Manastir Sretenje
Manastir Sretenje nalazi se pod vrhom OvÄ?ara, sa jugozapadne strane, u jendoj lepoj udoljitoj zaravni, koja se zove Koronjski do. Ispod te doline proteže se naniže pored novog Preobraženja k Moravi, pokriven gustom Å¡umom, Koronjski potok. Od Sretenja, kao preko kakvog sedla, najlakÅ¡i je prelaz na suprotnu stranu, jugoistoÄ?nu stranu OvÄ?ara, odakle se nižu mnoga sela ukraÅ¡ena voćnjacima, njivama, proplancima i gustim Å¡umarcima. Od OvÄ?ar Banje do Sretenja ide se uzbrdo za jedan sat dosta napornog hoda, premda danas postoji asfaltni put do samog manastira od ÄŒaÄ?ka i Parmenca preko Pakovića.
O nazivu mesta Koronjski do, gde se nalazi manastir Sretenje, postoji narodno predanje saÄ?uvano do danaÅ¡njih dana u vezi s njegovim osnivanjem, koje pominju i stari putopisci, kao Å¡to je Vuk Karadžić, Feliks Kanic i drugi. Prema tom predanju, postoji Mala Korona i Velika Korona, na kojoj se nalazi lep planinski izvor. Kad su, verovatno monasi, u staro vreme hteli da zidaju manastir Sretenje , bacili su visoko u nebo, prema vrhu OvÄ?ara krunu, gledajući, kada padne, gde će se zaustaviti, pa tamo da zidaju manastir. Tako je ona pala iznad Male Korone i skotrljala se preko nje do Velike Korone blizu izvora i tu se zaustavila. Otuda je ostalo da ta mesta nose naziv Korone i Koronjski do, Å¡to znaÄ?i kruna. (1)
Kad je Sretenje prvo sagraÄ‘eno i ko je njegov prvi ktitor, niÅ¡ta se ne zna. Možda razreÅ¡enje te zagonetke leži baÅ¡ u samom imenu Korona i Koronjski do pa bi trebalo tražiti ktitora u nekome od naÅ¡ih srednjovekovnih vladara, kao Å¡to postoji miÅ¡ljenje da je BlagoveÅ¡tenje zidano za vreme kralja UroÅ¡a. (2) Ali kad se zna da su OvÄ?ar i Kablar, pre nego Å¡to su kroz njihovu klisuruproseÄ?eni železniÄ?ki i drumski saobraćaj, bili divlja, pustinjska mesta, najverovatnije je da su te ovÄ?arsko-kablarske manastire zidali monasi isihasti sinaitskog porekla, kad su bežali od turske najezde na Balkan u XIV veku. U tovreme, pred MariÄ?ku bitku, povlaÄ?ili su se mnogi monasi iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i monasi koji su im se pridružili sa Svete Gore tražeći mir u Lazarevoj Srbiji, gde je joÅ¡ uvek bilo viÅ¡e slobode i bezbednosti. Zato je moguće da se jedna grupa monaha, bilo iz Romilove Ravanice ili iz Grigorijevog Gornjaka i Ždrela, izdvojila iz tih Lazarevih zadužbina i osnovala Ä?itavu monaÅ¡ku koloniju u ovÄ?arsko-kablarskoj klisuri i okolini kao najpogodnijeim mestima za manastir i monahe željne molitvenog mira i svetogorske tiÅ¡ine. Zbog toga malo ima pisanog pomena o Sretenju kao i uopÅ¡te o ovÄ?arskim manastirima pre XVI veka, a i to Å¡to ima, viÅ¡e je iz narodnog predanja. Iz jednog zapisa na jevanÄ‘elju u prvoj polovini XVII veka pominje se veliko napredovanje manastira Sretenja i veliki broj monaha. (3)
Iako nije poznato vreme nastanka prvobitnog manastira Sretenja, ipak, može se po arhitekturi crkve, po mermernoj krstionici i mermernoj rozeti u crkvi opravdano tvrditi da je manastir postojao u XVI veku. Zidani ikonostas u sretenjskoj crkvi takoÄ‘e nas upućuje na razmiÅ¡ljanje o starosti te crkve, kao i ostaci ranijih fresaka ispod sloja koji je na zidu uraÄ‘en 1844. godine, pogotovo Å¡to je to jedini zidani ikonostas u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima. Zidani ikonostasi u hrišćanstvu rano se pokazuju. U GrÄ?koj, Dafni ima mozaik i zidani ikonostas iz VI cveka, manastir Sveti Luka ima mozaik i zidani ikonostas iz VIII veka. Kod nas u blizini Novog Pazara crkva Svetog Petra iz VII veka ima takoÄ‘e zidani ikonostas. U Lipljanu na Kosovu u staroj crkvi zidani ikonostas je iz XII-XIII. U užiÄ?kom kraju blizu Kosjerića Karanska crkva iz XIV veka ima takoÄ‘e zidani ikonostas, kao i crkva u Starom NagoriÄ?anu iz XIV veka. U valjevskom kraju manastir Pustinja iz XVI-XVII veka ima zidani ikonostas, kao i mnogi drugi manastiri u istoÄ?noj i Staroj Srbiji i Makedoniji.
Najstariji podaci o manastiru Sretenju, koje pominju Vlada Petković i Stanoje Stanojević, govore da prvobitna crkva nije saÄ?uvana, a o docnije obnovljenom Sretenju ima pomana tek u XVII veku. Prema tim podacima, Sretenje je, izgleda, viÅ¡e puta stradalo. Osobita je mnogo stradalo od Turaka 1623. godine, Uskoro zatim, 1637. godine, priloženo mu je jedno jevanÄ‘elje pri igumanu Janićiju. A 1650. godine, Sretenje je posetio patrijarh Gavrilo i tom prilikom dao mu jedan Tipik u zamenu za drugi koji je iz Arilja (kada je Arilje zapustelo, Tipik je njegov dospeo u Sretenje, a patrijarh ga, eto, vraća u ariljsku crkvu). (4) Sretenje je, kao i ostali naÅ¡i manastiri stradalo i za vreme velike seobe pod Arsenijem ÄŒarnilovićem 1690. godine.
Joakim Vujić veli da ni on nije mogao doznati ko je bio osnivaÄ? manastira Sretenja. Doznao je i zapisao to da je nekoliko godina pre njegove posete sretenjska crkva, zajedno s konacima - “kelijama”, bila “ot svirepi Turaka popaljena i do osnovanija (temelja) poruÅ¡ena”. To je najverovatnije bilo za vreme Hadži-Prodanove bune 1814/15 godine, kad su Trojica, Ilinje i drugi manastiri i zbegovi stradali od Turaka. (5)
Kad je Vuk Karadžić, obilazeći ovÄ?arske manastire 1820. godine, posetio i Sretenje, ostvio je podatak da je ovaj manastir odavno bio pust i da ga je tada , 1818. godine obnovio jeromonah sretenjski Nikifor Maksimović, koji je rodom iz Ä?aÄ?anske nahije, iz sela Ježevice. (6) On se nalazio izvesno vreme u Preobraženju. a kad je taj manastir stradao i zapusteo, on se reÅ¡i da ga o svom troÅ¡ku obnovi. O tome je on sam priÄ?ao, veli Vuk. Kad je 1814. godine, udarila kuga u okolna sela i narod poÄ?eo masovno da umire, on je, Ä?itajući opela mrtvima i molitve za zdravlje živima, zaradio nekoliko hiljada groÅ¡a, Å¡to je tada znaÄ?ilo ogromnu koliÄ?inu novca. “Stanem” - veli on- “ misliti Å¡ta ću Ä?initi s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim i dam novce da se njima napravljaju (podižu) i krase crkve i manastiri po tuÄ‘im zemljama? Neću, bolje ih je na takovo Å¡to u naÅ¡oj zemlji upotrebiti”. Tako je on obnovio staro Preobraženje.
Posle obnove Preobraženja Nikifor se ponovo vratio u Sretenje, jer ga vidimo u oktobru 1817. godine da se nastanio kao podvižnik u jednoj ovÄ?arskoj pećini iznad manastira Sretenje, gde mu se, izgleda, stalno vijala duÅ¡a. Posle kratkog vremena siÅ¡ao je iz te pećinske isposnice na sretenjske ruÅ¡evine i tu, kako veli Vuk “naÄ?inio malu crkvicu i jednu kućicu,Ä‘e živi on i dvoje Ä‘aÄ?adi; a stara je crkva bila velika i naokolo svud ograÄ‘ena ćelijama (to jest konacima) od kojih se zidine i sad znadu kao i temelj od crkve”. Dalji podaci o tim zidinama govore “da se iz ovog manastira, kao iz grada, branilo dugo od Tatara (Turaka)”. U isto vreme Turci su gaÄ‘ali topovima pećinu TurÄ?inovac, u kojoj se nalazio zbeg naspram Sretenja u Kablaru. Narod se branio. Kad su Turci najzad osvojili TurÄ?inovac, osvojili su i manastir, koji su branili kaluÄ‘eri i narod iz okoline. Turci, puni ljutnje i mržnje na Srbe, zapale manastir i razruÅ¡e ga do temelja. U te ruÅ¡evine se jeromonah Nićifor naselio sa to “dvoje Ä‘aÄ?adi”, gde su prema Vukovom kazivanju, Živeli kao i u Preobraženju: niti su imali kakve stoke, ni nurije (parohije), ni druge zemlje, osim Å¡to je ovaj pravi kaluÄ‘er i ljubitelj otaÄ?stva svoga, okrÄ?io svojim rukama malo oko manastira te pod motku sije po malo povrća”, a meso se kao i u Preobraženju nije nikad jelo. (7)
Kad je jeromaonah Nikifor Maksimović 1818. godine poÄ?eo obnavljati veliku crkvu manastira Sretenja, prvo je morao sa desetinom ljudi iz NegriÅ¡ora da obori debeli grab, koji je izrastao nasred crkve i da ga izvuÄ?e napolje. Zatim je poÄ?eo da rasÄ?išćava crkvene temelje, odvajajući na jednu stranu kamen, a na drugu Å¡ut-zemlju i malter. Onda je nastavio obnovu sa zidanjem crkve i zvonare. Crkva je jednobrodna graÄ‘evina. Sa oltarskom petostranom apsidom i pevniÄ?kim isturenim rukavcima daje u osnovi upisani krst. Crkveni toranj je ujedno i zvonik.
Crkva se deli na pripratu, naos i oltar sa zidanim ikonostasom, “koji zaslužuje posebnu pažnju u prouÄ?avanju, jer je u okviru prostranog sklopa i konstruktivnog reÅ¡enja prvobitnog hrama”. (8) Već smo pomenuli da se u pravoslavnoj crkvi Ä?esto nalaze zidani ikonostasi. U GrÄ?koj su mnoge, pogotovo manje, srednjovekovne crkve sa zidanim i živopisnim ikonostasima. Ima ih od VI do XVII i XVIII veka, a najviÅ¡e ih je iz XIII i XIV veka. U jednoj crkvi blizu Nea Makri postoji na zidanom ikonostasu mirotoÄ?iva prestona ikona Presvete Bogorodice. Takvih zidanih ikonostasa kod nas, takoÄ‘e ima dosta. Sudeći i po tome, mogla bi sretenjska crkva biti jedna meÄ‘u najstarijim u OvÄ?aru. Na dnu prestone BogorodiÄ?ne ikone na zidu ovog ikonostasa potpisao se: “Živko Pavlović, požarevaÄ?ki ikonopisac, u KruÅ¡evcu 16. aprila 1844. godine.” (9)
O ovoj obnovi Sretenja iz 1818. godine postavljen je natpis iznad ulaznih vrata u crkvu, koji bi, preveden na naÅ¡ govorni jezik, glasio ovako:"Ovaj sveti hram Sretenja Gopsodnjeg sazida svojim trudom i troÅ¡kom jeromonah Nikifor Mksimović 1818. od Hrista. Potom postade užiÄ?ki episkop i ogradi manastir zidom i ćelijama (konacima) i snabde svim potrebama za veÄ?iti pomen”.
Na zapadnom zidu priprate , u crkvi iznad vrata, stoji zapis o živopisu manastira iz 1844. godine, koji glasi “Blagoslovom Oca, revnošću Sina i saradnjom Svetoga Duha izmala se ovaj hram Sretenja Gospodnjeg za vreme vlade gospodara i kneza srpskog Aleksandra KaraÄ‘orÄ‘evića, troÅ¡kom episkopa užiÄ?kog gospodina Nikifora Maksimovića. Moleri su bili Živko Pavlović, žitelj požarevaÄ?ki, i Nikola Janković iz Ohrida, meseca novembra 26. leta Gospodnjeg 1844. godine”.
Srpska Crkva, videći tako veliku žrtvenu ljubav Nikifora prema narodu i prema obnovi crkava i manastira, izabrala ga je za episkopa užiÄ?kog. Hirotonisan je u Carigradu 1831. godine, a umro 28. februara 1853, godine. Sahranjen je u manastiru Sretenju, u priprati, s desne strane.
Kad je Joakim Vujić 1826. godine posetio Sretenje, veli da je naÅ¡ao da “unutri u crkvi sve po Ä?inu hristijanskom nameÅ¡teno stoji”, a tako i u oltaru “s Ä?asnom trpezom, na kojoj leži jedno staro rukopisano jevanÄ‘elje”. Na kraju jevanÄ‘elja stoji sledeći zapis: “Iguman, proiguman i popovi i jedan daskal Hilandarac, koji behu tu kad se to evanÄ‘elje obloži (ukoriÄ?i) godine 1637”.
Knjige. - Za pevnicama su u to vreme bile veoma znamenite knjige od kojih su:
“1. Dvanaest mineja jesu rukopisni. Posle sleduju:
2. Triod (Å¡tampan)
3. Pentikostarion
4. Tipik
5. Teofilakt (to su besede Teofilakta, arhiepiskopa ohridskog iz XI veka) i priÄ?e duge knjige, koje su sve rukom pisane”. (10)
Vuk Karadžić beleži i zapise na knjigama. Tako na kraju mineja za mesec septembar zapisano je da je taj minej napisao u Nikolju jeromonah Isaija 1595. godine. Verovatno da su i ostali mineji, a možda i druge knjige, tamo napisani. Na Tripjesnecu, koji Joakim Vujić, koji Joakim Vujić ne spominje posle zapisanog saveta monahu, stoji da je knjiga napisana 1612. godine, “v domu svjatago Nikoli pod krilu gori OvÄ?arskije, pri igumanu kir Leontiju jeromonahu”. Dalje, Vuk pominje prvo rusko izdanje OstroÅ¡ke biblije, Å¡tampane 1581. godine, sa zapisom iz 1627, i bujiÄ?ni nadolazak reke Kosatice, koja je toliko nadoÅ¡la da je 2. juna 1612. godine, na Položenije, preplavila svatije rizi i pojasa (Bogorodice) manastir MileÅ¡evo, odnela konak sa nekoliko kelija (soba), igumnariju, dohiju (magacin za prehranu), i druge stvari, sve crkvene službene sasude koji su bili u njo, a pominje i velike nevolje od Turaka, kao i to da su te godine Turci i svog sultana ubili.
Za “Triodion” kaže se da je Å¡tampan zapovešću i troÅ¡kom kneginje Jelene, supruge gospodara Jovana-Mateje Basarabe u Trgovišću 1649. godine. (11)
Svakako da su sve ove knjige većinom pisane u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, kao i Psaltir iz XVI-XVII veka, koji je pripadao Sretenju a evidentiran je u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Ne zna se da li su se monasi i u Sretenju, kao u drugim ovÄ?arskim manastirima, bavili prepisivanjem knjiga, jer su manastir Turci viÅ¡e puta ruÅ¡ili, pa je dugo bio u ruÅ¡evinama. Ali se vidi da je u svoje vreme imao bogatu riznicu rukopisanih knjiga i drugih crkvenih dragocenosti. Imao je i jevanÄ‘elje ukoriÄ?eno 1637. godine, koje je nestalo, po miÅ¡ljenju F. Kanica, zbog slabog i nemarnog upravljanja u manastiru, (12) a možda je nestalo i u Ä?estom pljaÄ?kanju i ruÅ¡enju manastira.
Prema knjizi Molebniku, moglo bi se zakljuÄ?iti da su i u Sretenju prepisivane crkvene knjige, jer se u jednom starom srpskom zapisu veli: “Spisa se sija knjiga Molebnik v hramje svjatago Sretenija pod planinom OvÄ?arom , pri Sultan Mahmutu II i vojvodi serpskom fr. MiloÅ¡u i jeromonahu Nićiforu sozdatelju manastira Sretenija, v leto 1830. meseca septembra. Rukodjelisa ju Ä‘ak jego Vuk. Togda VladaÅ¡e planeta Merkurije. Zima bje zla a leto suÅ¡no i ovoÅ¡Ä?ija mala”. (=plodovi letine). (13)
Od rukopisanih knjiga saÄ?uvanih do danas u Sretenju, ima svega tri. To su: jevanÄ‘elje (možda isto koje i Joakim Vujić pominje), BogorodiÄ?ini kanoni i Minej za mesec jun, koji je znaÄ?ajan, jer sadrži Službu knezu Lazaru, kao delo naÅ¡e crkvene književnosti. (14) Od Å¡tampanih knjiga saÄ?uvano je prvo izdanje ostroÅ¡ke Biblije, Å¡tampane kod Rusa 1581. godine i Triod Å¡tampan kod Rumuna u TrgoviÅ¡tu 1643. godine.
Od rizniÄ?nih kovanih predmeta i starina Ä?uvaju se: mermerna krstionica iz XVII veka, rozeta iz XVII veka i ikona Presvete Bogorodice sa mladencem Hristom u naruÄ?ju na kraju XVIII veka. Zatim, metalni putir iz XVIII-XIX veka, ukraÅ¡en (kujundžijski rad) . Okovano jevanÄ‘elje Å¡tampano u Moskvi 1814. godine, a tu je i bakropis (gravira) manastira Sretenja iz 1845. godine, kadionica iz XIX veka (15) i portret Nikifora Maksimovića, episkopa užiÄ?kog, iz 1846. godine.
Kakav je bio izgled manastira Sretenja i kakvi su mu bili konaci pre obnove Nikifora Maksimovića 1818. to niko ne zna, jer nemamo podataka. Vuk Karadžić, koji je u poÄ?etku obnove posetio Sretenje, piÅ¡e da je stara crkva bila velika i naokolo svud ograÄ‘ena Ćelijama (konacima), od kojih su se videle samo poruÅ¡ene zidine, kao i temelji od crkve. Zato, valjda, J. Vujić i kaže da “zdanja okresna (okolo) manastirska nisu tako važna”. Izgled obnovljenog Sretenja sredinom proÅ¡log veka, 1845. godine za vreme Nikifora Maksimovića, koji je i kao eposkop užiÄ?ki obnavljao svoj manastir, daje sliku koja nam je i danas poznata. Sretenje iz tog perioda najlepÅ¡e se može videti na saÄ?uvanoj bakroreznoj ploÄ?i iz iste 1845. godine. Na tom bakrorezu su prikazani crkva, sve okolne zgrade i bliža okolina. Po Vl. Petkoviću i St. Stojanoviću, jeromonah Nikifor je, odmah po zavrÅ¡enom zidanju crkve, podigao 1827. i trpezariju. (16) Možda je tu trpezariju samo obnovio 1847. godine i dozidao uz nju kulu, a ispred crkve sa zapada i južne strane podigao druga dva konaka. U većem konaku gde je bila kapela, biblioteka i arhiva, bombardovanjem 1941. godine i biblioteka i arhiva su u požaru izgoreli, a tu je verovatno bilo i rukopisanih knjiga i drugih dragocenosti.
Nikifor Maksimović, obnavljajući Preobraženje i Sretenje, obnavljao je i druge crkve i manastire. Tako je on 1843. godine dao kao svoj “prilog 40 dukata cesarskih za zidanje nove crkve u Užicu, a crkvi Ä?aÄ?anskoj preko puta episkopskog dvora dao 100 dukata, kada je 1846. godine graÄ‘en molerisan ikonostas.” (17)
Sa obnavljenjem crkve i graÄ‘evina Nikifor je u Sretenju obnovio i ekonomiju . Prvo je iskrÄ?io goru oko manastira i posadio ljive, kruÅ¡ke i orahe, oÄ?istio i ogradio baÅ¡tu, a docnije i drugu poviÅ¡e ovÄ?ara. (18) Kad su vuk i J. Vujić posetili Sretenje, manastir je bio veoma siromaÅ¡an, tako da “za grunt manastirski, kao Å¡to su vinogradi, livade i proÄ?e (drugo) manastir ne plaća TurÄ?inu spahiji ni jedne pare”, jer nije imao od Ä?ega. (19) MeÄ‘utim, docnije se to sve promenilo. Povećao je koliÄ?inu imanja, a time i koliÄ?inu prihoda. Iako manastir nije imao parohiju, on je imao prihode sa 33 hektara oranica, livada, paÅ¡njaka, 10 hektara voćnjaka i vinograda sa 350 hektara Å¡ume, kao i od većeg broja stoke, dovoljno da pokrije godiÅ¡nje manastirske rashode od oko 3500 dinara.
Sretenjski vinograd u Paković Nikifor je obnovio i podigao 1824. godine. Prvo je sazidao jednu od kamena “grealicu” (kuću) , a do nje južno i podrum za vino. Malo dalje podigao je konjuÅ¡nicu, a 1848. dokupio joÅ¡ zemlje za vinograd, pa nasred njega sledeće 1849. godine napravi Ä?ardak. Zatim, 1850. godine, podigne konak, pa sav taj kompleks vinograda sa zgradama ogradi visokom od dva metra kamenim zidom 1851. i na njemu podigne ulaznu kapiju. Onda, joÅ¡ sagradi kaÄ?aru za kace i burad, nabavi kazan za peÄ?enje rakije i drugo Å¡to je potrebno za vinograd. Ceo taj vinograd ima oko 25 do 30 “fruÅ¡kogorskih motika”. Ne samo kao stareÅ¡ina Sretenja već docnije i kao episkop užiÄ?ki dokupljivao je on Sretenju njive i livade. Tako je 1849. godine kupio neku zemlju u Parmencu i odmah iduće godine sagradio vodenicu na reci Banjici za Sretenje. Podigao je i najlepÅ¡u gotovo zgradu u ÄŒaÄ?ku na dva sprata, koja je do posle Drugog svetskog rata nosila naziv “Hotel Srpski kralj”. Rat i nova komunistiÄ?ka vlast uÄ?inili su svoje pa se moralo kućiti ispoÄ?etka. Sreća da je ostao manastiru “Grad”, to jest vinograd, od Ä?ega manastir Sretenje i danas ima glavni prihod.
_______________________________________________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, PoÄ?etak opisanija srpski namastira, “Danica”, zabavnik za godinu 1826., BeÄ? 1826, 9-24; “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, OvÄ?arsko -kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, Ä?aÄ?ak, 1991, str 31.
2 - Ljubomir Durković-JakÅ¡ić, Episkop žiÄ?ki Sava DeÄ?anac i njegov pregled žiÄ?ke eparhije 1892-1896, Kraljevo, 1890, str. 37
3 - Hadži Milivoje MariÄ?ić , Crkva Stracimira, brata Nemanjinog, u ÄŒaÄ?ku, Manastiri Srpske Svete Gore, Manastir Sretenje, ÄŒaÄ?ak, 1973, str. 50.
4 - Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, Sretenje, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 46; Vlada Petković Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308; Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str. 342; Lj. Stojanović, Natpisi i zapisi, str. 306.
5 - Joakim Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar - april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 22
6 - Postoje dve Ježevice: Trnavska i UžiÄ?ka. Jedni su miÅ¡ljenja da je Nikifor Maskimović roÄ‘en u Trnavskoj Ježevici, a drugi su, kao Å¡to navodi i Milan Ä?. Milićević, miÅ¡ljenja da je Nikifor rodom iz UžiÄ?ke Ježevice.
7 - Vuk Karadžić, PoÄ?etak pisanija srpski namastira, “Gradac” januar-april, ÄŒaÄ?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, O ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, isto delo, str. 31
8 - Radomir Stanić, Ikonostas crkve manastira Sretenja u OvÄ?aru, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 124
9 - Isto
10 - Joakim Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 22
11 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18-20; Dragomir Popović, PrepisivaÄ?ka delatnost OvÄ?arsko-kablarskih manastira, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 199, str. 20
12 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32
13 - Mirjana Å akota, Riznica manastira u Srbiji, Beograd , 1966, str. 28-29
14 - Isto; Milivoje MariÄ?ić, navedeno delo iz 1973, str. 51
15 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
16 - Prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929. knj. IV str. 342; Vl. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308
17 - Dr Ljubomir Durković-JakÅ¡ić, Episkop užiÄ?ki Nikifor i mladi NjegoÅ¡, Kraljevo, 1980, str. 12, 73-74
18 - Dr Ljubomir Durković-Jakšić, navedeno delo i strana; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
19 - J. Vujić, isto.
MANASTIR SRETENJE ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Manastir Sretenje Nemci su bombardovali odmah s poÄ?etka jeseni na Malu Gospojinu 1941. godine, kao i manastir Svetu Trojicu. U to vreme na poÄ?etku okupacije, u toku leta, Ä?etnici i partizani poÄ?eli su dizati ustanak protiv Nemaca. Užice i Požegu zauzeli su gotovo bez borbe, premda partizani tvrde da su ih zauzeli odluÄ?nom borbom, a Ä?etnici tvrde da su oni prvi uÅ¡li u Užice bez borbe. Nemci, osetivÅ¡i njihovu nameru, a nemajući dovoljno snage i vojske da se suprotstave, na vreme su se povukli prema ÄŒaÄ?ku i Kraljevu uz male gubitke. Iz ÄŒaÄ?ka su Nemci potisnuti ka Kraljevu poÄ?etkom oktobra 1941. godine gde su obrazovali snažnu odbranu, koja će trajati oko mesec dana.
U OvÄ?aru je bilo dosta vojske i partizanske i Ä?etniÄ?ke. Nemci, znajući da se tu nalazi veći broj naÅ¡ih manastira, ne tragajući mnogo ni za partizanima ni za Ä?etnicima, izvrÅ¡ili su odmah iz osvete odmazdu nad naÅ¡im manastirima, sa namerom da njih kao centre naÅ¡e vere i kulture uniÅ¡te i narod demoraliÅ¡u, kao Å¡to su uniÅ¡tavali i Narodnu biblioteku u Beogradu, kao Å¡to su za nepuni mesec dana i ŽiÄ?u i druge naÅ¡e manastire uniÅ¡tili, a patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja stavili u zatvor, a zatim u kućni pritvor. Tako su u OvÄ?aru stradali od bombardovanja Sretenje i Trojica. Svakako da bi tada bilo bombardovano i Nikolje i Jovanje , kao i BlagoveÅ¡tenje, ali ih je oÄ?uvala klisura OvÄ?arsko-kablarska. Ovi manastiri su, naime, pored same Morave i da bi bili bommardovani, morali bi se avioni spustiti nisko. MeÄ‘utim, ne bi mogli izbeći iz tesne klisure a da se i sami u njoj ne razlupaju. Sretenje i Trojica su na visini OvÄ?ara te su ih Nemci mogli lako bombardovati i uniÅ¡titi. Bombardovali su ih u dva maha. Tad su se u Sretenju zadesila i dva trojiÄ?ka monaha i pretpela bombardovanje u manastirskoj porti pod zvonarom. To su bili jeromonah Irinej Vasiljević, docnije arhimandrit i stareÅ¡ina studeniÄ?ki, i pravo je Ä?udo kako su ostali nepovreÄ‘eni.
Tim bombardovanjem Sretenja oÅ¡tećen je mnogo toranj na crkvi, kao i sama crkva. TakoÄ‘e je mnogo oÅ¡tećen i konak sa kulom, koji je podigao episkop užiÄ?ki Nićifor Maksimović, koji je kao iguman obnovio sretenjsku crkvu 1818. Konak s kulom podigao je kao episkop užiÄ?ki 1847. godine, a druga dva konaka ispred crkve podigao je takoÄ‘e kao episkop neÅ¡to ranije, 1845. godine. TadaÅ¡njim bombardovanjem glavni veliki konak pred crkvom, zajedno s kapelom i bibliotekom, potpuno je uniÅ¡ten. UniÅ¡tena je i sva arhiva. Drugi, manji konak do onog velikog, preseÄ?en je bombardovanjem preko pola. Tako je Sretenje gotovo sasvim zapustelo, jer se za vreme rata nije moglo niÅ¡ta obnavljati, pa je u tim ruÅ¡evinama tokom Drugog svetskog rata bio jedno vreme arhimandrit otac Justin Popović, profesor Univerziteta, koji se krio i od Nemaca i od komunista.
SRETENJE POSLE II SVETSKOG RATA
Do 1946. godine Sretenje i Trojica imali su jednu upravu. Tada je Sretenje dobilo svoju upravu i biće viÅ¡e godina pod duhovnim rukovoÄ‘enjem manastira Preobraženja, koji, voÄ‘en iskusnim žiÄ?kim duhovnicima i misionarima igumanom Vasijanom i igumanom Evstatijem, postaje duhovni i misionarski centar u OvÄ?aru. Imajući u vidu da će se u Sretenju osnovati ženski manastir, poÄ?eta je izvesna priprema i obnavljanje. Tako je Sretenje postalo već 1947. godine ženski manastir pod upravom Preobraženja i duhovnika igumana Vasijana. Te 1947. godine u Sretenje je doÅ¡la sestra Nada Adžić sa tri svoje sestre.
Sestra Nada je od 1935. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja, vodila brigu o siromaÅ¡noj deci u bitoljskom obdaniÅ¡tu “Bogdaj”, koje je osnovao Vladika. (20)
Tamo je sestra Nada radila do 1941. godine. Jedno vreme (1934-1935) pomagala joj je kaliÅ¡ka monahinja Sara, a posle njenog odlaska pomagale su joj sestra Marija i sestra Stefanija, koje tada joÅ¡ nisu bile monahinje. Kada su Nemci u aprilu te 1941. godine okupirali i Jugoslaviju i Bugarima dali Bitolj, sestra Nada, ne hoteći zbog okupacije dalje ostati u Bitolju, po blagoslovu vladike Nikolaja , sa sestrama koje su s njom radile u obdaniÅ¡tu vraća se u Srbiju. Vladika Nikolaj tada je bio u Ljubostinji i, sa njegovim blagoslovom i zauzimanjem, a pod zaÅ¡titom Crvenog krsta, osniva se 1941. u jesen u Trsteniku DeÄ?ji dom za ratnu siroÄ?ad, bez oba roditelja, pod rukovodstvom i staranjem sestre Nade. U tom Domu su naÅ¡la mesta i siroÄ?ad iz DeÄ?jeg hraniliÅ¡ta u Kraljevu i ÄŒaÄ?ku, koja su poÄ?etkom rata 1941. godine rasformirana, kao i ona iz Trstenika i okoline. Tako je u Trsteniku u tom Domu bilo oko dvadesetdvoje siroÄ?adi, a u Ljubostinji 12 devojÄ?ica, meÄ‘u kojima i potonja igumanija manastira BogovaÄ‘e Efrosinija. Ljubostinjske sestre prihvatile su ovu decu na molbu sestre Nade i na zauzimanje vladike Nikolaja. Sestra Nada je, uz pomoć sestre Marije, brinula o ishrani dece i prikupljanju milostinje, a sestra Stefanija za to vreme radila je u kuhinji.
Posle rata, 1946. godine, na mesto te dece dovodena su u Dom defektna deca. Sestra Nada negovala je viÅ¡e odgodine dana tu decu. Kada je nova bezbožna vlast poÄ?ela unositi u Dom duh suprotan hrišćanskom, sestra Nada je napustila taj Dom i odluÄ?ila da sa sestrama koje su s njom radile, to jest s sestrom Marijom i Stefanijom, poÄ‘e u manastir i ostatak svoga života provede u monaÅ¡tvu. Deca su bila rasporeÄ‘ena po drugim domovima, a defektna premeÅ¡tena u Svetu Petku kod Ćuprije. Tako su one 1947. godine doÅ¡le u manastir Sretenje i, naÅ¡avÅ¡i ga u ruÅ¡evinama, nisu odustale, već su sa velikim trudom i mukom zapoÄ?ele u njemu život. Tada su doÅ¡le u Sretenje i danaÅ¡nja igumanija mati Minodora i joÅ¡ neke sestre. Sestrinstvo se blagoslovom Božjim iz dana u dan umnožavalo. Posle godinu dana, na Krstopoklonu nedelju 1948. godine, po blagoslovu mitropolita Josifa, duhovnik jovanjski jeromonah otac Makarije (Milovanović) izvrÅ¡io je u Sretenju postrig monaÅ¡enja sestre Nade i tri njene sestre. Tad je sa njima zamonaÅ¡ena i mati Minodora. Sestra Nada dobila je monaÅ¡ko ime Ana. Privela ih je monaÅ¡enju kao duhovna majka, poznata po monaÅ¡kom smirenju, jovanjska igumanija mati Tekla. Kako je mati Ana, dugim i napornim radom po obdaniÅ¡tima, bila već dosta iscrpljena, pogotovo u razruÅ¡enom i opustelom Sretenju, gde je trebalo mnogo i rada i snage i brige, ona je brzo popustila sa zdravljem. Žaleći se joÅ¡ na oÅ¡tru ovÄ?arsku klimu od 800 metara nadmorske visine, kao i na druge neke probleme koji su je iscrpli, ona zatraži drugi manastir s blažom klimom. Vladika žiÄ?ki Valerijan, znajući njene sposobnosti, to rado prihvati i postavi je na upražnjeno mesto u manastir VraćevÅ¡nicu, iz koje su sestre sa svojom igumanijom mati - Jelenom preÅ¡le u ŽiÄ?u. Na taj naÄ?in mati Ana prelazi iz Sretenja sa dve sestre u VraćevÅ¡nicu 1949. godine. Te sestre bile su Marija i Stefanija. Zbog njihovog samopregornog truda i rada sa sestra -Nadom u hraniliÅ¡tima kao i zbog njihovog požrtvovanog rada i visokog duhovnog života u manastiru, potrebno je da ih ovde spomenemo.
Marija (Milunka) Mladenović roÄ‘ena je u GraÄ?acu kod VrnjaÄ?ke Banje 1912. godine. Pomagala je sestri Nadi u negovanju siromaÅ¡ne dece u hraniliÅ¡tu zvanom “Bogdaj” u Bitolju. PoÄ?etkom rata 1941. godine doÅ¡la je iz Blagaja u Trstenik sa sestrom Nadom i Stanom, pa su i tu negovale siromaÅ¡nu decu kao u Bogdaju, s blagoslovom vladike Nikolaja. Zajedno sa sestrom Nadom otiÅ¡la je u Sretenje 1947. godine , a otuda u manastir VraćevÅ¡nicu 1949. Godine 1950. Milunka prima monaÅ¡ki Ä?in i monaÅ¡ko ime Marija. Igumanija Ana je privodi monaÅ¡enju i ona joj postaje duhovna majka. Kada je umrla igumanija Ana, 18. novembra 1975. godine , mati Marija postaje igumanija vraćevÅ¡niÄ?ka. MeÄ‘utim, na toj odgovornoj dužnosti ona nije dugo ostala. Kada se 1980. godine vratila iz Jerusalima sa poklonjenja Grob Gospodnjem i drugim svetim mestima, sa svojim sestrama, predala je duÅ¡u svoju Gospodu tiho i mirno kako mu je i služila. Sahranjena je i molitveno oplakana u svom manastiru.
Igumanija Stefanija Vukas roÄ‘ena je u Sremu, u Å aÅ¡incima 1915. godine. KrÅ¡teno joj je ime Stana. Pred Drugi svetski rat doÅ¡la je u manastir Ljubostinju, ali tamo nije primljena. Zato ona, po blagoslovu vladike Nikolaja, dolazi u Makedoniju, u Bitolj, gde ostaje kod sestre Nade u hraniliÅ¡tu “Bogdaj” da joj pomaže u negovanju siroÄ?adi. Tamo ostaje sve do poÄ?etka rata 1941. godine. Tada, zajedno sa sestrom Nadom i sestrom Marijom napuÅ¡ta Bogdaj u Bitolju o dolazi u Srbiju, u Trstenik. I tamo ove dve sestre, po blagoslovu vladike Nikolaja, kao i u Bogdaju, neguju siromaÅ¡nu decu toga kraja bez oba roditelja. Sestra Stana vodila je brigu o kuhinji i ishrani dece veoma savesno i odgovorno. Kada su 1947. godine poÅ¡le iz Trstenika u manastir Sretenje, u OvÄ?aru, sestra Nada i Marija, poÅ¡la je s njima i sestra Stana. U Sretenju je ostala sve do 1949. godine, kada su sve tri preÅ¡le u manastir VraćevÅ¡nicu. Posle godinu dana sestra Stana je zamonaÅ¡ena zajedno sa Milunkom (Marijom) i primila monaÅ¡ko ime Stefanija. Posle smrti igumanije mati-Marije 1980. godine, monahinja Stefanija prima upravu i postaje igumanija manastira VraćevÅ¡nice. Poput svoje duhovne majke igumanije Ane (Nade), i ona se trudi te duhovno bdi nad sestrinstvom i celim manastirom sve do svoje smrti. Iscrpljena godinama i podvizima, ova divna po svetosti života monaÅ¡kog igumanija prestavila se u Gospodu posle teÅ¡ke i duge bolesti na svetog velikomuÄ?enika Pantelejmona 9. avgusta 1966. godine u 9 sati uveÄ?e. Sve do opela nad njenim odrom u crkvi sestre su na smenu stalno Ä?itale Psaltir, a sveÅ¡tenici sveÅ¡teno-monasi pomen i parastose. Uz veliko prisustvo naroda, sveÅ¡tenstva i monaÅ¡tva, episkop žiÄ?ki Stefan izvrÅ¡io je opelo uz sasluženje većeg broja sveÅ¡tenika i sveÅ¡teno-monaha. Sestre su je do monaÅ¡kog groblja ispratile molitvama i suzama, onako kako dolikuje njima da isprate sa ovog sveta svoju duhovnu majku. Posle smrti mati-Stefanije manastirom upravlja namesnica manastira VraćevÅ¡nice monahinja Evdokija Å utić.
Sestre koje su ostale u Sretenju uspevaju da dovrše 1949. godine obnovu porušenog konaka pred crkvom, a drugi do njega još uvek je u ruševinama.
Sa odlaskom mati-Ane iz Sretenja pokazala se potreba za iskusnom igumanijom, koja će voditi sestrinstvo monaškim putem. Na traženje sestara, postavljena je u Sretenje 1951. godine za nastojateljicu smerna i mudra jovanjska monahinja Jovana Srbović iz Makedonije. Ona dolazi u veliko i jako sestrinstvo, gde je bilo već oko 20 sestara, sa kojima ona pored svog manastirskog pravila i posla nastavlja rad na postepenom obnavljanju manastira. Tako je 1955. godine obnovljen i stari, veliki konak do kule, i nazidan sa lepom fasadom sprat, što je dalo impozantan izgled manastiru. Zatim, sestre podižu novu, sa otvorenim tremom i arkadama, narodnu trpezariju, s kuhinjom i malom monaškom trpezarijom 1963. godine.
U meÄ‘uvremenu, u žiÄ?ku eparhiju, na mesto episkopa Valerijana, koji prima novoosnovanu Å¡umadijsku eparhiju, negde 1948. godine, dolazi kao administrator i zamenik vladike Nikolaja mitropolit Josif Cvijanović (od 1948. do 1953. godine. Episkop Rajić, u meÄ‘uvremenu, oko dve godine zamenjuje mitropolita Josifa, koji je bio za vreme komunista u zatvoru i pritvoru. Episkop German administrira ŽiÄ?kom eparhijom od 1953. do 1956. godine, a kad je te godine, 18. marta, umro kanonski episkop žiÄ?ki Nikolaj Velimirović, onda je primio ŽiÄ?ku eparhiju episkop German i njome upravljao do 1961. godine (poslednje tri godine upravljao je tom eparhijom kao patrijarh). Tada postaje žiÄ?ki episkop dr Vasilije Kostić (od 1961. do 1978. godine). Njega zbog smrti zamenjuje od aprila do jula te godine dr Sava Vuković, episkop Å¡umadijski, a onda dolazi u ŽiÄ?ku eparhiju dalmatinski episkop Stefan Boca.
Episkop Vasilije Kostić, kada je doÅ¡ao u ŽiÄ?ku eparhiju, odmah je poÄ?eo sa promenama u Studenici, RaÄ?i, Vujnu, Vavedenju, VraćevÅ¡nici, Sretenju i drugim manastirima. Posle nekoliko godina doneo je odluku da u manastiru Vavedenju kod ÄŒaÄ?ka, koji je već dugo godina bio parohijska crkva, osnuje ženski manastir. Tako dolazi do razrojavanja sestrinstva u manastiru Sretenju, odakle prelazi igumanija mati Jovana sa nekoliko ( 11) sestara u Vavedenje u aprilu 1975. godine. Od tada taj manastir poÄ?inje naglo da napreduje i da se obnavlja.
Za nastojateljicu Sretenjskog sestrinstva postavlja se tada iskusna starija monahinja Minodora. Ona nastavlja sa radom i obnovom , kao i duhovnim rukovoÄ‘enjem sestrinstva tog uglednog ovÄ?arskog manastira. Tako je mati Minodora uspela sa sestrama u svoje vreme, 1984. godine, da podigne lepu kapelu i do nje trpezariju za potrebe manastira. Sredile su dobro i manastirsku portu kao i ekonomiju, vrÅ¡eći uredno bogosluženje i sve manastirsko pravilo. Na taj naÄ?in i ovo primereno manastirsko sestrinstvo od 17 sestara izloženo je svakodnevno velikim poslovima, obavezama i monaÅ¡kim podvizima radi svoga spasenja, a na korist naÅ¡e svete Crkve i stradalnog naroda.
STAREÅ INE MANASTIRA SRETENJA
1. Nikifor Maksimović, Vukosavljević , roÄ‘en je 12. januara 1788. godine u UžiÄ?koj Ježevici. (21) Roditelji su mu bili Maksim i Gospava. U svojoj Ä?etrnaestoj godini, 1802. godine, otiÅ¡ao je u ÄŒestin, gde se kod svog zeta popa Riste Rafailovića uÄ?io pismenosti godinu dana. Potom je 1803. godine proveo u manastiru Trojici, a sledeće 1804. godine prelazi u Nikolje. U tim manastirima on se opismenio i savladao Ä?itanje i crkveno pojanje. Posle Ä?etiri godine, 12. januara 1808. godine, zamonaÅ¡io ga je u Beogradu pop Mata. Za Ä‘akona i jeromonaha rukopoložio ga je mitropolit Leontije.
U Nikolju je kao sabrat ostao do 1811. godine. Tada je preÅ¡ao u zapusteli manastir Preobraženje. Obnovio ga je i u njemu živeo Å¡est godina. Zatim se u oktobru 1817. preselio ispod kablarskih stena iz manastira Preobraženja gotovo uvrh OvÄ?ara, iznad sretenjskih ruÅ¡evina u jednu pećinu. Tada je poÄ?eo kroz nekoliko meseci svojim trudom i troÅ¡kom da obnavlja Sretenje i u njemu kao stareÅ¡ina proveo oko 12 godina. Na predlog kneza MiloÅ¡a Obrenovića proizveo ga je u Beogradu 30. novembra 1830. godine, na Svetog apostola Andreja, za sretenjskog arhimandrita mitropolit Antim.
Sledeće godine poslat je, zajedno sa Ä?uvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem , u Carigrad, gde carigradski patrijarh Konstantin 19. avgusta 1831. posveti Melentija za mitropolita Srbije, a Nikifora odmah drugi dan Melentije posveti za episkopa užiÄ?kog. Po povratku u Srbiju, Nikifor je imao sediÅ¡te i episkopski tron u ÄŒaÄ?ku. Od tada se on joÅ¡ viÅ¡e trudio na unapreÄ‘enju manastira Sretenja, u kojem je Ä?esto i boravio.
U ÄŒaÄ?ku Nikifor uskoro doÄ‘e u sukob sa Jovanom Obrenovićem, bratom kneza MiloÅ¡a. Zbog toga on ode u Crnu Goru, u bjelopavlićski manastir Ždrebaonik, gde zamonaÅ¡i Ilariona, koji će docnije postati cetinjski mitropolit.
Knez MiloÅ¡ poÅ¡alje Simu Milutinovića u Ždrebaonik te privoli Nikifora da se vrati u ÄŒaÄ?ak i izmiri ga sa bratom Jovanom. Kažu da je vladika Nikifor znao i grÄ?ki, pa bi ponekad, služeći u Beogradu, otpevao po koju pesmu na grÄ?kom. Umro je u Sretenju 28. februara 1853. godine i sahranjen u crkvi u pripratnom delu s desne strane. (22)
Budući bogat, Nikifor je joÅ¡ za života napisao testament, kojim sve svoje imanje ostavlja manastiru Sretenju. Iako je napisan svojeruÄ?no, na tom testamentu nije bilo svedoka, pa je po tadaÅ¡njem zakonu bio neispravan. Kako je on imao roÄ‘enu sestru, to ona podigne parnicu kod suda protiv takvog testamenta, te sudom taj testament obori. Tako se sva imovina vladike Nikifora podeli po tom zakonu na tri dela: jedan deo dobije sestra, drugi deo dobije njegov manastir Sretenje, a treći deo se razdeli na Å¡kole i crkve.
Posle Nikifora na UžiÄ?ku eparhiju doÅ¡ao je vladika Janićije (Janja) NeÅ¡ković. Tada se vladiÄ?ansko sediÅ¡te prenosi iz ÄŒaÄ?ka u Kraljevo (Karanovac) 1854. godine. Nikifor je bio krupan, pun i u starosti veoma gojazan. PriÄ?alo se da je voleo novac i da ga je dosta stekao, kao i imanja, oko Ä?ega se posle njegove smrti vodila parnica, a sve Å¡to je stekao, brzo je nestalo.
2 . GEDEON IVANOVIĆ, proiguman manastira Sretenja, u ovom manastiru postrižen je u monaÅ¡ki Ä?in i u njemu je umro 16. aprila 1855. godine. Grob mu se nalazi sa severne strane crkve. Na njegovoj nadgrobnoj, mermernoj ploÄ?i u donjem delu zapisano je: “Ovde poÄ?ivaju i dva jeromonaha Ignjatije i Melentije, verni služitelji manastira.” (23)
3. IGUMAN BENEDIKT, rodom je iz ÄŒestina. Pre monaÅ¡enja zvao se Vukosav Rafailović. Osnovnu Å¡kolu uÄ?io je u ÄŒaÄ?ku kod uÄ?itelja Jevtimija Grabovskog iz Srema. Po zavrÅ¡enoj bogosloviji odlazi u Rusiju i produžuje nauke. Po povratku u Srbiju postaje iguman sretenjski. Veoma duhovan monah, misaon, inteligentan i obrazovan, sakupio je veliki broj dobrih knjiga i stvorio u manastiru takvu biblioteku da bi je i najugledniji manasiri i najuÄ?eniji monasi poželeli da imaju. Danas bi bila od ogromane koristi i za Crkvu i za ovÄ?arske manastire. Iako je imala sreću da u proÅ¡lom XIX veku preživi tursko ropstvo , ona nije imala sreću da preživi i nemaÄ?ku okupaciju 1941. godine, kad su je Nemci zajedno sa manastirskom arhivom spalili i uniÅ¡tili. (24)
4.ARHIMANDRIT VIĆENTIJE KRDŽIĆ više godina bio je starešina manastira Sretenja. Sa te dužnosti izabran je za mitropolita skopskog.
Na Usekovanije 1915. godine mitropolit Vićentije, zajedno sa svojim protoÄ‘akonom Cvetkom NeÅ¡ićem, povlaÄ?io se ispred Bugara iz Skopja preko UroÅ¡evca za Prizren. Odseo je u Bogosloviji i predomislio se, odluÄ?io je da je bolje da se vrati u Skopje i da strada sa svojim narodom, nego da odstupa. Kad je doÅ¡ao sa Ä‘akonom Cvetkom do UroÅ¡evca, prenoćio je kod prote Antonija NikÅ¡ića. Bugari su ujutru rano doÅ¡li u UroÅ¡evac sa jednim fijakerom, naÅ¡li mitropolita u protinom stanu i rekli da hoÄ?e da ga voze u Skopje, zbog Ä?ega su i doÅ¡li. Kad je video Bugare, mitropolitu je bilo sve jasno. Predosećajući smrt, pozdravio se s protom Atanasijem reÄ?ima: “OÄ?e proto, doviÄ‘enja! Na ovom svetu se viÅ¡e nećemo videti.” I zaista, viÅ¡e se nisu videli. Na domaku UroÅ¡evca, u jednoj Å¡umi zvanoj Kamena glava, gde su već bile iskopane dve rake, zavezali su Bugari mitropolita Vićentija i protoÄ‘akona Cvetka za dva drveta, polili ih benzinom, koji je nosio sa sobom u fijakeru bugarski oficir, i žive ih spalili. Ostatke su u komadima tu sahranili.
Za vreme Vićentijevog boravka u Sretenju desila se katastrofalna poplava, koja je donela ogromne Å¡teÅ¡te svim manastirima u OvÄ?aru, a posebno Trojici i Sretenju. O tome je sveÅ¡tenik Dragutin Adžemović, paroh trojiÄ?ki i duÄ?alovaÄ?ki, na slovenskoj bibliji ostavio ovakav zapis: “1896-te godine izmeÄ‘u 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baÅ¡Ä?ine, odnese hranu, narod, stoku i graÄ‘evine, odnese na Banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu sa valjaricom od 100 dukata. Odnese sve kvartire iz Banje kako nove tako i stare u vrednosti 50.000 dinara. Marava je bila veća od trojiÄ?ke vode (poplave) od 1864. godine, za dva metra viÅ¡a. Manastir Sretenje i BlagoveÅ¡tenje ovim povodnjem propali su. StareÅ¡ine su bili (u to vreme) u Sretenju arhimandrit Vićentije Krdžić, a u BlagoveÅ¡tenju iguman Maksim Stojanović”. (25)
5 . JEROMONAH ALEKSIJE ANÄ?ELKOVIĆ roÄ‘en je u Prizrenu 1875. godine. Bio je stareÅ¡ina manastira Sretenje. Umro je u svom manastiru 21. decembra 1923. godine. Sahranjen je pored sretenjske crkve sa severne strane. (26)
ARHIMANDRIT JUSTIN POPOVIĆ
Za vreme Dregog svetskog rata kada je sinÄ‘el otac Jelisej Popović upravljao manastirom Trojicom i Sretenjem, u razruÅ¡enom Sretenju se sklonio i otac arhimandrit dr Justin Popović. Jedno vreme otac Justin morao se iz Sretenja sklanjati od Nemaca, a zatim i od komunista u Pakovraće, u “Grad”, gde je sretenjski vinograd. Radi sigurnosti, zauzimanjem oca Jeliseja, sklanjali su ga obližnji seljaci i u svoje domove. Tako je bio jedno vreme u Sadljikama kod domaćina PeriÅ¡e RadojÄ?ića, a zatim i u DuÄ?aloviću kod Aksentija Pantelića. Potom će, krajem rata, za vreme i posle velikih borbi 1945. godine, preći u pratnji oca Jeliseja Popovića ili Vasilija Kostića iz OvÄ?ara u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, u NiÅ¡koj eparhiji, za koju se smatralo da je mirnije mesto. MeÄ‘utim, komunisti, koji su tad gonili i sveÅ¡tena lica kao svoje klasne neprijatelje, brzo su u Sukovu pronaÅ¡li oca Justina i sa sinÄ‘elom ocem Vasilijem Kostićem, Piroćancem, zatvorili ga i sproveli u Pirot. U zatvoru su ležali oko 15 dana, gde su muÄ?eni i sasluÅ¡avani. Zatim su puÅ¡teni. (Neki misle da je otac Justin odmah sproveden za Beograd). Jedno vreme sklanjao se on u Beogradu kod Ä?ika-Alekse Trajaković, gospoÄ‘e Mare Ostojić i svog Å¡kolskog druga iz Vranja profesora Velimira Arsića, kao i kod drugih pobožnih BeograÄ‘ana. Posle toga 1947. godine (27), povukao se u manastir Ćelije kod Valjeva, gde će kao u kućnom pritvoru ostati sve do svoje smrti, na Blagovesti 1979. godine.
Za to vreme je u Ćelijama otac Justin napisao treći i zavrÅ¡ni tom pravoslavne Dogmatike o crkvi i time zavrÅ¡io to svoje kapitalno delo . Napisao je i “Filosofske urvine”, “Svetosavlje”, “Crkva i ekumenizam”. Preveo je Službenik, Trebnik, mnoge akatiste i molebne kanone kao i mnoge druge bogoslužbene crkvene molitve. Preveo je “Žitija svetih” za celu godinu i Å¡tampao uz pomoć svoje duhovne dece u najpotpunijem izdanju uopÅ¡te u Pravoslavnoj Crkvi. Napisao je i mnoge poslanice za Božić i Vaskrs. Izgovorio je i za Å¡tampu sredio mnoge besede koje joÅ¡ nisu Å¡tampane. On je do danas najveći srpski bogoslov, sa izuzetno Ä?istim i visokim po svetosti svojim životom. Iako je u manastiru Ćelijama bio u pritvoru od komunistiÄ?kih vlasti, on se nije tako osećao. Ustrojio je u tom divnom ženskom manastiru bogosluženje sa svetogorskim pravilom i vakodnevnom svetom Liturgijom. Kao duhovnik služio je i držao svakodnevno celo to pravilo, piÅ¡ući i književna dela koja smo već spomenuli. U svom svetiteljski herojskom optimizmu Ä?esto je govorio: “Za sve ovo Å¡to sada radim i piÅ¡em mogu da zahvalim komunistima, koji su mi ovde ograniÄ?ili kretanje”. InaÄ?e, osećao se srećnim Å¡to se nalazi u manastiru Ćelijama, u blizini Lelića, rodnog mesta vladike Nikolaja. Zato je Ä?esto izlazio u Lelić, služio i propovedao, govoreći o svetom Vladici kao apostolu srpskom dvadesetog veka.
IGUMANIJA ANA ADŽIĆ
Vidi o njenom životu i radu u tekstu istorijata manastira Sretenja.
IGUMANIJA MINODORA
Igumanija Minodora Å iÅ¡ović roÄ‘tena je izmeÄ‘u Maljena i Dobrinje u selu Gojnoj Gori 10. septembra 1924. godine. Na krÅ¡tenju dobila je ime MaÅ¡inka. Ona se od malena vaspitavala i uÄ?ila u pobožnoj bogomoljaÄ?koj porodici, pa se rano odluÄ?ila da, kao i druge devojke iz njenog mesta, i ona poÄ‘e u manastir i posveti svoj život Bogu kao monahinja. Tako MaÅ¡inka napuÅ¡ta svoje selo i dolazi u OvÄ?ar u tek osnovani ženski manastir Sretenje 1947. godine. Tada je u Sretenju bila igumanija mati Ana Adžić. MaÅ¡inka je postala iskuÅ¡enica, primila je svoje posluÅ¡anije u manastiru i uÄ?ila se monaÅ¡kom životu. Nije proÅ¡lo dugo vremena a MaÅ¡inka je pokazala veliki uspeh u monaÅ¡kom, duhovnom životu i vrlinama kao Å¡to su smirenje, posluÅ¡nost, trpljanje, sestrinska ljubav i druge.
Tako je samo godinu dana njenog iskuÅ¡eniÅ¡tva protekla i ona se pokazala spremnom za monaÅ¡ki Ä?in. ZamonaÅ¡ena je 1948. godine i dobila monaÅ¡ko ime Minodora.
Po odlasku iz Sretenja igumanije matere Ane u manastir Vraćevšnicu 1948. godine, na njeno mesto došla je iz Jovanja za novu igumaniju u Sretenje monahinja Jovana Srbović. A kada je 1975. godine mati Jovana po potrebi prešla u novosnovani manastir Vavedenje, na njeno mesto u Sretenje bude postavljena za igumaniju veoma sposobna otresita i iskusna monahinja Minodora.
Svojim radom i stavom mati Minodora zadobila je ljubav svih sestara. Zato su je sve sestre poÅ¡tovale i sluÅ¡ale kao duhovnu majku. U takvom sestrinstvu manastir je brzo uznapredovao kako u materijalnoj obnovi tako i u duhovnom životu. Za takav rad i napredak manastira, episkop Vasilije proizvodi mati Minodoru u Ä?in igumanije i odlikuje je naprsnim krstom.
Za vreme ove Ä?estite i vredne igumanije u obnovi manastira zaista je mnogo uÄ?injeno. Ozidan je jedan konak ispred crkve do kule sa 8 soba za sestre, ozidana je i jedna kuća u “Gradu”, gde je vinograd. Zatim je u manastiru podignuta sa jugoistoÄ?ne strane jedna veća, lepa zgrada sa kapelom, trpezarijom i kuhinjom, kao i tremom ispred zgrade.
Tako, igumanija Minodora i danas, kada je u starijim godinama, uspeÅ¡no upravlja ovim manastirom i sestrinstvom 16. sestara. Duhovnici iz manastira Preobraženja obavljaju Bogosluženja praznicima i nedeljama, pomažući im i u drugim neophodnim potrebama. Tako, o zavrÅ¡etku II svetskog rata, ovaj manastir, budući zapusteo i u ruÅ¡evinama, danas je on kao i ostali ovÄ?arski manastiri divno obnovljen i zelenilom i cvećem bogato ukraÅ¡en.
________________________________________________________________________
20 - Poznata je kratka pesma vladike Nikolaja za decu o bdaniÅ¡tu, koju je spevao jedne zime, pa je u obdaniÅ¡tu rade pevana, a glasi: Padaj, padaj sneže, beloglavi kneže, padaj, padaj, napadaj, pa nam Bogdaj pokrivaj. U Bogdaju ko u raju, tu deÄ?ici svaÅ¡ta daju; mali moji Bitoljani, Bitoljani sirotani, padaj padaj sneže, beloglavi kneže, al kad doÄ‘e sestra Nada, otpašće ti bela brada. Mi smo mali Bitoljani, maliÅ¡ani, sirotani, kuća nam je baÅ¡ na kraju, u Bogdaju ko u raju.
21 - U Glasniku (V,293) kaže se da je Nikifor roÄ‘en u Ä?aÄ?anskoj Ježevici pod planinom Jelicom, ali to po svoj prilici nije taÄ?no, jer postoje dve Ježevice, trnavska i užiÄ?ka. Prema M.Ä?. Milićeviću i drugima, Nikifor je roÄ‘en u užiÄ?koj Ježevici. (Milan Ä?. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u Srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, (str. 317-319).
22 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str 66
23 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 66
24 - Isto delo i strana
25 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 66-67
26 - Isto delo i str.
27 - Po iskazu nekih ćelijskih sestara, otac Justin je došao u Ćelije 28. maja 1948. godine.
| | |
Postao 02/25 u 07:13 AM
|
Komentari:
Post poslije: Manastir Trojica
Post prije: NOVI MANASTIR PREOBRAŽENJE