MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mesto Ušće je zadnja autobuska stanica kada se ide prema manastiru Studenica. U autobusu nije bilo grejanja, tako da smo obučeni u jakne i debele veste sedeli 4 sata i sa nestrljenjem čekali da nas autobus doveze u mesto Ušće. Tamo nas je dočekao prijatelj brata Ljubinka, brat Milan koji nas je prevezao sledećih 10km, od Ušća do manastira uz reku Studenicu.

Uskoro sam se našao pred manastirskom teškom kapijom sa koje se oslikava prizor manastira iz 12.veka. Inače, 1986.g, manastir Studenica je proslavio 800 godina svoga postojanja.

Manastir Studenica

Nakon prolaska kroz kapiju naslutili smo šta nas čeka kod ulaska u crkvu. Crkva koja je dijamant srpske pravoslavne duhovnosti, gotovo nepromenjena od rođenja pravoslavlja u Srba pa sve do danas ima svoju istoriju koja je duga 12 vekova, a unutra kao i u Manasiji, čvrsti stubovi koji je drže celo to vreme. To su kivoti: Oca srpske pravoslavne duhovnosti, Svetog Simeona, njegove verne supruge Svete Anastasije, te njegovih sinova, Svetog monaha Simona i prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog.

Kod kivota Svetog Simeona Mirotočivog još se nalazi u kamenu udubljenje, po kojem se vekovima slivalo miro iz kivota. Nije čudo da se uz tako čvrste stubove Studenica održala svih 12 vekova do danas.

Manastir Studenica

Tu se nalazi kolevka srpske duhovnosti. Ovde je rođena Srpska Pravoslavna Crkva. Ovde je početak. Za mene je došlo vreme da tek na kraju svog putovanja po srpskim pravoslavnim manastirima dođem ovde. Prvo da obiđem sve, i tek na kraju da dođem do njihovog izvora.

Do pre tri godine sam znao samo za Manastir Lepavinu. A onda sam krenuo na putovanje, da se upoznajem malo bolje sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom, prvi manastir koji sam video bio je manastir Žiča, malo je trebalo da se odlučim da tada odem i do Studenice, oni su blizu jedan drugom, no tada sam za Studenicu bio „premlad“, i nije mi bilo dato da vidim tako veliku svetinju. Obisao sam manastire po Crnoj Gori, po našoj Pravoslavnoj Hercegovini, zatim manastire po Srbiji, te Hrvatskoj, manastire sa svih strana gde postoje uopšte svetinje Srpske Pravoslavne Crkve, no volja Božja je bila da do samih početaka do Studenice dodjem tek na kraju svoga putovanja.

Ostavili smo stvari u sobi, pa smo ubrzo brat Ljubinko i ja krenuli na upoznavanje.. najpre smo bili posluženi u manastirskoj trpezariji. Upoznao sam još jednog dragog brata u Hristu, brata Miroljuba iz Aleksandrovca, te jednog brata iz Kruševca. Gledajući se on i ja bili smo uvereni da smo se negde vec sreli, ali nismo mogli da se setimo gde, razmisljao sam od kuda ga poznajem, ali uzalud, jednostavno smo se ponovo upoznali, razgovarali, i rastali u nadi da cemo se opet sresti, i ko zna mozda opet upoznavati! Ubrzo sam se sreo i sa bratom Dušanom inače dobrim drugom i čestim posetiocem manastira Lepavine. Naime, upravo mi je brat Dušan pre nekoliko meseci pričao kako je bio u man.Studenici, kako je to velika svetinja, i preporučio mi da je svakako posetim, bio sam bas lepo iznenađen, eto i on je ovde, čovek koji mi je prvi upalio iskricu znatiželje za Studenicom. Vec nakon prvih par sati osećao sam se kao kod kuće među poznatim ljudima. Ali još lepše je bilo kada je brat koji je seo do nas ispričao jedan svoj doživljaj iz man.Lepavine. Kaže, da je tamo uspeo nakon puno godina da ispoveda svoj neispovedani greh iz mladosti. Kada je bio na kolenima i klečao ispred Ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, molio ju je da mu omogući da ispoveda svoj greh iz mladosti, podigao se, kandila su se ispred Ikone njihala, kaže da to nije ni malo čudno, jer se ta kandila stalno kreću. Njegova molitva je uslišena i uspeo je da ispoveda svoj neispovedani greh iz mladosti i to u manastiru Lepavina. Uvek se lepo seća naše svetinje.

Brat me sa svojom pričom lepo obradovao, ali ujedno i podsetio da imam dva neispovedana greha iz mladosti, hmm, nedavno sam ih postao svestan.

Manastir Studenica

Razmišljao sam ranije da ću da se pričestim u Studenici, ali sada posebno, kada me počeo pritiskati moj greh iz mladosti. Verujem da će biti teško da ga ispovedam, no sve po volji Božjoj.

Kasnije je bila večernja služba, zatim večera u manastirskoj trpezariji, te odlazak u konak na spavanje.

2. dan

Jutarnje molitve počinju u 05:00 sati. Monasi tada ulaze u crkvu da blagodare Gospodu. Brat Ljubinko je otisao oko 06:00 sati kako bi pomogao u pripremi trpezarije za posluzivanje vernika posle Sv.Liturgije. Meni nisu dali nikakvo poslušanje osećajući moju izraženu lenjost.

Raspeće Hristovo

U crkvu, na Sv.Liturgiju sam dosao u 08:00 sati. Imao sam ponovo priliku da celivam kivote sa moštima velikih svetitelja, Svetog Simeona Mirotočivog, Svete Anastasije njegove verne supruge i Svetog Simona, njihovog sina.

Kivoti Svete Anastasije i Svetog monaha Simona

Posle Liturgije smo se svi uputili na hleb i čaj. Pridružio nam se i brat Pavel inače vernik iz Rusije iz dalekog grada Novokuznjica, iznenadio nas je daljinom od kuda dolazi da bi video Srpske Pravoslavne Svetinje. No, dosao je da se malo ugreje kod nas na temp. “-6” stupnjeva, jer kaze da je kod njega u ovo doba godine temperatura oko “-30”.

Uspeo sam doci do Oca Save da mu prenesem pozdrave Oca Gavrila. Oni se inace jako dobro poznaju od ranije. Otac Savo je isto tako dosta aktivan na Internetu. Kada sam seo pored njega, izgubio sam dar govora. Šta ću da pričam, svi su očekivali da ću nešto reći, no, osećao sam se tako mali pored njega. On je inače starac koji već godinama živi u Studenici, i svakodnevno celiva mošti Svetog Simeona, te dobiva njegov blagoslov, šta ću ja pored njega da kažem, a i kad nešto kažem, onda mi se samo glas zatreperi.

Bratija se smilovala pa su mi dali malo poslušanje, i to na moju sreću, ono što često radim i u Lepavini, poslovi oko trpezarije i kuhinje. Otac Aron je morao da dospe u gostinjske sobe manastirsku rakiju koju oni sami proizvode, pa smo otisli u ostavu i zavrsili posao.

U 11:00 je zvonilo zvono za ručak, na stolu je bio pasulj sa maslinama u belom luku. Jedan od monaha je za vreme ručka čitao duhovne tekstove i podsećao me sadržajem na ono sto mene čeka naveče, na ispovest. Prođe mi kroz glavu da možda ispovest greha iz mladosti ostavim za neki drugi put, jer ovo je ipak velika Svetinja i tu su veliki ljudi da bi ja bas na ovom mestu izgovarao svoje grehe. Već mi se za vreme ručka javljala sumnja u potrebu ispovesti greha iz mladosti, ko zna šta će još biti preko dana.

Posle ručka, naravno, 15minuta odmora u konaku…

Uzimam fotoaparat i odlazim u pohod za dobrom fotografijom, sunce je taman bilo izašlo, prekrstio sam se i krenuo. Od o.Tihona, igumana manastira sam dobio blagoslov da fotografišem čak i u crkvi, evo pogledajte, odaberite sebi jednu koja vam je najlepša iz galerije pa ću vam je poslati u velikom formatu.

Kasnije kafa, malo posluženje i ugodni razgovori sa bratijom iz manastira.

Pridruzio nam se i dragi brat Milan, inače veliki prijatelj brata Ljubinka koji nas je prevezao od Ušća do manastira. Inače zvao sam ga tamo Umetnik, jer radi velike ikone od mozaika za crkve. Mozaike je radio u man.Đunis, u man.Krka u Hrvatskoj.. ovde je link sa njegovim radovima. Iznenadio sam se kada mi je pokazao prvi mozaik koji je radio, bio je to mozaik arhangela Gavrila, moje krsne slave. Brat Milan mi je odmah postao draži. Pokazao nam je svoju radionicu i ispričao svoju posebnu životnu priču. Inače brat Milan je veliki prijatelj sa Igumanom, o.Tihonom. Tako da sam tamo imao potpuno gostoprimstvo.

Sve je manje vremena do ispovesti kod o.Tihona.

Sada u 17:00 počinje večernja služba u crkvi, Svetitelji, Ikone, iguman, monasi, pa i mi vernici. Sve je na istom mestu kao i juce. Molitva kreće. Veceras, kao i zadnjih 800 godina. Iz dana u dan. Molitva i samo molitva. Ljudi već vekovima od kada je Sv.Simeon podigao manastir traže od Gospoda milost i blagoslov. Zajedno sa njima, trazim i ja milost i blagoslov, smirenje i radost u srcu.

Bogorodičina crkva

Posle večere, dolazi vreme za ispovest, nikako da osetim da sam spreman, stalno neka hladnoća, možda zbog snega koji je pao, a i noć je hladna. Popeo sam se na sprat u predsoblje, koje je tokom ispovesti služilo kao čekaonica, sedim, čekam, razmišljam, ne mogu unutra, nije ovo mesto za ispovest moga greha iz mladosti, nisam se doro pripremio. Najbolje da to napravim negde drugde, mozda kada se vratim u Lepavinu, ali se tamo godinama koliko dolazim nisam setio da ispovedam te grehe. Došao je red na mene, ušao sam. Sada više nema izlaska odavde. Ispovedio sam se, celivao Krst i očevu ruku, izašao van, zatvorio vrata, odšetao do konaka, legao, zaspao. Toga greha kao da nikad nije ni bilo, završio sam s tim.

Razmišljao sam, pa trebao sam napraviti veći spisak svojih grehova. U tom sam trenutku imao osećaj kao da bi se sve sapralo sa mene. Hmm, opet moja računica X+Y, trebao sam ovo, pa bi se isplatilo ono, nikada zadovoljan. Izračun propuštene prilike, joj, kakvo srce, uništeno. Stvarno mi nema pomoći. A lepo sam i većeras slušao čitanje pouke duhovnih otaca za večerom: „Što je to Božja matematika, a što ljudska“.. sasvim jednostavno, ljudska je kada sa bratom podelimo imanje, po računici, pola-pola, a Božja je kada razmislim da brat mozda nema dovoljnu platu da ishrani svoju mnogobrojnu decu sa pola imanja, pa njemu dajem veći deo kako bi i jedan i drugi lepo živeli.

3. dan

Posle Svete Liturgije i Sv.Pričesti seli smo u trpezariju na jutarnji čaj. Čovek se ovde lepo duhovno i telesno obnovi, oseti se kao da su tamo monasi zbog nas mirjana, no oni su tamo da sluze Bogu i tamo su zato što su odlučili svoj život posvetiti samo Bogu.

Monaštvo se trudi da lepo ugosti mirjane, naravno koliko je to u njihovoj moći, da vas posluže, sa kafom, čajem, ručkom. Tako da se ljudi lepo osećaju kada ih monasi ugoste, sve je ovde nekako drugačije, hrana, čaj, kafa, prospavane noći, puno blagoslova, neki bi rekli rajsko mesto, ali gospođo bi li vi dali svoga sina u monahe?

Pre ručka smo otišli da pomognemo bratu Milanu Vidojeviću (Umetniku) da prenese svoje vredne mozaike u crkve.

Mozaici su teški i po 250kg ima ih tri, mozaik Gospoda Isusa Hrista, Sv.Simeona i Sv.Save. Bilo je dovoljno ljudi koji su pomagali pa sam ja slobodno mogao da uzmem fotoaparat u ruke i da fotografišem.

Unošenje mozaika u crkvu

Unosili smo polako mozaike u crkvu, bio sam ponosan što mogu ovako važan doživljaj da snimam, aparat je radio neprestano. Jedan od iskušenika koji tamo radi kao crkvenjak dođe do mene i pita da li bi ga mogao uslikati između mozaika Gospoda i mozaika Sv.Save? “pa naravno, evo odmah ako treba”, ali dragi i krotki iskušenik se nije dao, kaze da nije dostojan da stane između Hrista i Sv.Save.

Molim?

Ali to su samo mozaici!! nekako sam ga uspio uputiti da stane tamo da ga ipak slikam. Kaže da su ga jednom slikali neki Grci pored ulaznih vrata hrama. Jednom se slikao pored vrata Hrama!!! Pa tu je vec godinama, ili on ne razumije sta je fotografija, ili ja ne razumem šta je u njegovom srcu!

Zapinjem razmišljajući, gde sam to došao, on je potpuno svestan gde se nalazi i gde je iskušenik, ali ja ne razumem, teško je razumeti, osećam blagodat, ali je ne razumem..

Kako da je razumem..

Mozda uopste nisam smeo da udjem kroz ova vrata. Vec dva dana izvodim vratolomije sa fotoaparatom i pola fotografija ću lagano obrisati jer svetlost nije usla pod pravim uglom ili zato što fotografija nije idealna, a on, obični iskušenik, crkvenjak u man.Studenici, najmanji mogući čin, smatra da nije dostojan da se slika pored mozaika Hrista Spasitelja.

Ima li nade za mene?

Juče sam uspeo da uz Hristovu pomoć ispovedam svoje grehe iz mladosti kojih sam postao nedavno svestan. Danas, samo par sati kasnije pokazujem ponovo svoje pravo lice, gordost. Izlazim iz crkve tako ponosno, uzdignute glave, kao da sam jedino ja dostojan da uđem u ovako veliku svetinju.

Kako je samo Sv.Simeon dozvolio da dođem ovde.

Mozda bi bolje bilo da nisam dosao ovde. Makar dok ne shvatim kakvo je ovo mesto.

Nije mi pomoglo prethodno iskustvo iz velikih ruskih manastira, ukrajinskih, bugarskih, te srpskih svetinja, po Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Hercegovini, te Hrvatskoj.

Kao da se nalazim na početku, u manastiru Studenica. Kao da nigde nisam bio i nista nisam video. Napisao sam, da nakon tri godine od kada sam krenuo u obilazak Pravoslavnih svetinja, put me dovodi u manastir Studenicu, no osećam kao da nista ne znam, pogotovo o svojoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Možda je bolje da se povučem i da odem tamo gde pripadam, video sam previše nego što moj um može da shvati. Sada ovo više ne shvatam.

Ovo mi izgleda, kao kada gledam zvezde na nebu i razmisljam pa Bože koliko ih ima, zasto ja ne shvatam njihov broj, veličinu toga prostranstva.

Tako i ovde, shvatam da sam samo jedno veliko ništa. Kako sam malen, daleko od Boga. I kako sam nemoćan da išta razumem, ako ne uključim srce, i to ono zatvoreno. Um mi je mali, srce zatvoreno, a ja i moje ime tako „veliki“.

Mogu postati jednog dana predsednik uprave neke velike kompanije, vlasnik trgovačkog centra ili neke banke, no pao bih pred ovim crkvenjakom na kolena i zaplakao, moja duša bi plakala što se udaljila od Boga i krenula suprotnim smerom, no pošto ne komuniciram s njom već godinama, ne bi ni znao zasto plačem. Tačno kao ni sada.

Iskušenik manastira Studenice

Iskustvo koje sam stekao obilazeći manastire, zamenio bih za jedan provedeni dan u manastiru Studenica, ali na način na koji ga doživljava ovaj iskušenik. No, svoju šansu sam prokockao, imao sam je, Gospod mi ju je dao, ali nisam imao smirenje, i sada se ta moja putovanja pretvaraju u gordost: „Pa gde sam ja to sve bio“. Tako da će za mene biti najbolje da se povučem, osnujem porodicu i potrudim se oko žene i dece, da ih usmerim ka Gospodu, kada već ja nisam uspeo, možda će oni s vremenom steći blagodat da se posle pričesti u manastiru Studenica, izlazeći van, celivaju svaki kamen po kojem hodaju, a ne kao njihov otac i suprug, gordo, uzdignute glave.

Eh, uplakanog li srca mojeg..

Brat Milan, naš umetnik, i brat Ljubinko su malo čistili njegovu radionicu, pridruzio sam im se kasnije pa smo proveli ugodno popodne zajedno.

Brat Ljubinko pomaze u radionici kod brata Milana - Umetnika

No, pre toga smo se oprostili od brata Miroljuba koji nas je napustio posle ručka. Inače brata Miroljuba sam shvatio kao ličnog gostoprimca, koji je brinuo o meni, potrudio se da dobijem na ručku, hranu spremljenu na vodi radi pričesti, upućivao me za vreme molitve u crkvu, upozoravao me da se pripremim pravilno za ispovest, znao je da sam novi, i da mi treba početnička pomoć. Sv.Simeon mi je zato ostavio lepo sećanje na njega. Naime, kada sam ušao u suvenirnicu tražeći šta da kupim za uspomenu, neke knjižice, ikonice, otvorim prvu knjižicu na koju sam naišao, i na prvo otvorenoj strani ugledam brata Miroljuba na fotografiji pored vladike. Ovo je zbilja prelep poklon i uspomena na meni posebno dragog brata Miroljuba koji će uskoro uz Božju pomoć završiti Bogoslovski fakultet i kao sveštenik će verno služiti Gospodu i svome narodu.

4. dan.

Ovo je inače zadnji dan našega boravka u Studenici. Prvo Sv.Liturgija, Sv.Pričest i kasnije još jedno lepo poznanstvo.

Sa iskušenikom Svetog Vladike Nikolaja

Naš Sveti Vladika Nikolaj Velimirović imao je monahe i iskušenike, jedan od njegovih iskušenika danas na moje zaprepašćenje našao pored mene u Studenici, proćelav starac, s kojim sam se upoznao. Kao iskušenik kod Svetog Vladike, bio je često uz Svetitelja, bio mu je privatni vozač njegove kočije, pomagao mu, bio uz njega, i kada je došao II sv.rat, Vladika mu kaže da nece biti dobro ni za njega ni za narod, te mu je rekao da ode iz manastira.

Moj dragi Brat Ljubinko i ja polako napuštamo ovu predivnu svetinju.

Sa Igumanom o.Tihonom i bratom Ljubinkom

Nekoliko blokova duhovnih listića ostavio sam kao poklon od Oca Gavrila iz manastira Lepavine, kao i mnoštvo malenih ikonica naše Presvete Bogorodice Lepavinske namenjene vernicima koji ovde dolaze. Pozdravili smo se sa Igumanom, te otišli sa bratom Milanom koji nas je prevezao do mesta na autobus!

Hvala i Slava Bogu za sve !
Nenad Badovinac.
05.01.09.

Komentari: