Manastir Nikolje
Manastiri u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri oko Zapadne Morave potiÄ?u negde od 13. do 15. veka. Tako su oni gotovo svi sinaitskog porekla (1) jer ih većinom podižu i naseljavaju srpski monasi sa Svete Gore ili iz koje od srpskih sinaitskih monaÅ¡kih grupa toga vremena, pa zato ovi manastiri i nose naziv “Srpska Sveta Gora”. U tim ovÄ?arsko-kablarskim manastirima nalazile su se i prepisivaÄ?ke Å¡kole, u kojima se razvijala prepisivaÄ?ka delatnost, Ä?ime su se rado bavili srpski monasi Sinaiti (2) .
Jedan od najstarijih, ako ne i najstariji, od ovÄ?arsko-kablarskih manastira toga vremena jeste manastir Nikolje. On je imao, prema zapisu u Vukovom putopisu, i do 300 monaha (3) . Vreme njegovog postanka ne može se taÄ?no odrediti, pa ni sa jedne ikonice na drvetu iz 1489. , koja je do Prvog svetskog rata Ä?uvana u Narodnom muzeju u Beogradu.
Tu ikonu, izgleda, naslikao je u “Dubravi kablarskoj blizu Morave… monah Danilo”. Hramovna slava ovog manastira je Prenos moÅ¡tiju Svetog Oca Nikolaja 9. maja (po starom kalendaru).
Nikolje se nalazi nedaleko od Jovanja, pri ulazu u divnu, romantiÄ?nu OvÄ?arsko-kablarsku klisuru na samoj levoj obali Zapadne Morave, koja se tu iznad manastira sada proÅ¡iruje u veÅ¡taÄ?ko jezero, tako da se iz starog “MiloÅ¡evog konaka” sa terase može i riba na udicu loviti, ili , kako Vuk Karadžić veli, “ sa divane” (to jest sa terase) da se može pljunuti u Moravu, tako je blizu. Manastir se nalazi izmeÄ‘u dva tunela, i izmeÄ‘u dva puta, a sa zapadne strane je blizu velikog gvozdenog mosta za železniÄ?ku prugu ÄŒaÄ?ak - OvÄ?ar Banja - Požega. Tako jak saobraćaj u ovoj životopisnoj, stenovitoj, ali i Å¡umovitoj, klisuri dosta remeti tiÅ¡inu ovom sada naprednom ženskom manastiru. Iako je manastir Nikolje toliko poznat u naÅ¡em narodu, njegova je crkva mala i bez kubeta, sa malim i uzanim prozorima. Ulazna vrata u crkvu nalaze se na poboÄ?noj, južnoj strani, a na 4 do 5 metara odatle nalazi se i stari “MiloÅ¡ev konak”, Ä?ije zidove sa suprotne, južne strane, sada zapljuskuje Morava. Ovde Morava svojom Å¡irinom već prelazi u akumulaciono jezero, koje je tu u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri od OvÄ?ar Banje u dužini od nekoliko kilometara obrazovano radi hidrocentrale i brane u MeÄ‘uvrÅ¡ju. Taj konak zove se MiloÅ¡ev zato Å¡to ga je podigao ili obnovio knez MiloÅ¡ Obenović i u njega smestio svoju porodicu za vreme Drugog srpskog ustanka. Tu su grobovi i dva mala deteta kneza MiloÅ¡a, s kojima je bila sklonjena u Nikolje i kneginja Ljubica sa svojom svekrvom ViÅ¡njom. Jedno vreme i sam je knez MiloÅ¡ tu sklonjen boravio i odatle upravljao srpskim ustankom 1815. godine.
Po arhitekturi crkve moglo bi se zakljuÄ?iti da je manastir Nikolje jedan od najstarijih manatira ovÄ?arsko-kablarskih. Ali, ipak, ne zna se taÅ¡no ko ga je i kada podigao. Jedni istoriÄ?ari vele da je podignut u 13. veku. Drugi, oslanjajući se na narodno predanje, tvrde da su podigli svetogorski monasi, koji su doÅ¡li u Srbiju iz Svete Gore zbog najezde Katalana i naselili se u ovÄ?arsko-kablarsku klisuru u 14. veku. Treći, tvrde da su se monasi isihasti sinaitskog porekla, zbog najezde Turaka posle MariÄ?ke bitke 1371. godine, pomerali iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i sa Svete Gore, u Lazarevu Srbiju, u kojoj je tada bilo viÅ¡e slobode i bezbednosti. Tako su sa Grigorijem GornjaÄ?kim i Romilom RavaniÄ?kim mnogi monasi preÅ¡li iz Svete Gore u istoÄ?nu Srbiju, a odatle se razilazili po svim srpskim zemljama, pa se tako naselili i u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri, gde su podigli mnoge manastire i isihastirije, meÄ‘u kojima je manastir Nikolje jedan od najpoznatijih.
Na osnosvu podataka kojima i do danas raspolažemo, znamo da je tako veliki broj monaha u ovÄ?arsko-kablarskoj klisuri imao i raznovrsne svoje delatnsoti. Pored molitve i svakodnevnog bogosluženja, oni su, podižući svoje manastire, podizali u narodu duhovnost i visok moral, podizali duhovni i kulturni život, jer su u to doba pa kroz celo tursko ropstvo monasi bili gotovo jedini pismeni i za to vreme najobrazovaniji ljudi i duhovni voÄ‘i, pa su manastiri bili i jedini kulturno-prosvetni centri kod nas. U njima su obrazovane Å¡kole za sveÅ¡tenike i druga zvanja u crkvi i narodu, preko kojih se razvijala religiozna i nacionalna svest, kultura i umetnost naÅ¡eg naroda. Osnovane su bolnice, prepisivane i povezivane knjige, izraÄ‘ivani ikonostasi i ikone, i tome sliÄ?no. No i pored svega toga, monasi su uredno vrÅ¡ili bogosluženja i svoje molitveno, kelejno pravilo. Zatim su vrÅ¡ili i misionarsku hrišćansku delatnost u svom narodu. Tako je u OvÄ?aru Nikolje, kao i Jovanje, u svemu tome prednjaÄ?ilo. U Nikolju su se, pored pisanja knjiga i ikona, joÅ¡ izraÄ‘ivali i peÄ?ati. Tako, vidimo da od 14 ovÄ?arsko-kablarskih monaha prepisivaÄ?a, koliko je dosad registrovano, 6 ih je samo iz Nikolja.
Najstarija rukopisna knjiga koja se dugo Ä?uvala u Nikolju jeste Nikoljsko jevanÄ‘elje (4), koje je kako misli Ä?uro DaniÄ?ić, napisao na pergamentu 16,5x10,5 cm i 147 listova Hval Krestjanin, pisac “Bolonjskog rukopisa” 1404. godine ili krajem 14. veka. Pisano je srpskom recenzijom i pripada grupi bosanskih rukopisa iz druge polovine 14 i poÄ?etkom 15. veka. Možda je to i prepis sa starijeg glagoljskog rukopisa, ili u Nikolju, ili u nekom drugom manastiru odakle su ga monasi doneli u Nikolje. Posle Prvog svetskog rata nestalo ga je, ne zna se kako, ali se zna da je arhimandrit nikoljski Gavrilo Marković izdržao surova muÄ?enja od Austrijanaca da im ga preda, no nije izdao mesto gde ga je sakrio. Verovatno da je tadasklonjeno u Narodnu biblioteku u Beogradu, odakle je na nepoznat naÄ?in nestalo za vreme Prvog svetskog rata. Sada se nalazi u Dablinu u Irskoj kolekciji ÄŒester Beti (5).
U Nikolju je dugo Ä?uvano i Karansko Ä?etvorojevanÄ‘elje, kao i mnoge druge knjige. Na poslednjoj strani ovog jevanÄ‘elja zapisano je da ga je pisao u Karanu pop Vuk, sin protopopa Ralete. Postoje tu i druge zabeleÅ¡ke koje se odnose na posete manastiru Nikolju u izuzetnim prilikma visokih crkvenih velikodostojnika, kao Å¡to su pećki patrijarsi Maksim, brat despota Ä?urÄ‘a, i Arsenije III ÄŒarnojević. Patrijarh Arsenije krenuo je poÄ?etkom septembra 1682. godine na hdžiluk sa nekoliko hadžija da se poklone Grobu Hristovom i drugim svetim mestima. Po povratku iz Jerusalima u Srbiju , posetio je manastir Nikolje u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri 1683. godine. PoÅ¡to su Turci u to vreme, 12. septembra 1683. godine, bili potuÄ?eni od ugarske vojske pod BeÄ?om, to je odjeknulo i do Nikolja, koji je tada bio verovatno najugledniji manastir u OvÄ?aru i Kablaru. Patrijarh, tom prilikom, izgleda, da o svemu tome u vezi s turskim porazom niÅ¡ta nije znao. Ali, sledeće, 1684. godine, posetivÅ¡i ponovo manastir Nikolje o manastirskoj slavi 9. maja, on je tu radosnu vest zapisao ovako: “Vse sile izmailskie letuÅ¡Ä?e jako (kao) zmije krilate, na slavni grad BeÄ?. No Gospod grdim (gordim) protivi se, tbÅ¡t (smirenim) vbzvrati sem (daje blagodat), a voisku mu vsu Ugri maÄ?u predadoÅ¡e”. (Zapis br. 1824). (6)
RUKOPISNE KNJIGE. Po Joakimu Vujiću, rukopisne knjige, koje su verovatno napisane u manastiru Nikolju, u to vreme zateÄ?ene su sve bez naslova. Takve su knjige:
Psaltir sa mesecoslovom, bez natpisa
Oktoih na pergamentu, pisan na osam glasova, bez natpisa
NaÄ?alo kanonom, bez natpisa
Oktoih sa Ä?etiri glasa, bez natpisa
Opet Psaltir s mesecoslovom u velikom kolu
Evangelije bez natpisa
Žitije svjatago oca Nikolaja, s razliÄ?itim kondacima i besedama u prologu
Minej za novembar
Žitije svetih otaca
Jedna Ä?ast (deo) apostola
Paterik, bez natpisa
RazliÄ?ite propovedi nekolikih praznika, bez natpisa
Minej za mart, bez natpisa
Minej meseca januarija
Sasvim nepoznate knjige, bez natpisa
Slova dušepoleznaja, bez natpisa
Oktoih starodrevne Å¡tampe serbske
Prolog sobranija svjatih vsego leta, bez natpisa
Jedno neizvesno staro poderano evangelije
Oktoih od pet glasova, Å¡tampan staroserbski
Apostol rukopisani
Pored ovakvih rukopisnih knjiga, J. Vujić je video u Nikolju i druge vrednije spise, kao i tapiju o darvnoj vodenici kneza Miloša manastiru Nikolju u Prijevoru na reci Kamenici i druga razna pisma i dokumenta.
Nekoliko zapisa iz 16. veka svedoÄ?e da je u Nikolju tada postojala prepisivaÄ?ka Å¡kola i da je ona radila viÅ¡e stoleća. Te napisane knjige odmah su u manastirskoj radionici i povezivane.
Rukopisne knjige koje su, prema zapisima, prepisane u Nikolju jesu:
Psaltir, koji je prepisao 1534. godine nikoljski djak Dmitrasin, za vreme duhovnika Ignjatija. (7)
Dva Mineja, koja je prepisao posle 60 godina 1594, kada “porobiÅ¡e Tatari vlaÅ¡ku zemlju”, jeromonah Isaija, za vreme igumana Kozme.
Triod, koji je prepisao 1616. godine, “v domu Svetoga Nikole” monah Averkije, za vreme iguamana kir Leontija. Psaltir koji je prepisao 1534. godine nikoljski Ä‘ak DmitraÅ¡in, za vreme
Paterik, prepisao je 1618. godine nikoljski monah Kirijak, za vreme kir Leontija. Isti monah pre 1625. prelazi u manastir BlagoveÅ¡tenje i tamo nastavlja svoju prepisivaÄ?ku delatnost.
Minej iz 1755. i Tipik iz 1759. godine. U Nikolju bile su, po Vladimiru Petkoviću, 1829. godine 234 stare knjige. Panta Srećković zabeležio je da je u Prologu manastira Nikolja naÅ¡ao ovakav zapis: “1829. godine biÅ¡e odreÄ‘eni Ä‘aci Stevan i Petar da prebroje Srbljake na tavanu crkvenom i naÄ‘oÅ¡e 234."(8) To je svakako neka greÅ¡ka. Neverovatno je da je u to vreme moglo imati u nekom manastiru toliko Mineja ili Srbljaka Å¡tampanih , a joÅ¡ manje rukopisanih.
OBNOVA NIKOLJA. Na kamanoj ploÄ?i na spoljaÅ¡njem zidu, iznad desne pevnice stoji natpis: “Sej boženstveni hram svjatago Ä?udotvorca Nikolaja obnovi se trudom i podvigom igumana Melentija sa bratijom jeromonahom Vasilijem i Leontijem, pri vladeniju knjaza srbskog MiloÅ¡a Obrenovića godine 1859… Milenko Vidako(vić), TrbuÅ¡(ani).
Kada je Vuk Karadžić posetio manastir Nikolje, Ä?uo je od monaha da je manastir stradao od požara dva puta. Prvi put ga je nepažnjom zapalilo manastirsko Ä‘aÄ?e, ali ne celog; jedna je strana manastirskih zidova ostala. Drugom prilikom zapalila se nekako i druga strana uoÄ?i Božića, kad su haraÄ?lije zakonaÄ?ile u manastiru Nikolju. Tako su u požaru stradale nikoljske freske.
Posle 1772. godine Nikoljski manastir je zapusteo, ali već posle tri godine 1775. obnavljaju ga monasi iz manastira Dobrilovine. MeÄ‘utim, 1780. godine manastir Nikolje ponovo strada, kao i mnogi drugi manastir u Srbiji. Nikolje se pljaÄ?ka i monasi stradaju po naredbi beogradskog dahije KuÄ?uk Alije i 1804. godine.
Nikoljska je crkva pokrivena, a verovatno i sav manastir obnovljen, za vreme vlade Karađorđa, kao što, po Joakimu Vujiću, veli i crkveni zapis koji je video od 26. juna 1811. godine. I za vreme Miloša Obrenovića od 1815. do 1817. godine Nikolje je obnavljano. Građevina crkve je obnavljana i 1849. godine. Posebnu pažnju je knez Miloš obraćao na Nikolje za vreme uprave svog velikog prijatelja arhimandrita Atanasija Radovanović i svog rođaka ili sestrića igumana Isaije Popovića.
OSNOVNI PODACI O ŽIVOPISU. Živopis nikoljske crkve verovatno da potiÄ?e iz razliÄ?itih perioda. Na južnom zidu spolja vidi se dosta izbledeo živopis. Iznad ulaznih južnih vrata pa do venca pod krovom nalazi se kompozicija iz života svetog Nikole. Ispod nje do visine vrata nalaze se freske sa likom Hrista, Bogorodice i Svetog Nikole, kao i joÅ¡ dve scene iz života Svetog Nikole. Ispod njih sa obe strane vrata nalaze se dva anÄ‘ela kao Ä?uvari pri ulazu u hram i scena kako sveti Nikola spasava brod od bure, kao i scena njegove smrti.
U priprati vidimo natpis iz 1637. godine sledeće sadržine:"Izvolenijem Oca, i
spospešenijem Sina, i svršenijem Svetoga Duha, popisa se sij boženstvavnij hram svetago
velikago Ä?udotvorca arhijereja Hristova Nikolaja, trudom i podvigom jeromonaha Mateje, pri igumanu Sofroniju, jeromonahu, sa bratijom, meseca aprila 8. den v leto 1637.”
U unutraÅ¡njosti hrama, u naosu, stoji natpis iznad vrata iz kojeg se vidi da sadaÅ¡nji živopis koji postoji u laÄ‘i crkve datira iz 1697. godine. Joakim Vujić ,(9) prilikom posete Nikolju 1826. godine, tvrdi da u muÅ¡koj priprati viÅ¡e vrata stoji natpis iz kojeg se vidi da je “crkva slikana 25. avgusta 1587. godine,(10) trudom i nastojanjem igumana Joanikija, jeromonaha, s braćom i ostalim hrišćanima, ktitorima ovog hrama”.
Živopis u priprati Nikolja iz 1637. godine, i po stilu i po sadržaju predstava u mnogome se podudara sa freskama u manastiru Blagoveštenju, pa bi se moglo tvrditi da su rad istog majstora - jeromonaha Mitrofana.
IKONOSTAS. SadaÅ¡nji nikoljski ikonostas raÄ‘en je od 1826. do 1829. godine i postoji miÅ¡ljenje da ga je radio Simeon Lazović iz Prijepolja, jedan od najplodnijih srpskih živopisaca i ikonografa s kraja 18. i poÄ?etkom 19. veka. Fino je ukraÅ¡en duborezom, pogotovo carske dveri, tako da na svakog posetioca prijatno deluju. UraÄ‘en je za vreme Isaije Popovića, Nikoljskog igumana, odmah posle smrti arhimandrita Atanasija Radovanoviće, a zauzimanjem i novcem kneza MiloÅ¡a. O tome postoji natpis u podnožju krsta na nikoljskom ikonostasu (11).
Pred ikonostasom nalaze se moÅ¡ti Svetog Oca Nikolaja i Svetog Atanasija Velikog. Te svete moÅ¡ti, koje se odskora nalaze u manastiru Nikolju sa kovÄ?ežićem iz 1835. godine, prethodno su bile Ä?uvane u sveÅ¡teniÄ?koj kući predaka prote Svete Popovića iz Ivanjice. Izgleda da su te svete moÅ¡ti tu dospele iz Svete Gore, da ih je neko od te sveÅ¡teniÄ?ke loze doneo otuda, pa su kod njih Ä?uvane kao velika domaća svetinja, jer su imali krsnu slavu Svetog Oca Nikolaja.
Poslednji potomak kao sveÅ¡tenik iz te loze bio je prota Sveta Popović. On je Ä?uvao te svete moÅ¡ti do svoje iznenadne smrti. Posle njegove smrti, njegov sinovac Jovan, koji je u drugom stanu živeo, poveri sestrama u Nikolju da oni kod kuće imaju moÅ¡ti Svetog Oca Nikolaja. Igumanija mati Evpraskija zamoli ga da donesu te svete moÅ¡ti u Nikolje, da bi ih narod o manastirskoj slavi (9. maja po starom kalendaru) mogao celivati. Jovo tada donese moÅ¡ti tajno, bez znanja protinice i njenog sina. Kada se u kući primetilo da nema svetih moÅ¡tiju i kad se saznalo da ih je Jovo uzeo, na njihovo traženje od ih je odmah vratio kući, ali kad se posle izvesnog vremena sin protin razboleo od raka i kad su od njega sestre iz Nikolja ponovo zatražile na uslugu moÅ¡ti Svetog Oca Nikolaja, on je odmah iz Beograda iz bolnice poruÄ?io svojima da se radi njihovog zdravlja i napretka moÅ¡ti iz bolnice odmah predaju manastiru Nikolju na upotrebu i Ä?uvanje, a i da bi tako imale svoje odgovarajuće mesto, sestre su sa velikom zahvalnošću primile svete moÅ¡ti. Tako je ova svetinja dospela u trajnu svojinu manastira Nikolje u OvÄ?aru
RIZNICA. U riznici manastira Nikolja, pored Vukovog jevanÄ‘elja i drugih nekih rukopisnih knjiga, (12) nalazi se viÅ¡e krstova, viÅ¡e ikona iz 16. i 19. veka; kadionica iz 19. veka, peÄ?at iz 1613. godine majstora -gravera popa Vuka, sina protopopa Ralete. Zatim disk (tas) iz 19. veka i viÅ¡e drugih predmeta i relikvija. Pored svetih sasuda i drugih crkvenih stvari, u riznici se Ä?uva i tapija srpskog kneza Aleksandra KaraÄ‘orÄ‘evića kao i sinÄ‘elija Gerasima arhiepiskopa i mitropolita užiÄ?kog, kojim daje manastiru Nikolju parohje.
METOSI OVÄŒARSKO-KABLARSKIH MANASTIRA. Nije iskljuÄ?eno da ovÄ?arsko-kablarski manastiri , kao jedna od isihastiÄ?ko-sinaitskih monaÅ¡kih kolonija u okolini OvÄ?ara, ÄŒaÄ?ka i Ježevice, nisu imali i svojih metoha, gde su živeli povremeno, na smenu ili stalno njihovi monasi. Pod Kablarom Savina Voda u peÅ¡teri pripadala je Preobraženju kao metoh. Na Ilinjskom brdu manastir Ilinje, metoh iznad BlagoveÅ¡tenja, pripadao je manastiru BlagoveÅ¡tenju. Na Jovanjskom brdu zvanom Gradina ili Kulina nalazio se jovanjski metoh sa visokom kulom (pisarnicom) i manastirom posvećenim Uspeniju Presvete Bogorodice. Tako isto i manastir Vujan pominje se kao metoh manastira Nikolja u eparhiji užiÄ?koj, okrugu rudniÄ?kom, srezu moravskom, sa 4 jeromonaha. (13) Prema narodnom predanju, Vujan je osnovan u Srednjem veku pre najezde Turaka, u blizini sela Prislonice, i nije se tada zvao Obrovin, kako se docnije dugi niz godina nazivao, već “Hujansko kaluÄ‘ersko obitaliÅ¡te”. Predanje upućuje na to da su ga monasi ovÄ?arsko-kablarskih manastira podigli kao svoj metoh, koji tek kasnije dobija svoju upravu i samostalnost. Izgleda da su dugo sinaitski monasi ovÄ?arsko-kablarskih manastira posećivali ovo obitaliÅ¡te “Vujanskih Strana”, u njemu živeli i iz njega propovedali narodu hrišćansku veru i moral. Tako je bilo, Ä?ini se, sve dok ga nisu Turci poruÅ¡ili ili sasvim uniÅ¡tili, a kaluÄ‘eri, ukoliko su preživeli, razbežali su se ili se vratili u OvÄ?ar. Neki su se povukli u dubinu planine Vujna, u isposnicu u kojoj je iz tog bratstva živeo svetim životom jedan monah isposnik, u narodu poznat kao vujanski svetitelj, i tu je kasnije, s poÄ?etka Prvog ustanka osnovan, manastir Vujan.
STAREÅ INE MANASTIRA NIKOLJA
Starešine manastira Nikolja možemo hronološki pratiti tek od igumana Pahomija:
1. Iguman Pahomije postao je starešina manastira Nikolja 1757. godine.
2. Iguman Ignjatije, duhovnik je i starešina Nikolja u vreme pisanja Psaltira 1534. godine. Za ovih pet starešina od Ignjatija nema hronoloških podataka.
3. Iguman Kozma, za Ä?ije je vreme napisan Minej 1594. godine.
4. Iguman Leontije, za Ä?ije je vreme napisan Tripjesnec 1616. i Paternik 1618. godine.
5. Iguman Sofronije spominje se 1637. godine, u njegovo vreme crkva je prvi put živopisana.
6. Iguman Joakinije spominje se 1697, u njegovo vreme nikoljska crkva je drugi put živopisana. Ovi pomenuti igumani upravljali su manastirom Nikoljem preko 163 godine. To je razdoblje od 15. do 17. veka u doba prepisivanja crkvenih knjiga, izrade ikona, živopisa, peÄ?ata i drugih aktivnosti. U to vreme bila je u Nikolju i Å¡kola za sveÅ¡tenike - neka vrsta bogoslovije.
Ove stareÅ¡ine bili su za ono doba uÄ?eni i obrazovani ljudi i doprineli su da Nikolje stekne veliki ugled meÄ‘u ovÄ?arskim manastirima. Å teta je Å¡to nemamo dovoljno podataka za sve stareÅ¡ine nikoljske, ali za koje imamo i koliko imamo, to ovde i unosimo.
Od vremena igumana Joakinija 1697. godine do vremena nikoljskog igumana Pahomija 1757. godine vidimo da je, prema zapisima stareÅ¡ina Nikolja, bio 1751. iguman Pavle. Ne zna se da li je on u ovom razdoblju od 54 godine upravljao ovim manastirom ili je bilo i drugih stareÅ¡ina. Iguman Pahomije, koji se prema zapisima naziva “kir”, roÄ‘en je u selu “TrjebÅ¡anje”. Živeo je u manastiru Nikolju 28 godina.
7. Iguman “kir” Gerasim, kao sabrat nikoljski, zamenio je Pahomija i postao stareÅ¡ina Nikolja. roÄ‘en je u selu “KoÅ¡Ä?enić”. Njega su ubili hajduci. Uzimajući u obzir ova dva mesta u kojima su ovi igumani roÄ‘eni, trebalo bi da je Pahomije roÄ‘en u TrbuÅ¡anima, a Gerasim u KoÅ¡tunićima, nedaleko od Nikolja.
8. Posle smrti Gerasimove, stareÅ¡ina Nikolja postaje iguman “kir” Isaija iz Pive. A posle Isaijine smrti, 1772. godine, manastir Nikolje je zapusteo.
9. Jeromonah Georgije DedÄ?ić, nakon tri godine od “zapustjenija”, 1775. godine , dolazi u Nikolje iz manastira Dobrilovine sa joÅ¡ pet monaha, koji su pobegli iz svog manastira od kolaÅ¡inskih Turaka i njihovog zuluma. Sa sobom su doneli u Nikolje i mnoge crkvene stvari iz svog manastira. Jeromonah Georgije sa svojim novim bratstvom obnavlja manastir i snabdeva ga knjigama i drugim crkvenim potrebama, zavodeći u manastiru red i duhovni život. Zbog toga je unapreÄ‘en u Ä?in arhimandrita i pruža mu se prilika da ode u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima i Grobu Hristovom.
No i pored svega toga, manastir je za vreme arhimandrita Georgija 1780. godine mnogo stradao, kao i mnogi drugi manastiri i crkve, a sve zbog velike anarhije koja je vladala u turskoj državi. Tome je doprinela i Austrija, koja se spremala za rat s Turskom 1788-1791. godine i svojom jakom propagandom podizala Srbe na ustanak, iza Ä?ega su od Turaka usledila stradanja i seobe. U tim odsudnim danima za srpski narod, kao i za njegove manastire i svetinje, mogao se videti “na srpskoj Moravi” i iguman manastira Nikolja, gde uzima uÄ?ešće u agitaciji protiv Turaka. Tom prilikom arhimandrit nikoljski Georgije, zajedno sa igumanom manastira Ravanice Vićentijem Jovanovićem, provodi dvojicu austrijskih oficira, preobuÄ?ene kao sluge manastirske, i sa njima idu po narodu, kao da kupe milostinju, a u stvari austrijski oficiri uhodili su zemlju i Turke, beležili položaje, puteve, reke, mostove i drugo Å¡to im je bilo od potrebe za rat s Turcima. Zbog takvih usluga, ovaj iguman nikoljski primao je od Austrije stalnu godiÅ¡nju pomoć (penziju) od 25 dukata.
Uskoro, posle smrti arhimandrita Georgija DedÄ?ića 1803. godine, manastir Nikolje ponovo strada 1804. godine od beogradskog dahije kuÄ?uk Alije, koji Å¡alje svoga brata Ä?uvenog po zlu, Salih-agu (RudniÄ?kog Bika), te opljaÄ?ka manastir Nikolje i odnese iz njega žito, vino , rakiju, volove, konje, ovce, bakar, srebro, haljine i sve drugo Å¡to je bilo od vrednosti tako da to “koje u Ä?emu ima 20 kesa, to jest 1102 dukata”.
Na nadrgobnoj ploÄ?i arhimandrita Georgija, koja se nalazi na jednom grobu s istoÄ?ne strane prema oltaru, stoji napisano :"Zdje poÄ?ivajet rab Božji jeromonah Hadži Ä?orÄ‘ije, bivÅ¡i arhimandrit nikoljski. Prestavi se 1803”.
10. JEROMONAH ATANASIJE.- Posle smrti arhimandrita Hadži Georgija, postavljen je za stareÅ¡inu manastira Nikolja jeromonah Atanasije Radovanović, koji je roÄ‘en u selu Milićevićima 1771. godine. Kao nikoljski stareÅ¡ina, pokrio je crkvu za vlade karaÄ‘orÄ‘eve 1811. godine. IÅ¡ao je u Jerusalim 1817. na poklonjenje Hristovom Grobu. Bio je veliki prijatelj s knezom MiloÅ¡em, a zatim se s njim okumio i krÅ¡tavao mu decu. Knjigu je uÄ?io u Nikolju. Tu se i zamonaÅ¡io. Ceo vek je proveo tu, u svom postrigu, u manastiru Nikolju, gde mu i kosti poÄ?ivaju. Neko vreme 1815. bio je i administrator negdaÅ¡nje UžiÄ?ke eparhije, do dolaska episkopa Melentija NikÅ¡ića, “StudeniÄ?anina”. A i posle njegove smrti vrÅ¡io je tu dužnost. Umro je u 55-oj godini svog života u Kragujevcu, 29. juna 1826. godine, na Petrovdan, kada je otiÅ¡ao u goste, po pozivu, knezu MiloÅ¡u. Posle sedam godina njegove su kosti prenesene iz Kragujevca u manastir Nikolje i sahranjene sa istoÄ?ne strane hrama. (14)
11. IGUMAN ISAIJA. Posle smrti Hadži Atanasija, postavljen je za stareÅ¡inu manastira Nikolja iguman Isaija Popović, sestrić kneza MiloÅ¡a. On je pre monaÅ¡tva bio parohijski sveÅ¡tenik u Subjelu i zvao se Ilija. Njegov otac je pop Luka Mraković (MraÄ?ić). Po nekima, prezivao se Jakovljević, a doÅ¡ao je u Cikote u SeÄ?u Reku iz Kremana preko Zaharijića. Posle Ilije, Luka je imao joÅ¡ tri sina: Aleksu, Aćima i Pavla. Ilija se zapopio, a Aleksa se bavio trgovinom. Zatim, u vreme KaraÄ‘orÄ‘a bio je nahijski knez, pa glavni vojvoda i komandant užiÄ?ke nahije posle osloboÄ‘enja Užica 1805. godine. Aćim je bio zemljoradnik, a Pavle je radio oko stoke u Majdanima na Rudniku. Ilija , kao pop, posle dužeg vremena preÄ‘e iz SeÄ?e Reke u Subjel na parohiju. Tu podigne kuću i crkvu, jer se služba Božja vrÅ¡ila do tog vremena u BoÅ¡kovića livadi pod hrastom. “Ali na veliku nesreću, sve Å¡to je imao, pogubio je”. Verovatno da su u pitanju Turci ili kuga. Ostala su im samo ženska deca, izuzev Pavla, koji je imao tri sina: dva zapopio u Majdanima, a trećeg, srednjeg, Atanasija poÅ¡alje u Nikolje da izuÄ?i knjigu, pa se zapopi u Subjelu. Ilija, kada je ostao udov sveÅ¡tenik, pokaluÄ‘eri se i doÄ‘e u manastir Preobraženje, gde ga je 1820. kao jeromonaha Isaiju i Vuk video. Zatim je uskoro, posle smrti igumana Atanasija Radovanovića, preÅ¡ao u Nikolje i postao iguman nikoljski. (15) Svoju ćerku, jedino dete koje je imao udao je “u Protiće u selu”. Ovde o monaÅ¡kom Isaijinom imenu ne slažu se Milan Ä?. Milićević i Joakim Vujić. Prvi ga naziva Josifom, a drugi Isaijom. Joakim Vujić je prilikom prilikom svoje posete prenoćio u Nikolju i kao putopisac uzeo je od Isaije podatke koji su mu potrebni o manastiru i stareÅ¡inama, pa je svakako taÄ?niji njegov iskaz, tim pre Å¡to se Josif nigde ne pominje u manastirskim dokumentima i parohijskim protokolima, a Isaija se pominje sve do 1845. godine kao paroh tada nikoljske parohije u Miokovcima. Jer, ta je parohija pripadala manastiru Nikolju sve do 1882. godine. Zatim, na nadgrobnoj ploÄ?i Isaije, koja se nalazi iza oltara nikoljske crkve, vidi se na dnu da mu je spomenik podigao njegov unuk jeromonah Melentije S. Popović, sabrat nikoljski, iz Ä?ega se može zakljuÄ?iti da je Isaija identiÄ?an sa Ilijom udovim sveÅ¡tenikom. (16)Ostaje samo nejasno, zbog nedostatka podataka, kako je pop Ilija, odnosno Isaija, po Vuku “roÄ‘ak” kneza MiloÅ¡a, a po drugima “sestrić”.51
Iguman Isaija Popović živeo je 80 godina i umro u manastiru Nikolju 11. oktora 1850. godine.
O Isaiji Popoviću v. Karadžić piÅ¡e u “Danici” pod naslovom : “PoÄ?etak opisanija srpskih manastira 1820”, pa veli da je “u Preobraženju zatekao jednu malu kućicu pored crkve i joÅ¡ neke u ruÅ¡evinama temelje, i u toj kućici živi jedan kaluÄ‘er po imenu Isaija, rodom iz užiÄ?ke nahije iz sela Subjela, roÄ‘ak Svijetloga i Ä?estitoga kneza Gospodara MiloÅ¡a Obrenovića”.
Milan Ä?. Milićević u “Pomeniku” na strani 753. kaže: “Posle smrti Hadži-Atanasija (1826. leta) u Nikolju za stareÅ¡inu doÅ¡ao je otac Josif, koji se je kao sveÅ¡tenik zvao Ilija, i koji je bio sestrić knezu MiloÅ¡u”. Na istoj 753. strani “Pomenika” u fusnoti M. Ä?. Milićević piÅ¡e da Joakim Vujić veli za njega da se zvao Isaija Popović.
U knjizi prote Radomira KreÄ?kovića “Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znatniji duhovnici” (17) stoji da se “obudoveli sveÅ¡tenik Ilija” u monaÅ¡tvu zvao “Isaija Popović” i da je bio sestrić kneza MiloÅ¡a , Å¡to bi znaÄ?ilo da je sestra kneza MiloÅ¡a majka Isaijina, a supruga njegovog oca pop Luke iz Subjela.
U “Rodoslovnoj tablici Obrenovića” od Alekse Ivića stoji da je ViÅ¡nja UroÅ¡ević iz D. TrepÄ?e u prvom braku s Obrenom Martinovićem iz Brusnice rodila Jakova, Milana i Stanu u Brusnici.
U drugom braku s Teodorom Mihailovićem Višnja je rodila u Dobrinji Miloša, Jovana i Jevrema. Svoju kćer Stanu Višnja je udala u Dobrinje, za Savu.
U II “Rodoslovnoj tablici Obrenovića” od D. MrÄ‘enovića i A. Palavestre (18) stoji da je ViÅ¡nja kćer Stanu udala za Savu JaÅ¡ića iz Dobrinje.
U III “Rodoslovnoj tablici” velikog formata kao mapa (Å¡to smo je dobili iz “MiloÅ¡evog konaka-muzeja” u TopÄ?ideru) od autora prof. dr RadoÅ¡a LjuÅ¡ića februara 1996, stoji da je Stana žena Save Nikolića iz Dobrinje. ako je zvezdica znak roÄ‘enja, onda Stana roÄ‘ena oko 1773, a njen otac Obren 1777. Onda je to greÅ¡ka, jer je nemoguće da bude ćerka starija za 3-4 godine od oca.
JoÅ¡ je nejasno otkud Stana u Subjelu, ako je o njoj reÄ? u vezi sa Ilijom. Ako su sinovi Stane Nikolić JaÅ¡ić iz Dobrinje: Stevan, Dimitrije i Ilija, onda ovi u Subjelu sinovi pop Luke Popovića: Ilija, Aleksa, Aćim i Pavle, nemaju nikakve veze sa Stanom, sestrom MiloÅ¡evom, udatom u Dobrinju. Sem ako se nije Stana iz Dobrinje preudala za popa Luku Popovića u Subjel, ili je tu u pitanju neka druga sestra ili roÄ‘aka kneza MiloÅ¡a, a ne Stana. Jer, svi ovog popa Iliju pominju kao igumana nikoljskog Isaiju, sina popa Luke Popovića iz Subjela.
U “Pomeniku” kod M. Milićevića na 472. strani piÅ¡e: “Posle viÅ¡e raznih gazda, u kojih je Ä?uvao stoku, nadniÄ?io ili gonio trgovaÄ?ke volove Ä?ak na Jadransko more, MiloÅ¡ se najmi, u Dobrinji, u svoga zeta Save, za kojim je bila njegova sestra Stana. U ovoga Ä?oveka MiloÅ¡ je dugo služio, ali mu najposle, dodija ružna gazdina narav, pa ostavi službu i pobegne u Brusnicu, k svome polubratu Milanu Obranoviću…”
Prema svemu gore reÄ?enom u vezi sa Stanom i udovim sveÅ¡tenikom Ilijom, Ä?ini se da je bolje o tom problemu ne zamarati mnogo Ä?itaoca. Ali je dobro Å¡to je, da bi se rasvetlile Ä?injenice u vezi s tim problemom, uÄ?injen jedan pokuÅ¡aj; drugi nek nastave.
KNEZ ALEKSA. Vladan Popović, profesor Beogradske Bogoslovije, sada u penziji, pisao je kao urednik, pod naslovljenim Ä?lancima o svojim precima Luki, Iliji, Isaiji, Aleksi i drugima. Za istoriju i istorijske dogaÄ‘aje, posle Isaije, najznaÄ?ajniji je njegov brat Aleksa, koji je bio najpre knez a zatim vojvoda i komandant UžiÄ?ke nahije, u koju su tada spadali i ovÄ?arski manastiri. Zbog velikog njihovog znaÄ?aja i uloge koju su vrÅ¡ili u doba Ustanka, reći ćemo, ovde ono Å¡to je najvažnije i o knezu Aleksi Popoviću.
JoÅ¡ dok se nije zakaluÄ‘erio sveÅ¡tenik Ilija Popović, njegov brat Aleksa, rodom iz Subjela, bio je u vreme KaraÄ‘orÄ‘a knez, a zatim vojvoda i komandant UžiÄ?ke nahije. Vidi se iz jedne “diplome” koju prilažemo, u kojoj KaraÄ‘orÄ‘e nalaže vojvodi aleksi 22. decembra 1808. godine da izvrÅ¡i egzercir vojske u svojoj nahiji, da je snabde sa stareÅ¡inama i hranom; kad je mrsak da se daje oka hleba i pola oke mesa, uz post - pasulja, svakome jednako.
Užice je u to vreme bilo jako tursko uporiÅ¡te (imalo je jako utvrÄ‘enje): Zbog toga se Hafis-paÅ¡a 1805. godine osmelio da zauzme Beograd, nadajući se u užiÄ?kog muselima Omer-agu da mu pomogne. SaznavÅ¡i za takvu tursku nameru, KaraÄ‘orÄ‘e se reÅ¡i da napadne Turke i zauzme Užice. Po njegovom nareÄ‘enju, u tom napadu i opsadi uÄ?estvovali su vojvoda Jakov i prota Matija Nenadović, Milan Obrenović, Hadži Melentije - raÄ?anski arhimandrit, prota Milutin Ilić, GuÄ?anin, kapetan RadiÄ? Petrović, Lazar Mutap i pop Luka Lazarević. Ovako veliki broj vojvoda svedoÄ?i da je KaraÄ‘orÄ‘e znao da Turci imaju jaku odbranu.
Kad su Turci saznali za ovakav KaraÄ‘orÄ‘ev plan, poÅ¡alju 30 staraca da delegiraju na Crnokosi sa srpskim vojvodama za mir. Tad su ovi turski delegati, pregovaraÄ?i, videli da Srbi imaju i topove, i to en viÅ¡e treÅ¡njeve, već tuÄ?ane, top je u to vreme predstavljalo moderno oružje. Onda su Turci delegati, pipajući topove, koje je dovukao Jakov Nenadović preko Maljena, zaplakali i kazali: “E, odista hoće da se menja carstvo!” Taj ugovor o miru nije uspeo. Srbi opkole Užice i napadnu Turke. Njihove zgrade većinom od dasaka, od velike žege i usijanih topovskih Ä‘uladi “planu kao barut” i varoÅ¡ skoro sva izgori. Ta borba i zauzimanje Užica bili su na Ilindan 1805. godine.
Srbi su tada sa turskim izaslanicima sklopili mir pod uslovom da užiÄ?ki Turci isteraju iz Užica Omer-agu, Bega Novljanina, FoÄ?ić Osman-agu i njihovu družinu, kako bi u Užicu ostali samo mirni Turci. Drugi je uslov bio da Turci dadu Srbima 50.000 groÅ¡a u gotovu i 80 konja, da bi se obeÅ¡tetili i podmirili vojvode i stareÅ¡ine za njihove izginule konje i da se oduzme od Omer-age njegov konj i dade Jakovu Nenadoviću, iz osvete za poseÄ?enog njegovog brata Aleksu Nenadovića.
Tada je Jakov za užiÄ?kog komandanta i vojvodu postavio dotadaÅ¡njeg kneza, koji je bio jedan od prvih ustanika za osloboÄ‘enje Užica. On je bio zaslužan toga položaja, jer je bio ne samo miran Ä?ovek i praviÄ?an kao sudija i upravitelj, već se odlikovao i administrativnim i politiÄ?kim sposobnostima kao dobar diplomata.
Aleksa Popović bio je predstavnik UžiÄ?ke nahije u PraviteljstvujuÅ¡Ä?em Sovjetu. Pred propast KaraÄ‘orÄ‘eve Srbije 1813. aleksa nije hteo da beži iz Užica. Poverovao je Turcima i ostao s njima u Užicu kao srpski stareÅ¡ina. MeÄ‘utim, Turci, uplaÅ¡ivÅ¡i se 1815. godine od Drugog srpskog ustanka, na prevaru pozovu Aleksu sa joÅ¡ tri druga i zatvore ih kao taoce u Užicu. UoÄ?i dana kad su Turci hteli da poseku Aleksu, jedan dobroduÅ¡an TurÄ?in, “koji je mnogo Aleksinog hleba pojeo”, obavesti ih o turskoj nameri. Tada oni pokuÅ¡avaju da se spasu spuÅ¡tajući se noću kroz prozor pomoću pojaseva, i to prema reci Ä?etinji, gde je bila velika visina. Mihailo Radović i Radovan Maslać srećno proÄ‘u, a Aleksa i Vasilije Knežević, koji su bili krupni i teÅ¡ki, pokidaju pojaseve prilikom spouÅ¡tanja, pa se polome i ugruvaju. Prema M.Ä?. Milićeviću, Turci ih sutradan naÄ‘u i proseku, a po dr Stranjakoviću, Aleksa je uspeo da donekle poÄ‘e prema vojsci Jovana Mićića, ali je na putu iznemogao i pao kod ZabuÄ?ja. Jedan Ciganin ga pozna i prokaže Turcima i oni ga poseku. Grob mu je u Subjelu u crkvenom dvoriÅ¡tu.
Porodica prote Dragoljuba iz Kosjerića, Ä?iji je predak Aleksa Popović, vojvoda i komandant Užica iz Prvog ustanka, joÅ¡ brižljivo Ä?uva mnoge podatke i dokumenta iz Prvog ustanka u užiÄ?kom kraju.
KaraÄ‘orÄ‘eva “diploma” vojvodi Aleksi
Ovde prilažemo i KaraÄ‘orÄ‘evu “diplomu” vojvodi užiÄ?kom Aleksi Popoviću, koja glasi:
Blagorodni Gospodaru Aleksa!
