LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
Lepo nedeljno popodne. Dani su Velikog Posta. Sveta Liturgija u manastiru Vavedenje u Beogradu je upravo završena..
.. i ja razmišljam da bi bilo lepo otići kod mati Mihaile, monahinje manastira Vavedenja, na kašičicu slatkog. Kod kuće u kuhinji imam svega, frižider je dovoljno napunjen, ali nemam ni jednu kašičicu slatkog. Pokucah na vrata kelije mati Mihaile, a vrata mi otvori sestra Slavica iz Sarajeva, koja često dolazi i u manastir Vavedenje u Lepavini, kod oca Gavrila. Tog dana je pomagala u keliji i posluživala goste mati Mihaile. Tog trenutka je baš pomagala oko spremanja žita. Šerpa za kuvanje u maloj improviziranoj kuhinjici je svaka na svom mestu, svaka spremna da skokne na mali rešo, koji stoji na podu kelije, i kao da se na taj način takmiče koja će pre da posluži mati Mihailu.
Sestra Slavica skuva kafu, i ponudi me slatkim, i, pokaza se kao dobra domaćica. Ja znam da kod sestre Slavice u Sarajevu, baš kao i mom rodnom kraju, nije običaj da se gosti prvo posluže slatkim. A ovde, inače za posluživanje slatkog postoji posebna procedura… Mmm, da poližete prste...Ovo slatko mora da je blagosloveno, inače je nemoguće da je ovako dobro..
Post još traje, pa ne bih puno o hrani..
Mati predloži, da svi zajedno posetimo brata Dušana, koji se spremao da sutradan ide u bolnicu na neka ispitivanja. Vrlo je važno ne zaboraviti one kojima je potrebna naša briga i ljubav. Pogotovo u dane Velikog Časnog posta.
Nije nam trebalo puno dogovaranja, a ni pripremanja. Ubrzo smo bili u kolima i krenusmo prema bratu Dušanu, koji sa svojom porodicom živi na Novom Beogradu. Baš se most nešto renovirao, pa nam je trebalo malo više vremena da dođemo do njegovog stana na Novom Beogradu. Da ne bismo gubili dragoceno vreme, mati Mihaila, izvadi Akatist iz svoje torbe i celo vreme nastavi da čita, najpre Akatist Presvetoj Bogorodici, a onda i Svetom Jovanu Šangajskom, te našem Svetom Vasiliju Ostroškom. Inače, nedelja je valjda najbolji dan za renoviranje mostova, bolje bi im bilo da sagrade novi most, pa neka nedeljom sede na mostu, jedu slatko i dive se svojim umećima, nego što renoviraju stari most i to baš nedeljom. Trebalo nam je malo više vremena da dođemo do brata Dušana, ali taman onoliko koliko je i bratu Radomiru trebalo da dođe do njih iz centra. Našim prisustvom ubrzo ispunismo veliki porodični stan. Gotovo odmah u stanu poče pesma, a pesmu započe mali devetomesečni unuk Jovan u čast mati Mihaile i u zdravlje svome dedi Dušanu.
Manastir Vavedenje
Uspeli smo u našoj nameri da obradujemo brata Dušana dan pre njegovog odlaska u bolnicu.
Kada smo videli njega kako se ohrabri i obradova, to nas malo podstače, da nastavimo taj svoj dobrotvorni rad, te u nastavku ovog kišnog nedeljnog popodneva, kada smo već počeli da sejemo brigu i ljubav za nemoćne, hajde da nastavimo i dalje tako.
Sestra Slavica i ja se složismo, i pre nego što nas mati Mihaila uopšte upita da li želimo sa njom da posetimo jedan stariji bračni par, gde je suprug oboleo, ali preživeo teži moždani udar. Brzo sedosmo u auto, kojim krenusmo dalje.
Krenusmo Ibarskom magistralom i kada se udaljismo nekih 20-tak kilometara od Beograda, nakon pola sata vožnje, dodjosmo u jedno malo selo. Došla bi tu mati Mihaila i ranije, ali je ipak sačekala da i mi podjemo sa njom. Inače, mati Mihaila ima „problema“ sa svojim srcem. Ono kao da je na mlazni pogon, vuče je tako brzo da njene noge ni mi ne možemo da je sustignemo. Zamolismo je da ipak ide zajedno sa nama, da se ne bismo izgubili.
Stigosmo u malo vinogradarsko naselje. Parkirah auto u malo dvorište, gde se nalazi mala vikendica, sa malim prozorima kao iz bajke o Crvenkapici. U kući nas dočeka jedna starija bakica, i njen suprug, koji je teško bolestan, šlogiran i gotovo nepokretan.. Mi se raskomotismo, i osetismo se prijatno kao da smo kod svoje kuće.
Sestra Slavica i ja pregledasmo mnoštvo ikona, koje su rasporedjene u sobici sa dva krevetića, koliko i može da stane u njihovu sobicu. Na jednom kevetiću su poslagane ikone jedna do druge, ali tako da stoje vodoravno kako i treba, a drugi krevet koriste za spavanje. Inače, i po zidovima se nalaze ikone svetitelja i kandilo, koje je gorelo. Uz razgovor i kafu, i posnu sarmicu i sve što ide uz jednu gostoljubivu, skromnu porodicu, lepo smo se ispričali, nasmejali i takodje obradovali bolesnika, ali ubrzo dođe vreme da krenemo, a kako načuh, da svratimo samo do jedne male crkvice, koja se nalazi u blizini.
Crkvica je ustvari u okviru manastira, posvećena je Svetoj Petki, u kojem živi jedan monah. Kada smo ušli u crkvu, mati poče da peva divne crkvene pesme. Čak sam jedni i naučio i zapamtio:
…„Da živimo svi u slozi, Sveti Savo, ti pomozi.
Počuj glas svog roda, srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je u ropstvu čamio,
svetitelja Save ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli i za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!“
Celivali smo ikone, pa krenuli prema istočniku, izvoru svete vode. Natočismo vode i pozdravismo se sa ovim malim manastirom, gde živi samo jedan monah. Setih se tada oca Gavrila. Verovatno je ovako i njemu bilo kada je došao u manastir Lepavinu? Bio je jedan jedini monah, a isto je imao i svoju crkvu i svoj istočnik, izvor svete vode.
Ko zna, možda će za 10-tak godina i ovo mesto biti puno monaha i vernika… Pa ni manastir Lepavina nije preko noći postao poznat vernicima! Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske su se širila malo po malo, od vernika do vernika, što sa časopisom „Put, Istina i Život“, što sa web sajtom, pa knjigom i tako godinu za godinom.
Mati Mihaila ispred hrama sa hodočasnicom iz Banja Luke
Mi se pozdravismo sa malenom crkvicom, i krenusmo dalje.
Sestra Slavica i ja smo bili iznenađeni današnjim danom, a mati Mihaila nam, videvši zadovoljstvno u našim očima, priušti još jednu lepu posetu. Naime, tada se uputismo prema centru Beograda kod snahe pokojnog Vladike Arsenija. Ova bakica ima 93 godine, tačno je tri puta starija od mene. Kada bih se sada ponovo rodio i proživljavao ove godine, verovatno bih se umorio kada bih morao sve to ponovo da proživim i da dođem u sadašnje svoje godine, a onda bih morao i po treći put ispočetka, pa da proživim onoliko godina koliko ima ova mala usamljena bakica.
Mati Mihaila sa grupom hodočasnika iz Banja Luke
Bakica je inače bila docent na medicinskom fakultetu u Sarajevu, a i primarijus u bolnici u Beogradu, tako da je imala lepo radno iskustvo iza sebe, čak nam je i održala malo predavanje o radu nervnih sklopova. Ostali smo stvarno iznenađeni oštroumnošću ove male bakice. Toliko znanja i iskustva imaju mnogi stariji ljudi, a niko ih ništa ne pita, nikakav savet od njih ne tražimo, samo prolazimo pored njih, a oni, puni znanja i mudrosti. Tri puta duže živi na ovome svetu, pa kako onda može ko biti iskusniji od nje, recimo u mojim godinama.
Baka jako poštuje mati Mihailu, i jako joj se obradova. Popričali su malo, a onda mati Mihaila baku ponudi makovnjačom, koju baka, kako nam priznade, strašno voli, ali nema često priliku da jede. Radovali smo se i mi i baka.
Mati Mihaila nam blagoslovi da pročitamo Akatist pred bakicom, tako da sam ja pročitao Akatist Presvetoj Bogorodici, a sestra Slavica, svetom Vasiliju Ostroškom.
Došlo je vreme da krenemo. Bakica nas nije baš rado puštala, ipak smo se pozdravili i sa bakicom i sa gospođom, koja brine o njoj.
Kišovita nedjelja je takođe završavala svoj dan, veče se spustilo, a mi smo se polako razišli sa željom da se opet uskoro okupimo u keliji kod mati Mihaile na kašičici slatkog.
Nenad Badovinac
29. marta 2009. godine
| | |
Postao 04/07 u 03:16 AM
|
Komentari:
Post poslije: MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
Post prije: NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE