MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Naš radni dan traje 8 radnih sati, zato pauzu koristimo uvek oko podneva, tada odlazimo na doručak, sendvič, ili na kafu sa kolegama sa posla, ili jednostavno pročitamo novine da se informišemo o novostima u zemlji i svetu. Ali, cilj je što kvalitetnije provesti taj sat. Kada se nalazite u drugoj državi, u nepoznatom gradu i to još među nepoznatim ljudima, onda nemate puno mogućnosti za biranje, pa pauzu jedino možete iskoristiti baš kao što uzrečica kaže: „Kako nam Bog da!“

Manastir Jošanica

Radeći nedavno u Jagodini, imao sam sličnu situaciju. Svi zaposleni u preduzeću za pauzu odlaze na zasluženi ručak, a ja, ovaj put sednem u kola i krenem…? Kuda ću ?

Ni to nije bio problem, centar grada je prepun putokaza za manastir Jošanicu. Za svaki slučaj upitah jednog seljaka da mi pojasni put do manastira, a on poče da mi objašnjava:- „Skrenite levo, pa desno, pa onda pravo”… imao sam osećaj da nikad neću naći manastir Jošanicu. Ali, put je bio ravan, bez obzira što je u mojoj glavi već bila smutnja. Put je zapravo bio kao avionska pista. Ja nikada nisam bio u ovom manastiru, ali sam imao osećaj kao da su moja kola već bila tamo, jer sam lako našao pravi put i ubrzo stigao pred kapiju manastira.

Manastir Jošanicu, po predanju podigao je knez Lazar, za iskupljenje od greha, jer je na tom mestu za vreme lova po planinama nehotice ustrelio jednog podvižnika po imenu Joša, koji se tamo podvizavao.

Pokucao sam na vrata konaka, i jedan od monaha mi otvori. Ukratko se predstavim, i ispričam odakle dolazim, i zašto dolazim.

Zašto dolazim, na to pitanje mu baš nisam znao da odgovorim. Znao sam jedino da radim u Jagodini, i da sam u pauzi pošao da posetim ovaj manastir, ali, da ne bi putokaza, ne bih ni znao za njega.

Otac Evtimije, iguman manastira me primio, blagoslovio me, a onda mi je pričao o istoriji manastira, o Pravoslavlju, Hristovoj Crkvi… Ja sam kupio meda, koji proizvode u manastiru, gde imaju puno košnica. U crkvu nisam ulazio jer je bila zatvorena zbog renoviranja. Trenutno se ugradjuje podno grejanje. Otac Evtimije mi blagoslovi da dođem u sledeći petak na Svetu Liturgiju na dan praznika Arhangela Mihaila.

Nisam im više hteo da oduzimam veme, krenuo sam da upalim sveće za blagoslov Božji, za svoje bližnje i za mene. Kada sam došao na mesto gde se sveće pale, oko mene se odjednom stvori mnoštvo pčelica. Male zujalice su samo zujale oko mene. Jedna kućica za sveće je bila ustvari njihova kućica, pa su me lepo zamolile da sveće upalim u drugoj kućici, koja je bila odmaknuta samo 2 metra, tamo nije bilo ni jedne pčelice. Kada sam upalio sveće, izvinio sam im se na smetnji i zahvalio na medu, kojeg su napravile za mene.

Otišao sam prošetati okolo crkve da se malo nadivim lepoti koja se tu nalazila. Nisam se dugo zadržavao, jer je pauza prolazila, pa sam krenuo prema izlazu i naišao na još dva monaha, pozdravili smo se, u meni se stvarao osećaj da smetam, i monasima, njima sam baš remetio njihov mir, pa i pčelicama, i njih sam ometao u njihovom poslu, no bio sam sretan, što sam imao priliku doći. Sledeći put ću probati biti još neprimetniji da što manje remetim mir takvih divnih malih skrivenih manastira.

Uključio sam kola i krenuo prema Jagodini. Sve vreme vožnje sam razmisljao o manastiru, pa o tome pod kakvim okolnostima je knez Lazar podigao ovu svetinju, i, konačno, otkud ja ovde u srcu Srbije? Možda je bolje da se vratim na posao i da više ne razmišljam o svemu tome.

Bogu veliko hvala što mi je pružio da vidim ovu lepotu!

Manastir Jošanica

Vozeći prema gradu, ugledah jednu veliku crkvu u selu. Ne bih ja bio Nenad, da ne stanem i makar ne osmotrim crkvu izbliza.

Sreo sam sveštenika koji me povede u crkvu, koja je posvećena velikom srpskom svetitelju, Svetom Savi. Kasnije, u razgovoru sa sveštenikom, koji je za vreme služenja vojnog roka živeo u mom rodnom gradu Bjelovaru, saznajem da je ovaj prelepi hram kopija crkve Lazarice u Kruševcu, crkve u kojoj je knez Lazar pričestio svoju vojsku pre odlaska na Boj na Kosovo, gde je branio svoju Pravoslavnu veru od Turaka. Samu crkvu je podigao jedan iguman manastira Jošanice kako bi parohijani imali u selu svoju crkvu, s namerom da ne ometaju mir monaha u manastiru.

Manastir Jošanica, zadužbina cara Lazara, pa i ova crkva, kopija crkve Lazarice posvećena Svetom Savi, oživeše u meni lik svetog mučenika Kosovskog, jer do sada sam za cara Lazara slušao i čitao samo iz priča o Kosovskom boju, a o Svetom Savi kao o svetitelju i o utemeljitelju Pravoslavlja u srpskom narodu. Ovde je sve posvećeno njima, a ja, opet osetih kao da sam došao samo da remetim njihov mir. Pa ovde i dalje živi ona duhovna Srbija iz davnina…! Da li je stvarno tim ljudima nekada Pravoslavna vera bila toliko važna, pa su zbog toga na svakih par kilometara podizali crkvu? A onda, nakon najezde Turaka, bežali mučenici prema zapadu. Pogledajte samo igumana manastira? Dakle, da bi sačuvao mir u manastiru, on samo odluči da sagradi još jednu crkvu za meštane.

Da li je tim ljudima, bilo šta drugo bilo važnije od vere? Ja znam da su moji preci otišli iz Srbije pred Turskim osvajačima, noseći svoju veru u svome srcu. Da li sam se ja to napokon vratio u zemlju svojih predaka?

Manastir Jošanica

Odlazim, u nadi da ću ponovo biti pozvan u ove krajeve. Pauza prolazi polako, vraćam se nazad u neku drugu Srbiju, u onu Srbiju, kojoj je glavni grad Beograd, a najvažniji životni moto: novac i bankarski računi.

U Beogradu, 23.11.2008.
Nenad Badovinac

Komentari: