¡a, neko je kažu, izdao nareÄ‘enje da se Radojka iz bolnice ne sme pustiti živa. I kad joj je doktor Erić dao jednu injekciju, njoj naglo pozli i posle dva dana ili dva sata umre, pa se sumnjalo da ju je usmrtio injekcijom dr. Erić. No, ipak, pre toga duhovnik otac Tadej (15) doÄ‘e u bolnicu i, kako mu nije bilo dozvoljeno da uÄ‘e na glavni ulaz, on uÄ‘e u bolnicu preko Bagdale i odmah zamonaÅ¡i sestru Radojku davÅ¡i joj monaÅ¡ko ime Evgenija. Tako je muÄ?eniÄ?ki zavrÅ¡ila svoj život i druga Sarina sestra kao monahinja.
Jadnim Srbima, koji su tada ma kakvoj partiji, stranci ili pokretu pripadali, Ä?inilo se da tada u ratnoj situaciji sve mogu oružjem koje su nosili i da im je slobodno da sve Ä?ine pa i ovakve zloÄ?ine kao Å¡to je ubijanje i klanje ovih nedužnih ljubostinjskih sestara. Malo im je Å¡to su nerazumno, bez rasuÄ‘ivanja, ubili dve roÄ‘ene Sarine sestre, pa su kroz neki dan doÅ¡li i za treću žrtvu. Ta treća žrtva bila je manastirska iskuÅ¡enica Milka, mlada devojka od nepunih 20 godina, koja je sa sestrom Kosanom (Kaliopom) najlepÅ¡e u crkvi pevala. Sestra Milka roÄ‘ena je u Strmovu kod Lazarevca i bila je komÅ¡inica i služavka kod Sarine majke u Strmovu. Videći da je poÅ¡tena, otresita i vredna, igumanija Sara povede je poÄ?etkom II svetskog rata, po njenoj želji za iskuÅ¡enicu u manastir Ljubostinju. Kako je bila veoma sposobna, poverljiva i odana manastiru i igumaniji kao svojoj duhovnoj majci, igumanija Sara poveri joj odgovorno ekonomske dužnosti kao i kljuÄ?eve od svega u manastiru.
Ono veÄ?e kad se sestra Milka zbog Gordićevih Ä?etnika sakrila pod krevet i kad joj je sestra Kosa rakla da su to veÄ?e Ä?etnici iz kapele odveli Sarine sestre Antoninu i Radojku, ona se zaprepastila i joÅ¡ viÅ¡e uplaÅ¡ila. Nekoliko dana po sahrani monahinje Antonine, sestra Milka dobila je poziv da ide u Trstenik na neko sasluÅ¡anje. To ju je mnogo uznemirilo i zastraÅ¡ilo, jer je tada znala Å¡ta to znaÄ?i, ali je morala poći. No, i pored toga sestre su pokuÅ¡ale da je negde sklone, pa je s njom poÅ¡la i monahinja Angelina. Manastirski momak Ä?orÄ‘e upregne konja u sanke i poÄ‘u u Trstenik da bi je sklonili. MeÄ‘utim, nisu ni primetili da su riljaÄ?ki Ä?etnici već opkolili manastir i držali ga na oku. Kad su bili ispred prve manastirske ćelije (propusta), trojica naoružanih ljudi izaÅ¡li su pred njih, zaustavili ih i zapitali kuda idu i kako se zovu. Kad je sestra Milka kazala svoje ime, oni su odgovorili:"Tebe i tražimo, ti nam trebaÅ¡”. PreplaÅ¡ena, sestra Milka zakukala je:"Joj, Ä?orÄ‘e, ne daj me!” Ali to joj nije niÅ¡ta vredelo, Ä?orÄ‘e joj nije mogao pomoći. M. Trnavac veli da su je poveli sa sobom stazicom preko Bogdanske Å¡ume, pored kapele Svete Petke, i spustili se na Moravu. Naterali su je da prvo otpeva pesmu: “Oj, Moravo, primaÅ¡ li me?” Zatim su je silovali, a onda nožem izboli i zaklali i bacili u Moravu.
Stara monahinja Jefimija iz manastira BogovaÄ‘e (16), sećajući se života u Ljubostinji, taj dogaÄ‘aj objaÅ¡njava sa viÅ¡e pojedinosti. Po njenom svedoÄ?enju, kad su ih trojica naoružanih Gordićevih ljudi iz Riljca sreli kod mosta ispred manastira uzviknuvÅ¡i “Stoj!”, sestra Milka je od straha povikala: “Joj, Ä?orÄ‘e, ne daj me!” MeÄ‘utim, oni su je opomenuli da ćuti. Kad su je ispitali i saznali da se zove Milka , rekli su da nju traže i odmah je poveli ispod ćuprije putanjom u Å¡umu. ProÅ¡lo je dva dana, a oni u manastiru niÅ¡ta nisu saznali za Milku. Tada otac Kasijan, koji će docnije do smrti živeti u StudeniÄ?koj isposnici, poÄ‘e sa Ä?orÄ‘em tim putem na konjima da traže sestru Milku. Kad su doÅ¡li do mesta koje se zove Bogaz, konji nisu hteli da preÄ‘u preko tog bogaza. Po vidnim znacima da su se tu dželati sestre Milke s njim zadržavali, po zaustavljanju konja i da frkćući nisu hteli da preÄ‘u to mesto, kao i mogućim, neÄ?asnim hvalisanjem tih zlikovaca, proÄ?ulo se i otkrilo da su na tom mestu ovu manastirsku sestru oni muÄ?ili i silovali, a zatim je odveli i do velike ćuprije (mosta) ispred Trstenika. Tu kraj Morave muÄ?ili su je ponovo i nagonili da peva: “Oj, Moravo, primaÅ¡ li me?” Videći kome je pala u ruke i Å¡ta je Ä?eka, sestra Milka poÄ?ela ih je moliti:"Braćo, molim vas, nemojte me ubiti i baciti u Moravu”. No, njena molba nije imala odziva u njihovim kamenim i zloÄ?inaÄ?kim duÅ¡ama i savesti, jer su je odmah izboli noževima i zaklali, pa s mosta bacili mrtvu u Moravu.
