Ljubav je jedini jezik Crkve
PITANJE: Dobar sam vernik i Ä?estit Srbin, redovno Ä?itam «Pravoslavlje». Drago mi je da ste pružili Å¡ansu nama vernima da iznosimo svoje stavove i postavljamo pitanja vezana sa nekim naÅ¡im problemima i nedoumicama. Moje pitanje, koje ću Vam postaviti zapoÄ?eo bih konstatacijom da je naÅ¡a Crkva suviÅ¡e pasivna , ne reaguje na uvrede. Mnogo ćuti, tako da se stiÄ?e utisak o nezainteresovanosti, pa Ä?ak i nemoći. PovlaÄ?i se iz javnog života, Å¡to koriste mnoge nevladine organizacije, koje su veoma malobrojne po Ä?lanstvu, ali glasne i tako veoma uticajne. Crkvi se uskraćuje pravo da bilo Å¡ta kaže, mora da ćuti i trpi. Tako smo mi vernici ugroženi u svakodnevnom životu, bez zaÅ¡tite, prepuÅ¡teni napadima «modernista», i proglaÅ¡eni za nazadnjake i mraÄ?njake. Svaka skaradnost je danas prihvatljivija od prave vere, dok Crkva ćuti, pa kad ponekad i neÅ¡to saopÅ¡ti to se doÄ?eka na nož. Pitam Vas, ako najnoviji statistiÄ?ki podaci govore da je ogromna većina stanovniÅ¡tva verujuća i crkvena, Ä?emu povlaÄ?enje iz svakodnevnog života?!? Želim glasniji i jasniji stav Crkve po svim životnim pitanjima, i pitam Vas može li to stvarno da se dogodi? Ovako, nadgovoriće nas kojekakve ideoloÅ¡ke i interesne grupice. Oprostite mi na opÅ¡irnosti, ali se nadam da ste razumeli suÅ¡tinu pitanja.
J. L. iz M.
ODGOVOR: VaÅ¡e pitanje, zapoÄ?eto konstatacijom da se Crkva povlaÄ?i iz javnog života, pokazuje naÅ¡e zajedniÄ?ko stanje otuÄ‘enja i udaljenosti, Å¡to proizvodi potrebu da se neprestano obraÄ?unavamo. Tu je suÅ¡tina problema naruÅ¡enih odnosa, gde Crkva treba da pokreće iz sukoba u dijalog. Zbog toga nema mesta VaÅ¡em poÄ?etnom prigovoru o povlaÄ?enju Crkve iz života, nego se radi o pokuÅ¡aju potiskivanja, Å¡to nije delo Crkve. TakoÄ‘e, postoji joÅ¡ jedan problem, a to je izgubljena crkvenost kod nekih verujućih ljudi. Jer, sve dotle dok se pitamo o tome Å¡ta Crkva radi, a mi smo krÅ¡teni i priÄ?ešćujemo se, mi smo samo posmatraÄ?i, Å¡to nikako ne bismo smeli da dopustimo sebi, i jedni drugima. Jer, ne postoji kategorija pasivnog hrišćanina koji nezainteresovano gleda Å¡ta drugi radi, ili ne radi. Tada neminovno vidi samo opasnost i oseća se ugroženo i zapostavljeno, zaboravljajući da je podvig vere stalno otvaranje za dobrodetelj, a ne opterećenost ogreÅ¡enjima.
Naravno, veoma dobro ste uoÄ?ili otvorenu anticrkvenost nekih, Å¡to ne sme da nas obeshrabruje do nemoćne mržnje, Ä?ime bismo se poistovetili sa njima. Kako je ljubav jedini jezik Crkve, u tom smislu je potrebno da uvek prevazilazimo obraÄ?une sa onima koji nas napadaju. To ne znaÄ?i da nemoćno ćutimo, nego ukazuje da je potrebno da svemoćno praÅ¡tamo, znajući da je Ä?ovek najmoćniji i najsigurniji kad može da nezlopamtivo praÅ¡ta. Imajući tu dimenziju vere, crkveni Ä?ovek uspeva da pobedi sebe i tako se otvara za svakoga. Kroz sve ovo vidimo da mnogo toga možemo mi hrišćani da pokrenemo na bolje, bez obraÄ?una i sukoba. To ponekad neće svi razumeti, prigovaraće, ali mi ne smemo da se dvoumimo, niti da dvoliÄ?imo. Niti je potrebno da se dodvoravamo pritvornošću, jer oprostiti znaÄ?i prepoznati greh i njegovu nemoć, a ne popustiti pred istim. Tako da naÅ¡e jasno i javno izobliÄ?avanje promaÅ¡aja nije preki sud, nego je javni poziv u dobrodetelj. To Å¡to neki u tome vide neÅ¡to drugo, nije naÅ¡ propust, nego je nemoć i neznanje neupućenih. Samo treba reći da upravo ta Ä?injenica pokreće naÅ¡e služenje zajedniÄ?kom boljitku, tako da se mi ne umaramo praznoslovnim osuÄ‘ivanjem onih koji svoje samoopravdanje pretvaraju u osuÄ‘ivanje i prigovore. Mi njima ne govorimo da smo bolji od njih, nego ih upućujemo u istinu da je «jedini blag, jedini dobar Gospod», Å¡to predstavlja naÅ¡ poziv njima, a ne osudu.
Crkva uvek i neućutno strpljivo svedoÄ?i, jasno i glasno, samo to neki ne Ä?uju, ili preÄ?uju, pa prigovaraju tražeći viÅ¡e, a sve po meri svoje nemoćne uplaÅ¡enosti. Kao da žele da reÅ¡e mnoga pitanja zabranama i na silu, zaboravljajući da je tako neÅ¡to strano zdravoj crkvenosti. Naravno, Crkva u svojoj isceliteljskoj dinamici primenjuje odreÄ‘ene mere, i tu postoji jasan poredak. Sve se dogaÄ‘a u ljubavi, i tu je mera posluÅ¡anje mlaÄ‘ih starijima, ali i služenje većih manjima. To zapovestima daje pravu meru, i tako odreÄ‘ene odluke koje se tiÄ?u crkvenog života nisu ograniÄ?avajuće nego su dobrousmeravajuće. Zna se kad je post Å¡ta se može slaviti, i kako se to Ä?ini, u tom smislu svaki hrišćanin razume da ne može uÄ?estvovati u nekim svetkovinama kada tome nije vreme. ZnaÄ?i, ne radi se o strogosti Crkve, nego o neodgovornosti onih koji sve uopÅ¡tavaju. Mislim kada bismo to razumeli na pravi naÄ?in da ne bi bilo svih ovih nepotrebnih sukoba meÄ‘u nama, i sa onima napolju. Ovako, nemajući punoću crkvenog ispunjenja mi imamo potrebu da se dokazujemo u sukobu, i tako se poistovećujemo sa onima koji nam prigovaraju. Ta teskoba neostvarivosti i neuspeha sve nas sunovraćuje u bezdan i beznaÄ‘e. Otuda i takva VaÅ¡a reakcija, i traženje od Crkve da «neÅ¡to uÄ?ini», umesto ispitivanja sebe, koliko sam ja stvarno u punoći bogoljublja i Ä?ovekoljublja.
U svakom sluÄ?aju, hvala Vam na otvorenosti, koja ilustruje naÅ¡e trenutno stanje, ali tako Å¡to prvo pokazuje ono Å¡to mi verujući treba da promenimo u sebi, kako bismo mogli da svedoÄ?imo spasenje sveta i Ä?oveka. Dobro je to Å¡to prepoznajete služiteljsku odgovornost Crkve, samo joÅ¡ tome treba dodati služiteljsku odgovornost nas verujućih, jer nismo mi jedno, a Crkva neÅ¡to drugo. Tako da ovo pÅ¡itanje dobija na svojoj punoći kad ga postavi svaki vernik sebi, u kontekstu svoje crkvene odgovornosti. Tada vidimo da je pokazivanje ostvarenog Ä?oveka Božjeg potrebnije od samo dokazivanja i prozivanja. Samo tako ćemo videti da su dobre, i usavrÅ¡avajuće zapovesti Božje, lestvice do Neba, a ne ograde koje razdvajaju diktatora od podanika. Imajući takvo iskustvo prave vere nećemo robovati nikakvom strahu, ni od crkvenih zapovesti, ni od necrkvenih prigovora.
To Å¡to neki oÅ¡tro reaguju ne znajući dobro dinamiku crkvenog poretka, ne sme da izaziva naÅ¡e, pogreÅ¡ne i necrkvene reakcije. TakoÄ‘e, nije dobro samo sebe videti kao «dobrog vernika i Ä?estitog Srbina», jer to može biti svako, ako hoće, bilo da je Grk, Rus, Hrvat, MaÄ‘ar… Nikome ne smemo uskraćivati pravo da se crkveno ostvaruje, ali sve to ne može na silu, Å¡to znaÄ?i da u dinamici crkvene ljubavi nema mesta agresivnom nastupu. Sve ovo, mi koji za sebe govorimo da smo verujući, treba da znamo i onda će nam biti, zaista, lakÅ¡e u dobrom svedoÄ?enju prave vere. Nećemo biti zateÄ?eni teskobnim stanjem, nego ćemo biti oduÅ¡evljeni verom i na taj naÄ?in ćemo pokretati mnoge u dobrodelatnu ostvarivost. Samo tako budući usmereni, videćemo da od svakoga od nas mnogo toga zavisi, tako da nećemo samo postavljati pitanja jedni drugima, nego ćemo sasluživati u sili neistroÅ¡ive ljubavispasavajući se u svetu, a ne od sveta. Na taj naÄ?in ćemo najbolje odgovoriti na sve prigovore onih koji su otuÄ‘eni od vere, ne udaljavajući ih joÅ¡ viÅ¡e, nego im se približavajući sa ljubavlju. Tada će naÅ¡a vera biti jaÄ?a od svih strahova, jer sve dotle dok nas umara strah mi smo u opasnosti da se sunovratimo u bezdan mržnje i osvete, zavedeni fanatizam. Kako je tzv. verski fanatizam najopasniji, jer je najneprirodniji, veoma je potrebno da budemo uzdržani od svake brzopletosti u osuÄ‘ivanju drugoga, i radoznalosti u vezi onoga Å¡ta drugi Ä?ini. Dakle, kad mi hrišćani dobro razumemo svoju služiteljsku odgovornost u Crkvi i svetu, nećemo se saplitati o nikakve zamke, ići ćemo uskim putem i ulaziti u Carstvo, već ovde i sada. Znaćemo da je «sve moguće onome koji vjeruje», i verovaćemo ne opterećujući drugoga, i ne opterećujući se. Videćemo da smo svi mi Crkva, i razumećemo da je stvarnost crkvenog života nesmestiva u dekrete, odluke i saopÅ¡tenja, tako da nećemo Ä?ekati da nam se neÅ¡to dogodi, nego ćemo odgovornom dobrodelatnošću služiti spasenju svakoga Ä?oveka i vascelog sveta.
Lj. S.
«Pravoslavlje» broj 888, 15. mart 2004.
| | |
Postao 02/12 u 01:57 PM
|
Komentari:
Post poslije: VRATA HRAMA SU UVEK OTVORENA
Post prije: Svedok vere koji traži istinu