Vam pozdravlje,
Po ureždeniju naÅ¡emu u Topoli i Beogradu Å¡aljemo vam ovu diplomu koju kad primite prizovite knezove i vojvode od UžiÄ?ke nahije, i prouÄ?ite ovu naÅ¡u nalogu, vam naloženo da poÄ?nete u Nahiji užiÄ?koj ureÄ‘ivati jednu kompaniju vojnika od 250 ljudi iz Nahije užiÄ?ke, od zadružni ljudi da sakupite, da poÄ?nu egzercir, ili pripravljenije. Regulatno je vojni uÄ?iti, na svako 25 ljudi po jednog kaplara veÅ¡tog da naÄ‘ete, a nad kompanijom jednog kapetana naimenujte, koji će komandirati celom kompanijom.
(H) ranu vojnikom da se starate davati iz begluka, i svakome vojniku po jednu oku hleba i po pol oke mesa na meroku na dan da se daje, a u postu, starati se pasulja iz nahije sakupiti, i vojnikom regulatnim, svakomu jednako delite preko teftera, i svagda Ä?ist raÄ?un od izdate (h)rane da bude. - Ako ljudi takovi nemate u Nahiji, koji su reguli i egzerciru veÅ¡ti, a vi nam piÅ¡ite da se postaramo takove odavde poslati. VproÄ?em vam svako dobro želeći ostajemo u Beogradu 22. dekemvar 1808. (19)
M. P. PraviteljstvujuÅ¡Ä?ij Sovjet
narodne Serbski M.P.
Karađ. prst Kara Georgije Petrović
verhovni komend. i predvodnik(k)
naroda Serbskag
12. IGUMAN MELENTIJE PETROVIĆ postaje stareÅ¡ina Nikolja posle smrti igumana Isaije. Za vreme njegove uprave 1852. Nikolje je ponovo obnovljeno. MeÄ‘utim, zbog nehata i nedovoljnog poznavanja vrednosti starih fresaka, u njegovo vreme spoljni životopis na crkvi s natpisom iz 1811. godine kreÄ?enjem je zamazan i upropašćen. No, ipak, te su freske u periodu obnavljanja Nikolja od 1957. do 1965. godine otkrivene i oÄ?išćene zajedno sa freskama u unutraÅ¡njem delu nikoljske crkve. Velika je Å¡teta Å¡to su te freske i pored velikog truda u otkrivanju i Ä?išćenju ostale blede i nejasne, te se lako ne raspoznavaju.
Iguman Melentije umro je 18. decembra 1861. godine.
13. ARHIMANDRIT NEOFIT u mladim godinama primio je monaÅ¡ki postrig u manastiru Nikolju. RoÄ‘en je u Sjenici. Bio je vrlo otresit, reÄ?it i hrabar Ä?ovek, pravi junak. Zato ga je i knez MiloÅ¡ cenio. Jednom prilikom, za vreme Hadži-Prodanove bune (1814) , krene oko hiljadu Arnauta s Turcima od ÄŒaÄ?ka prema OvÄ?aru kroz DragaÄ?evo da pljaÄ?kaju i do robe raju, da bi je na taj naÄ?in smirili. Ovaj Ä?udni i hrabri nikoljski kaluÄ‘er, videći kako narod beži od Turaka po ovÄ?arskim pećinama i zbegovima, izaÄ‘e sa nekoliko manastirskih momaka (stalnih radnika) i s puÅ¡kama odbrane jedan deo naroda, koji je bežeći sa OvÄ?ara iz zbega siÅ¡ao pod stene ispod Nikolja. Posavetuje narod da sa nejaÄ?i beži uz Moravu i da preÄ‘e s desne na levu stranu k manastiru Nikolju, a on s momcima presretne Arnaute i Turke. Tu pogine nekoliko turskih vojnika, a Ćaja-paÅ¡a bude ranjen, o Ä?emu smo napred već pisali.
Za vreme Drugog ustanka pod MiloÅ¡em Obrenovićem Neofit je bio sa rudniÄ?kom vojskom na Moravi kod Ćuprije uz gospodara Jovana, MiloÅ¡evog brata. Tu su oni, Dimitrije Ćehaja i knez Miloje Todorović imali prvi sastanak zakazan s Turcima u manastiru JoÅ¡anici, gde su saopÅ¡tili Turcima zaÅ¡to su se Srbi protiv njih ponovo podigli na oružje. Tih dana knez MiloÅ¡ pregovarao je na Drini sa RuÅ¡id-paÅ¡om o miru, a Neofita je, znajući njegovu diplomatsku sposobnost, odredio da bude poslat u ime knezova i naroda iz BjeliÄ?kog logora u Ćupriju sa knezom Milojem veziru MaraÅ¡liji-Ali paÅ¡i, da mu usmeno i liÄ?no objasne zulume i nasilja turska, zbog Ä?ega je srpski narod i ustao ponovo na oružje, i to je obavljeno sa uspehom.
U avgustu 1815. godine knez MiloÅ¡ Å¡alje Neofita sa ostalim deputatima u Carigrad da donesu carski ferman o amnestiji Srba i o sklapanju mira s MaraÅ¡lijom. Tako je ova deputacija, sa ovim nikoljskim sposobnim duhovnikom, potpomognuta od ruskog poslanstva u Carigradu, sa uspehom svrÅ¡ila povereni joj posao. I, kao plod svega toga: sultan je potvrdio MiloÅ¡eve i MaraÅ¡lijine pregovore o primirju, a po povratku ovog postanstva iz Carigrada, u septembru iste godine, vezirova vojska propuÅ¡tena je u Beograd i zakljuÄ?en usmeni mir. (20)
Posle deset godina, opet u avgustu, 1825. godine MiloÅ¡ ponovo Å¡alje Neofita u Carigrad. samo ovog puta Å¡alje ga tamo na mesto umrlog kalenićkog arhimandrita Samuila Jovanovića, radi narodnih poslova. No, on se neznano zbog Ä?ega, već 1826. vratio u svoj manastir Nikolje. Verovatno da su i njega kao i Samuila Turci hteli da zatvore i u mukama da umore. Tu je u svom manatiru proveo ostatak života. Proizveden je u Ä?in arhimandrita 1872. Te iste godine izgleda da je i umro, jer se o njemu niÅ¡ta viÅ¡e ne govori. (21)
14. Iguman Vasilije, zvani “Madžar”, roÄ‘en je u selu KoÅ¡evine kod Prijepolja 26. septembra 1826. godine. Ne zna se kad je postao stareÅ¡ina manastira Nikolja, ali je za vreme njegove uprave tim manastirom podignut kameni zid s južne strane pored Morave. Umro je 11. marta 1879. godine
15. Iguman Isakije Lukić postrižnik je Visokih DeÄ?ana. Boravio je u Nikolju i umro 21. maja 1881. godine.
16. ARHIMANDRIT MAKSIM STOJANOVIĆ iz Kaludre, srez levaÄ?ki. Živeo je u Nikolju i umro 7. januara 1907. godine.
17. ARHIMANDRIT GAVRILO MARKOVIĆ roÄ‘en je u Beogradu 25. januara 1860. godine. ZamonaÅ¡io se na Spasovdan 1880. godine. Upravu manastira Nikolja primio je 1907. godine. Prvo je postao sinÄ‘el a zatim arhimandrit. (22) Iste 1907. godine, ovaj vredni i cenjeni stareÅ¡ina podigao je u manastiru Nikolju novi konak. Zlostavljali su ga zbog “Nikoljskog jevanÄ‘elja” austrijanci, ali isto tako zlostvljali su ga radi pljaÄ?ke manastira i hajduci.
Vojvoda Stepa Stepanović voleo je ovÄ?arske manastire i “kad god bi bilo lepo vreme, svraćao bi iz ÄŒaÄ?aka u pojedine te manastire a najÄ?ešće u manastir Nikolje kod Ä?uvenog arhimandrita Gavrila Markovića, koji je pod austrijskom okupacijom izdržao surova muÄ?enja, i nije odao mesto gde je sakrio znamenito Nikoljsko jevanÄ‘elje. Arhimandrit Gavrilo bio je jedan od organizatora s ministrom Mihailom ÄŒvrkićem (Ä?ija je rodna kuća iznad manastiraNikolja na putu za RoÅ¡ce), za obarane u Moravu poslednjeg neprijateljskog voza, koji se s austrijskom vojskom , municijom i opljaÄ?kanom hranom povlaÄ?io iz Srbije . Vojvoda Stepa je za to saznao Ä?im je po zavrÅ¡etku rata poÅ¡ao u ÄŒaÄ?ak i odmah je doÅ¡ao u Nikolje da poseti arhimandrita Gavru. (23) Ovog uvaženog i hrabrog nikoljskog stareÅ¡inu i duhovnika poÅ¡tovao je i vladika Nikolaj Velimirović i rado ga u Nikolju posećivao. Posle Drugog svetskog rata vladika Nikolaj, Ä?ak iz Amerike kao emigrant, pozdravljajući “DrežniÄ?anina” mitropolita Josifa Cvijanovića, umoljava ga da pored ostalog preliju grob arhimandrita “Gavrila” i ostalih. Arhimandrit Gavrilo umro je u Nikolju 17. marta 1927. godine. Sahranjen je odmah iza oltara. Å teta je Å¡to mu je nadrgorbni spomenik s fotografijom uklonjen prilikom obnavljanja Nikolja i novelisanja porte oko crkve izmeÄ‘u 1957. i 1965. godine. Sada se tu nalazi samo nadgrobna ploÄ?a.
18. Arhimandrit Mitrofan. Posle smrti arhimandrita Gavrila Markovića, upravu manastira Nikolja primio je tada blagoveÅ¡tenjski arhimandrit i stareÅ¡ina Mitrofan IvanÄ?ević, rodom iz Like. On je u to vreme bio stareÅ¡ina svih ovÄ?arsko-kablarskih manastira, ali mu je stalno mesto boravka bilo u BlagoveÅ¡tenju, gde je tih godina obnavljao i podizao nove konake. Arhimandrit Mitrofan bio je Ä?ovek strog, disciplinovan i autoritativan. Voleo je da mu manastiri budu lepo ureÄ‘eni . Zato je viÅ¡e vodio raÄ?una o ekonomskoj i materijalnoj strani manastira nego o duhovnoj. Vladika Nikolaj ga je 1934. godine premestio u manastir RaÄ?u kod Bajine BaÅ¡te. Tamo je uskoro umro i sahranjen pored crkve s južne strane.
SadaÅ¡nji iguman tronoÅ¡ki otac arhimandrit Antonije Ä?urÄ‘ević, iz Sudovanja kod Valjeva , te 1934. godine, doÅ¡ao je posle svrÅ¡ene male mature, u manastir BlagoveÅ¡tenje da bude iskuÅ¡enik. Po njegovom kratkom i jasnom kazivanju te godine u Nikolju bio je jeromonah Miron.
19. Jeromonah Miron Nikić, po sećanju oca Antonija rodom je iz Bresnice nedaleko od ÄŒaÄ?ka. Jedno vreme bio je i stareÅ¡ina manastira Nikolja, ili ga je zamenjivao. No, ipak 1934. godine on je samo namesnik i paroh manastirske parohije. U Nikolju se zadržao izvesno vreme i iste godine otiÅ¡ao u Hercegovinu, u neki manastir, najverovatnije u Žitomislić ili u manastir KrstaÄ?u. Tamo je kao i studeniÄ?ki monah Dositej od ustaÅ¡a ubijen za vreme Drugog svatskog rata. Neki tvrde da su ga ubili partizani 1943. godine, jer je bio u Ä?etnicima i sa desetoro svoje sabraće borio se sa ustaÅ¡ama. (24)
20. TEODOSIJE GAÄŒIĆ. Posle odlaska oca Mirona u Hercegovinu, u Nikolje dolazi za stareÅ¡inu jeromonah Teodosije GaÄ?ić. On je pre toga bio u manastiru Vujnu, pa je po kazni premeÅ¡ten u BlagoveÅ¡tenje. Posle odlaska oca Mirona iz Nikolja, a po izdržanoj epitimiji, jeromonah Teodosije bude postavljen za nikoljskog stareÅ¡inu. Sa njim je tada preÅ¡ao u BlagoveÅ¡tenje u Nikolje i otac Antonije, gde boravi kao iskuÅ¡enik tri godine. Teodosije, budući labilna liÄ?nost, nije se pokazao na visini ni kao stareÅ¡ina ni kao monah. Znao je samo lepo i mekano, gotovo smerno, da priÄ?a, pa sluÅ¡alac stiÄ?e dobar utisak o njemu. IzgubivÅ¡i dalji smisao monaÅ¡kog života napuÅ¡ta manastir i odlazi u svet. Na njegovo mesto u Nikolje vladika Nikolaj, koji je tek doÅ¡ao iz Ohrida, postavlja Emilijana Nenadovića.
21. Jeromonah EMILIJAN NENADOVIĆ rodom je iz Blaznave. I on je malo vremena bio nikoljski starešina, pa ga Vladika smenjuje i postavlja za starešinu jeromonaha Zosimu Ivanovića.
22. IGUMAN ZOSIMA IVANOVIĆ pokazuje se dobar kao stareÅ¡ina. On je roÄ‘en u Ramaći (25) nedaleko od manastira VraćevÅ¡nice negde poÄ?etkom dvadesetog veka. Njegovi su se kasnije iz Ramaće preselili u Ribnicu kod Kraljeva . Kao mladić otiÅ¡ao je u manastir. Bio je iskuÅ¡enik u manastiru VraćevÅ¡nici i DraÄ?i a kod igumana Aleksija Jovnaovića, potonjeg arhimandrita studeniÄ?kog u manastiru VoljavÄ?i. Iz VoljavÄ?e odlazi u manastir Rakovicu kod Beograda, gde zavrÅ¡ava Ä?etverogodiÅ¡nju monaÅ¡ku Å¡kolu. Zatim se monaÅ¡i za vreme stareÅ¡ine Atanasija (Tase) Popović i dobija monaÅ¡ko ime Zosima. MonaÅ¡ki postrig izvrÅ¡io je arhimandrit Mardarije Uskoković, potonji episkop ameriÄ?ko-kanadski. U meÄ‘uvremenu bio je izvesno vreme i u manastiru Klisura. Zatim se ponovo nalazi u VraćevÅ¡nici i DraÄ?i. Kao sabrat DraÄ?e postavljen je za stareÅ¡inu manastira Nikolja pod Kablarom negde 1936. godine. U Nikolju je ostao nepune tri godine, ali je osetno unapredio manastir, obnovio je u Nikolju zgrade i ekonomiju. Na imanju u ZagraÄ‘i podigao je kuću, Å¡talu za stoku i druge prostorije, i sve to ogradio. U manastiru se vodio duhovni život i redovno bogosluženje. Pored toga, u Nikolju su se o praznicima održavali bogomoljaÄ?ki skupovi, na kojima se misionarilo propovedanjem i pevanjem duhovnih pesama. Otac Zosima je imao dara da tiho, ali lepo propoveda i pouÄ?ava narod u veri.
U to vreme se u Nikolju nalazio i otac Antonije Ä?urÄ‘ević. On naziva oca Zosimu svojim duhovnikom, jer ga je ovaj posle tri godine iskuÅ¡eniÅ¡tva, po blagoslovu vladike Nikolaja, zamonaÅ¡io u Nikolju 20. juna 1937. godine. Na Vavedenje u Jovanju rukopoložen je za Ä‘akona , a uoÄ?i Svetog Nikole, na Svetog Savu Osvećenog, iste godine, rukopoložen je za jeromonaha. Tako je otac Zosima u mladom monahu Antoniju stekao veoma vrednog, savesnog disciplinovanog i u duhovnim podvizima i vrÅ¡enju bogosluženja zrelog i revnosno uvežbanog saradnika i pomoćnika.
No, tako nije moglo dugo ostati, jer je otac Antonije morao poći na odsluženje vojnog roka. On o tome dalje sam kazuje:” Tu sam u Nikolju bio do vojske. Tad u aprilu 1938. godine odlazim u vojsku i tamo ostajem 15 meseci. Kad sam se iz vojske vratio, oca Zosima viÅ¡e nisam naÅ¡ao u Nikolju: otiÅ¡ao je u Studenicu ili u Makedoniju. U Nikolju sam umesto njega zatekao na stareÅ¡inskoj dužnosti jeromonaha Arsenija Kojadinovića.”
Koliko nam je poznato, otac Zosima je po odlasku iz Nikolja otiÅ¡ao u Makedoniju, u manastir MatejÄ?, gde je kao iguman upravljao manastirom. PoÄ?etkom Drugog svetskog rata, 1941. godine, otac Zosima je proteran od Bugara iz Makedonije u Srbiju. Tako, on iste godine po drugi put dolazi u manastir Studenicu, u kojoj ostaje do kraja rata kao namesnik. Godine 1943, kad su Bugari žestoko tukli i muÄ?ili bratstvo studeniÄ?ko, mnogo je tuÄ?en i muÄ?en i otac Zosima.
Njega i jeromonaha Luku Milanovića bugarski vojnici su odveli sa arhimandritom Aleksijem i u kamionu do Ušća Ä?upali im bradu i maltretirali ih dokle su hteli. Zatim su oca Zosimu i Luku proterali za RaÅ¡ku i Kosovsku Mitrovicu, gde su ih predali Å iptarima . Posle nekoliko dana otac Luka bude puÅ¡ten, a oca Zosimu zadrže tri meseca u mitrovaÄ?kom zatvoru, pa su u Studenici bili svi ubeÄ‘eni da viÅ¡e nije živ.
Posle tragiÄ?ne smrti arhimandrita Aleksija u Studenici 1948. godine, otac Zosima se, potresen njegovom smrću, ozbiljno razboleo. Kad je malo prezdraveo, postavljen je za stareÅ¡inu u manastiru Vujan. Iz Vujna uskoro odlazi u NiÅ¡ku eparhiju, u manastir Ajdanovac. Zatim odlazi u VisoÄ?ku Ržanu, a potom 1961. godine biva postavljen za duhovnika u manastiru Temska kod Pirota. Tamo ostaje do svoje smrti 17. oktobra 1970. godine. Sahranjen je u manastirskom groblju sa južne strane crkve.
Ovaj poznati duhovnik i stareÅ¡ina Nikolja i mnogih drugih manastira svuda je radio na njihovom obnavljanju i unapreÄ‘enju. Posebno se odlikovao u voÄ‘enju administracije i raÄ?unovodstva u manastiru. RazmiÅ¡ljajući o Bogu i svom pozivu radi spasenja svoje duÅ¡e, otac Zosima pred smrt prima veliku shimu i velikoshimniÄ?ko ime Zaharija. MeÄ‘utim, u crkvi je ostao pozantiji kao iguman Zosima.
23. JEROMONAH ARSENIJE KOJADINOVIĆ nije se najbolje snaÅ¡ao na stareÅ¡inskoj dužnosti, pa je menjao viÅ¡e manastira: Studenica, ŽiÄ?a, Nikolje, Koporin i drugi. Po povratku iz vojske krajem 1939. godine otac Antonije nije se mogao dugo kod njega zadržati, jer se nije mogao slagati sa njegovim radom i ponaÅ¡anjem. Zato, on jednog dana o tome napiÅ¡e Vladici pismo. Vladika ga Nikolaj, kao mlaÄ‘eg, nije hteo u tome podržati, već ga poÅ¡alje na epitimiju od tri meseca, da je izdrži u manastiru Klisuri kod jeromonaha Domentijana Zdravkovića. Po izdržanoj epitimiji, a na intervenciju oca Atanasija Ä?okića, Ä?uvenog po Ä?estitosti i monaÅ¡kim vrlinama, igumana manastira Trojica, Sretenja a tada i BlagoveÅ¡tenja, vladika Nikolaj uvaži njegovo miÅ¡ljenje i predlog te premesti oca Antonija u manastir BlagoveÅ¡tenje kod mladog i darovitog, tada namesnika , oca Vasilija Domanovića. Tamo će kod njih uskoro biti postavljen za stareÅ¡inu jeromonah Nikolaj Lazović, veoma sposoban iguman manastira Vujna. To će biti složno i srećno bratstvo, samo za kratko vreme, jer uskoro dolazi ratna 1941. godina, koja će ih razbiti i unesrećiti, kao i sav naÅ¡ narod.
Uskoro po odlasku oca Antonija iz Nikolja, jeromonah Arsenije je smenjen, a na njegovo mesto za stareÅ¡inu Nikolja postavljen iguman Mina. Ovo su glavni podaci, uzeti iz pismenog kazivanja oca Antonija Ä?urÄ‘evića, sada arhimandrita manastira TronoÅ¡e.
24. IGUMAN MINA JOVANOVIĆ roÄ‘en je u Valjevu 1888. godine. Duže vremena živeo je u manastirima Å abaÄ?ko-valjevske eparhije, kao u ÄŒokeÅ¡ini i drugim manastirima. Zatim je preÅ¡ao u UžiÄ?ku eparhiju, u manastir DraÄ?u i Divostin, jer joÅ¡ nije bila osnovana Å umadijska eparhija. Iz DraÄ?e je 1940. godine premeÅ¡ten i postavljen za stareÅ¡inu manastira Nikolja. Prirodno obdaren, poznavao je dobro crkvena pravila i administraciju, Ä?ime se i odlikovao. Te godine utopila su se dva manastirska iskuÅ¡enika, kada su hteli da preko nabujale Morave prevezu Ä?amcem neke posetioce. Jedan od njih zvao se Milan, a drugi Veljko, sin Milorada Mijailovića iz Kotraže, koji se te godine u ŽiÄ?i zamonaÅ¡io i dobio monaÅ¡ko ime Trifun. Oba su utopljena mladića bila istih godina, njihova smrt je izazvala veliku tugu u ovÄ?arskim manastirima. PoÄ?etkom rata 1941. godine u Nikolje se sklonio sinÄ‘el dr Vasilije Kostić. U to vreme rata i okupacije, pored igumana, manastirsko bratstvo saÄ?injavali su joÅ¡ monah Damaskin Glavonjić iz ViÄ?e u DraÄ?evu, monah Joakim iz Lopatnja kod Valjeva, koji se tu sklonio iz poruÅ¡ene ŽiÄ?e (obojica su docnije preÅ¡li u Hilandar), jeromonah Aleksije, koji je bio malo defektan sa govornim organima pa ga je bilo teÅ¡ko razumeti, iskuÅ¡enik Srboljub od Obranovca i dva starca iskuÅ¡enika: Dragoljub Milićević iz Zaruba kod Valjeva i Ä?orÄ‘e Ä?unisijević, iz dragaÄ?evskog sela Ratara. U ZagraÄ‘i na manastirskom imanju radila je oko stoke starica Mileva Stevanović iz PluÅ¡ca, u OseÄ?ini. U to vreme sam i ja, Milisav Radosavljević iz Lelića kod Valjeva, kao žiÄ?ki iskuÅ¡enik, zbog oskudice preÅ¡ao iz Preobraženja za jedno vreme u Nikolje, pa se u toku leta vratio u svoj matiÄ?ni manastir ŽiÄ?u.
I za Nikolje, kao i za ostale ovÄ?arske manastire, to ratno vreme nosilo je sobom burne dane i joÅ¡ ni malo predviÄ‘ene nevolje i stradanja, koja su nam dolazila u susret. ÄŒesto su tada razne vojske gonile jedna drugu po OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri: Nemci, Bugari, Ä?etnici, partizani i drugi. Na Krstovdan 1943. godine Nemci su oterali iz manastira Nikolja u ÄŒaÄ?ak i zatvorili kao taoce i stareÅ¡inu manastira igumana Minu i sve bratstvo njegovo, zato Å¡to je poginuo ili bio ranjen jedan Nemac u blizini manastira. Za to vreme, upravu i nadzor manastirom Nikoljem primila je jovanjska igumanija Katarina, Å¡to ju je već trećeg oktobra, u nedelju po Krstovdanu koÅ¡talo života, jer su je toga ranog jutra na putu iz Nikolja za Jovanje ustrelili bugarski vojnici. Sreća je jedino bila Å¡to su Nemci pustili sve bratstvo da se vrati u manastir Nikolje.
Krajem rata 1945. godine, kad je slomljena nemaÄ?ka sila, i dok je joÅ¡ iguman Mina bio živ, bratstvo nikoljsko imalo je teÅ¡koća i od partizana. Naime, dolaskom partizana na vlast u Jugoslaviju uz veliku pomoć Crvene armije, Ä?etnici iz Srbije morali su se povući u Bosnu ili preći preko granice u druge evropske zemlje i u ameriku. MeÄ‘utim, neki koji nisu uspeli da preÄ‘u granicu pohvatani su po Å¡umama i zemunicama u Srbiji gde su se krili, i bili pobijeni. Tako su partizani u vezi s jatakovanjem s Ä?etnicima osumnjiÄ?ili 1945. godine igumana Minu i njegovo bratstvo, a posle njegove smrti osumnjiÄ?ili i gonili igumaniju Ilinu i sestre: kad je Nikolje možda prvi put u svojoj istoriji postalo ženski manastir. Iguman Mina nije bio dugog veka. Nežnog zdravlja , iscrpljen za vreme rata od raznih maltretiranja Nemaca, a posle rata i od partizana, umro je u Nikolju 1945. godine.
25. Jeromonah Vasilije Domanović, rodom iz Sokoliće nedaleko ÄŒaÄ?ka, posle smrti igumana Mine, kao stareÅ¡ina BlagoveÅ¡tenja postavljen je i za stareÅ¡inu manastira Nikolja. Otac Vasilije vodio je nadzor nad ovim manastirom i njegovim imanjem svega nekoliko meseci. Zatim je Nikolje pretvoreno u ženski manastir i postavljena je za nastojateljicu igumanija vaznesenjska monahinja Ilina.
26. MONAHINJA MELANIJA STEVANOVIĆ rodom je iz sela PluÅ¡ca, u OseÄ?ini, kod Valjeva. Vredno je pažnje pomenuti i ovu divnu staricu, koja je godinama sagorevala na nikoljskoj stoci i imanju, proizvodeći za manastir beli mrs. DoÅ¡la je u manastir pred Drugi svetski rat u starijim godinama kao Mileva. Bila je veoma pobožna, smerna i razobrita starica. MeÄ‘utim, kada su posle rata stradale sestre u Jovanju i Nikolju od raznih optužbi nove partizanske vlasti, doÅ¡ao je red da pokaže trpljenje u stradanjima i mati Melanija. U zimu 1945. godine, poznati iz MeÄ‘uvrÅ¡ja komunista Srećko PajiÄ?ić (Pejica) iskoristio je vreme dok joÅ¡ nije izglasan zakon, kad su crne trojke palile i žarile, kad su ubijale svakog ko tom poretku smeta, da se obraÄ?una i sa ovom usamljenom i pobožnom staricom. Upao je tada noću u ZagraÄ‘u gde je mati Melanija u manastirskoj zgradi tada kao monahinja stanovala. pretukao ju je, isprebijao i izgazio, tako da je dugo od toga bolovala. Umrla je u manastiru Nikolju uz pažnju i negovanje sestara 1956. godine.
Ali ni Srećko nije ostao bez Božje kazne. Od tada nije proÅ¡lo dugo vremena, a njemu tragiÄ?no pogine sin jedinac. Padne sa stene koja se obruÅ¡i, pritisne ga i usmrti. To nam samo pokazuje da ni jedan zloÄ?in ne ostaje nekažnjen.
27. IGUMANIJA ILINA STEVANOVIĆ. Posle nekoliko meseci od smrti igumana Mine za nastojateljicu Nikolja postavlja se igumanija Ilina. Od tada Nikolje se pretvara u ženski manastir. To se posle rata dogaÄ‘a i sa mnogim drugim manastirima, zbog povećanog dolaska ženskinja u manastire, pogotovo iz Bosne. Igumanija Ilina roÄ‘ena je 2. decembra 1913. godine u PluÅ¡cu, u OseÄ?ini, od pobožnih roditelja Ljubomira i Petrije Stevanović, Ä?lanova hrišćanske zajednice. Na krÅ¡tenju dobila je ime Stamena. Od devetero dece, koliko su ih njeni roditelji imali, Stamena je najmlaÄ‘a. Njena starija sestra Ruža i ona otiÅ¡le su u manastir. Ruža je otiÅ¡la u manastir KaliÅ¡te na Ohridskom jezeru 1925. godine gde se i zamonaÅ¡ila sa monaÅ¡kim imenom Irina. Ona će biti prva igumanija jovanjska. Posle smrti njihove majke Petrije, i Stamena odlazi sestri u manastir KaliÅ¡te, 1931. godine. U KaliÅ¡tu je provela kao iskuÅ¡enica tri godine. Zatim je primila monaÅ¡ki postrig, po blagoslovu vladike Nikolaja , od manastirskog duhovnika oca Kiprijana s blagoslovom na rasu i kamilavku 1934. godine. Odmah po prijemu tog monaÅ¡kog Ä?ina bude premeÅ¡tena u manastir Svete Petke u Caparima. U malu shimu zamonaÅ¡ena je od tamoÅ¡njeg duhovnika Anatolija sa monaÅ¡kim imenom Ilina. U to vreme, kod nje u manastir dolazi i njen otac Ljubomir sa svojom unukom a njenom bratanicom Leposavom. Ljubomir, kao star Ä?ovek, uskoro prima monaÅ¡ki Ä?in i monaÅ¡ko ime Serafim. Posle godinu dana otac Serafim prima i veliku shimu kao shimonah Sofronije. Druge dve unuke oca Sofronija Olga i Dara kao mala deca odlaze u manastir Jovanje, a njegov sin Trifun, brat Ilinin i otac Olgin, posle Drugog svetskog rata odlazi u OvÄ?ar Banju, da bude iskuÅ¡enik u manastiru BlagoveÅ¡tenju. Tako, ova pobožna i blagoÄ?estiva familija skoro cela odlazi u manastir, da služi Bogu.
Kad je episkop Platon 1940. godine zatvorio taj ženski manastir u Caparima, otpustio je i sve sestre iz tog manastira. Tako je mati Ilina sa monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i iskuÅ¡enicom Leposavom doÅ¡la u OvÄ?ar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine. Njen otac shimonah Sofronije doÅ¡ao je tada u ŽiÄ?u i , posle nekoliko meseci, kada je 1941. godine ŽiÄ?a od Nemaca bombardovana, preÅ¡ao je k njima u Vaznesenje, gde ostaje do svoje smrti 1951. godine.
Mati Sara Ä?uketić, po dolasku u OvÄ?ar, jedno vreme kao nastojateljica vodeći raÄ?una o obnavljanju Vaznesenja, vodila je brigu i o deÄ?jem hraniliÅ¡tu u ÄŒaÄ?ku. Kada je 1939. postavljena za nastojateljicu u manastiru Ljubostinji, ona odvodi sa sobom i svoje sestre iz Vaznesenja. U to vreme Vaznesenje je bio pod upravom Jovanja do dolaska igumanije Iline u OvÄ?ar. Kad je ona primila upravu Vaznesenja, k njoj je odmah preÅ¡la iz Jovanja njena sinovica Dara, docnije Darija.
Igumanija Ilina ostaje u Vaznesenju sa svojim sestrama sve do smrti igumana Mine u Nikolju. Posle njegove smrti igumanija Ilina prelazi sa sestrama iz Vaznesenja u Nikolje, gde prima od oca Vasilija Domanovića upravu kao nstojateljica manastira 1946. godine. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Te godine, zbog nastalih teÅ¡koća sa državnim vlastima, sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom ponovo se vraćaju u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - na Kosovo, u manastir Draginac, nedaleko od Kosovske Kamenice, 1949. godine. Iz Draginca prelaze u BraniÄ?evsku eparhiju, u manastir Miljkovo, 1950. godine. Iz Miljkova odlaze iste godine u Sopoćane. Zbog “kriviÄ?nog” gonjenja od nove komunistiÄ?ke vlasti, igumanija Ilina jedno vreme 1952. godine sklanja se sa sestrama u Crniljevo, izmeÄ‘u Valjeva i Å apca, a potom u manastir Klisuru, gde joj sestre ostaju oko Å¡est meseci, a ona se sama povlaÄ?i u Kusadak da se tamo skloni kod pobožnih graÄ‘ana. Ali, tamo je komunistiÄ?ke vlasti hvataju u domu pobožne domaćice Ane, koja uskoro i sama odlazi u sestrinstvo manastira Sopoćana, odakle posle nekoliko godina Ana bude premeÅ¡tena u manastir GorioÄ?, gde pretrpi velika iskuÅ¡enja i maltretiranja od Å iptara. Organi vlasti sprovode igumaniju Ilinu iz Kusatka u ÄŒaÄ?ak, gde bude grubo ispitivana i muÄ?ena, zatim osuÄ‘ena na Å¡est godina izdržavanja strogog zatvora u Požarevcu, koji je docnije smanjen na Ä?etiri godine. Zna se da je dve ili tri godine izdržavala u Požarevcu, a jednu godinu u ÄŒaÄ?ku, gde je posebno isleÄ‘ivana.
Ilinine sestre, koje su se sklonile iz Sopoćana u Crniljevo a onda u okolinu Arilja, u manastir Klisuru, uskoro su uhapÅ¡ene i zatvorene u Arilje. “Zvale su se Branka Lazović, Darinka Stevanović, (sada igumanija u Sopoćanima), Katica Vujatov i Zora Despotović. Sve su izvedene pred Sreski sud i osuÄ‘ene: Branka i Katica po 18 meseci zatvora, Darinka na 15 meseci, a Zorka poÅ¡to je bila maloletna upućena je u vaspitno-popravni dom”. (26) To su krÅ¡tena svetovna imena Ilininih sestara.
Takvo muÄ?enje snalazilo je ne samo igumaniju Ilinu i njene sestre iz manastira već i igumaniju Teklu i njene sestre iz Jovanja, kao i druge. Sve su se te sestre tada, kao i za vreme bugarskih napada i nemaÄ?kih miniranja mostova, morale, preplaÅ¡ene, u crkvu sklanjati i Ä?itati Psaltir, Akatiste i druge molitve da ih Gospod spase od tih ratnih strahota koje su trpele. I sve su to morale podnositi tih prvih meseci posle rata, pa i Ä?itave dve godine, zbog toga Å¡to su bile optužene da su zaostalim Ä?etnicima toga vremena davale hranu (ti Ä?etnici su se tada krili po OvÄ?aru). Za vreme igumanije Iline, dok je bila u Nikolju, optužene su i ona i sestre da je k njima dolazio jedan ranjeni Ä?etnik radi leÄ?enja i hleba, koji se zvao SlaviÅ¡a. Drugi Ä?etnik, kako su bile optužene, dolazio je k njima kao i u druge ovÄ?arske manastire i seoske kuće. On se zvao Vlado Martinović, uÄ?itelj iz Pakovraća. Bio je rezervni oficir i pripadnik nekog Ä?etniÄ?kog odreda iz okoline. Po priÄ?anju meÅ¡tana, takvu je optužbu dostavila partizanima jedna žena iznad jovanjskog tunela koja se zvala Sava LjubiÄ?ić. Ona je kao kuma, vele, i izdala Vlada Martinovića, jer je znala njegovo skloniÅ¡te. Tako su, najzad, ovi Ä?etnici uhvaćeni i pobijeni u potoku iznad Nikolja prema ÄŒvrkićima.
Za optuženu igumaniju Ilinu tada nastaju teÅ¡ki dani progona, zatvora i bežanja, Å¡to ju je pratilo skoro do smrti. Posle izdržanog zatvora u Požarevcu i ÄŒaÄ?ku, ona ponovo sakuplja svoje sestre i sve zajedno dolaze u Sopoćane. Tada su sa njom doÅ¡le u Sopoćane monahinje Jelisaveta, Serafima, Pelagija, Teodora, kao i iskuÅ¡enice Darija, Milanka i -anka, a i druge sestre, ukupno njih oko 12 do 15 monahinja i iskuÅ¡enica. U tom sestrinstvu, joÅ¡ od Nikolja, nalzio se i iskuÅ¡enik Rastko Krivkuća sa svojom roÄ‘enom sestrom Pelagijom. to je danas arhimandrit gorioÄ?ki kod Istoka Sava. Pored oca Save, tada se u Sopoćanima nalazio i otac Dositej, kasnije duhovnik i iguman žiÄ?ki, kao i Vladislav (Vlado) Gvozdenović iz Deževe, sada iguman Varnava, stareÅ¡ina manastira MileÅ¡evo.
Igumanija Ilina zadržala se tada u Sopoćanima dve godine i, neznano iz kojih razloga, da li opet zbog optužbi ili progona, ona 1959. odlazi u manastir VoljavÄ?u, u Gruži, zajedno sa svojom saradnicom i namesnicom Jelisavetom (Teodorom). Tamo su živele u sirotiÅ¡tu u bedi i nisu se dugo zadržale, jer se Jelisaveta radi neke zemlje i penzije prividno kod matiÄ?ara privenÄ?a za nekog Ä?iÄ?u, živeći i dalje u manastiru. Episkop žiÄ?ki Vasilije Kostić, saznavÅ¡i za to, Jelisavetu liÅ¡i monaÅ¡kog Ä?ina, a igumaniju Ilinu, Å¡to je tolerisala takav njen postupak, kaznio je, izgleda, istom kaznom. Tada one odlaze iz ŽiÄ?ke eparhije u Makedoniju, u Skopsku Crnu Goru, u manastir Svete Bogorodice - Pobužje. Igumanija Ilina umrla je, sita muke i progona, posle nekoliko godina tu u manastiru 3. oktobra 1975. godine.
28. Igumanija Tekla Mićić roÄ‘ena je u selu Stepojevcu, u srezu posavskom, 1912. godine, kao jedno od osmoro dece u svojih roditelja Radojice i Ružice Mićić. Na krÅ¡tenju dobila je ime Mileva. Otac joj je poginuo u Prvom svetskom ratu, a majku nije zapamtila, jer joj se majka odmah posle muževljeve smrti razbolela i uskoro umrla. Pred smrt majka je ostavi u amanet svojoj sestri Staniji, udatoj u Breoce, kod Lazarevca, da je neguje. Tako je mala Mileva kod svoje pobožne tetke lepo odnegovala i hrišćanski vaspitala. Uz tetku i bogomoljaÄ?ke skupove Mileva je saznala i za ženske manastire, jer se tetka Stanija o njoj brinula tako da ne bi bolje ni roÄ‘ena majka. Kad se Mileva, iako nežnog zdravlja , kao devojka od svojih 19 godina odluÄ?ila da poÄ‘e u manastir, tetka joj se, iako nije bila za to raspoložena, ipak složila sa njom i dovela je u obližnje selo Å opiće, kući poznatog bogomoljca brata-Živana, gde su ih Ä?ekale igumanija Kasijana i monahinja Irina iz manastira KaliÅ¡ta. Tako je sa njima dvema Mileva poÅ¡la k njima u ovaj manastir u Makedoniji uoÄ?i svoje krsne slave Svetog Ignjatija Bognosca, 19. decembra 1930. godine.
Onako tihu, poslušnu i pobožnu, sve su je sestre u manastiru zavolele, jer je, pored tih dobrih osobina znala i na mašinu da šije kao i da radi sve druge ženske posleve. Po blagoslovu vladike Nikolaja, manastirski duhovnik otac arhimandrit Rafailo zamonašio ju je uz Božićni post u manastiru Kalištu 1935. godine. Tada je dobila monaško ime Tekla.
Kada je duhovnik otac Rafailo 1936. godine odabrao i poveo iz KaliÅ¡ta u Srbiju 12 sestara, meÄ‘u kojima je bila i monahinja Tekla. Svi su oni doÅ¡li i OvÄ?ar, u manastir Jovanje. Monahinja Tekla bila je u Jovanju primerna monahinja. Posle smrti igumanije Irine 1939. godine, ona pomaže novoj igumaniji Katarini u upravljanju manastirom i , kao u KaliÅ¡tu, tako i u Jovanju, pomažući igumaniji, ona pomaže u crkvi, u oltaru, pri bogosluženju.
Kada je 1943. godine , igumanija mati Katarina poginula od Bugara, sestre su u manastiru izabrale sebi za igumaniju mati-Teklu. Manastir se i pod njenom upravom lepo razvijao i napredovao, premda je zbog njene suviÅ¡e tihe naravi Ä?esto bila pod uticajem izvesnih sestara, Å¡to je ponekad razbijalo duhovnu harmoniju u sestrinstvu. Zato je morala u svom životu da nosi veći krsni podvig trpljenja.
Prvih godina posle Drugog svetskog rata i igumanija Tekla imala je sa svojim sestrama u Jovanju dosta nevolja od nove komunistiÄ?ke vlasti, kao Å¡to ih je tada imala i nikoljska igumanija Ilina. I to sve u vezi s tim Å¡to im se pripisivalo da i one pomažu te zaostale Ä?etnike, kao Å¡to su bili Vlado Martinović i SlaviÅ¡a. Zato su i one iz Jovanja Ä?esto odvoÄ‘ene u ÄŒaÄ?ak na sasluÅ¡anja i pritvore, gde se sa njima vrlo grubo postupalo.
Kada je Jovanje 1954. godine osuÄ‘eno na potapanje, igumanija Tekla sa svojim sestrama iz Jovanja prelazi u manastir Nikolje, gde prima upravu. Tako, ova dobra i tiha, ali nedovoljno energiÄ?na, igumanija postaje nestojateljica pod novim uslovima u manastiru Nikolju. Postavila je dobar temelj i okupila sve sestrinstvo koje je bilo u Jovanju. Ali, ona, tiha, osetljiva, ne snalazeći se uskoro napuÅ¡ta Nikolje i odlazi u Bosnu, u manastir Gomionicu, bez blagoslova svog arhijereja. Tako ona dolazi u sukob sa svojim nadležnim episkopom Germanom, koji je stavlja pod epitimiju liÅ¡avnja monaÅ¡kog Ä?ina za iznenadno napuÅ¡tanje svog manastira. Verovalo se da je ta kazna nezaslužena, pa joj je, na zauzimanje episkopa Vasilija Kostića i drugih arhijereja, Ä?in vraćen. MeÄ‘utim, mati Tekla od tada, sa monahinjom Nedeljom, s kojom je i poÅ¡la iz Nikolja i pod Ä?ijim je uticajem najviÅ¡e bila, prolazi i kroz niz drugih iskuÅ¡enja i manastira, kao Å¡to su DeÄ?ani, Sveti VraÄ?i u ZoÄ?iÅ¡tu, Mrzenica kod KruÅ¡evca. U manastiru Mrzenici, u NiÅ¡koj eparhiji, zahvaljujući episkopu Irineju, zadržala se kao nastojateljica 12 godina. kada se razbolela, predala je upravu manastira novoj igumaniji, monahinji Katarini 1975. godine.
Mati Tekla se 1977. godine najzad smirila i upokojila u Gospodu, radi koga je ostavila sve u svetu i došla u manastir. Sahranjena je u Mrzenici pored crkve sa južne strane.
29. IGUMANIJA EFROSINIJA SIMIĆ iz ugledne je seoske porodice. Otac joj je bio predsednik opÅ¡tine u OseÄ?ini. roÄ‘ena je 17. jula 1917. godine u selu PluÅ¡cu, u OseÄ?ini, kod Valjeva, kao jedinica kći u svojih roditelja. KrÅ¡teno joj je ime Dragoslava. Osnovnu Å¡kolu zavrÅ¡ila je u svom rodnom mestu. U manastir Jovanje doÅ¡la je kao devojka od svojih
| | |
Postao 02/25 u 07:06 AM
|
Komentari:
Post poslije: Manastir Blagoveštenje
Post prije: Manastir Vaznesenje