Stražar koji je tada Ä?uvao most, ispriÄ?ao je docnije ljubostinjskoj monahinji Jefimiji (Jevdokiji) Å¡ta je te noći sve Ä?uo i video na tom mostu. Zatim joj je rekao da je tom prilikom, kad je sestra Milka baÄ?ena s mosta u Moravu, video belog goluba kako je uzletio iz Morave u nebo leprÅ¡ajući krilima. Da li je to bila pravedna duÅ¡a ove svete muÄ?enice ljubostinjske?
Saznalo se da je to gnusno delo uÄ?inio neki Miso sa joÅ¡ dva druga iz Bogdanja (17). Ali Bog, koji sve vidi i sve zna, nije ostavio nekažnjenog ni tog ubicu. Docnije, posle II svetskog rata, njegov će se sin utopiti na istom mestu u Moravi, gde je on ubio i mrtvu utopio ljubostinjsku sestru Milku.
Posle nekoliko dana telo ove ljubostinjske sestre, muÄ?enice, Morava je izbacila kod vodenice “vitlaÄ?e” u Bogdanju. PronaÅ¡ao ga je vodeniÄ?ar te vodenice i poznao. Uzeo joj je iz džepa kljuÄ?eve, koje je uvek nosila sa sobom, i vratio ih u manastir, jer je sestra Milka bila ekonom i na njenom su poverenju, kao Å¡to već rekosmo, bile sve sobe i namirnice u manastiru. VodeniÄ?ar se nije usudio da je sahrani da ne bi odgovarao i proÅ¡ao kao ona, već je leÅ¡, ili bolje reÄ?eno njeno sveto telo, otisnuo u vodu i nabujala Morava odnela ga je. PoÅ¡to njeno telo viÅ¡e nikad nije naÄ‘eno, to ona nema svoga groba.
Episkop Nikolaj, tek Å¡to se malo duÅ¡evno smirio u manastiru Vojlovici, gde su ga Nemci pritvorili, saznao je za žrtve u sestrinstvu manastira Ljubostinja. Zato je napisao u jednoj debljoj svesci posvećenoj materi Sari Ä?itavu knjigu sa divnim savetima, poukama i izuzetnim sadržajnim primerima iz monaÅ¡kog života svetih monaha (Otaca) i svetih monahinja (Matera). Sva je knjiga ukraÅ¡ena nacrtanim prekrasnim inicijalima, pobožnim slikama, rozetama i Å¡arama. Napisan je i spisak Ljubostinjskih živih i upokojenih sestara za vreme igumanije Sare. Zatim je pažljivo nacrtao i prekrasan spomenik u vidu raskoÅ¡nog crkvenog potala, na kojem je ispod luka napisano: “Proslavi, Gospodi, proslavivÅ¡ih tja”. Zatim, ispod ucrtanog krsta: “NovomuÄ?enice: Monahinju Antoninu, sestru Milku, sestru Radojku (monahinju Evgeniju). Vo Ljubostinje 1943. Zaklana Hrista radi od slugu sataninih 1943. , pred manastirom o Svetom Savi (1943) “ U poÄ?etku knjige na jednoj margini piÅ¡e: “Na dar svom duhovnom Ä?adu monahinji Sari, episkop žiÄ?ki Nikolaj u o Vojlovici 1943.” Sara se tada nalazila, kad je primila ovu knjigu u rukopisu, u Beogradu sa sestrom Milankom (Irinom) kod pobožne gospoÄ‘e Mare Ostojić 1943. godine.
PriÄ?alo se da su ti Gordićevi riljaÄ?ki Ä?etnici, Å¡to su ubili ljubostinjske sestre, odmah otiÅ¡li u partizane i da nisu, sem krupnog i grubog, visokog Ä?orÄ‘a, živi doÄ?ekali zavrÅ¡etak rata.
Jedan od razloga za ovakvu tragediju ljubostinjskih sestara je i taj Å¡to se u manastiru nije dovoljno držala “Dedina” zapovest; Å¡to se nije stražarilo nad jezikom. A Sveti Vladika žiÄ?ki lepo je u ŽiÄ?i, a svakako i u Ljubostinji, poÄ?etkom rata rekao: “Sad dolazi ratno vreme, i ko bude umeo da saÄ?uva jezik svoj, moći će i glavu da saÄ?uva, a ko ne bude umeo da saÄ?uva jezik svoj, neće moći ni glavu saÄ?uvati. “
Posle Sarinog prisilnog bekstva iz Ljubostinje i posle smrti njenih sestara, ostale sestre morale su da biraju drugu igumaniju. Jedne su bile za Varvaru, a druge za monahinju Marinu; izabrana je monahinja Varvara. Tako je tada najbolje odgovaralo. U manastiru se tada nalazio i prota Sava Petrović, sudija Crkvenog žiÄ?kog suda u Kraljevu, Vladika Vasilije, kao i joÅ¡ neki episkopi, ljutili su se na njega , kao i na neke sestre, jer se Sava mnogo meÅ¡ao u unutraÅ¡nji život sestara u Ljubostinji, pa se, pored drugih, i njemu pripisuje krivica za tragiÄ?ne dogaÄ‘aje u tom ženskom manastiru u toku rata. Uzimamo kao rÄ‘av primer meÅ¡anja sa strane u život manastira to Å¡to je ovaj prota u to vreme kaznio jednu sestru tog manastira da nedelju dana nikud ne izlazi iz svoje kelije (sobe), da bude odluÄ?ena od sestrinstva i sestrinske trpeze - bez hrane i opÅ¡tenja sa sestrama, kao i bez molitvenog opÅ¡tenja sa njima. To je izazvalo uznemirenje u manastiru kod sestara, pogotovo kod dotiÄ?ne sestre, koja se tako razbolela, da su u manastiru mislili da će umreti ili duÅ¡evno oboleti.
Posle rata, 1946. godine, episkop Å¡abaÄ?ko-valjevski Simeon primio je igumaniju Saru u svoju eparhiju i poverio joj manastir Ćelije kod Valjeva. PrimivÅ¡i upravu manastira Ćelija, igumanija Sara dovela je sa sobom u Ćelije svoju posluÅ¡nicu i saradnicu Milanku Sarić, kao i joÅ¡ Å¡est ljubostinjskih sestara. Milanka je uskoro u Ćelijama postala monahinja Irina. Tako je manastir Ćelije posle oko 15 godina ponovo postao ženski manastir, ali iguman Serafim iz Ćelija premeÅ¡ten je u manastir Petkovicu. Umro je i sahranjen u manastiru Kaoni.
U to posleratno vreme dolazi u Ćelije i arhimandrit dr Justin Popović, profesor Univerziteta u Beogradu, duhovni gorostas i veliki um bogoslovlja Srpske pravoslavne crkve, negde u maju 1948. godine. Pre toga boravio je u Beogradu kod Ä?ika-Alekse Trajkovića, kod g-Ä‘e Mare Ostojić, kod svog zemljaka i Å¡kolskog druga prof. Velimira Arsića, kao i u DeviÄ?u i joÅ¡ nekim manastirima. U Ćelije dolazi, kako je i sam docnije govorio: “Iz poÅ¡tovanja prema vladici Nikolaju”. Zatim, zbog reda i manastirske discipline koju je uspostavila u Ćelijama igumanija Sara, gde je imao i najpogodnije uslove za svoj obiman književni rad. No, iako su ga komunistiÄ?ke vlasti pratile gotovo u stopu, on je mirno radio na pisanju dela “Svetosavlje”, “Filosofske urvine”, “Crkva i ekumenizam”, “Dogmatika” (III tom) itd., prevodeći u isto vreme mnoga bogoslužbena dela, “Trebnik” i “Žitija svetih”. ÄŒesto bi govorio tada da može da zahvali komunistima, koji su mu, držeći ga u manastiru kao u kućnom pritvoru, i neslućeno omogućili da prevodi tolike evharistijske, bogoslužbene Ä?inove i knjige. Dakle, zahvaljujući Bogu i sestrinstvu, otac Justin obavio je u Ćelijama do svoje smrti ogroman posao i stvorio Srpskoj Crkvi veliki duhovni kapital. Bio je velika duhovna podrÅ¡ka sestrinstvu u manastiru, narodu toga kraja, omladini i svim prijateljima i svetootaÄ?kim svojim savetima. Blagodareći njegovom prisustvu, Ćelije su, iako mali i siromaÅ¡an manastir, postale odmah poznate u zemlji i van naÅ¡e zemlje. Zato su mnogi njegovi poÅ¡tovaoci i prijatelji i u zemlji i iz celog sveta, pomažući njega, materijalno ustvari pomagali manastir Ćelije, pogotovo onda kada mu je odmagala domaća vlast. To je omogućilo da je taj siromaÅ¡an manastirÄ?ić postajao sve poznatiji i bogatiji, dok se nije pretvorio gotovo u divno sreÄ‘enu i ureÄ‘enu lavru kakav je danas. Zbog svega toga, u svoje vreme, igumanija Sara i njeno sestrinstvo znale su visoko ceniti i poÅ¡tovati ovog jedinstvenog, savremenog srpskog visokoobrazovanog bogoslova i u isto vreme asketu kao svog najmilijeg duhovnog oca.
Igumanija Sara odmah je po svom dolasku u Ćelije, prema svojoj uroÄ‘enoj sposobnosti, otpoÄ?ela sa obnavljanjem manastira i mnogo je za svoje vreme uspela. Obnovila je postojeće konake za sestrinstvo i podigla nov konak ne mestu starog s kapelom, gde je bila osnovna Å¡kola u kojoj se uÄ?io u svoje vreme vladika Nikolaj. Sakupila je oko 40 sestara, tako da je u manastiru sve napredovalo kao u medotoÄ?noj koÅ¡nici. U to vreme posle rata, baba-Katu, majku vladike Nikolaja, po njegovoj želji iz Amerike, zamonaÅ¡io je iguman preobraženjski iz OvÄ?ara otac Vasilijan, i od tada o njoj kao i o celoj njihovoj kući vodila je brigu stara monahinja Marina iz Ljubostinje. Zatim je doÅ¡la poznata monahinja Julijana Bajić, takoÄ‘e iz Ljubostinje, i monahinja Paraskeva MiloÅ¡ević iz manastira Jovanja. Posle dve-tri godine Sarine sestre iz Ćelija primaju i vode brigu, kao o svom metohu, o vladiÄ?inoj kući u Leliću, o njegovoj majci i snaji Pelagiji, Jovinoj majci (18), koj je, po ugledu na svekrvu Katu, takoÄ‘e primila monaÅ¡ki Ä?in.
Za sav trud koji je mati Sara Ä?inila manastiru u crkvi, vladika Simeon proizveo ju je u Ä?in igumanije 1950. godine, a posle dve godine odlikovao ju je i naprsnim krstom.
Negde 1953. ili 1954. , dakle, posle 12 godine, otac arhimandrit Justin došao je sa igumanijom Sarom i sestrama u Kruševac, gde su iz groba izvadili kosti Sarine sestre Radojke (Evgenije), preneli ih u manastir Ljubostinju i sahranili kraj groba njene sestre monahinje Antonine. Neki misle da su kosti monahinje Evgenije tada sahranjene u Ćelijama.
Tako harmoniÄ?an život i rad sestrinstva ovog primernog ženskog manastira i njihovog duhovnika oca Justina bio je sve do negde 1957. i 1958. godine, kada je, zbog razliÄ?itog naÄ?ina shvatanja monaÅ¡ke discipline i rada u manastiru, doÅ¡lo do razmimoilaženja izmeÄ‘u igumanije Sare i oca Justina. Tada je, po sporazumu sa nadležnim arhijerejem Jovanom Velimirovićem, igumanija Sara, 28. marta 1958. godine, dobila kanonski otpust za BraniÄ?evsku eparhiju i stavljena je za nastojateljicu novog ženskog manastira u Koporinu. Sa igumanijom Sarom preÅ¡la je iz Ćelija u Koporin i jedna polovina sestara. Ostatak sestara nastavio je dalje, uz pomoć oca Justina, sa radom i obnovom manastira Ćelije.
Ovo razrojavanje bilo je svakako po Božjem promislu i blagostanju, jer su do njihovog dolaska u manastir Koporin i crkva i konaci bili toliko oronuli i prepukli da, poduprti, nisu mogli biti ni za upotrebu ni za bogosluženje. Tako je ovo sestrinstvo sa igumanijom Sarom doÅ¡lo u ovu svetu obitelj u poslednji Ä?as radi njenog opstanka. Ova umna i energiÄ?na igumanija odmah je odluÄ?ila da i ovaj, Ä?etvrti joj, novoosnovani ženski manastir obnovi. Obnova je tekla sreÄ‘eno, brzo i sa puno volje i elana. Crkva je tako dobro obnovljena i podzidana sa restauratorskim izvedenim radovima i ikonostasom, da je osigurana od propadanja za dugi niz godina. Podignut je veoma lep nov konak sa dva sprata i suterenom, kao i druge pomoćne zgrade. Igumanija Sara je obnovila i unapredila ekonomiju i raznovrsnu žensku radinost u manastiru. To je isto uÄ?inila i u drugim manastirima u kojima je prethodno bila. Osnovala je Ä?etiri ženska manastira i u njih primila i odgajila viÅ¡e od stotinu sestara- svoje duhovne dece. Nekoliko monahinja iz njenog angeoskog duhovnog jata postale su i igumanije raznih ženskih manastira.
Igumanija Sara shvatila je monaÅ¡ki život svetootaÄ?ki strogim i odgovornim, a otuda i svetim. Zato je uvek bila i prema sebi i prema sestrama veoma stroga. Ali nikada ta strogost nije iskljuÄ?ivala njenu ljubav i rasudljivo razumevanje svojih sestara. Pred kraj svog života primila je veliku shimu. Upokojila se u Gospodu u manastiru Koporinu 27. aprila 1964. godine, gde su je sestre sahranile i ožalile kao svoju duhovnu majku (19).
+
MONAHINJA LIDIJA (1883 - )
Monahinja Lidija Bajić roÄ‘ena je 1883. godine u selu Ratkoviću, srez LevaÄ?ki, od roditelja Sime i Milenije Sarić. Na svetom krÅ¡tenju dobila je ime Milica. Udala se u istom selu za Ljubisava Bajića i imala sa njim tri sina: Dragutina, Dragomira i Dragoljuba i ćerku Draginju. Dragoljub je veoma dobro izuÄ?io duborezaÄ?ki zanat i u ŽiÄ?i je kao iskuÅ¡enik radio u duborezu od orahovine lepe ikonostase dve-tri godine pred II svetski rat. Imao je i srebren glas i poznavao je dobro crkveno pojanje, pa je izuzetno lepo u crkvi pevao. Streljali su ga Nemci u KruÅ¡evcu za vreme II svetskog rata.
Draginja se, po ugledu na igumaniju Katarinu , koja je iz istog sela , odluÄ?ila i poÅ¡la u manastir KaliÅ¡te 1927. godine. ZamonaÅ¡ila se 1930., a doÅ¡la u Jovanje sa ostalim kaliÅ¡kim sestrama 1936. godine.
Kad su im deca poodrasla, Ljubisav i Milica dođu 1937. u Jovanje da posete ćerku, tada već sedmogodišnju monahinju Julijanu. Oni tamo ostanu pola godine pomažući sestrama u obnovi zapuštenog i do njihovog dolaska zapustelog Jovanja.
Posle pola godine Ljubisav se vraća kući, a Milica se odluÄ?ila da ostane u manastiru. Nakon izvesnog vremena Milica odlazi u Makedoniju, u manastir Svete Petke, u Caparima kod Bitolja, jer je Jovanje deviÄ?ki manastir, a ona je bila u braku, zbog Ä?ega u njemu nije mogla ostati. U Svetoj Petki, videvÅ¡i Milicu da je žena pobožna i molitvena, koja zna zaÅ¡to je napustila svet i doÅ¡la u manastir, odmah su je već krajem 1937. godine zamonaÅ¡ili. Vladika Nikolaj postrigao ju je u malu shimu i dao joj monaÅ¡ko ime Lidija.
Kad je 1940. godine episkop Platon zatvorio ovaj ženski manastir u Caparima i otpusti sve monahinje, one su doÅ¡le u OvÄ?ar, u manastir Vaznesenje, odmah po Mitrovdanu 1940. godine.
+
MONAHINJA EVGENIJA (1923 - )
Monahinja Evgenija Petronijević, iz sela Gornje Gorevnice, srez ljubićki, roÄ‘ena je 17. februara 1923. godine. KrÅ¡teno joj je ime Ranka. Njeni roditelji imali su Ä?etvoro dece. Ranku, Milosavu, Slavka i Milenka.
Po odobrenju roditelja i s blagoslovom vladike Nikolaja, Ranka je došla u manastir Vaznesenje 15. juna 1938. godine, za vreme igumanije Sare. Mirna, krotka i pobožna, ona je u manastiru služila za primer. Kad je igumanija Sara 1939. postavljena u Ljubostinji za nastojateljicu, s njom i ostalim sestrama pošla je i sestra Ranka. U Ljubostinji je primila monaški postrig i dobila monaško ime Evgenija 1940. godine.
+
MONAHINJA JELISAVETA ( 1910 - )
Monahinja Jelisaveta ćerka je Milovana i Živane Milovanović. RoÄ‘ena je u selu Pridvorici, srez jaseniÄ?ki, okrug smederevski, 30. maja 1910. godine. Na krÅ¡tenju dobila je ime Bosiljka. U Å¡kolu nije iÅ¡la, nauÄ?ila je u manastiru da Ä?ita i piÅ¡e.
Bosiljka se kao devojka udla za Paora. Ali u tom braku ona nije mogla dugo ostati, pa se razvela. Uzrok je bio taj Å¡to je ona u taj brak uÅ¡la iz posluÅ¡nosti prema roditeljima, a ne Å¡to je htela. Zato joj je braÄ?ni život bio nepodnoÅ¡ljiv. Otac joj je rano umro, a majka kao pobožna žena vodila ju je Ä?esto u crkvu na Službu Božju kao i na bogomoljaÄ?ke skupove. Kad se udala, njen muž bio je protiv bogomoljaÄ?kog pokreta, pa ju je zbog toga Ä?esto zlostavljao. Zato je ona, budući da se odluÄ?ila da ide u manastir, zatražila razvod braka i dobila ga.
Tako je Bosiljka odmah posle razvoda braka 1937. godine otišla u manastir svete Petke u Caparima. U tom manastiru bude i zamonašena 1939. godine. Postrigao ju je u rasu manastirski duhovni otac Anatolije i dao joj monaško ime Jelisaveta, a igumanija Ilina, kao duhovna majka, privela ju je monašenju. Sa ostalim sestrama iz tog manastira, i monahinja Jelisaveta došla je u Vaznesenje u oktobru 1940. godine. Dalje, ona je svuda po svim manastirima sa igumanijom Ilinom, pa i u zatvoru. Sa Ilinom je prešla i u Makedoniju. Pred kraj života primila je malu shimu i novo monaško ime Teodora.
+
MONAHINJA KALIOPA (1923 - )
Monahinja Kaliopa kći je MiloÅ¡a i Zorke Ä?urović. RoÄ‘ena je u selu LeuÅ¡i, u srezu takovskom, 1923. godine. Na krÅ¡tenju dobila je ime Kosana (Kosa). Imala je tri brata: RadoÅ¡a, Sekulu i Petra, kao i dve sestre: Božanu i Vidosavu. Kosa ima izuzetno lep glas i sluh, zato je veoma lepo Ä?itala i pevala u crkvi.
Sa blagoslovom vladike Nikolaja, došla je materi Sari u Vaznesenje 24. juna 1938. godine. A kad je igumanija Sara premeštena u Ljubostinju 1939. godine, da otvori ženski manastir, sa ostalim sestrama iz Vaznesenja pošla je tamo i sestra Kosa. Ona se tamo i zamonašila i dobila novo monaško ime Kaliopa.
Sticajem posleratnih okolnosti, monahinja Kaliopa živela je u više manastira. Međutim, već je dugo godina kako se ona nalazi u manastiru Stjeniku pod planinom Jelicom. Tamo ona živi sa još jednom jovanjsko-ljubostinjskom sestrom i svojom dugogodišnjom saputnicom , krotkom igumanijom Julijanom Bajić , koja je nekada gotovo isto tako angeoski lepo i molitveno pevala kao i monahinja Kaliopa. Sada su to divne monahinje starice i sapodvižnice.
+
MONAHINJA PELAGIJA ( 1914 - )
Monahinja Pelagija Krivokuća roÄ‘ena je 1914. u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice. Udavana je i ima sina. DoÅ¡la je u manastir Vaznesenje 1942. godine. Njeno krÅ¡teno ime bilo je Draginja. Posle Ä?etiri godine od dolaska u manastir Draginja je sa igumanijom Ilinom i ostalim ssestrama od nove vlasti zatvarana i maltretirana. U toku 1946. godine celu godinu dana nalazila se po zatvorima, i to Ä?etiri puta po tri meseca, ni kriva ni dužna. OsumnjiÄ?ena je, kao i ostale sestre da su im dolazili u manastir za hranu neki zaostali Ä?etnici.
Sestra Draginja zamonaÅ¡ena je u manastiru Sopoćanima 1964. godine u rasu. Oko 1970. godine premeÅ¡tena je u manastir GorioÄ? kao monahinja Pelagija kod svog brata igumana Save, gde se i sad nalazi.
+
ARHIMANDRIT SAVA ( 1923 - )
Arhimandrit Sava Krivokuća roÄ‘en je u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice 1923. KrÅ¡teno ime mu je Rastko. DoÅ¡ao je u manastir Vaznasenje kao mladić od 22 godine 1945. Za vreme igumanije Iline i Rastko je u Nikolju sa sestrama boravio godinu dana.Zatim su se svi vratili u Vaznesenje. Iz Vaznesenja Rastko odlazi u Vojsku. Za to vreme sestre su muÄ?ene i sasluÅ¡avane po zatvorima. Kad je Rastko doÅ¡ao iz Vojske, i on je morao proći oko Å¡est meseci kroz zatvor, gde je sasluÅ¡avan i maltretiran iz istih razloga kao i sestre. ZamonaÅ¡en je u Studenici 1950. godine i dobio monaÅ¡ko ime Sava. Rukopoložen je za Ä‘akona uoÄ?i Male Gospojine iste 1950. godine i dobio monaÅ¡ko ime Sava. Rukopoložen je za Ä‘akona uoÄ?i Male Gopsojine iste 1950. godine a drugog dana Svetog Joakima i Ane za jeromonaha. Za igumana je unapreÄ‘en u GorioÄ?u 1967. godine, a za arhimandrita 1992. godine.
Arhimandrit Sava obnovio je manastir GorioÄ?, dozidao je staroj crkvi pripratu sa zvonikom. Podigao je i nov, lep konak, a u vezi s manastirskom portom podigao je lepu Å¡talu za krave i na spratu dve-tri sobe. Kamenitu portu izravnao je i nasuo zemljom pa zasejao travom. Povezao je crkvu sa konakom lepom poploÄ?anom stazom. Tako je nekadaÅ¡nji deÄ?anski metoh GorioÄ? dobio novi izgled zahvaljujući ocu arhimandritu Savi.
+
ISKUÅ ENICA LEPOSAVA
Leposava Stevanović, kći Trifuna i Živke, roÄ‘ena je u PluÅ¡cu, u OseÄ?ini, 1913. godine. Njena roÄ‘ena sestra Olga (sada igumanija Jelena) otiÅ¡la je u manastir Jovanje 1938. godine, a Leposava , zavrÅ¡ivÅ¡i drugi razred gimnazije odlazi u manastir Svete Petke u Caparima, u Makedoniji, 1937. godine. Tamo se pokazala kao izuzetno dobra, pobožna i Ä?estita sestra. Zajedno s tetkom igumanijom Ilinom i Jelisavetom, doÅ¡la je u OvÄ?ar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine.
Vaznesenjske setre za vreme igumanije Iline:
Igumanija Ilina,
Rastko,
Pelagija,
Darija,
Branka,
Serafima,
Milanka,
Irina i druge.
+
IMENIK BRATSTVA, ODNOSNO SESTRINSTVA MANASTIRA VAZNESENJA ZA KOJE POSTOJE PODACI
Iguman Silvestar, jeromonah koji je 1570. godine u Vaznesenju prepisao sa bratstvom ukrasno Ä?etvorojevanjÄ‘elje.
Monahinja Paraskeva, upravljala manastirom 1937. godine.
Igumanija Sara Ä?uketić, od 1937. do 1939. stareÅ¡ina manastira Vaznesenja.
Monahinja anotnina (Stojka Ä?uketić), roÄ‘ena sestra igumanije Sare, vaznesenjska sestra od 1937. do 1939. godine.
Monahinja Agripina (Stana Jakovljević), 1937.-1939.
Iskušenica Kosa - Kosana (monahinja Kaliopa), 1937-1939.
Iskušenica Ranka (monahinja Evgenija), 1937-1939.
Sve su ove sestre i igumanijom Sarom prešle u Ljubostinju 1939.
Igumanija Ilina Stevanović, 1943 -1946, 1947 -1949, stareÅ¡ina manastira Vaznesenja. Vidi njenu biografiju gde je reÄ? o manastiru Nikolje,
Shimonah Sofronije Stevanović, otac Ilinin, roÄ‘en je 1874. godine. DoÅ¡ao u Vaznesenje iz ŽiÄ?e u vreme njenog stradanja 1941. Umro 1951. Spomen mu je podigao sin Trifun, koji je umro u BlagoveÅ¡tenju kao iskuÅ¡enik u poznijim godinama 1979.
Monahinja Jelisaveta Paor. Došla u Vaznesenje 1940.
Monahinja Lidija Bajić, 1940.
Iskušenica Leposava Stevanović, 1940.
Dara Stevanović (monahinja Darija), preÅ¡la je iz Jovanja u Vaznesenje 1942. Po odlasku igumanije Iline u Makedoniju, monahinja Darija prima upravu Sopoćana. PremeÅ¡tena je u manastir GorioÄ? kod Istoka sa svojim sestrama 1996. godine.
Monahinja Pelagija Krivokuća.
Arhimandrit Sava Krivokuća.
Monah Tihon Ä?urić, iz KoteÅ¡ice kod Valjeva. Posle bombardovanja ŽiÄ?e 1941. godine preÅ¡ao je u manastir Vaznesenje. Potom je izvesno vreme dio duhovnik ćelijski i paroh lelićski.Umro u manastiru Pustinji kod Valjeva.
Jeromonah timotej Knežević, posle stradanja ŽiÄ?e 1941, doÅ¡ao je u Vujan, a zatim u Vaznesenje, gde se i upokojio 1950. Ima brata arhimandrita studeniÄ?kog Julijana Kneževića. Rodom je iz Vitkova kod Aleksandrovca.
Monah Mihailo Milunović, brat jeromonaha Kalista.
Mihailo (monah Apolonije) Filipović. Vidi njegovu biografiju.
Monahinja Agnija, od Gornjeg Milanovca.
Monahinja Evlampija.
Monahinja Marta.
Iskušenica Leposava Stevanović.
Monah Irinej Bogićević iz Dvorana kod Kruševca. Rođen 1909. Umro 1996.
Iguman Sava Ćirović, roÄ‘en u Gruži, u selu GodaÄ?ici, 1924. godine. DoÅ¡ao u manastir ŽiÄ?u 1943. Iz ŽiÄ?e preÅ¡ao u Å umadijsku eparhiju, gde je proveo izvesno vreme kao iskuÅ¡enik i monah. U Vaznesenje doÅ¡ao u septembru 1973, gde se i danas nalazi. Posle njega doÅ¡la je u Vaznesenje monahinja Jelena Ä?urić, iz Bosne, 1974. godine. Ona je primila upravu manastira i za kratko vreme formirala malo i ugledno sestrinstvo u manastiru. Otac Sava, kao duhovnik, od dolaska u manastir Vaznesenje vodio je brigu o manastiru i sestrinstvu i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Izuzetno je vredan, radan i molitven monah kakvih danas malo ima u naÅ¡oj crkvi. Videći da nema nomalnog prilaza kolima sa ceste do manastira, zauzeo se svojski te napravio dobar put. TakoÄ‘e, videći da Vaznesenje ima veoma malu i gotovo neuglednu portu, odluÄ?io se i poÄ?eo da iznad crkve otkopava brdo. Taj posao radio je godinama, a kako i sa kime to samo on zna. Svakao da je fiziÄ?ki tu on sam najviÅ¡e zapeo. Sad kad doÄ‘ete u Vaznesenje, vi vidite da je on svukao veliki deo brda i od te zemlje koju je nasipao sa donje strane manastira napravio tako veliku i lepu lokaciju kao retko koji ovÄ?arsko-kablarski manastir. Tako je stvorio mogućnost da manastir ima i veoma lepu i ravnu portu, a isto tako i baÅ¡tu. Kao monah starinskog, otaÄ?kog kova, nije mnogo polagao na unutraÅ¡nje ureÄ‘enje manastira. Sve je jednostvno i monaÅ¡ki skromno. Potrebno je da se porta niveliÅ¡e, ogradi i joÅ¡ poneÅ¡to dogradi. Otac Sava je mnogim teÅ¡kim radom, a i godinama već iscrpljen. Zato će to sve morati da saÄ?eka neke mlaÄ‘e snage. Ko doÄ‘e u Vaznesenje, videće u ocu Savi malog starca, duhovno i nacionalno veoma zdravog i krepkog, u izvesnoj meri jurodivog. Tako najradije doÄ?ekuje goste. To je neka njegova individualna proba i legitimisanje sagovornika. Ko ga ne zna, može da se brzo razoÄ?ara i oÅ¡tećen ode iz tog manastira. Ko ga odmah prouÄ?i i sa strpljenjem priÄ?eka, videće da je to zaista veoma doba, Ä?estit i primeran monah, sa originalnim stavom ali punim hrišćanske i monaÅ¡ke ljubavi prema svakom dobronamernom posetiocu. Manastir ima nekoliko sestara sa mati igumanijom:
Monahinja Jelena Ä?urić, nastojateljica.
Monahinja Teodora.
Monahinja Efrosinija.
Monahinja Hristina.
Iskušenica Danica.
Iskušenica Slobodanka.
________________________________________________________________________
1 - Prof. Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, knj. 1, str. 306; Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 26; vuk Stefanović Karadžić, PoÄ?etak opisanija srpskih Manastira, Gradac “, str. 13.
2 - Ä?orÄ‘e BoÅ¡ković, Ivan Zdravković, Milutin GaraÅ¡anin, Jovan KovaÄ?ević, Spomenica kulture u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri i njenoj bližoj okolini, “Gradac”, str. 72
3 - Feliks Kanic, O ovÄ?arsko-kablarskim manasstirima, BeÄ?, 1860., preÅ¡tampano u Ä?asopisu “Gradac”, ÄŒaÄ?ak, 1991. str. 27.
4 - DuÅ¡anka Ranković, OvÄ?arsko-kablarskio Ä?etvorojevanÄ‘elje iz zbirke prof. Alekse Ivića, , Zbornik za likovne umetnosti 1, Novi Sad, 1976.
5 - Dušan Matošević, protojerej, Manastir Koporin - zadužbina Despota Stevana Visokog iz 15. veka, Smederevo, 1972, str. 36-37, (Ovo iznosimo rema podacima iz Jovanjskog letopisa i beležaka u rukopisu oca Rafaila Topalovića).
6 - Videti kratku biografiju igumanije Sare
7 - Videti pismo vl. Nikolaja ocu Milivoju MariÄ?iću, na str 65. ove knjige
8 - Miša Brašić, kao agent Kominternin, posle rata, za vreme rezolucije informbiroa, dospeo je na Goli otok, gde je odrobijao 5 godina
9 - Zabeleženo po priÄ?anju igumanije Varvare i drugih tadaÅ¡njih ljubostinjskih sestara
10 - Bogdan i Nikola Gordić su braća. Bili su pećanÄ?evi Ä?etnici: Bogdan kao komandant ljubostinjskog Ä?etniÄ?kog odreda, a Nikola kao komandant goÄ?kog Ä?etniÄ?kog odreda
11 - Iskušenica Milanka Sarić bila je Sarina poslušnica sve vreme do njene smrti, i u Beogradu, i u Ćelijama, i u manastiru Koporionu, gde je igumanija Sara umrla. Sada se Milanka kao igumanija Irina nalazi u manastiru Kamencu, u Gruži.
12 - Mileta Trnavac, rodom iz Globodera, u to ratno vreme bio je Å¡ef železniÄ?ke stanice u KruÅ¡evcu i od tada kao prijatelj vladike Vasilija Kostića poznavao je mnogo pojedinosti u Ljubostinji kao Ä?est posetilac toga manastira.
13 - M. Trnavac tvrdi da je to mesto pusto, šumovito i da tu nije bilo nikakvih kuća.
14 - Duhovnici manastira Ljubostinje u toku II svetskog rata bili su: jeromonah Tadej iz ŽiÄ?e, jeromonah Vasijan MiÅ¡ić, jeromonah Nikolaj tumanski, Rus, jeromonah roman i drugi.
15 - Duhovnik u Ljubostinji u to vreme bio je jeromonah Tadej, a ne otac Roman, kako veli Trnavac. Roman je docnije, posle Vasijana i Rusa Nikolaja, došao iz Tumana u Ljubostinju.
16 - Ova bivša ljubostinjska iskušenica, Milica Stevanović, a sada monahinja Jefimija, namesnica manastira Bogovađe, rođena je u selu Mijalovac, kod Trstenika, oktobra 1926. godine. Došla je u Ljubostinju 1941. godine. Dobro pamti i živo se seća svih događaja iz rata u vezi sa stradanjem ljubostinjskih sestara i monaha.
17 - Ovo je kazivanje monahinje Jefimije (Jevdokije) monahinji Jefimiji (Milici Stevanović) takođe sestri ljubostinjskoj, koja je docnije iz Ljubostinje prešla u manastir Bogovađu, gde se i sada nalazi.
18 - Majka vladike Jovana Velimirovića
19 - Pri izradi ove biografije igumanije Sare koristio sam se liÄ?nim poznavanjem, kazivanjem njenih bivÅ¡ih sestara iz Ljubostinje kao radom uvaženog prote D. MitoÅ¡evića o m. Koporinu od 1972. “Smederevo” str. 34-45
| | |
Postao 02/25 u 06:55 AM
|
Komentari:
Post poslije: Manastir Nikolje
Post prije: OvÄ?arsko - kablarski manastiri II deo